Grčka književnost

From Wikipedia

Ovaj članak je o antičkoj grčkoj književnosti. Za srednjovekovnu grčku književnost v. članak Vizantijska književnost. Za modernu grčku književnost v. članak Novogrčka književnost.

Grčka književnost obuhvata književno stvaralaštvo na grčkom jeziku koje započinje Homerovim epovima oko 8. veka pne., a završava se okvirno 529. godine nove ere, kada je vizantijski car Justinijan zatvorio Platonovu Akademiju u Atini, poslednju filozofsku školu u antici. Grčka je književnost ne samo presudno uticala na formiranje rimske književnosti, nego je izvršila ogroman uticaj i na celokupnu potonju evropsku književnost, kako u tematici tako i u oblikovanju gotovo svih književnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici – osam pre nove ere i pet nove ere – stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i kulturom Grci, ali nisu svi rodom bili Grci: osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradovi Aleksandrovih naslednika – Aleksandrija, Antiohija i drugi – postali veća središta grčke civilizacije od starih grčkih polisa. S obzirom na društvene, političke i književne prilike, može se celokupna antička grčka književnost podeliti na četiri perioda:

1. Arhajsko razdoblje (od prvih pisanih spomenika do kraja 6. veka pne.);
2. Klasično razdoblje (5. i 4. vek pne.);
3. Aleksandrijsko razdoblje (od 3. do 1. veka pne.);
4. Rimsko razdoblje (od 30. pne. do 529. nove ere).

Sadržaj/Садржај 1 Arhajsko razdoblje 1.1 Epsko pesništvo 1.2 Lirsko pesništvo 1.2.1 Elegija 1.2.2 Jambografija 1.2.3 Monodija 1.2.4 Horska lirika 1.3 Prozno stvaralaštvo 2 Klasično razdoblje 2.1 Tragedija 2.2 Komedija 2.3 Filozofija 2.4 Istoriografija 2.5 Govorništvo 3 Aleksandrijsko razdoblje 3.1 Pesničko stvaralaštvo 3.2 Prozno stvaralaštvo 4 Rimsko razdoblje 5 Vanjski linkovi

[uredi - уреди] Arhajsko razdoblje

KNJIŽEVNOST

drevni istok antika grčka književnost rimska književnost srednjovekovna humanizam renesansa barok klasicizam prosvetiteljstvo romantizam realizam modernizam esteticizam avangarda kasni modernizam postmodernizam

Najstarije poznato grčko pismo jeste mikenski silabički linear B, koji nam je ostao sačuvan na glinenim tablicama iz toga doba. Te tablice sadrže zapise, najčešće jednostavno u vidu različitih spiskova, koji se odnose na trgovinu: prave književnosti tu nema, a njeno odsustvo objašnjava se na različite načine. Prema jednoj teoriji, mikenska se književnost, kao što je slučaj i s kasnijim Homerovim i drugim delima kiklične epike, prenosila usmenim putem, posebno s obzirom na to da linear B nije bio sasvim prilagođen glasovima grčkoga jezika. Prema drugoj teoriji, književna dela – budući element društvene elite – bila su zapisana na nekom finijem materijalu, koji se međutim nije sačuvao.

[uredi - уреди] Epsko pesništvo

Na početku grčke književnosti tako stoje dva njena najveća dela, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, te nekoliko neznatnih metričkih zapisa iz 8. veka pne. Ali te dve pesničke tvorevine svojom složenom strukturom i stilizacijom daleko odskaču od svakoga početništva: jasno je da one, zapravo, predstavljaju vrhunac jedne epske tradicije čiji počeci i razvitak ostaju u tami onih vekova koji se nazivaju mračnim dobom Grčke (od 12. do 8. veka pne.). Homer (Ὅμηρος) je prvi pisac grčke književnosti i istovremeno najveći epski pesnik svih vremena. Pretpostavlja se da je živeo negde u 8. veku pne., ali pouzdanih podataka o njemu i njegovom životu zapravo nema. Antička tradicija nam kazuje da je Homer bio slepi pevač, ali to je najverovatnije samo preslikavanje lika slepoga pevača Demodoka iz Odiseje na ličnost samoga pesnika. Stoga se još od antike pa sve do naših dana stvorio čitav korpus veoma različitih teorija o prvom helenskom pesniku, koji obrađuje tzv. homersko pitanje.

Homerova se dela tako moraju shvatiti kao vrhunac dugogodišnjeg razvoja usmene narodne književnosti u Maloj Aziji. Danas se pretpostavlja da su Homerovi prethodnici možda bili pevači – rapsodi (ῥάψοδοι), koji su lutali od grada do grada i zabavljali stanovnike pesmama o "slavnim delima junaka" (κλέα ἀνδρῶν) i među koje tradicija obično ubraja i samoga Homera, te aedi (ἀοιδοί), koji bi se smestili na dvoru kakvog vladara i onde na zabavama ili po potrebi pevali o junačkim delima junaka mitskoga razdoblja. Prema nekim razmišljanjima, ti su rapsodi i aedi prenosili junačke pesme kroz mnoge vekove. Da je u Helena i pre Homera cvetala epska poezija, potvrđuju i Homerovi epovi, u kojima nalazimo savršenu epsku tehniku, umetnički izraz, književni jezik, okretan stih, mnoštvo ukrasnih prideva, tzv. stalnih epiteta, za koje nema opravdanja u Homerovom tekstu (npr. "brzonogi Ahilej", premda nijedna scena u epovima ne opravdava taj epitet), oblike (formule) koje se uvek ponavljaju kad god se u pripovedanju dođe do određenog mesta u opisu bitke, plovidbe lađe, i na kraju tipične brojeve. Sve te pojave nesumnjivo su plod dugotrajne umetničke prakse. Može se pretpostaviti da su helenskoj herojskoj epopeji prethodile kraće pesme u kojima se uz pratnju muzičkog instrumenta pevalo o junačkim delima. Te su pesme, kako se čini, bile delo Eoljana – Ahejaca, koji su došli iz Tesalije i drugih delova grčkoga kopna i prvi se učvrstili na maloazijskom primorju, u Troadi i susednim ostrvima. Pesme s likovima i motivima iz kopnene Grčke mešale su se s onima u novoj domovini, a bile su podređene jednoj osnovnoj temi – borbi sa stanovnicima u novom kraju. Negovanjem tih pesama tokom vekova stvoren je čvrst temelj za veliku narodnu epopeju koja je najviše umetničko ostvarenje dobila u Ilijadi i Odiseji otprilike u 8. veku pne.

Ilijada (Ἰλιάς, 24 knjige, 15.693 heksametra) nosi ime po Iliju (Ἴλιον), drugom imenu grada Troje. Sadržaj joj je uzet iz ciklusa priča o trojanskom ratu, ali pesnik nije obradio dugo vremensko razdoblje, nego je ograničio građu prikazavši događaje koji su se dogodili tokom 51 dana u desetoj godini rata. Glavna je tema ovoga epa svađa između Ahileja i Agamemnona zbog otmice robinje Briseide, a zatim Ahilejev gnev na trojanskog junaka Hektora, koji je ubio Ahilejevog prijatelja Patrokla.

Odiseja (Ὀδύσσεια, 24 knjige, 12.110 heksametara) nosi ime prema glavnom junaku Odiseju i opeva Odisejev povratak na Itaku. Nakon desetogodišnjeg ratovanja pod trojom Odisej luta deset godina po raznim morima i doživljava mnogo opasnih pustolovina. Izgubivši u brojnim opasnostima sve prijatelje, vraća se na Itaku, gde se uz pomoć sina Telemaha osvećuje proscima koji su maltretirali njegovu vernu ženu Penelopu i na gozbama rasparčavali njegovu imovinu. Tako okosnicu ovoga speva čine Odisejev povratak i osveta proscima, ali su ti motivi obogaćeni sintetičkim i dramatskim prikazom prethodnih junakovih desetogodišnjih lutanja, a pripoveda ih sam junak na dvoru feačkoga kralja Alkinoja (9–12. pevanja). Osim toga, u spev je umetnut i motiv o sinu koji kreće u potragu za ocem (1–4. pevanje). Prema tome, kompozicija Odiseje je perpletena, za razliku od kompozicije Ilijade, koja je jednostavna, a to je primetio još Aristotel, koji u Poetici 1459b kaže: "Svaka mu je naime od pesama sastavljena: Ilijada jednostavna i puna trpnje, a Odiseja prepletena i mirna". Homer je genijalni pesnik kome je uspelo da narodnu epsku poeziju uzdigne na umetničku visinu, koju otada više niko nije dostigao. Homerova poezija je puna živog pripovedanja, jasnog izražavanja, pažljivog crtanja ljudskih karaktera, sveže životne dinamike i humanizma. Nijedno delo svetske književnosti nije izvršilo tako snažan i dugotrajan uticaj kao Homerovi epovi.

Prvobitno su se u antici Homeru pripisivala ne samo ova dva epa, nego gotovo celokupno epsko stvaralaštvo arhajskoga razdoblja, premda je problem Homerovih dela već od 5. veka pne. podstakao ozbiljnu kritiku, koja i danas traje, a naziva se homerskim pitanjem. Pod tzv. Malim Homerom podrazumevaju se manja pesnička dela koja su se pripisivala Homeru. Među njima je svakako najznačajniji zbornik od 33 homerske himne (ὕμνοι) napisane u heksametrima i epskom stilu, u vremenskom rasponu od 7. do 5. veka pne., koje proslavljaju različita božanstva. Ove su se himne prvobitno zvale "uvodi" (προοίμια), što govori da to zapravo i nisu bile himne, nego su služile rapsodima kao uvod u njihovo recitovanje epskih pesama. Neke od njih su po broju stihova prave male poeme. Tako Himna Demetri obrađuje priču o otmici Persefone i teškoj boli Demetre koja luta po svetu tražeći kćerku. Himna Apolonu opeva rođenje ovoga boga na Delosu i njegove doživljaje tokom osnivanja proročišta u Delfima. Himna Afroditi obrađuje ljubavnu avanturu ove boginje s Anhizom, dok je Himna Hermesu puna humora i priča o tome kako je tek rođeni Hermes nestašnim lukavstvom prevario svoga brata Apolona. Pored himni, ovamo pripadaju Boj žaba i miševa (Βατραχομυομαχία, 303 stiha) koja parodira sadržinu i stil epske pesme, ali koja je verovatno nastala tek u helenističko doba, Margit (Μαργίτης, od μάργος = budala) koja na podsmešljiv način govori o nekom junaku–budali koji je mnogo znao ali sve naopako, te Kerkopi (Κέρκωπες) koja je prikazivala dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.

Epska je poezija nastavila da cveta u Joniji i celom helenskom svetu i nakon Homera, tako da je nastao veliki broj pesama koje su se takođe, bar neko vreme, pripisivale Homeru. Te se pesme nazivaju kikličnim epovima jer čine nekoliko epskih ciklusa: u njima je, naime, hronološki prikazan neprekinut krug (κύκλος) mitskih događaja u sadržajnoj celini. Kikličke pesme su se takođe nalazile na recitatorskom repertoaru rapsoda i pružile su bogatu mitološku građu lirskim, horskim i dramskim pesnicima. Međutim, Ilijada i Odiseja potisnule su kiklične pesme u drugi plan, pa su nam se ove uglavnom izgubile i do danas su nam se sačuvale samo u oskudnim fragmentima, premda nam je njihov sadržaj poznat. Tebanskom ciklusu pripadale su pesme Edipodija (Οἰδιπόδεια, 6.600 stihova) o Edipovom ubistvu vlastita oca, pobedi nad Sfingom, incestuoznom braku s majkom i smrti Edipovoj, zatim Tebaida (Θεβαίς, 7.000 stihova) o ratu sedmorice junaka protiv Tebe i izvršenju Edipovog prokletstva međusobnim ubistvom Polinika i Eteokla, i najzad Epigoni (Ἐπίγονοι, 7.000 stihova) o ratu sinova sedmorice junaka protiv Tebe.

Trojanskom ciklusu pripadala je Kiparska pesma (Κύπρια, 11 knjiga) koja je opevala događaje koji su se dogodili pre radnje Ilijade, zatim Etiopida (Αἰθιοπίς, 5 knjiga) koja je opisivala događaje nakon Ilijade, uključujući kako Ahilej ubija amazonku Pentesileju, etiopskog vođu Memnona ali i kako sam gine od Parisove strele, zatim Mala Ilijada (Ἰλιάς μικρά, 4 knjige) koja je opisivala nadmetanje za Ahilejevo oružje između Ajanta i Odiseja, Ajantovo samoubistvo, pogibiju Parisa od Filoktetove strele, dolazak Ahilejeva sina Neoptolema koji ubija Telefova sina Euripila, gradnju drvenog konja i pad Troje. Pesma Razorenje Ilija (Ἰλίου πέρσις, 2 knjige) obuhvatala je prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Enejin beg, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnjenje Kasandre, podelu plena, požar grada i žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu. Povratak (Νόστοι, 2 knjige) opevala je povratak helenskih junaka iz Troje, dok se Telegonija naslanjala na sadržaj Odiseje i započinjala opisom sahrane Penelopinih prosaca, a nazvana je po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke, koji u potrazi za ocem dolazi na Itaku i u neznanju ubija Odiseja, uzima Penelopu za ženu, a Telemah Kirku.

Velike društvene i ekonomske promene koje su zahvatile gotovo celu Heladu u drugoj polovini 8. veka pne. jasno se ogledaju u delu drugog znamenitog pesnika arhajske epike. Hesiod (Ἡσίοδος, možda kraj 8. v. pne.), iz sela Askre u Beotiji, prvi je grčki pesnik koji o sebi daje biografske podatke te se može smatrati prvom individualizovanom pojavom u grčkoj književnosti. Njegova Teogonija (Θεογονία = Postanak bogova, 1022 heksametra) predstavlja prvu grčku mitološku sintezu u kojoj je prikazana istorija postanja sveta i genealogija bogova. Ideja joj je da prikaže Zevsa kao simbol pravednosti, koji pobedom nad Titanima i drugim nemanima iz prošlosti postaje svemogući čuvar pravde. Isticanje moralnih problema i težnja za sistemskim shvatanjem sveta najavljuju početak rušenja tradicionalnog pogleda na svet. Moralna pitanja i vladavina pravde u svetu idejna su osnova i Hesiodovog drugog dela koje nosi naziv Poslovi i dani (Ἔργα καὶ ἡμέραι, 828 heksametara). To je poema rada, u kojoj pesnik svome bratu rasipniku upućuje opomene i savete o tome kako će steći imovinu na častan način. Međutim, pesnikovo obraćanje bratu samo je okvir za pouke koje upućuje svojim savremenicima o tome da se čovek moralnom energijom i radom mora osloboditi bede, a to se ilustruje mitom o Prometeju i Pandori te mitom o pet rodova koji govore da je ljudski život nekada bio sladak, a sada je gorak. Rad i pravda temelj su Hesiodove etike, a u svakoj državi koja želi biti utemeljena na poretku i napretku moraju vladati rad, pravda i moral, a ne laž, prevara i nasilje vladara. Premda je Hesiodov pogled na život pesimističan – velikim delom upravo zbog prilika koje su tada vladale – ipak se on u svojoj duboko vaspitnoj poeziji pokazuje kao nosilac novih, gotovo revolucionarnih društvenih stremljenja u odnosu na prethodni ratnički ideal herojske epohe.

[uredi - уреди] Lirsko pesništvo

Postanak i ujedno najviši domet helenske lirike pada u 7. i 6. vek pne., kada je epska poezija bila već na zalasku. Ona je zapravo melodički i ritmički usavršeno narodno pesništvo. Razvoj umetničke grčke lirike uslovila su dva ključna uzroka. Prvi čine nove društvene prilike tokom kojih dolazi do dubokih promena u političkim, socijalnim i ekonomskim odnosima, do pokretanja zamašne grčke kolonizacije širom Mediterana te do izgradnje i učvršćivanja polisa kao osnovnog duštvenog i državnog okvira u Heladi. Drugi uzrok nalazimo u epohalnoj promeni u muzici – otkriće harmonije i usavršavanje muzičkih instrumenata. Kada su Grci prodrli u tajne muzike, ona je kod njih u širem smislu obeležavala razvitak velikog dela duševnog života, pa je izraz ἀνὴρ μουσικός (= muzički čovek) nasuprot izraza ἀνὴρ ἄμουσος (= nemuzički čovek) označavao obrazovanog čoveka. Muzika je imala važan položaj u grčkoj kulturi, i sva se grčka lirika razvijala uz nju: u najstarije vreme nema pesme bez muzike niti muzike bez pesme. Celokupna je helenska muzika nažalost propala, ali znamo da su među najčešćim muzičkim instrumentima bili lira, kitara, forminga i frula.

Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i označava prvobitno samo one starogrčke pesme koje su se pevale uz pratnju žičanih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam žica – sami Grci arhajskoga doba umesto ovoga imena koristili su stari naziv melika (od μέλος = pesma). Ta se melika delila na monodijsku liriku i horsku liriku: osim što su se razlikovale po metrima koji su se u njima obično upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je to što je prva bila namenjena solo pevanju, a druga horskom izvođenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle, u svom kanonu starogrčke lirske poezije obuhvatili samo meliku, tj. monodijske liričare Alkeja, Sapfu i Anakreonta i horske liričare Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilida i Pindara. Međutim, mi danas u helensku liriku ubrajamo i recitativne oblike poezije: elegiju i jamb.

[uredi - уреди] Elegija

Spoljašnja oznaka elegije kojom se razlikovala od drugih pesničkih vrsta jeste posebna metrička građa, tzv. elegijski distih. Elegija, kako se čini, nastaje u Maloj Aziji kao tužbalica i naricaljka, da bi se u kopnenoj Grčkoj često preobrazila u svojevrsni bojni poklič. Grčka se elegija najpre i razvila u onom kraju i plemenu gde je epska poezija dostigla vrhunac, tj. kod maloazijskih Jonjana. Iz epa je uzela oblik, a iz svakodnevnog života sadržaj. Ratni užas i navala severnog naroda Kimerana u Malu Aziju podstakli su pesničko stvaralaštvo Kalina (Καλλῖνος), koji se ubraja među najstarije elegičare i koji je živeo negde u prvoj polovini 7. veka pne. Od njega nam se sačuvao, osim nekoliko fragmenata, početak jedne elegije u kojoj je pozivao svoje sugrađane na oružje protiv neprijatelja: to je pravi, glasan i žestok ratni poklič, a sadrži ujedno sjajnu pohvalu dobrom borcu koji se ne plaši smrti, te junački pada u borbi. Ratničku elegiju pisao je i Tirtej (Τυρταῖος), koji se prema legendi preselio iz Atine u Spartu i tamo tokom drugog mesenskog rata (645–628. pne.) svojim pesmama tako raspalio vojnike da su Spartanci njemu pripisivali zasluge za pobedu nad Mesenjanima. Tirtej je, osim elegija koje je pisao u dorskom dijalektu, pisao i opomene ili savete (ὑποθῆκαι), i to u jonskom dijalektu s nešto dorizama. Njegova je poezija ratna i građanska: glavni su mu motivi odlučna borba protiv neprijatelja, smrt za domovinu i poređenje junaka s kukavicom i njihove različite sudbine.

Sasvim je drugačiji elegičar Mimnermo (Μίμνερμος, druga polovina 7. veka pne.), najverovatnije iz Kolofona, čija je poezija usredsređena na lična osećanja koja su bila uslovljena i prilikama u kojima je pesnik živeo. Njegova je poezija melanholična i ljubavna. Ljubav, uživanje i radost za pesnika su željena dobra kojima se on veseli, dok se melanholija uvlači kada on pomisli da je lepoj mladosti suđeno da precvate i prođe, a umesto nje će doći starost, bolest i smrt. Zbirka Mimnermovih intimnih pesama nazvana je po sviračici Nani (Ναννώ) koju je pesnik snažno ljubio. Mimnermovi stihovi, napisani uglavnom epskim dijalektom, puni su čežnje i odzvanjaju muzikom.

Pesmama s društveno-političkom tematikom vraća se Atinjanin Solon (Σόλων, oko 638–558. pne.), veliki zakonodavac i reformator atinskoga ustava. On je u elegijama i jambima izložio svoje etičke ideje i refleksije, objašnjenja i opravdanje vlastitoga političkog rada. Pre no što se 594. pne. kao arhont eponim prihvatio reformatorskoga posla, svojom elegijom Salamina podstakao je Atinjane da zauzmu ostrvo Salaminu koje su tada držali Megarani i suzbijali slobodu atinske trgovine. Ukupan Solonov pesnički rad obuhvatao je oko 5.000 stihova, danas sačuvanih samo fragmentarno, koji su pisani uglavnom u jonskom i epskom dijalektu s dosta atičkih elemenata. Pored Salamine, u njegov pesnički opus ulaze Opomene Atinjanima, elegije u kojima Solon opravdava i objašnjava svoj reformatorski rad, te Opomene samome sebi, u kojima izlaže svoja etička shvatanja.

U drugoj polovini 6. veka pne. živi i deluje Teognid (Θέογνις), elegijski pesnik iz Megare, od kojeg nam je sačuvano 1.389 stihova. To su sentencije i fragmenti koje je neko sakupio iz njegovih elegija, s gnomskom i moralnom tendencijom, ali ni ti stihovi nisu svi Teognidovi, nego su vremenom bili njima dodati i neki stihovi drugih pesnika. O Teognidu se zna tek toliko da je bio aristokratskog porekla i uverenja, te da je učestvovao u sukobima između aristokrata i demosa koji su razdirali njegovu zemlju. Kako je iz tih sukoba na kraju demokratska stranka izašla kao pobednik, aristokrati su morali bežati iz Megare, a među njima i Teognid, koji otada živi na Siciliji, na Eubeji i u Sparti. Sve ove političke borbe i teškoće našle su odraza u Teognidovim elegijama, čiji glavni deo čine ὑποθῆκαι (= opomene), koje su upućene mladom plemiću Kirnu, pesnikovom eromenosu, i koje su ponegde ispunjene žarom, strašću i bolom zbog iskustva čoveka koji je život proveo u neprekidnoj borbi, u nevolji i siromaštvu. Moralna pouka Teognidova uglavnom je pesimistična: mladost i sam život su nestalna dobra, smrt i siromaštvo vrebaju na svakom koraku, dobri propadaju, a zli trijumfuju. Ipak, pomisao na smrt izaziva kod pesnika uživanje u radosti i mladosti, pa u njegovoj poeziji nalazimo i veselih trenutaka.

Savremenik je Teognidov bio Fokilid (Φωκυλίδης), čije elegije i pesme u tetrametrima imaju didaktički karakter, ali se ne odlikuju dubokim sadržajem kao Solonove ili Teognidove elegije. U sačuvanom fragmentu od osam stihova oponaša Semonida Amorginca i u satiri na žene razlikuje četiri vrste žena: jedna je nastala od kuje, druga od pčele, treća od svinje, a četvrta od kobile, pri čemu je dakako najbolja ona koja potiče od pčele. Na osnovu malog broja fragmenata ne može se dati prava i potpuna karakteristika Fokilidove poezije. U drugoj polovini 6. veka pne. živeo je i prvi helenski pesnik-filozof, Ksenofan iz Kolofona (Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος, oko 565– oko 473. pne.), koji je po tradiciji bio osnivač elejske filozofske škole. Pored epskih poema Osnivanje Kolofona i Naseljavanje Eleje, pisao je elegije te prvi u grčku književnost uveo novu vrstu poezije pod nazivom Σίλλοι (= Rugalice), gde je na satirički način oštro kritikovao i ironisao narodna verovanja i ljudske mane. Ksenofan nije veliki pesnik, ali je oštrom kritikom tradicionalne percepcije antropomorfnih božanstava i religijskih verovanja i obreda uopšte jačao veru ljudi u njihove vlastite snage i podsticao ih na samopromišljanje.

[uredi - уреди] Jambografija

Jampsku poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. παρακαταλογή, tj. ritmička recitacija s muzičkom pratnjom, a muzički instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi jambografi bili su poreklom Jonjani, pa je i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atičkom dijalektu. Jamb dopušta čitav niz različitih tonova, od smeha do poruge i prezira, s lirizmom u kojem ličnost dolazi do takvog izražaja kakav elegija nije poznavala. Najstariji je i istovremeno najsnažniji pesnik jamba bio Arhiloh (Ἀρχίλοχος) s ostrva Parosa, koji je živeo u 7. veku pne., burnim i nemirnim životom, punim nevolja i pustolovina, kako se vidi i iz sačuvanih fragmenata. Izgubivši svu imovinu, preselio se na Tasos i tamo stupio kao plaćenik u vojsku Tasošana koji su ratovali s Tračanima, ali bezuspešno, pa se pesnik vratio na Paros. Zna se da je ponovo bio vojnik i da je poginuo u borbi protiv Naksošana. Čovek žestoke ćudi, nagle i iskrene, uvek spreman da napada jambima, često i oštrim, protivnike i sve one koji su mu se zamerili – takav utisak stičemo o Arhilohu iz sačuvanih fragmenata. Pesnik zna biti i duboko osećajan i plemenit, ali strasna i neuzvraćena ljubav prema Neobuli, kćerki paroskog aristokrata Likamba, koja je proizvela istinski nežne i osećajne ljubavne pesme, pretvorila se u besnu mržnju kad je Likamb odbio pesniku dati svoju kćerku za suprugu. Otada ih je Arhiloh oboje napadao tako oštrim i zajedljivim pesmama, da im – prema legendi – nije preostalo drugo do da se obese. Arhilohova poezija bila je raznovrsna i kretala se od dražesnih i plemenitih slika do najžešće ironije i prostote. Arhilohov uticaj na potonje grčke liričare bio je ogroman, a među rimskim pesnicima posebno se na njega ugledao Horacije.

U 7. veku pne. živeo je i Arhilohov savremenik Semonid Amorginac (Σημονίδης ὁ Ἀμοργινός), rođen na Samosu i osnivač kolonije na ostrvu Amorgosu. Pisao je elegije i jambe, od kojih su sačuvani fragmenti, iz kojih se vidi da mu je poezija bila poučna i refleksivna. Najpoznatiji je ipak po jampskoj satiri O ženama (Περὶ γυναικῶν), gde duhovito i ironično ocrtava deset tipova ženskog karaktera, koje izvodi iz različitih životinja i elemenata: prljava žena potiče od svinje, lukava od lisice, brbljiva od kuje, troma i lenja od zemlje, prevrtljiva od mora itd. Pogled na život što ga iskazuje ovaj mizogini pesnik prilično je pesimističan: bolest, starost, rat, brodolomi i samoubistva – to je preovlađujući okvir njegove životne stvarnosti. Otprilike jedan vek kasnije živeo je Hiponakt (Ἱππῶναξ) iz Efesa, čije je stvaralaštvo cvetalo oko polovine 6. veka pne. On je prvi sasvim izgrađeni pesnik realista, pravi i iskreni pesnik-prosjak, označen kao pesnik najbednijih društvenih slojeva. Od njegove pesničke produkcije najznačajniji su jambi, od kojih su sačuvani samo fragmenti, ali se iz njih može rekonstruisati niz situacija i tipova, npr. gozba gde se pije iz vedra, javne kuće s prostitutkama, smrdljive krčme pune insekata, trg s prizorima telesnih kazni. Pesmama kao glavni likovi provejavaju siromasi, surovi i goli koji drhte od hladnoće, među njima i sam pesnik. Hiponaktova poezija je nesporedna, silovita, oštro individualizovana, realistična, gorka, ponekada podrugljiva i ironična, pa se može smatrati dalekim prethodnikom kiničkog morala.

[uredi - уреди] Monodija

Uporedo s elegijom i jambom prilagođavale su se i druge vrste narodne poezije temama koje je isticalo doba raslojavanja helenskoga društva. Tako se i grčka melika razvijala u vezi sa životom naroda i folklornim pesmama, a korak dalje u obradi subjektivnih osećanja i crta lične biografije načinili su eolski pesnici, čije je književno i muzičko središte bilo ostrvo Lezbos. S ovog ostrva je i Alkej (Ἀλκαῖος, rođen oko 630. pne.), čiji su rodni grad Mitilenu razdirale unutrašnje borbe, te se aristokratska oligarhija jedva odupirala demokratskoj stranci. U tim je borbama učestvovao i aristokrata Alkej, koji se borio protiv demokratskih tirana i učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva tiranina Melanhra 612. pne., ali je novi tiranin Mirsil prognao Alkeja. Kad je i Mirsil pao i na vlast došao mudri Pitak, pesnik je nastavio s borbom i zaverama. Pitak se, međutim, nakon deset godina dobrovoljno odrekao vlasti, te se Alkej vratio u domovinu gde je mirno živeo do kraja života. Njegove su pesme filolozi podelili na političke i ratničke pesme (στασιωτικά), ljubavne (ἐρωτικά), vinske (συμποτικά ili σκόλια) i himne bogovima, ali nijedna njegova pesma nije do nas došla potpuna. Ipak, iz oko 150 sačuvanih fragmenata, vidimo da je Alkejev stil bio uzvišen i kratak, dražestan i snažan, posebno u političkim pesmama koje su u sebi imale govorničku žestinu (plerumque oratori similis, kaže rimski pisac Kvintilijan), ali iskrenu i bez opterećujuće retorike. U političkim pesmama žestok, vatren, neobuzdan i beskompromisan, Alkej u drugim pesmama peva i o veselju na gozbama i o ljubavi: božanska Dionisova tečnost našla je u njemu sjajnoga i vatrenoga pristalicu. Mnoge njegove pesme ispevane su u alkejskoj strofi, nazvanoj po njemu.

I najslavnija grčka pesnikinja Sapfa (Σαπφώ, druga polovina 7. veka pne.) bila je s ostrva Lezbosa. Njena je porodica pripadala aristokratiji, pa se Sapfa, kada je oko 596. pne. vladajuća demokratija proterala plemstvo, sklonila na Siciliju, odakle se vratila kada je Mitilenom zavladao Pitak. O Sapfi su kolale mnoge legende: da je ružna, da se bacila s Leukadske stene jer joj mladić Faon nije uzvraćao ljubav, te da je naprotiv bila lezbejka – po njoj je, najzad, i nazvana istopolna ljubav između žena. Nevezano za legende, iz njene je poezije vidljivo kako je Sapfa znala snažno ljubiti. Okupljala je oko sebe mlade devojke koje je poučavala muzici i poeziji, pa je zato svoj dom nazvala "kućom Muza". Alkej ju je zvao "čistom" (ἄγνα), Platon ju je nazvao "desetom Muzom", a Strabon "nečim čudnovatim" (θαυμαστόν τι χρῆμα). Njene su pesme antički filolozi svrstali prema metru u devet knjiga, uz zasebnu knjigu epitalamija (svadbenih pesama). Najbolje su joj i umetnički svakako najvrednije bile ljubavne pesme, pisane u safičkoj strofi, nazvanoj po njoj. Sapfina poezija odiše dubokim ljubavnim žarom, prožeta je lepim mislima, puna ljupkih slika i ispevana lepim jezikom i savršenim stilom. Ljubav, cveće, noć puna mesečine, priroda, zvuk, boja – to su motivi i slike koji se skladno razlivaju u njenim stihovima.

Nakon eolske melike javlja se jonska s Anakreontom (Ἀνακρέων, rođen oko 570. pne.), Jonjaninom iz grada Teosa na maloazijskoj obali. Kad je Kir Stariji osvojio Teos oko 545. pne., iselio se Anakreont s još nekim sugrađanima u grad Abderu u Trakiji, a kasnije ga nalazimo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, koji je tada bio na vrhuncu moći i sjaja. Nakon Polikratova ubistva, doveo je Anakreonta u Atinu Hiparh, Pizistratov sin, a kada je oko 514. pne. i Hiparh pao s vlasti, o Anakreontovu životu ne znamo ništa pouzdano: po nekima je živeo kod Aleuada Ehekratida u Tesaliji, a po drugima opet u Teosu. Po predaji, umro je kao starac u 85. godini u Abderi. Premda Jonjanin, Anakreont je bio pravi nastavljač subjektivne eolske poezije Alkejeve i Sapfine, iako ne s tako dubokom osećajnošću. Njegova poezija, od koje je sačuvano samo oko 100 kratkih fragmenata, ima pretežno erotski i simpotički karakter i slavi Dionisa i Erosa. Dva sačuvana fragmenta bila su deo himni posvećenih Dionisu i Artemidi, a pisao je i elegije, jambe i epigrame. Sadržaj Anakreontovih pesama je bezbrižno uživanje života, ali erotika mu nije neposredna i duboko proživljena kao kod Eoljana: žar njegove strasti je veliki, ali brzo gasne. Ipak, Anakreontovo pesništvo vedrog i ugodnog raspoloženja steklo je veliku popularnost već u antici, pa su se kasniji pesnici ugledali na njega pevajući pesme istoga sadržaja: sačuvano je oko 60 takvih pesmica lagodnog sadržaja nazvanih Anacreontea (Ἀνακρεόντεια). Na njega se ugledao i veliki rimski pesnik Horacije.

[uredi - уреди] Horska lirika

Iz Sarda u Lidiji bio je Alkman (Ἀλκμάν, druga polovina 7. veka pne.), ali je živeo u Sparti, gde je sastavljao himne, peane (svečane obredne pesme u Apolonovu čast), hiporheme (vesele i živahne plesne pesme uz pratnju kitare ili frule), skolije (gozbene pesme) i erotske pesme, ali se najviše proslavio partenijima, pesmama koje su u čast bogova pevali devojački horovi. Od oskudnih fragmenata koji su došli do nas najduži je odlomak od stotinu stihova iz pesme koja je, kako se čini, spevana u čast Dioskura i Artemide, ali u kojoj pesnik od pohvale boginji naglo prelazi na pohvalu ljupke lepote devojaka, učesnica hora, prožetu sjanim slikama iz njihovih svakodnevnih života. Ni o Stesihoru (Στεσίχορος, kraj 7. i početak 6. veka pne.), koji se možda rodio u Metauru u južnoj Italiji ali je živeo u Himeri na Siciliji, nije moguće dati neki određeni sud, jer se sačuvalo premalo fragmenata, od kojih najduži ima šest stihova. Ovaj pesnik, kome se pripisuju inovacije u muzici i metrici – među kojima je najvažnija bila podela horske pesme na trijade koje čine strofa, antistrofa i epoda – obrađivao je i narodne priče lokalnog karaktera o strastvenim i nesrećnim ljubavima, npr. o pastiru Dafnisu koga je zbog nevere oslepila ljubomorna nimfa. Iz južne Italije bio je i Ibik (Ἴβυκος, početak 6. veka pne.) iz grada Regija, koji je međutim veliki deo života proveo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, gde je upoznao i Anakreonta. Uz vrlo oskudne fragmente sačuvan je jedan veći odlomak na papirusu koji sadrži pohvalu Polikratova mladog sina. U antici je Ibik bio cenjen kao pesnik enkomija, tj. pohvalnih pesama u čast znamenitih savremenika, i homoerotskih pesama u kojima je iznosio vatrenu ljubavnu strast prema mladićima.

Simonid Kejanin (Σιμωνίδης, 556–468. pne.) rodio se na ostrvu Keosu, živeo na dvorovima različitih tirana (Pizistratidi u Atini, Skopadi u Kranonu i Aleuadi u Larisi u Tesaliji) i umro u dubokoj starosti u Agrigentu na Siciliji. Na početku grčko-persijskih ratova nalazio se u Atini, gde je postao pesnikom borbe helenskog naroda protiv Persijanaca: opevao je sve grčke pobede i proslavio u elegijama junake poginule u borbama kod Termopila, Maratona, Salamine i Plateje. Horske pak pesme zahvatale su sve dotada poznate vrste: enkomije, ditirambe (pesme u čast Dionisa), partenije, peane i himne, a bio je poznat i kao jedan od stvaralaca nove vrste poezije – epigrama. U antici je Simonid bio naročito poznat po dubini osećaja koje je svojim tužaljkama umeo pobuditi kod slušalaca.

Simonidova lirika s jasnim i jednostavnim stilom te živim slikama i jakim osećajima, zadahnutim blagim pesimizmom, otvorila je u grčkoj književnosti novi horizont na kome blistaju Bakhilid i Pindar. Bakhilid (Βαχυλίδης, oko 518–450. pne.), nećak Simonida Kejanina, rodio se na ostrvu Keosu. O njegovom se životu ne zna mnogo, ali izgleda da je bio u Atini, u Tesaliji, na Egini i u Sirakuzi na dvoru Hijerona, gde se nadmetao s Pindarom u slavljenju Hijeronovih pobeda u grčkim narodnim takmičenjima. Sve do kraja 19. veka od njegovih smo pesama imali tek neznatne fragmente, ali je 1896. na egipatskim papirusima pronađeno 14 epinikija (pesama u čast pobednika na atletskim takmičenjima) i 6 ditiramba, pa nam je sada Bakhilid posle Pindara najbolje poznati horski liričar. Bakhilidov epinikij ima istu strukturu kao i Pindarov, tj. aktuelnost (hvali se pobednik u nekom takmičenju, njegovi preci i grad) – mit (govori se o nekom heroju kao pretku pobednika ili se obrađuje neki mit vezan za grad pobednika ili mit o lokalitetu takmičenja ili o uvođenju takmičenja) – aktuelnost (gnomski saveti i opomene kojih se pobednik treba držati). Bakhilidovi ditirambi nalikuju baladama jer se u njima epizode iz mitova razrađuju na lirski način. Zanimljiv je ditiram Tezej (Θεσεύς), koji je ceo u obliku dijaloga između Tezejeva oca Egeja i hora koji čine Atinjani.

Pindar (Πίνδαρος, 522. ili 518–442. pne.) iz Kinoskefala kod Tebe poticao je iz ugledne aristokratske porodice, pa mu je čitavo pesništvo duboko prožeto duhovnim idealima helenske aristokratije. Pindarov pesnički rad, vrlo bogat i raznolik, obuhvatao je sve vrste horske lirike: himne, peane, ditirambe, prozodije (ophodne pesme), partenije, hiporheme, enkomije, trenose (tužbalice za mrtvima) i epinikije. U potpunosti je, pored fragmenata, sačuvano 44 epinikija ili oda, koje se prema mestu na kome je postignuta pobeda dele u četiri grupe: Olimpijske (Ὀλυμπιονῖκαι), Pitijske (Πυθιονῖκαι), Nemejske (Νεμεονῖκαι) i Istamske (Ἰσθμιονῖκαι). Pindarove ode, koje odlikuje velika raznolikost ritma i metričkih oblika, strukturisane su redovno prema uobičajenoj shemi aktuelnost – mit – aktuelnost. Ali pesnikova pažnja zaustavlja se na spoljašnjim obeležjima atletske pobede: samo takmičenje nikada ne opisuje, jer njega pobeda zanima samo kao ispoljavanje vrline koju slavi kod pobednika. Sledi nagli prelaz u područje mita (tzv. pindarski let), koji zahvata najduži deo ode i gde najviše dolazi do izražaja pesnikov duh, njegovi pogledi na život i njegovi ideali. Duboko religiozan, Pindar iz mita uklanja sve negativne crte heroja i bogova. Veliku slavu postigao je već u antici, smatran često najvećim helenskim liričarem kome je pripalo prvo mesto u kanonu alkesandrijskih filologa, a neposredan njegov uticaj naročito je vidljiv u horskim delovima tragedije.

[uredi - уреди] Prozno stvaralaštvo

Počeci književne helenske proze padaju u 6. vek pne., premda se ona upotrebljavala i ranije za potrebe svakodnevnog života, pisanje zakona, ugovora, za spiskove pobednika na narodnim igrama, spiskove sveštenika i činovnika te za natpise svake vrste. Proza je nastala u Joniji, gde su se tada nalazili najnapredniji i najbogatiji gradovi u celom grčkom svetu. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i prvi su, u obliku kratkih sinteza, pokušali ponuditi odgovore na teške probleme koje im je postavljala priroda: tako su nastale filozofija i nauka. Jonski filozofi otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. Jonjani kao prvi prozni pisci pišu svojim jonskim dijalektom, koji se ustalio kao jezik najstarije grčke proze. Već se u antici raspravljalo da li je prvi prozni pisac bio istoričar Kadmo iz Mileta (početak 6. veka pne.) koji je sastavio spis Osnivanje Mileta i cele Jonije ili njegov savremenik, filozof Ferekid sa Sirosa sa svojim kosmogonijskim spisom Heptamih (= Pećina sa sedam skrovišta).

Prvi pravi grčki filozofi i začetnici nauke bila su trojica Milećana, čija učenja čine tzv. miletsku školu. Prvi od njih, Tales (Θαλῆς ili Θάλης, 624–547. pne) – koji izgleda nije ostavio ništa napisano – kaže da je prauzrok svega u prirodi voda, Anaksimen (Ἀναξιμένης, sredina 6. veka pne.) smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem i razređivanjem vazduha, dok je najapstraktniji odgovor dao Anaksimandar (Ἀναξίμανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodređenu materiju zvanu apeiron (ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Anaksimandar je nešto stariji od Anaksimena i sastavio je prvi filozofski spis, pod naslovom O prirodi (Περὶ φύσεως), a zatim je i Anaksimen svoje misli zapisao u jednom spisu istoga naslova. Šestom veku pripada i Pitagora (Πυθαγόρας), koji nije ostavio ništa napisano i koji smatra da harmonija, koja vlada svetom, proizlazi iz određenih brojevnih odnosa koji vladaju svetom: broj je savršenstvo. Pitagora je izvršio ogroman uticaj na antičku filozofiju i nauku, što neposredno što preko svoje pitagorejske škole.

Najstariji grčki istoriografi i geografi obično se nazivaju logografima (λογογράφος = prozni pisac), a tako su se u Atini nazivali i oni govornici koji su za svoje klijente sastavljali sudske govore. Najvažniji logograf bio je Hekatej (Ἑκαταῖος) iz Mileta, koji je živeo za vreme persijskog kralja Darija (vladao 525–485. pne.) i koji je napisao dva dela: Genealogije (Γενεαλογίαι) sa pričama o mitskim junacima gde je nastojao uneti i nekog hronološkog reda i naivnim racionalizmom ukloniti pojedinosti koje su mu se činile neverovatnima, te Opis Zemlje (Γῆς περίοδος) s geografskim opisima Evrope i Azije te podacima o narodima i njihovim običajima.

Prvim piscem evropske basne smatra se Ezop (Αἴσωπος, 6. vek pne.), premda se koreni basne kao književne vrste nalaze u dalekoj prošlosti i možda su nastali u Indiji. Ezop je bio rodom iz Frigije u Maloj Aziji i kao rob služio je više gospodara. Kako se čini, on svoje basne nije pisao, već ih je pričao u prozi, a kasnije su se širile usmenom predajom i u svojoj jezgri sačuvale su se u dosta neiskvarenom obliku. Međutim, tokom vekova svaka se basna počela pripisivati njemu, pa je pod Ezopovim imenom sačuvan čitav zbornik basana. Svaka Ezopova basna je prava mala drama sa zapletom, kulminacijom i raspletom, često odiše svežim humorom, a svoju etičku i pedagošku vrednost čuva i danas.

[uredi - уреди] Klasično razdoblje

U drugoj polovini 6. veka pne. Jonija pada pod persijsku vlast i gubi prvenstvo u kulturnom razvoju grčkoga sveta, koje će otada pa tokom čitavog 5. i 4. veka pne. pripadati Atini. Kulturna hegemonija Atine tako se potpuno podudara s njenom političkom hegemonijom, koja je započela sjajnim atinskim pobedama kod Maratona, Salamine i Plateje tokom grčko-persijskih ratova i učvrstila se izgradnjom Atinskog pomorskog saveza. Atička književnost u 5. veku pne. obrađuje različita pitanja koja su postavljale savremene društvene i političke prilike – državnu politiku, moral, vaspitanje, privredu – a u središtu svih tih pitanja nalazi se čovek, njegov položaj i uloga u društvu, kao i njegova moralna odgovornost za odluke koje donosi. Osnovna su obeležja klasične književnosti bliska povezanost s narodom, obrada svakodnevnih životnih problema, monumentalnost i humanizam. Od književnih vrsta glavno mesto zauzima drama – tragedija i komedija – koja, uz Homerove epove, predstavlja najvažniji doprinos Helena evropskoj književnosti.

[uredi - уреди] Tragedija

Postanci grčke drame padaju u 6. vek pne., a njeni vrhunci u 5. i 4. vek pne. Najstarije i gotovo jedine podatke o postanku tragedije nalazimo u Aristotelovoj Poetici, gde čitamo da je nastala od improvizovanog početka, i to od onih koji su započinjali pevati ditiramb, da je prošla kroz mnogo promena dok je zadobila svoj uobičajeni oblik. Prikazivanje tragedije u staroj je Grčkoj bila služba božanstvu, deo državnoga kulta. Dva bitna obeležja tragedije jesu kult boga Dionisa i mit. Na razvitak tragedije posebno je uticalo uspostavljanje tiranije u mnogim polisima, jer su se tirani posebno oslanjali na seljaštvo, među kojima je popularno božanstvo bio Dionis, koji nije pripadao "aristokratskom" Olimpu. Herodot kaže da je Arion iz Metimne "prvi spevao ditiramb, dao mu naslov i prikazao ga u Korintu", a Suidina enciklopedija: "Kažu da je Arion izumeo tragički način, i da je prvi sastavio hor i spevao ditiramb, i prozvao tako ono što je hor pevao, i uveo da satiri govore stihovima". Dakle, on je od ditiramba stvaorio satirsku pesmu kada je uveo običaj da Dionisa slavi njegova pratnja, tj. satiri, koji se u prenesenom smislu, zbog brade i bludnosti, a možda i zbog kostima, nazivaju τράγοι (= jarci). Odatle je i postala reč tragedija, tj. pesma koju su pevali ljudi preodeveni u satire.

Atinski tiranin Pizistrat uveo je dve važne svetkovine: Panateneje i Velike Dionisije, za vreme kojih je 534. pne. prvi put prikazana jedna tragedija pesnika Tespida, koga tradicija smatra "ocem tragedije". On je prema horu postavio jednog silena kao glumca, koji je horu govorio nešto što je hor podsticalo na pevanje ili je s horovođom zametao razgovor. Za govor toga glumca, koji je počeo prikazivati višestruke likove, upotrebljen je oblik jampske pesme, tj. trohejski tetrametar i jampski trimetar. Može se, dakle, zaključiti da je tragedija postala u Atini od satirskog ditiramba, koji je u nju došao s Peloponeza. Ali tragedija svoj prirodni oblik dobija tek posle pada Pizistratida, jer ono što je stvorio Tespid još uvek ima više karakter satirske igre.

Drugi atički tragički pesnik, nakon Tespida, bio je Heril, za koga Suida kaže da je napisao oko 160 drama, ali je poznat samo naslov jedne drame: to je Alopa, sa građom iz eleusinskog mita. Najvažniji tragički pesnik pre Eshila bio je Frinih iz Atine, za koga Suida kaže da je prvi tragičku poeziju izneo na pozornicu, prvi uveo ženski lik, izumeo tetrametre (što znači da aleksandrijski filolozi nisu imali tragičarskih tekstova starijih od Frinihovih) te napisao devet tragedija. Među ovih devet tragedija su i dve s istorijskom tematikom: Zauzeće Mileta i Feničanke (koja slavi salaminsku pobedu). Frinihova tragedija već ima umetnički doteran govor, kako pokazuju dva odlomka iz njegovih Pleuronjanki, ali prave radnje još uvek nema mnogo, jer postoji samo jedan glumac. Tragički pesnik bio je i Frinihov sin Polifrasimon, za koga Suida pominje da je naposao tetralogiju Likurgija. Peti tragičar bio je Pratina, koji je navodno napisao 50 drama, od kojih 32 satirske igre. Po imenu su poznate dve njegove drame: Satiri rvači i Dismene ili Karijatide. Misli se da se u ovoj drugoj drami radilo o dva hora koji se prepiru: naime, Karijatidama su se nazivale igračice u kultu Artemide u Kariji na severnoj granici Lakonije i Arkadije, a Dismenama seoske bakhantkinje u Sparti, pa bi ova drama prikazivala sukob između apolonsko-kitarističke i dionizijsko-auletske muzike. I Pratinin sin Aristija pisao je tragedije: 467. pne. prikazao je očevu satirsku igru Satiri rvači, a po naslovu su poznate njegove drame Persej, Tantal, Antej, Atalanta, Kiklop i Orfej.

Pravim tvorcem helenske tragedije smatra se Eshil (Αἰσχύλος, 525–456. pne.), rođen u Eleusini blizu Atine, koji je uveo drugoga glumca i smanjio ulogu hora, a kasnije je od Sofokla preuzeo i trećega glumca. Građu za svoje tragedije uzimao je iz bogate riznice grčke mitologije, a naročito je rado obrađivao domete ljudske sudbine kojom upravljaju božanska pravda i večni zakoni kojima se ljudi moraju pokoravati. Pored Sedmorice protiv Tebe (Ἑπτὰ ἐπὶ Θήβας) o borbi Edipovih sinova Eteokla i Polinika i Okovanog Pometeja o kazni koju Prometej trpi od Zevsa zbog svoje pomoći ljudskom rodu, Eshil je autor i jedine sačuvane trilogije u helenskoj književnosti, pod naslovom Orestija (Ὀρέστεια), koja obrađuje tragediju Atrejeva roda, gde grozni zločini uzrokuju nove zločine. Prvi deo trilogije je Agamemnon (Ἀγαμέμνων) koja govori o tome kako Agamemnona po povratku iz Troje ubijaju njegova žena Klitemnestra i njen ljubavnik Egist, zatim sledi Žrtva na grobu ili Hoefore (Χοηφόροι) o tome kako Agamemnonov sin Orest na Elektrin nagovor ubija majku da bi osvetio mrtvoga oca, a trilogija se završava tragedijom Eumenide (Εὐμενίδες) koja govori o tome kako Oresta zbog ubistva majke proganjaju Erinije, koje na nagovor Atene i nakon izmirenja i zadovoljenja pravde postaju blage (Eumenide).

Mlađi savremenik Eshilov bio je Sofokle (Σοφοκλής, 495–406. pne.), rođen u Kolonu blizu Atine, pravi predstavnik Periklova doba. Na scenu je uveo i trećega glumca, čime je povećao dramatiku radnje, a broj članova hora povećao je sa dvanaest na petnaest. U odnosu na Eshila, Sofokle karaktere svojih likova crta s mnogo više pažnje i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava te složeniji i bogatiji duševni život. Tragedija Elektra (Ἠλέκτρα) govori o Agamemnonovoj kćerki Elektri koja živi za osvetu učekujući brata Oresta da ubije majku Klitemnestru. Najbolja mu je drama Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς) koja govori o tome kako je tebanski kralj Edip u neznanju ubio svog oca, oženio se vlastitom majkom te na vrhuncu slave i moći, istražujući uzroke kuge, otkriva strašan greh u kojem živi te oslepljuje sama sebe i odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Antigona (Ἀντιγόνη) govori o Edipovoj kćerki Antigoni koja nakon smrti braće Eteokla i Polinika želi po božanskom zakonu sahraniti brata Polinika koji se borio protiv grada, što kralj Kreont zabranjuje i Antigonu kažnjava smrću, što prouzrokuje i njegovu vlastitu propast. Edip na Kolonu (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ) govori o slepom izgnaniku Edipu koji, po Apolonovom uputstvu, kod Kolona traži smirenje i očišćenje od greha, i to na samrti i dobija, zahvaljujući i atinskom kralju Tezeju. Sačuvane su još drame Ajant (Αἴας) o ludilu koje je spopalo Ajanta nakon što je Ahilejevo oružje dosuđeno Odiseju, Trahinjanke (Tραχίνιαι) o tome kako Dejanira nehotice ubija svoga muža Herakla, te Filoktet (Φιλοκτήτης) o tome kako Grci polazeći na Troju ostave Filokteta na ostrvu Lemnosu jer mu se iz rane širi nepodnošljiv smrad, ali kasnije shvate da ne mogu osvojiti Troju bez Heraklova luka i strela koje se nalaze kod Filokteta, te ga posećuju Odisej i Neoptolem, koji međutim ne uspeju dobiti to važno oružje, pa se pojavljuje sam Herakle kao deus ex machina i naređuje Filoktetu da im preda oružje i sam pođe u Troju.

Treći veliki tragički pesnik Euripid (Εὐριπίδης, oko 480–406. pne.) rodio se na Salamini, ali je veći deo života proveo u Atini. Euripid je predstavnik novog doba koje nastupa oko sredine 5. veka pne., kada počinje kriza atinske demokratije i kada nastupa nova generacija koja je pod uticajem naprednog učenja sofističke i materijalističko-atomističke filozofije. Čovek i sudbina ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on rešava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta glasi: "Ako bogovi čine nešto sramotno, nisu bogovi": Euripid, dakle, religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih bogova, koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Ali to nije nije ateizam, nego religiozna prosvećenost, koja ima čistije i uzvišenije predstave o suštini božanstva. Euripid prvi u dramu unosi psihološku analizu likova, otkrivajući dotad nepoznat svet duševnog i emocionalnog života, u kome se strast pojedinca sukobljava sa opštim principima već ustaljenog običaja i mišljenja. Poseban Euripidov značaj za svetsku književnost zasniva se na njegovim ženskim likovima. Pored jedne satirske igre, sačuvalo nam se njegovih sedamnaest tragedija, među kojima se posebno izdvajaju četiri. Medeja (Μήδεια) obrađuje temu strastvene žene čija se ljubav pretvara u mržnju, koja je podstiče na grozna dela, uključujući ubistvo vlastite dece. Motiv strasti obrađuje i Hipolit ovenčani (Ἱππόλυτος στεφανοφόρος), koji govori o tome kako Tezejevu ženu Fedru muči ljubav prema svom posinku Hipolitu, koja na kraju i nju i Hipolita odvodi u propast. Ifigenija u Tauridi (Ἰφιγένεια ἡ ἐν Ταύροις) sagrađena je na intrigi: Agamemnonova kćerka Ifigenija trebalo je da bude žrtvovana u Aulidi, ali ju je spasila Artemida i učinila je svojom sveštenicom u Tauridi, kamo sad stiže i njen brat Orest u pratnji prijatelja Pilada da bi se očistio od greha zbog ubistva majke Klitemnestre. Ifigenija ga je, kao i svakoga stranca, morala žrtvovati, ali dolazi do prepoznavanja i oni se zajedno vraćaju u domovinu. Zanimljiva je Euripova Elektra jer obrađuje istu tematiku kao i Eshilove Hoefore i Sofoklova Elektra, ali na drugačiji način: Eshil se pita o opravdanosti ubistva majke, Sofokle to opravdava voljom bogova, a Euripid ubice Oresta i Elektru prikazuje ne kao junake nego kao kolebljive i prestrašene nesretnike dostojne sažaljenja. Euripid se ubraja među najveće pesnike svih vremena.

[uredi - уреди] Komedija

Premda je u antici postojalo i mišljenje da je reč komedija (κωμῳδία) postala od dorske reči κώμη (= selo), zbog čega su Dorani iz Megare sebi prisvajali prvenstvo u pronalaženju ove pesničke vrste, ipak je danas opšte prihvaćeno drugo tumačenje, prema kojem taj termin potiče od reči κῶμος = bučna družina veseljaka koji pripiti nakon gozbe u dionisijskoj razuzdanosti idu po gradu i pevaju pesme podrugljiva sardržaja. Komedija, dakle, nastaje od improvizovanih početaka, i to od pevanja faličkih pesama tokom ophoda u kojima se nosio falos (φαλλός = muški polni organ, napravljen od duguljastog komada drveta presvučenog crvenom kožom) kao simbol plodnosti i rađanja ljudi, životinja i zemlje. Međutim, pre razvoja komedije u Atini nezavisno od nje razvila se megarska farsa i dorska ili sicilijska komedija, koje su izvršile određeni uticaj i na atičku komediju. Od 6. veka pne. javljaju se u dorskim krajevima tipovi komičkih izvođača, koji se na Siciliji i u južnoj Italiji zovu flijaci (φλύαξ = brbljivac kojem