Tit Lukrecije Kar

Izvor: Wikipedia

Tit Lukrecije Kar (lat. Titus Lucretius Carus, oko 94 – oko 49. st. e.) bio je rimski pesnik i filozof. Jedino njegovo delo za koje danas znamo jeste didaktičko-filozofski ep O prirodi (De rerum natura), koji je imao izvanrednu ulogu u približavanju grčkih filozofskih ideja Rimljanima i u izgradnji latinskog filozofskog vokabulara. Delo je značajno i zbog velikog uticaja koje je izvršilo na Vergilija i kasnije rimske pesnike.


Hipotetični životopis[uredi - уреди]

O Lukrecijevom životu znamo veoma malo. Jedini istorijski izvor – koji se danas smatra uglavnom nepouzdanim – jeste Hijeronim (kraj 4. i početak 5. veka n. e.), koji pominje Lukrecija u svojoj Eusebijskoj hronici. Prema Hijeronimu, Lukrecije je rođen 94. godine st. e., a umro je u 43. godini života. Hijeronim tvrdi da je Lukrecije poludeo nakon što je popio neki ljubavni napitak, da je svoj ep pisao u povremenim trenucima lucidnosti, da je zatim počinio samoubistvo, a da je njegovo delo završio i ispravio Ciceron. Ove su tvrdnje danas u potpunosti odbačene.

Pre svega, epikurejska filozofija, koju Lukrecije izlaže u svom delu, zasniva se u potpunosti na razumu i odbacuje svaku vrstu "romantičnog" gledanja na svet. Drugo, Lukrecije bi teško bio u stanju stvoriti ovakvo pesničko remek-delo da je većinu vremena bio duševno rastrojen. Kao što Ciceron primećuje u jednom pismu svome bratu Kvintu, "Lukrecijeve pesme sadrže, kako kažeš u svom pismu, mnogo iskrica inspiracije i mnogo pesničke veštine". Treće, Hijeronom je, kao jedan od ranih hrišćanskih crkvenih otaca, verovatno želeo da diskredituje Lukrecijevu filozofiju, čija je jedna od temeljnih postavki odbacivanje vere u bilo kakav zagrobni život i u bilo kakva božanstva koja utiču na život ljudi. Da bi ga se diskreditovalo, Lukrecije je optuživan za nemoral, veštičarenje i gubitak pameti. Najzad, Vergilije u svojim Pesmama o zemljoradnji (Georg. II, 490–492), jasno aludirajući na Lukrecija, kaže: Felix qui potuit rerum cognoscere causas / atque metus omnis et inexorabile fatum / subiecit pedibus strepitumque Acherontis avari (= "Srećan je onaj što uzroke stvari je spoznao te pod / noge je bacio svaki strah, neumoljivu sudbu / tako i žubor nezasitog Aheronta"). Bilo bi u najmanju ruku čudno da je Vergilije ovakve uzvišene stihove napisao u slavu čoveka koji je počinio samoubistvo u trenucima duševnog rastrojstva i manijakalne depresije.

Iz jednog od pisama koja je Ciceron napisao svome bratu vidi se da su obojica čitali Lukrecijeve pesme. To je poslednje pominjanje Lukrecija sve do Elija Donata, koji u Životu Vergilija kaže da je Vergilije obukao "muževnu togu" (toga virilis) 15. oktobra 55. godine st. e. te dodaje da se "to desilo upravo na onaj dan kada je umro pesnik Lukrecije". Ako je Hijeronim u pravu kad kaže da je Lukrecije umro u 43. godini života, onda na osnovu Donatove vesti o 55. godini st. e. kao godini Lukrecijeve smrti možemo zaključiti da se rodio 99. godine st. e. Samo Lukrecijevo delo sadrži neke aluzije na uskomešanost političkog života u Rimu i na građanske sukobe.

Međutim, jedina pouzdano utvrđena činjenica o Lukrecijevom životu jeste to da je bio ili prijatelj ili klijent Gaja Memija, kome je posvetio spev O prirodi. Za spev se misli da je nedovršen, premda Hijeronim kaže da ga je Ciceron "popravio" – što u osnovi može značiti to ga je samo pripremio za objavljivanje.

Filozofija i svrha epa[uredi - уреди]

Sama činjenica da nam je Lukrecijev ep u potpunosti sačuvan predstavlja izvranrednu okolnost, s obzirom na veliko neprijateljstvo hrišćanske crkve prema Lukreciju i idejama epikurejske filozofije, te uzimajući u obzir da je prepisivački rad u srednjovekovnim crkvenim samostanima odigrao presudnu ulogu u očuvanju onih dela rimske književnosti koja su došla do nas.

Ep negira svaki vid kreacionizma i božanske intervencije. Osnovni cilj Lukrecijevog epa jeste da oslobodi ljude praznoverja i straha od smrti. To se postiže izlaganjem filozofskog sistema grčkog filozofa Epikura, koga Lukrecije uzdiže na nivo gotovo neke božanske prirode. Prema Lukreciju, praznoverje je svako verovanje da su bogovi ili neke druge natprirodne sile stvorile naš svet i da na bilo koji način utiču na život ljudi. Strah od takvih bogova razvejava se u epu dokazima da se sva događanja u svetu mogu objasniti pravilnim kretanjem "atoma" i njihovim sudaranjem i okupljanjem, do čega dolazi prilikom njihovog kretanja u praznom prostoru. "Atomi i prazan prostor" – to je Lukrecijevo objašnjenje sveta, sveta u kome nema božanstava i drugih natprirodnih sila.

Strah od smrti suzbija se objašnjavanjem da smrt predstavlja materijalno raspadanje bića te da, kao jednostavan kraj postojanja, ona ne može biti ni dobra ni loša za to biće. Život je za jedno biće značajan samo dok je to biće živo. Strah od smrti, pak, predstavlja samo reakciju ljudi na strahote s kojima se susreću tokom života, na bol koji samo živi um može osećati. Lukrecije navodi još jedan argument protiv straha od smrti: ljudi koji osećaju strah zbog osuđenosti na večno nepostojanje nakon smrti treba da pomisle na večno nepostojanje pre svog rođenja.

Ep je verovatno napisan po uzoru na pesmu O prirodi (Περί φύσεως) grčkog filozofa Empedokla, a i jedan Epikurov spis imao je isti naslov.

Književna vrednost epa[uredi - уреди]

Lukrecije svoj pesnički rad poredi s radom lekara: kao što lekar ponekada u med umoči neki lek koji je gorak ali isceljuje, tako i Lukrecije teške filozofske istine oblikuje u melodične stihove da bi se mogle lakše prihvatiti. Lukrecije, jedan od prvih epikurejskih filozofa koji je pisao na latinskom jeziku, u epu O prirodi verno prenosi epikurejsku filozofiju i psihologiju.

Njegov heksametar odiše snažnom pesnikovom individualnošću i pomalo je rogobatan u poređenju s urbanom glatkoćom Vergilijevih ili Ovidijevih stihova. Akcenti koji padaju na kratke vokale, česte asonance i sinkope vokala mogu nekome zvučati grubo, premda je to uglavnom samo utisak koji je stvoren poređenjem s kasnijim pesnicima i nepoznavanjem načina na koji su vešti čitaoci zapravo recitovali poeziju na latinskom jeziku. Lukrecijev jezik je pomalo arhaičan, s genitivom na -ai ili na -um, s upotrebom oblika ollus umesto klasičnog ille, te s infinitivima na -ier. Ep je bogat aliteracijama i onomatopejama. Potpuni latinski filozofski vokabular stvoriće tek Ciceron, pa se Lukrecije žali na egestas linguae, tj. na siromaštvo jezika s kojim se suočava u pokušaju da svoju tematiku izloži na latinskom. U tim slučajevima pribegava prevođenju s grčkog jezika i upotrebi metafora (semina rerum, corpora minima).

Pesnik ceo ep izlaže s izvranrednom energijom, koja ne posustaje čak ni kada obrađuje takve tehničke detalje kao što su način kretanja atoma kroz prazan prostor ili sekvence slika koje omogućuju ljudski vid. Takva pesnička energija gotovo da nema paralela u celoj rimskoj književnosti, s eventualnim izuzecima Tacitovih Anala te druge i četvrte knjige Vergilijeve Eneide. U šest knjiga epa O prirodi nalaze se mnoge pesničke formule, kao što je namerno ponavljanje stihova i periodični emotivni uzleti.

Ep je bogat vrhunskim pesničkim slikama. Uvod u prvu knjigu, poznat kao Invokacija Venere, neprevaziđen je u rimskoj književnosti, kako po svom ekstatičnom proslavljanju životne snage i regeneracije sveta te hrabrosti i vrhunske oštroumnosti Epikurove, tako i po jetkoj kritici praznoverja (religio), što predstavlja preludij za prelazak na osnovnu temu pesme. Lukrecije u epu upravo suprotstavlja ratio ("razum", koji vodi do istinske spoznaje) i religio ("vera", koja ljude stavlja u ropski položaj i tera ih na svakakva zločinstva – pesnik od mnogobrojnih primera navodi žrtvovanje Ifigenije).

Uvodni delovi različitih knjiga naglašavaju koliko je nova tema koju Lukrecije izlaže i koliko zahvalnosti čovečanstvo duguje Epikuru što ga je oslobodio od neutemeljenih strahova i praznog, nesrećnog i ropskog života. Veličanstveni završetak treće knjige (o smrti i zašto je se ne treba plašiti) i šeste knjige (o bolesti, posebno kugi) daju neke od najplastičnijih opisa u književnosti, a slični su i razni drugi opisi u epu – opisi oluja, bitaka, požara i poplava. Opis čuvene atinske kuge na kraju šeste knjige veoma je uspeo i sastavljen je prema klasičnom Tukididovom opisu.

Struktura svake knjige i epa u celini odgovara tipičnoj strukturi argumentacije: definisanje problema, postavljanje teze, davanje antiteze, pobijanje antiteze, iznošenje zaključka. Premda napisan u šest knjiga, ep se može podeliti na dva glavna dela. Prve tri knjige izlažu osnovnu teoriju o biću i nebiću, materiji i prostoru, atomima i njihovom kretanju, prostornoj i vremenskoj neograničenosti univerzuma, pravilnostima reprodukcije (nema čuda i slučajnosti, sva bića rađaju se s jasnim uzrokom, na jasnom mestu i u jasno vreme), prirodi uma (animus, koji upravlja mišljenjem) i duha (anima, osećaj) kao materijalnim entitetima, i o prirodi njihove moralnosti, s obzirom da sama bića i njihove funkcije (svest, bol) doživljavaju kraj u trenutku kada i tela u kojima se nalaze i s kojima su isprepleteni. Poslednje tri knjige daju atomističko i materijalističko objašnjenje pojava koje zaokupljaju pažnju ljudi, kao što su čula, reprodukcija, prirodne sile, poljoprivreda, nebo i bolest.

Lukrecije je pesnik velikog talenta, ozbiljan i trezven mislilac. Naročito se pokazao veštim u brižljivoj obradi pojedinih epizoda. Ipak, kako je ep ponegde teško razumljiv (difficilis, kaže Kvintilijan, X, 1), pesnik nije dobio zasluženo priznanje kod svojih savremenika. S druge strane, ep je bio poznat i širim slojevima stanovništva: Lukrecijevi stihovi nađeni su na nekoliko natpisa u Pompejima.

Vanjski linkovi[uredi - уреди]