Samoubistvo

Izvor: Wikipedia
Samoubistvo
lat. Suicid
Klasifikacija i spoljašnji resursi

Samoubistvo
Alexandre-Gabriel Decamps (1803—1860)
ICD-10 X60.X84.
ICD-9 E950
MedlinePlus 001554
eMedicine article/288598
MeSH F01.145.126.980.875

Samoubistvo, suicid [n 1] (lat. sui - sebe, occidere - ubiti) je aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva. U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja. Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, polnih, rasnih, kulturoloških, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica [1].

Prema psihoanalizi, samoubistvo je čin autoagresije, izraz sadizma super-ega koji se okrenuo protiv same osobe. Samoubistvo je očajnički protest, ono je čin pobune ega protiv tiranskog superega i, istovremeno, poslednji pokušaj zadobijanja njegove naklonosti. Samoubistvo je, prema Frojdovoj teoriji nagona, najdirektniji izraz nagona smrti, odnosno impulsa za totalnom autodestrukcijom.

Mnoge osobe reaguju suicidalnim idejama u kriznim situacijama, a da mogu proći godine da ih ne ostvare, ili koriste suicidalne intencije da bi izazvale pažnju okoline. Ipak, na svaku suicidalnu težnju treba na vreme obratiti pažnju. Prevencija suicida zauzima važno mesto u medicinskim i socijalnim uslugama.

Iako na prvi pogled svako samoubistvo izgleda kao duboko lični čin,... uništavajući svoj život samoubica dovodi u pitanje temeljnu vrednost društva - ljudski život: što ovu pojavu čini društvenom devijacijom...i socijalnim problemom zbog masovnosti i zbog uzroka i posledica koje imaju duboko socijalno značenje...[2]

Terminologija[uredi - уреди]

Samoubistvo (lat. suicid)

Samoubistvo je svesno i namerno aktivno ili pasivno uništenje vlastitog života. Pri čemu počinilac mora biti svestan da će nakon ovog čina nastupiti posledica (smrt). Pored ove najčešće korišćene, postoji i bezberoj drugih koje samoubistvo definišu kao:

  • usamljeničko i očajničko rešenje za trpljenje koje za jednu osobu izgleda kao situacija koja nema drugu alternativu [3]
  • oblik poremećene komunikacije u trenucima teških životnih kriza, ili metaforički rečeno, kao intrapsihičku dramu na interpersonalnoj pozornici, ili ponašanje koje se kreće između normalnog i patološkog...[2].
Lažno samoubistvo

Lažno samoubistvo je smrt koja naoko liči na samoubistvo ali joj nedostaje svesnost (deca, duševni bolesnici, bolesnici u delirijumu)

Pokušaj samoubistva (lat. tentamen suicidi)

Svaki čin kod koga je postojala svesnost i namera uništenje vlastitog života, ali zbog lošeg izbora načina i sredstva nije nastupila smrt iako je počinilac to želeo naziva se pokušaj samoubistva. Ako pri pokušaju samoubistva nastanu komplikacije nakon kojih nastupa smrt, koje su u uzročnoj vezi s izvršenim činom, govori se o samoubistvu.

  • „Pokušaj samoubistva je mnogostruko determinisan i svojevrstan, možda poslednji „poziv za pomoć“, krik, „apel u funkciji alarma“, očajnički dijalog sa okolinom od koje na simboličan način ugrožena osoba traži pomoć“...[4]
Inscenirani pokušaj samoubistva

Čin u kome počinilac simulira pokušaj samoubistva, ali ne želi da umre, je inscenirani pokušaj samoubistva. Ako se smrt u tom činu desi ona je posledica nesretnog slučaja.

Podela samoubistava[uredi - уреди]

Podela Karakteristike
Osnovna podela Smišljena (planirana) u afektu • Pojedinačna • Dvojna • Višestruka • Naprasna i polagana • Aktivna i pasivna • Prema uzrastu • Prema polu • Prema bračnom statusu • Prema metodi izvršenja • Mestu i vremenu kad su počinjena
Prema motivu Traženje pomoći • Bežanje iz nepodnošljive situacije • Oslobađanje od teške psihičke patnje • Pokušaj uticaja na neku značajnu, drugu osobu • Kao manifestacija ljubavi • Olakšavanje teškoća drugima • Kako bi se drugi ražalostili • Kako bi se drugi uverili koliko očajno je bilo živeti • Kao pokušaj otkrivanja da li su zaista voljeni • Činjenje nečega u nepodnošljivoj situaciji • Gubitak samokontrole • Želja za smrću.
Prema tipu Suicidi adolescenata • Eutanazija • Kombinacija samoubistva i ubistva • Suicid bombom (kamikaze, gerila, teroristi) • Ritualni suicid (sepuku) • Masovni suicid • Suicidni pakt • Internetom izazvan suicid[5] • Suicid u ratu (kao bolji izbor od mučenja ili torture, ili zbog gubitka časti) • Isprovocirani suicid (u kojem npr. samoubica isprovocira policajca da ga ubije)
Prema načinu izvršenja Samospaljivanjem • Izazivanjem automobilske nesreće • Davljenjem u vodi • Strujnim udarom • Vešanjem • Smrtonosnom injekcijom • Predoziranjem lekova (hipnotika, antidepresiva, analgetika, barbiturata) • Gušenjem plastičnom kesom (gušenje ugljen-dioksidom) • Trovanjem • Sepuku (srednjovekovni način, harakiri) • Samustreljivanjem vatrenim oružjem • Sečenjem velikih arterija ili traheje na vratu • Sečenjem vena (najčešće podlaktica) • Gladovanjem do smrti • Trovanjem udisanjem ugljen-monoksida • Padom sa visine

Istorijat[uredi - уреди]

Samoubistvo Lukrecije koju je silovao sin poslednjeg Rimskog cara
Ekskomunikacija i zabrane ukopa samoubica na svetim mestima, koje je uvelo hrišćanstvo imalo je za posledicu stvaranje grobalja bezimenih samoubica, kao što je ovo u Berlinu iz 1931
Samubilački napad japanskih pilota-kamikaza na američki nosač aviona CVE-66 u Drugom svetskom ratu.
Patriotski samoubilački čin Stevana Sinđelića i njegovih saboraca u bici na Čegru.

Samoubistvo je svesni individualni čin i najčešće, lična ljudska drama. Kroz ljudsku istoriju samoubistvo je shvatano i prihvatano na različite načine u zavisnosti od epoha, ljudskih grupa, kultura i religija [4]. U starom Rimu taj čin je smatran hrabrošću a u Japanu ponosni način smrti za viteški rod. Samoubistvo se kroz istoriju sreće i kao verski obred, npr samoubistvo žene na sprovodu svog supruga (Aljaska, Madagaskar), ali i herojski i patriotski čin npr samoubistvo samuraja, kamikaza ili velikih vojskovođa, nakon izgubljenih bitaka, jer su smatrali da je smrt od sopstvene ruke bolja od ropstva sa kojim bi se suočili prilikom zarobljavanja.[6]

  • U praistorijskom periodu samoubistvo je bio čin kojim je pojedinac pomagao grupi da preživi tj. da sačuva hranu.
  • U primitivnim društvima samoubistvo se različito koristilo; kao sredstvo za osvetu, kao način prebacivanja odgovornosti za smrt na neku osobu koja ju je navodno izazvala, te kao način omalovažavanja protivnika.
  • U antičkom doba, Aristotel. je govorio;"samoubistvom se ne čini dobro, nego beži od zla". Platon relativizuje osudu samoubistva, ali i upozorava "...ljudi su deo božijeg blaga" i ističe "... da je smrt dobra, bilo da je to stanje bez osećaja slično snu, bilo da predstavlja neku seobu i susret sa umrlim velikanima.."[7] Platon je samoubistvo osuđivao, nazivajući ga sramotnim činom, i predložio da počinioci samoubistva moraju biti sahranjeni u neoznačenim grobovima. U drevnoj Grčkoj, Egej se, videvši da na brodu njegovog sina Teseja nema bele zastave, koju je obećao istaknuti ukoliko Minotaur bude poražen, bacio u more, koje i danas nosi njegovo ime. U grčkim polisima, kao i Rimu bila je poznata institucija prinudnog samoubistva, kao vid smrtne kazne. Na takvo samoubistvo bio je npr. osuđen Sokrat. Spartanci na čelu sa neustrašivim Leonidom, kod Termopila, dobrovoljno su izabrali smrt, umirući od strela, jedan po jedan.
    Hanibal Barka, veliki vojskovođa i političar, odabrao je smrt samoubistvom radije nego ponižavajuću predaju Rimljanima, koji se u 9. godini, pred ocem Hasdrubalom, zakleo na rat. Daleko od rodne Kartagine, prognan i sam, okružen Rimljanima, sipao je u čašu otrov, koji je nosio u prstenu još od bitke kod Kane.[8]
  • Postoji uverenje da su i Rimljani poštovali pravo čoveka da oduzme sebi život, i zato je bilo dosta samoubistava. I pored toga što je bio protiv samoubistava, Ciceron je izrazio divljenje što je Katon Mlađi radije odlučio da sebi oduzme život, nego da živi pod Cezarovom diktaturom. Lukrecija, Rimska plemkinja, koju je silovao sin poslednjeg Rimskog cara, po imenu Sektus, nakon molbe da kazne počinioca, koju je uputila svojoj porodici, ubila je sebe. Mnogi umetnici, kao Ticijan, Rembrant, Durer, Rafe, Botičeli, prikazivali su njeno samoubistvo u svojim umetničkim delima.
  • Stari Egipćani su imali običaj da, uz sve počasti preminulom vladaru, sahrane i njegove sluge, za slučaj da mu zatrebaju u zagrobnom životu. Kasnije su taj običaj zamenili slikama sluga u grobnici.
  • Stav o samoubistvu u ranijoj antici bio je negativan, da bi zaista prešao u odobravanje i prihvatanje, na primer Stoici su samoubistvo smatrali najvišim izrazom ljudske slobode. Stoičari dopuštaju samoubistvo kao „racionalni rastanak sa životom“, na primer iz patriotskih razloga ili zbog neizlečive bolesti. Tako se patriotskim razlozima tumači samoubistvo sledbenika stoičke filozofije Katona Mlađeg, nakon poraza u bici kod Tapsa, koje se često naziva i simboličkim krajem tiranije Rimske republike [4].
  • Goti i Kelti su verovali da je sramota umreti prirodnom smrću. Viking koji nije imao „sreće da umre u bici“ umro bi od sopstvenog mača ili skakanjem sa stene da bi mogao da uđe u Valhala (veliku dvoranu Odina za ubijenog junaka po nordijskoj mitologiji)
  • Sveti Augustin je samoubistvo izjednačavao sa ubistvom.
  • Japanci vekovima poštuju samoubice i prema samoubistvu postoji prihvatljiv i odobravajući stav. Među plemenima i u vojsci samoubistvo se smatra dužnošću i čašću (harakiri - rasecanje stomaka, kao odgovor na sramotu, gubitak časti ili kaznu). Za drevne i rigidne samuraje samoubistvo je bila čast. U Drugom svetskom ratu kamikaze su svojim samoubilačkim akcijama uvlačile strah u kosti saveznicima na Pacifiku. Posle Drugog svetskog rata veliki broj Japanaca izvršio je samoubistvo 1945. Među ljubavnim parovima u Japanu potpisuje se sporazum o samoubistvu. Svetu je poznat sepuku ili harakiri, kako ga zovu Evropljani, kojim je završio život jedan od najvećih japanskih književnika Jukio Misima, čija je samoubistvo privukla veliku medijsku pažnju [4].
  • U srednjem veku razvijeno je verovanje da je samoubistvo početak vampirizma. U mnogim kulturama, uključujući i staru Englesku, ljude koji su počinili samoubistvo sahranjivali su na raskrsnici puteva (u znaku krsta sačinjenog od puteva) kao prevencija da postanu vampiri.
  • U vreme renesanse, u zapadnom svetu, ljudi su bili religiozni ili praznoverni, i verovali su da se depresivne misli o samoubistvu mogu izmeniti religijom. „Zašto bi se ubili ako verujete da će vam „život“ biti gori posle smrti“ propovedali su u crkvama. U 16. veku Tomas Mor u svom delu "Utopija" preporučuje „dobrovoljno samoubistvo“ za one koji pate od neizlečivih bolesti. U svojim delima Montenje je skeptičan prema moralnim pozicijama samoubistva kao svesnom ličnom izboru.
  • Istorija beleži mnoge slavne samoubice. Među umetnicima - Van Goga, državnicima, vladarima i vojskovođama - Sardanapala, Nerona, Marka Antonija, Stevana Sinđelića, Gebelsa, Geringa, Hitler, Salvadora Aljendea, književnicima - Majakovskog, Jesenjina, Džek Londona, Virdžinija Vulf (koja je napunila džepove svog kaputa kamenjem i mirno krenula ka reci kraj kuće), Hemingveja, u čijoj je porodici postojao veliki broj samoubistava. Zna se i da je Hemigvej pred kraj svog života pio čak i do tri flaše viskija sa šakom lekova.
  • U Velikoj Britaniji je čin samoubistva do 1961. smatran krivičnim delom. Alvarez (1971) saopštio je da se u jednom engleskom gradiću, nakon samoubistva jednog dečaka, ceo razred obesio o istu kuku u narednih deset dana [9][10]
  • Ritualna samoubistva češća su u sektama, pod snažnim uticajem induktora, zbog reinkarnacije i verovanja da ih „gore, na onom svetu“ očekuje „srećniji život“.
  • Kami piše da se samoubilački čin „priprema u tišini srca, baš kao i veliko umetničko delo“. U mreži haosa traženje smisla življenja donosi umor življenju, pogotovu kad su „čeljusti smrti neprestano otvorene“. Redukcija haosa je sužavanje kognitivnog polja i minimiziranje alternativa.

Epidemiologija[uredi - уреди]

Podatak Svetske zdravstvene organizacije da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, ili da svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, ide u prilog pandemije problema samoubistava u svetu. Takođe SZO procenjuje da su pokušaji samoubistva i do 20 puta češći. Statistika svedoči da svake godine u svetu između deset i dvadeset miliona ljudi pokuša samoubistvo, a milion osoba uspe u tom naumu. Od ovog broja, 86% svih samoubistava dogodilo se u nerazvijenim i srednje razvijenim zemljama, u kojima su osobe mlađeg uzrasta, od 15 do 29 godina, učestvovale sa preko 40% [11].

U Evropi, godišnje, samoubistvo izvrši oko 30.000 ljudi. Određene populacije su u posebnom riziku od samoubistava, kao što su muškaraci u istočnoj Evropi, i adolescenati i žena u zapadnoj Evropi. Suicid je u nekim zemljama treći uzrok smrtnosti populacije starosti od 15-44 godine, dok je u drugim zemljama vodeći uzrok smrti uzrasne grupe od 10-24 godine. Iz globalne statistike samoubistava prema analizi SZO, vidi se da je udeo samoubistava mlade i srednje generacije (od 5-44 godine starosti) 2000. povećan za 15% u odnosu na period od pre pedeset godina (1950—2000).[12].

Evolution global suicide.jpg

Istraživanja su takođe pokazala da je više od 90% osoba koje su izvršile samoubistvo bolovalo od depresije ili nekog drugog mentalnog poremećaja, ili je bio sklono zloupotrebi psihoaktivnih supstanci (alkohol, droga, lekovi) [13] Neki faktori rizika variraju u zavisnosti od uzrasta, pola, rase i etničke pripadnosti. Mogu se menjati i tokom vremena, dok se neki faktori često javljaju kombinovano. Takođe samoubilački faktori se razlikuju u stepenu uticaja, i najčešće jedan faktor nije dovoljan razlog za samoubistvo [14].

Broj samoubistava na 100.000 stanovnika u svetu

Nisku stopu samoubistava imaju Albanija, Jermenija, Azejberdžan, Gruzija, Grčka, Malta, Egipat... dok u grupu sa visokom stopom samoubistva spadaju Litvanija, Ukrajina, Slovenija, Finska, Danska, Mađarska i Srbija, Hrvatska... U Evropi, stope samoubistava variraju od 3,5 na 100.000 stanovnika u Grčkoj [15] do 38.6 na 100.000 u Litvaniji [16][17]. Najveće stope samoubistava u evropskom regionu takođe su i najviše na svetu.

Broj samoubistava u svetu na 100.000 stanovnika, godišnje [18]
Rang Zemlja Godina Muškarci Žene Ukupno
1. Litvanija [16] 2009 61.3 10.4 38.6
2. Rusija [19] 2006 53.9 9.5 30.1
3. Belorusija [20] 2007 48.7 8.8 27.4
4. Kazahstan [21] 2008 43.0 9.4 25.6
5. Mađarska [22] 2009 40.0 10.6 24.6
6. Japan [23] 2009 36.2 13.2 24.4
7. Letonija [24] 2009 40.0 8.2 22.9
8. Slovenija [25] 2009 34.6 9.4 21.9
9. Ukrajina [26] 2009 37.8 7.0 21.2
10. Srbija [27] 2009 28.1 10.0 18.8
11. SAD [28] 2009 17.7 4.5 11.0
12. Brazil [29] 2008 7.7 2.0 4.8
13. Grčka [15] 2009 6.0 1.0 3.5
14. Egipat [30] 2009 0.1 0.0 0.1

Samoubistvo se u Sjedinjenim Državama rangira kao deseti vodeći uzrok smrti [31][32][33] U određenim populacijama, kao što su adolescenati i mlade odrasle osobe, samoubistvo predstavlja jedan od tri najčešća uzroka smrti. U 15 najčešćih uzroka smrti (osoba uzrasta od 1 do 85 godina) u Sjedinjenim Američkim Državama u 2007, [n 2] spadaju [34]:Bolesti srca - 615.616 • Maligne neoplazme - 562,795 • Cerebrovaskularne bolesti - 135.814 • Hronične boleste donjih disajnih puteva - 127.875 • Nenamerna povreda - 122.387 • Alchajmerova bolest - 74.629 • Dijabetes melitus - 71.373 • Grip i pneumonija - 52.492 • Nefritis - 46.304 • Samoubistvo - 34.592 • Septikemija - 34.543 • Oboljenja jetre - 29.185 • Hipertenzija - 23.963 • Parkinsonova bolest - 20.056 • Ubistvo - 17.984.

Broj samoubistava u svetu poslednje decenije 20. veka i prvih decenija 21. veka, osobito posle brojnih ratnih sukoba i svetske ekonomske krize, u stalnom je porastu [35]. Porast stope samoubistava od 25% uočen je u Srbiji u periodu od 1998. do 2000. kod osoba oba pola, a verovatno je bila rezultat kriznih, ratnih godina i lošeg socijalno-ekonomskog stanja u kome se tada nalazila Srbija. Prema studiji koju je sprovela američka vojska, broj samoubistava među američkim vojnicima porastao je 80%, između 2004. i 2008, što je jednako stopi od 20 samoubistva na 100.000 osoba godišnje, i najvećim delom uzrokovan je učešćem američkih vojnika u ratnim sukobima u Iraku i Afganistanu.[36]

Broj samoubistava na 100.000 muškaraca (levo) i žena (desno) u periodu od 1978. do 2008.        nepoznato   < 1   1–5   5–5.8       5.8–8.5   8.5–12   12–19   19–22.5       22.5–26   26–29.5   29.5–33   33–36.5       >36.5   Broj samoubistava na 100.000 muškaraca (levo) i žena (desno) u periodu od 1978. do 2008.        nepoznato   < 1   1–5   5–5.8       5.8–8.5   8.5–12   12–19   19–22.5       22.5–26   26–29.5   29.5–33   33–36.5       >36.5
Broj samoubistava na 100.000 muškaraca (levo) i žena (desno) u periodu od 1978. do 2008
.
  nepoznato
  < 1
  1–5
  5–5.8
  5.8–8.5
  8.5–12
  12–19
  19–22.5
  22.5–26
  26–29.5
  29.5–33
  33–36.5
  >36.5

Polne razlike

Upadljivo je da je broj muških samoubica veći od ženskih - npr, u Japanu taj odnos je 2:1, dok je u skandinavskim zemljama 4:1 (radi se o zemljama u kojima je već decenijama procenat samoubistava vrlo visok). U Srbiji je u periodu od 1998. do 2000. uočen porast stope samoubistava kod žena od 31%, za razliku od muškaraca kod kojih je taj porast bio nešto niži (23%).

Zapaženo je da kod dečaka rešenost na samoubistvo preovlađuje pre puberteta, dok kod devojaka posle njegovog početka. Kod devojaka se uzima kao jedan od činilaca poremećaj u radu endokrinih žlezda, koji stvara predispoziciju za konflikte, na koje se onda reaguje na patološki način: pojačanom tvrdoglavošću, depresijom, neurotičnim povlačenjem od sveta i tome slično.

Starost

Ono što zabrinjava i što postaje sve očiglednije u 21. veku je sve veći broj samoubistava ili pokušaja samoubistva kod dece i adolescenata. Smatra se da su poremećeni odnosi u porodici u 80% svih slučajeva pokušaja samoubistva dece ispod 15 godina, direktno odgovorni za potpun neuspeh dece da se uključe u život.

Vrlo je alarmantan podatak da je u svetu samoubistvo među tri vodeća uzroka smrti kod mladih osoba uzrasta od 15 do 24, odnosno od 15 do 34 godine. U dobnoj grupi od 15 do 34 godine stopa samoubistava se utrostručila u periodu od 1950 do 1990 godina 20. veka. Pretpostavlja se da je porast samoubistava među mladima uzrasta od 15 do 24 godine u svetu posledica porasta prevalencije duševnih bolesti (depresija, shizofrenija), zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i alkohola, ali i veće dostupnosti vatrenog oružja [37].

U Srbiji samoubistvo je takođe čest uzrok smrti među mladim osobama uzrasta 15–24 godine. Međutim, za razliku od trendova u svetu, u Srbiji je u periodu od 1997. do 2007. registovan pad učešća samoubistva u svim uzrocima smrti ove uzrasne kategorije. Tokom 1997. učešće samoubistava u svim uzrocima smrti ove dobne kategorije stanovništva iznosilo je 17%, a 2007 13%. U navedenom periodu posmatranja stope samoubistava među mladima uzrasta od 15 do 24 godine pale su za 43% [37].

Ne treba, potceniti i znatan broj slučajeva samoubistava među bolesnim i starijim osobama koje, osećajući se sve više radno nesposobne, usamljene, napuštene i izolovane, vrlo često prekraćuju sebi dalje muke samoubistvom, ubeđene da su izabrale najpravilniji put, za razrešenje svojih problema.

U Srbiji su najviše uzrasno-specifične stope samoubistava u 2007. zabeležene u uzrastu od 75 i više godina kod osoba oba pola, što je česta pojava i u drugim sredinama. Povećana stopa samoubistava među najstarijim stanovništvom u Srbiji povezana je sa čestom pojavom teških somatskih bolesti (npr. malignim bolestima), sa nerazvijenom socijalnom mrežom i podrškom, gubitkom aktivne uloge u zajednici, kao i neprepoznatom i nelečenom depresijom [37][38][39].

Rasne razlike

U Sjedinjenim Državama, samoubistava su značajno učestalija kod osoba bele rase. Među muškaracima, u 2007 registrovano je 13,5 slučaja na 100.000 stanovnika SAD bele rase, i 5,1 slučajeva na 100.000 stanovnika crne rase, 6,0 slučajeva na 100.000 stanovnika kod hispano muškaraca Međutim, stopa za Native American i Aljasku Native muškaraca je 14,3 slučajeva na 100.000 stanovnika [40]

U istraživanjima sprovedenim u više zemalja (sa 53 i 43 nacija), bez obzira na pol ili starost (nezavisno od nacionalnih razlika u bogatstvu, mereno po glavi stanovnika i bruto domaćeg proizvoda), kod ljudi sa svetlijom bojom kože registrovana je veća stopa samoubistava nego kod osoba sa tamnijom bojom kože [41]

Materijalni troškovi samoubistava i pokušaja samoubistva[uredi - уреди]

Prema podacima studije iz 2001, sprovedene u Švedskoj, kao jednoj od najrazvijenijih zemalja Evrope i sveta, od posledica samoubistva umrlo je 13,3 osoba na 100.000 stanovnika, dok je 7.000 ljudi lečeno u bolnici nakon pokušaja samoubistva (ili oko 6 pokušaja na svako uspešno izvršeno samoubistvo). Međunarodnim istraživanjima procenjeno je da se između 8 i 25 pokušaja samoubistava dešava na svako uspešno izvršeno samoubistvo prema polu i starosti. Ova studija izračunala je da su troškovi društva u obliku direktnih i indirektnih troškova stvorenih samoubistavom i i pokušajem samoubistva iznosili oko 5,5 milijardi švedskih kruna (SEK) ili 0,2 odsto BDP Švedske u 2001, ili za samoubistvo 18,68 miliona SEK i pokušaj samoubistva 3,075 miliona SEK. Većina (84 odsto) troškova su indirektni troškovi kao posledica gubitka radnog doprinasa za društvo i direktnih medicinski troškovi koji su dominantni. Cena ljudskog života koja je velika i nemerljiva, nije uključena u obračun ukupnih troškova [42].

Prethodne studije o troškovima samoubistava i pokušaja samoubistva u zemljama poput Švedske (koje u proseku imaju isti broj samoubistava kao u severnoj Evropi) košta 1,5 odsto BDP-a neke zemlje. Svako samoubistvo košta oko 2,5 miliona dolara a svaki pokušaj samoubistva 7.100 dolara. Nije jasno kako su u SZO (2001) došli do ovih rezultata [43]?

Samoubistvo u Srbiji[uredi - уреди]

U Srbiji je od 1953. do 2008. samoubistvo izvršilo 66.700 osoba, ili prosečno godišnje 1.200 izvršenih samoubistava. Broj samoubistava u Srbiji u ovom periodu ima značajnu tendenciju porasta, npr. 1953. u Srbiji je bilo 725 samoubistava a 2008 1290. U Srbiji tokom 2007. samoubistvo je kao uzrok smrti registrovano kod 1.354 osobe, što je u proseku četiri osobe svakoga dana. U periodu od 2000. do 2007. stopa samoubistava je u celokupnoj populaciji Srbije opala za 18% (kod muškaraca za 16% i kod žena za 26%). U 1992. broj samoubistava u Srbiji je došao do istorijskog maksimuma (kada je zabeleženo 1638 samoubistava) [44]. Prosečna evropska standardizovana stopa samoubistava za sve zemlje evropskog regiona iznosila je 15,1 na 100.000 stanovnika. U poređenju sa zemljama evropskog regiona, Srbija sa stopom od 18.8 na 100.000 stanovnika (2009) spada u red zemalja sa srednjim rizikom samoubistava [27].

Sve veći broj ljudi u Srbiji živi sa osećanjima besperspektivnosti i depriviranosti. Ako se na to nadovežu, PTSP, dugo trajanje političke krize, nezaposlenost, velika bankarska zaduženost, sve veća zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci među mladima, porast malignih bolesti, osujećujuće porodično okruženje i neki unutrašnji psihički faktori, onda „bekstvo u smrt“ može za neke ljude u Srbiji da bude jedan od mogućih „izlaza“ iz takvog stanja.[2][44][45][46]

U Srbiji 2009. nestandardizovana stopa samoubistava iznosila je 18,8 na 100.000, a odnos stopa samoubistava između muškaraca i žena bio je 3:1 [n 3] Oko 70% samoubistava izvrše muškarci a oko 30% žene. Samoubistvo se nalazilo među 18 posmatranih poremećaja zdravlja na petom mestu kod muškaraca, a na jedanaestom mestu kod žena [39].

Stopa samoubistva u Srbiji je neujednačena po regionima. Vojvodina ima, u proseku, oko 2 do 3 puta veću stopu samoubistava od centralne Srbije, u poslednjih pedeset godina. U pojedinim godinama stopa samoubistva u Vojvodini prelazilaje i 30 samoubistava na 100.000 stanovnika Vojvodine. Najniže stope samoubistava u Srbiji evidentirana je u južnim delovima Srbije sa većinskim albanskim stanovništvom (opštine Bujanovac i Preševo) i stanovništvom islamske veroispovesti u tri sandžačke opštine (Sjenica, Raška i Tutin). U ovim opštinama stopa samobustva je bila ispod 10 na 100.000 stanovnika [2].

Prema nacionalnosti na početku 21 veka, u Srbiji je najvišu stopu samoubistva imalo mađarsko stanovništvo (43), potom bugarsko (37), dok je stopa samoubistva kod srpskog stanovništa u centralnoj Srbiji iznosila (17) [2].

U odnosu na obrazovni nivo, stopa samoubistva u Srbiji opada sa nivoom obrazovanja. Najviša stopa samoubistava je kod stanovništva bez škole ili sa nedovršenom osnovnom školom (33,6) dok je najniža (10,7) kod stanovnika Srbije sa višom ili visokom školom [44].

Najviše samoubistava se počini sa Brankovog mosta gde svake godine oko 40 osoba reši da okonča život skokom. Proleće u psihijatrijskom kalendaru Srbije označeno je kao godišnje doba sa povećanim brojem samoubistava.[47]

Prosečna starost osoba koje su izvršile samoubistvu u našoj zemlji je 52 godine. U Srbiji najčešći način izvršenja samoubistva je vešanjem ili gušenjem. Društvena kriza poslednje decenije 20. veka u Srbiji je drastično povećala broj samoubistava koja su izvršena vatrenim oružjem. Prema zvaničnim podacima, u odnosu na pedesete, sedamdesete i osamdesete godine, broj samoubistava izvršenih vatrenim oružjem sredinom i krajem devedesetih je povećan za pet puta. Ovo je posledica rata, prisustva opšteg nasilja i velike količine oružja koja se našla kod građana Srbije [48].

Etiologija[uredi - уреди]

I pored brojnih pokušaja, teško je prihvatiti pretpostavku o tzv. urođenim samoubicama, jer za njihovo postojanje nema naučnih dokaza. Zato moramo uzeti u obzir kao uzroke samoubistva, individualni način rešavanja dubokih konflikata u ličnosti. Pri tome se misli na one konflikte koji svoj energetski potencijal dobijaju iz sfere čovekovog nagonskog života (pre svega seksualnog nagona i težnje ka moći, ali i one sfere koja dodiruje vrlo osetljivo pitanje savesti i morala).

Dok se jedna vrsta osoba, sa zrelošću, uspeva da na najbolji način po sebe i druge, reši svoje duboke konflikte ili komplekse, druga vrsta pokušava da odloži njihovo rešavanje tako što ih potiskuje, rešava povremeno i delimično, često na izrazito oportunistički ili kompromisan način. Često višegodišnje nagomilavanje nerešenih konflikata (i to upravo onih koji su najintimniji), ukoliko oni ne stvore neku psihosomatsku bolest, koja onda uspeva da za izvesno vreme odvrati čovekovu pažnju i energiju sa psihičkih problema na telo, lagano povećava unutrašnju napetost u čoveku čije je nezadovoljstvo sobom i svojom okolinom u stalnom porastu. Zato bez velikih kompenzatornih mehanizama na nekoj drugoj strani ili bez retke sublimacione sposobnosti, ugrožna osoba nije u stanju da bez bilo kakvog abreagovanja suviše dugo podnosi napetost i nezadovoljstvo u sebi. Tako pored telesnog razboljevanja, neurotičnog reagovanja i agresije upravljene prema spolja (najčešće u vidu povremenih eksplozivnih pražnjenja), postoji još jedan i to vrlo opasan način „rešavanja“ pomenutog unutrašnjeg stanja u ugroženoj ossobi, a to je nesvesno okretanje protiv sebe. Ukoliko su takve ličnosti u dubokom konfliktu sa svojom okolinom ili sa sobom, [n 4]) postojala oštećenja još od rođenja, i to takva koja su u ličnosti ojačala prirodno postojeće mazohističke težnje i stvorila jedno pritajeno stanje više ili manje neprekidnog osećanja krivice, takva ličnost će postati, traumatizovane, tj. naginjaće, naravno, na potpuno nesvestan način, raznim vrstama samopovređivanja.

Suicidalna ličnost sa samoubilačkom idejom dugo živi pre nego što tu ideju realizuje, iako veliki broj samoubica to ne potvrđuje, zbog razloga koji dosad nisu objašnjeni. Emocionalni i saznajni deo samoubice postepeno srasta sa razlozima koji su za ostale ljude motivi za život, a za njega razlozi zbog kojih on prekraćuje svoj život. Načini doživljavanja samoubice bitno su izmenjeni. Ono što za najveći broj osoba predstavlja uspeh, samoubica doživljava kao poraz. Zato su pojedine samubice ovaj čin izvršavale neposredno pošto su dobile najveća priznanja [49].

Samoubistvo je svesni individualni čin i najčešće lična ljudska drama. U shvatanjima klasične psihijatrije dominira stav da je samoubistvo bolestan čin, kojem pribegavaju mentalno obolele osobe. (izuzimaju se, naravno, herojska samoubistva kao npr. srpskog heroja Stevana Sinđelića). Iako samoubistvu češće pribegavaju duševni bolesnici, ono nije retko ni među tzv. normalnim ljudima. U svakom samoubistvu sadržana je "značajna podsvesna hostilnost, kombinovana sa nedostatkom sposobnosti za ljubav prema drugima " .[50]

Jung samoubistvo smatra kao "smrt „Ega“ koji je izgubio kontakt s realnošću". Psihoanalitičari izuzetnu ulogu pridaju čovekovom nad „Ja“ i u činu samubistva nalaze simbolično "uništavajuće kažnjavanje „Super-Ega“" da bi se ponovo pronašao zaštitinički „Super-Ego“". „Super-Ego“ je "presretač agresivnih pulzija usmerenih ka napolje i uzročnik je njihove refleksije ka unutra"

U literaturi je opisan veliki broj mogućih uzrok samoubistva, ipak taj rizik je veći tamo gde u 87% do 98% slučajeva postoje jedan ili više uzroka navedenih u donjoj tabeli [51][52]:

Uzroci Bolesti-poremećaji
Individualni faktori Muški pol • Seksualna orijentacija • Prethodno suicidalno ponašanje • Stresni životni događaji • Psihički i emocionalni problemi
Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja DepresijaShizofrenijaPoremećaj ličnostiAnksioznostKrize plačaOsećaj depersonalizacijeNapad panikeSocijalna izolacijaEmocionalna otupljenostAdolescentska kriza
Bolesti zavisnosti AlkoholizamNarkomanijaLekomanija
Hronične bolesti Tumori • AIDS • Hronične ili neizlečive telesne bolesti, naročito ako su udružene sa nepodnošljivim bolovima i patnjom
PTSP izazvana psihička kriza Ratno stanje • prirodne katastrofe • Gubitak bliske osobe • Prekid emotivne veze • Gubitk posla • Neuspeh u obrazovanju • Porodični problemi
Porodični faktori Raspad porodice • Porodični konflikt ili siromašna komunikacija • Zlostavljanje deteta • Porodična istorija suicidalnog ponašanja
Socijalni faktori Loš socijalno-ekonomski položaj • Migrantska populacija • Napuštanje školovanja • Nezaposlenost • Socijalna izolacija • Nerazvijene ruralne i urbane lokalne (regionalne) zajednice • Zlostavljanja na poslu
Faktori okruženja Pristupačnost letalnih sredstava • Izloženost negativnim medijskim uticajima • Suicidalno ponašanje bliskih osoba

Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja[uredi - уреди]

Prema procenama SZO više od 25% osoba širom sveta [53] tokom svog života pati od nekog duševnog poremećaja ili poremećaja ponašanja [n 5]. Najviše stope godišnje prevalencije u opštoj populaciji od 260–300 na 1000 stanovnika obuhvataju sve oblike poremećaja mentalnog zdravlja, uključujući i one nedijagnostikovane [54]. Česta je pojava dva ili više duševna poremećaja kod iste osobe što dodatno povećava teret ovih bolesti i uvećava rizik samoubistava [53].

Činioci koji su neposredno povezani sa prevalencijom, pojavom i tokom duševnih poremećaja i poremećaja ponašanja su siromaštvo, pol, uzrast, ratovi i katastrofe, teške somatske bolesi, kao i porodično i socijalno okruženje [53].

U Srbije od 1990. do 2012. u kontinuitetu traju krizne godine, sa brojnim akutnim i hroničnim stresorima, koji su, a i dalje nepovoljno utiču na mentalno zdravlje stanovništva Srbije. Intenzivan akutni i hronični stres, kao i godinama akumulirana trauma, kod dela stanovništva Srbije uzrokovali su značajne psihološke posledice, naročito kod vulnerabilnih osoba. U porastu je apsolutni broj osoba sa depresivnim, stresnim i psihosomatskim poremećajima, a neprestano raste broj zavisnika od alkohola i psihoaktivnih supstanci [55].

Depresija, posebno unipolarna [n 6], učestali je duševni poremećaj, koji bitno utiče na kvalitet života i porast samoubistava. Prema podacima SZO iz 2000. godine opterećenje unipolarnom depresijom je na četvrtom mestu [53] u okviru 20 izabranih poremećaja zdravlja. Zabrinjavaju predviđanja SZO da će do 2020. unipolarna depresija, posle ishemijske bolesti srca, postati drugi vodeći uzrok opterećenja u svetu, a prvi u zemljama u razvoju [53][56][57].

I u Srbiji se 2000. unipolarna depresija našla među vodećim poremećajima zdravlja jer zauzima četvrto mesto iza ishemijske bolesti srca, cerebrovaskularnih oboljenja i raka pluća u okviru 18 odabranih poremećaja zdravlja [58][59].

U ispitivanju mentalnog zdravlja dece i omladine u Srbiji uzrasta od 7 do 19 godina ustanovljeno je da uporedo sa uzrastom raste i učestalost neprijatnih stanja i osećanja, uključujući i stanje stresa i emocionalnih problema, koji su bili najizraženiji u dobnoj grupi od 15 do 19 godina.[60] [61][62].

Bolesti zavisnosti[uredi - уреди]

Zavisnici ne moraju otvoreno pokazivati suicidalne namere, ali smatra se da kod njih često postoji nesvesna motivacija za okončanjem života.

Bolesti zavisnosti i samoubistvo su tesno povezani. Depresija ili neka druga vrsta životne krize, udružena sa alkoholizmom, ili zavisnošću od neke druge psihoaktivne supstance, predstavlja faktor rizika za samoubistvo. Takođe, osobe prepuštene hroničnoj zloupotrebi psihoaktivnih supstanci izložene su oštećenjima organizma i povećanom riziku da oboli od neke fizičke bolesti, i od nje umre mnogo ranije nego što bi se to desilo inače. Zato bolesti zavisnosti predstavljaju pasivno, produženo i hronično samoubistvo.

U istraživanjima o samoubilačkom ponašanju nedeljno je oko 20% onih koji su jednom ili više puta pokušali samoubistvo. Među narkomanima pokušaji samoubistva su deset puta češći nego među mentalno obolelim osobama koje nisu narkomani. Ovo se jednim delom može objasniti socijalnim obeležavanjem ili stigmatizacijom obolelih od bolesti zavisnosti, suicidalnih osoba, kao i preživelih članova porodice u kojoj se desio slučaj samoubistva, što predstavlja veliki problem i prepreku za ove osobe da nađu snage i krenu putem oporavka [63].

Stavovi narkomana prema smrti puni su kontroverzi i mistifikacija. Najčešći razlozi zbog kojih narkomani razmišljaju o smrti ili priželjkuju smrt jesu:

Narkomani traže da se svet promeni prema nekoj njihovoj, najčešće imaginarnoj viziji sveta budućnosti. Ako taj svet odbija da se radikalno menja, oni će polako iz njega otići, jer u svetu u kojem se neguje dovođenje stvari do savršenstva, a zanemaruju „ukrasne dobrote u ljudima“, oni ne nalaze smisao življenja [4].
  • gubitak „Ego“ ideala u skladu sa idealnim „Ja,“
  • gubljenje reprezenativnih vrednosti života,
  • strah od alijenacije i kompletnog mentalnog sloma,
  • nesposobnost da se odaberu kvalitetniji nehemijski stilovi življenja,
  • osećanje izgubljene transcendencije,
  • gubitak samopoštovanja, osiromašenje relacija u socijalnom humanom prostoru,
  • negativna identifikacija sa patološkim induktorima i patološkim indukcionim grupama,
  • prihvatanje teorije sa autodestruktivnim životnim kredom da "treba umreti mlad i biti lep leš"'

Homoseksualnost i homofobija[uredi - уреди]

Veće stopa neprihvatanja LGBT osoba od strane porodice je značajno povezana sa njihovim slabijim mentalnim zdravljem. Na osnovu pokazatelja iz brojnih studija, mlade LBGT osobe, zbog odbijanja i nerazumevanja porodice tokom adolescencije su; 8,4 puta sklonije da pokušaju samoubistvo, 5,9 puta sklonije ka težem obliku depresije, 3,4 puta sklonije da koriste nedozvoljene supstance ili drogu, i 3,4 puta sklonije nezaštićenim seksualnim odnosima i bežanje od kuće, u poređenju sa vršnjacima iz porodica koje imaju visok stepen prihvatanja, ili nizak nivo porodičnog odbijanja prema LGBT srodnicima [64]. Ove studije pokazuju jasnu i direktnu vezu između određenog roditeljskog i negovateljskog odbijajućeg ponašanja i negativnih zdravstvenih (mentalnih) problema (poremećaja) koji se javljaju kod mladih ali i odraslih lezbejki, gej mladića i biseksualaca i mogu biti od uticaja na donošenje odluke o samoubistvu [64].

Učestalost samoubilačkog ponašanja i psihijatrijskih poremećaja
u odnosu na seksualnu orijentaciju
[65]

Poremećaj LGB
(n=28)
Heteroseksualci
(n=979)
Izražena depresija
71,4
38,2
Generalizovani anksiozni poremećaj
28,6
14,5
Poremećaj ponašanja
32,1
11,0
Nikotinska zavisnost
64,3
26,7
Zloupotreba supstanci i/ili zavisnost
60,7
44,3
Višestruki mentalni poremećaji (>2)
78,6
38,2
Samoubilačke ideje
67,2
28,0
Pokušaj samoubistva
32,1
7,1

Porodični faktori[uredi - уреди]

Raspad porodice - razvod ili separacija može stvoriti kod članova porodice osećanje izolovanost i ranjivosti i povećati rizik od depresije i suicidalnog ponašanja,

Porodični konflikt ili siromašna komunikacija - npr bračni nesloga, porodični konfikt, nasilje u porodici, ekstremno visoka ili niska porodična očekivanja i kontrola, mentalne bolesti roditelja kao što su depresija ili bolesti zavisnosti;.

Zlostavljanje deteta može biti od uticaja na suicidalno ponašanja kada postoje učestala zlostavljanja deteta, kao što su zanemarivanje, seksualno zlostavljanje, fizičko zlostavljanje, emocionalno zlostavljanje, prisustvo nasilju u porodici

Rizik od suicidalnog ponašanja je veći u porodicama u kojima je neko od članova porodice ispoljio suicidalno ponašanje.

Znaci simptomi i dijagnostika samoubistava[uredi - уреди]

Znaci i simptomi Karakteristike
Znaci upozorenja
  • Ekstremna samo-mržnja - Ne zaslužujem da živim.
  • Personalizovano beznađe - Ništa bitno mi se ne dešava, zato treba da se ubijem.
  • Udaljavanje od prijatelja i porodice - Šta nije u redu sa tobom? Pogledaj na sve te nevolje koje izazivaš kod ljudi koji te vole.
  • Izolacija - Kada sam sam mnogo mi je bolje.
Oblici ponašanja
  • Pokušaj/pokušaji samoubistva
  • Poremećeni obrasci spavanja
  • Povećana anksioznost i uznemirenost
  • Izlivi besa ili niska tolerancija na frustracije
  • Riskantno ponašanjež
  • Povećana upotreba lekova, alkohola ili droge
  • Nagla promena raspoloženja
  • Svaki razgovor nagoveštava suicidalne ideje ili namere, planiranja ili preduzima aktivnosti za nabavku sredstva za izvršenje samoubistva

Stanje svesti samoubilačkih osoba[uredi - уреди]

Osobine Karakteristike stanje svesti samoubilačkih osoba
Impulsivnost
  • Samoubistvo je najčešće impulsivan akt.
  • Kao i drugi impulsi, impuls za izvršenje samoubistva je prolazan, i traje nekoliko minuta ili sati. *Obično samoubistvo inicira višednevni niz negativnih događaja.
  • Ako se ova kriza dogodi uz neku osobu koja je spremna da sasluša samoubicu i koja je stručno obučena da pomogne samoubistvo se može sprtečiti. Traženje stručne pomoći u trenutku beznađa, maože pomoći će da se ova želja samoubice smanji.
Ambivalencija
  • Kod većine ljudi sklonih samoubistvu pomešana su osećanja o izvršavanju samoubistva.
  • Želja za životom i želja da se umre „vode rat u glavi samoubice“, kao kretanje klatna na satu.
  • Kod suicidalne osobe prisutna je neodložna potreba da se pobegne od životne patnje i skrivena želja da se živi.
  • Mnoge samoubice ne žele da umru - one su samo nesrećne i žele da trenutni bol i njihove patnja nestane.
  • Ako im se pravovremeno pruži podrška i u njima poveća želja za životom, rizik se smanjuje.
Rigidnost
  • Kada su osobe u samoubiulačkom raspoloženju njihovo razmišljanje, osećanja i akcije su suženi, stalno razmišljaju o samoubistvo i ne mogu da sagledaju i smisle druge načine rešavanja životnih problema.
  • Samoubice razmišljaju drastično, neelatično ili rigidno.

Bez obzira na to o kakvom problemu je reč, osećanja i mišljenja samoubice uglavnom su svuda u svetu slični. U osnovi samoubilačkog ponašanja najčešće je osećanje samomržnje. Osoba oseća samomržnju kada sama procenjuje sebe kao zlo ljudsko biće koje zaslužuje da bude uništeno. Samomržnja može da se manifestuje u šest pojavnih oblika:

  • neumoljivi zahtevi prema sebi,
  • nemilosrdna samooptuživanja,
  • samoprezir,
  • samofrustracija,
  • samomučenje
  • samodestruktivnost.

Osećanja i oblici ponašanja samoubilačkih osoba[uredi - уреди]

Manifestna osećanja i oblici ponašanja koja se lako mogu prepoznati kod samoubica
Poremećaji Manifestacije
Promene ličnosti
  • Tužni su • povučeni • osetljivi • nervozni • umorni • neodlučni • bezvoljni • ponekad uznemireni i hiperaktivni
  • Plaše se gubitka kontrole, da će „poludeti“, da će povrediti sebe ili druge
  • Opterećene su osećanjem krivice, stida, samomržnje
  • Nemaju nade za budućnost - „nikad mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati“
  • Gubitak koncentracije za posao, školu, redovne obaveze,
Promene ponašanja
  • Nezainteresovanost za sopstveni izgled i okolinu
  • Gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, i druge aktivnosti u kojima su ranije uživali
  • Mnogo brinu - o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj)
  • Učestvuju u krivičnoj istrazi, odlaze u zatvor ili izlaze iz zatvora
  • Ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, upravljaju vozilom pod dejstvom alkohola, droge, sedativa...)
  • Imaju suicidne impulse, ideje, izjave, planove, češće pokušaje samoubistva
  • Sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju vredne lične stvari, pišu testamente
  • Promene u spavanju - preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano ujutro, imaju noćne more
  • Promene u navikama ishrane - nemaju apetita gube na težini, ili previše jedu i goje se
Sklonost zloupotrebama
  • Zloupotrebljavaju droge, lekove ili alkohol
  • Pribegavaju upražnjavanju opasnih zanimanja ili ulaze u opasna situacije na bi li „iazazvale“ smrt
Posttraumatski stresni poremećaj
  • Nedavno su izgubili voljenu osobu (smrt, razvod, raskid ...) ili nešto drugo što im je važno (posao, novac, status, samopouzdanje, samopoštovanje, veru ...)
  • Bile su ili jesu žrtve zlostavljanja (fizičkog ili seksualnog) u porodici, školi, ratnim sukobima
  • Bili su ili jesu žrtve mobinga (psihičkog, fizičkog ili seksualnog) na poslu
  • Bile su učesnici ili učestvuju u ratnim sukobima

Napomena: Svaka od ovih karakteristika, posmatrana izolovano, ne mora ništa da znači, ali kombinacija nekoliko njih skoncentrisana kod jedne osobe često upućuje na to da postoji rizik da će ta osoba izvršiti samoubistvo.

Oproštajna pisma samoubica[uredi - уреди]

Oproštajna pismo, u kome nepoznati samoubica objašnjava razlog samoubistva:
„Danas sam obećao $ 200.000 mojoj bivšoj ženi. Ja nemam taj iznos, pa sam odlučio da skočim pod metro. Kada neko čita ovo je ću već biti mrtav. Zbogom sine, majko i oče zbogom. Izvinite. 01.02.2012 10:30 A. M.“ ".

Prema istraživanja u Mađarskoj postoje dve vrste poruka koje ostavljaju osobe koje nameravaju da izvrše samoubistvo:[66]

Prva vrsta, pozitivnih, oproštajnih poruka

Ove poruke su upućene poznanicima , i u sadržaju poruka se nalazi sadržaj u kojem govore o nepodnošljivom psihološkom bolu, osećanju beznadežnosti , iscrpljenosti. Ove poruke su, uglavnom, pozitivne, pune emocija upućenih ženi i deci, kojima izražavaju ljubav. Ređe su ove poruke negativne u njima samoubica najčešće optužuju sebe, manje druge osobe. Najčešće objašnjavaju razloge zbog kojih su „morali“ da izvrše samoubistvo:

"Zbog ovoga što ću uraditi, nemojte nikog da krivite, niko nije odgovoran. Slušajte majku i oprostite mi."

Oproštajne poruke najčešće su u vidu pisma: „Neka bude što biti ne može ... Do viđenja druže, do viđenja“, ili dnevnika koji su vodili nekoliko dana pre izvršenog samoubistva, ali ima i oproštajnih poruka poslatih mobilnim teelefonom, u obliku SMS poruka:

"Ne mogu više ! Izvinite ... Zbogom !“ " Ti si bila nešto najbolje u životu i želim ti sve najbolje , uvek ću te voleti ! ! ! Odoh ja ..."

Postoje i kao verbalne izjave koje je samoubica uputio kolegi sa posla, 20 minuta pre nego što je izvršio samoubistvo: „Nema veze , svi ćemo i mi pod zemlju“. U porukama samoubice često daju uputstva prijateljima i rođacima da izmire njihove dugove, ili ostavljaju broj kućnog telefona da obaveste porodicu o tome šta su učinile.

Druga vrsta, negativnih, oproštajnih poruka

Ovu grupu poruka ostavljaju narcistički ozlojeđene osobe koje šalju negativne poruke poznanicima i članovima porodice, optužujući ih posredno za samoubistvo. Oproštajne poruke mogu biti upućene i državnim institucijama (crkvi, vojsci, školi, rukovodstvu firme), prema kojima ispoljavaju verbalnu agresiju.

Diferencijalna dijagnoza[uredi - уреди]

Samoubilačko ponašanje često je jedna od manifestacija osnovnog mentalnog poremećaja. Kada je pacijent sklon samoozleđivanju, važno je pravovremena dijagnostikovati postokjanje mentalnog poremećaj i pravovremeno preduzeti lečenje. Psihijatrijski poremećaji prisutni u istorija bolesti i mentalni status pacijenata su ključni dijagnostički „alat“ za pravovreno postavljanje dijagnoze.

Stopa samoubistava i pokušaja samobustava (npr u shizofreniji) najveća je u vreme ili neposredno nakon početka lečenja, odnosno posle prvog bolničkog lečenja [67], što govori o izuzetnom značaju pravilne dijagnoze i diferencijalne dijagnoze

Diferencijalno dijagnostički treba imati u visu da su neki od mentalnih poremećaja često udružena sa samoubilačkim ponašanjem, ali destruktivna misli i autoagresivno ponašanje, takođe se može javiti i u drugim bolestima, kao što su [68];

Prevencija[uredi - уреди]

Prevencija samoubistava zasniva se na primeni, primerne, sekundarne i tercijarne prevencije:

Primarna prevencija

U ovu grupu prevencije spadaju aktivnosti koje imaju za cilj da spreče neke pojave. One u odnosu na samoubistvo znače preduzimanje aktivnosti koje će pre svega smanjiti pojavu samoubistva. To su aktivnosti koje se odvijaju na širem društvenom planu i preko kojih se menja način razmišljanja i rešavanja problema tj. njihovom primenom se odgajaju ljudi sa pozitivnim načinom razmišljanja i rešavanja problema, a u društvu stvaraju takvi uslovi življenja, kako bi izostali razlozi za nesigurnost i gubitak samopoštovanja.

Sekundarna prevencija obuhva

U sekundarnu prevenciju spadaju sve aktivnosti koje su usmerene na ranu i pravovremenu dijagnostiku, odnosno rano otkrivanje problema i rano preduzimanje aktivnosti kako bi se životni problem rešio. U odnosu na samoubistvo, to uključuje brojne aktivnosti dobro edukovanih stručnjaka, dobro informisano društvo i porodice, kako bi se rano prepoznale samobulačke osobe i pravovremeno preduzele aktivnosti koje imaju za cilj sprečavanje samoubistva, odnosno menjanje način funkcionisanja, od negativnog ka pozitivnom u odnosu na stil života.

Tercijarna prevencija

Ova vrsta prevencije obuhva aktivnosti koje imaju za cilj poboljšanje kvaliteta tretmana i smanjenje invaliditeta, odnosno bilo kakvih drugih posledica po kasnije funkcionisanje neke osobe.

Zablude o samoubistvu[uredi - уреди]

  • Osobe koje pričaju o samoubistvu neće ga i počiniti.
Osobe koje pokušaju, ili počine samoubistvo prethodno jasno pričaju o tome, ili iskazuju želju da budu mrtve i pričaju o smrti.
  • Samoubistvo se događa iznenada i bez najave.
Suicidalne osobe obično daju jasne znakove o svojim namjerama, ali nažalost ostaju neprepoznati.
  • Većina osoba sklonih samoubistvu je psihički bolesna.
Iako su suicidalne osobe duboko nesretne i trpe neizdrživu patnju, nisu nužno i psihički bolesne.
  • Samoubistvo je uglavnom karakteristično za bogatije ili siromašne.
Samoubistvo je zastupljeno proporcionalno, unutar svih razina i skupina zajednice.
  • Suicidalne osobe bez dvoumljenja žele umrijeti.
Većina suicidalnih osoba je neodlučna hoće li nastaviti živjeti ili ne (što prevenciju čini mogućom) i zapravo potajno žele da ih se "spasi".
  • Razgovaranje o samoubistvu potiče na njegovo izvršenje.
Potpuno suprotno. Razgovor o samoubistvu znači brigu za probleme određenog pojedinca, pokušaj pružanja pomoći i uklanjanje suicidalnih misli.
  • Neuspjeli pokušaj samoubistva ne treba uzimati za ozbiljno.
Četiri od pet osoba pokušalo je samoubistvo bar jednom prije toga. Neuspjeli pokušaj samoubistva treba uzeti vrlo ozbiljno i takvoj osobi treba pružiti pomoć, jer takve osobe najčešće pokušavaju dok ne uspiju.
  • Kada mlada osoba priča o tome kako će se ubiti to zapravo znači da samo želi privući pažnju.
To je poziv za pomoć koju treba pružiti mladoj osobi (osobito tinejdžeru).
  • Kada mlada osoba izvrši samoubistvo to je obično plod impulsivnog ponašanja.
Za većinu mladih ljudi koji su pokušali ili izvršili samoubistvo utvrđeno je kako su duže vrijeme razmišljali o tome i u svojim razgovorima spominjali moguće načine samoubistva.

Samoubistvo u krivičnom/kaznenom pravu[uredi - уреди]

Iako se u prošlosti, i danas u nekim državama, suicid - uglavnom iz vjerskih razloga - tretirao kao krivično djelo, većina današnjih zakonodavstava za počinitelja samoubistva ne predviđa nikakve sankcije.

S druge strane, pomaganje drugoj osobi da sebi oduzme život se tretira kao krivično djelo, bilo kao poseban oblik zvan pomaganje u samoubistvu, bilo kao poseban, odnosno lakši oblik ubistva.

Vidite još[uredi - уреди]

Napomene[uredi - уреди]

  1. Zbog pojmovne istorodnosti u tekstu se ravnopravno koriste termini samoubistvo i suicid.
  2. Na osnovu podataka Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje Sjedinjenih Država.
  3. Da je samoubistvo bilo zastupljenije kod muškaraca pokazalo je i istraživanje „Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji” iz 2000. godine.
  4. U suštini stvari, gotovo sve vrste konflikata, na svome dnu, konflikti su sa samim sobom
  5. Prema MKB 10: F00–F99
  6. Prema MKB 10: F32

Izvori[uredi - уреди]

  1. Stack S, Wasserman I. Race and method of suicide: culture and opportunity. Arch Suicide Res 2005;9:57-68. PMID:16040580 doi:10.1080/13811110590512949
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 Jugović, A. Socijalno-demografska i etiološka obeležja suicida u savremenom društvu. Specijalna edukacija i rehabilitacija (Beograd), Vol. 10, br. 3. 529-546, 2011. Pregledni naučni rad, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  3. Shneidman, E. (1996). The Suicidal Mind. New York: Oxford Univesity Press
  4. 4.0 4.1 4.2 4.3 4.4 Jovan Bukelić, Autoagresivnost, MD Medicinska revija God I Broj 2 septembar 2009. Aktuelne teme, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  5. Nemačka manekenka se ubila zbog "hejtera" na Internetu Vest preuzeta sa: Blic on line (11/4/2012), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  6. Fedden, Henry Romilly: Suicide London, Peter Davies, 1938.
  7. Platon: Odbrana Sokratova. Kriton. Fedon", BIGZ, 1976)
  8. Singh, BS: Samoubojstvo: javne zdravstvene krize našeg vremena,1998.
  9. Holt, Gerry. "When suicide was illegal". BBC News. 3 August 2011. Accessed 11 August 2011.
  10. "Guardian & Observer style guide". Guardian website. The Guardian. http://www.guardian.co.uk/styleguide/s. pristupljeno 29 November 2011. 
  11. Peden M, McGee K, Sharma G. The injury chart book: a graphical overview of the global burden of injuries. Geneva, World Health Organization, 2002.
  12. World Health Organization (WHO). Mental health in the WHO European Region. Geneva, World Health Organization (accessed 1 December 2003).
  13. Beautrais AL. Risk factors for suicide and attempted suicide among young people. A report prepared for the National Health and Medical Research Council 1998. Canberra: National Health and Medical Research Council, 2000.
  14. National Task Force on Suicide in Canada. Suicide in Canada. Update of the report of the Task Force on Suicide in Canada. Ottawa, Health Canada, 1994.
  15. 15.0 15.1 ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Greece, 1960-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  16. 16.0 16.1 ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Lithuania, 1981-2009, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  17. Jenkins R, Kovess V. Evaluation of suicide prevention: A European approach. international review of psychiatry, 2002, 14(1):34-41.
  18. ((en)) WHO; Country reports and charts available (Last update: 2011)., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  19. ((en))WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Russian Federation, 1980-2006., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  20. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Belarus, 1981-2007, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  21. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Kazakhstan, 1981-2008, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  22. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Hungary, 1955-2009, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  23. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Japan, 1950-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  24. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Latvia, 1980-2009, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  25. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Slovenia, 1985-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  26. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Ukraine, 1981-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  27. 27.0 27.1 ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Serbia, 1998-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  28. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, USA, 1950-2005, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  29. ((en)) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Brazil, 1980-2008, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  30. ((en)) Suicide rates (per 100,000), by gender, Egypt, 1974-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  31. National Institute of Mental Health. Suicide in the U.S.: Statistics and Prevention. Accessed May 2, 2011. Available at [1], Pristupljeno 24. 4. 2013.
  32. National Center for Health Statistics (NCHS). FastStats: self-inflicted Injury/suicide. Available at [2] Accessed May 2, 2011.
  33. Comer RJ. Suicide. In: Abnormal Psychology. 6th ed. New York, NY: Worth Publishers; 2007:278-307.
  34. National Institute of Mental Health. Leading Causes of Death Ages 1 – 85+ in the U.S. National Institute of Mental Health. Available at [3] Accessed June 22, 2011.
  35. WHO (2011). Suicide prevention., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  36. Suicides Rose By 80% In US Army, 2004-2008, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  37. 37.0 37.1 37.2 Nezarazne bolesti – najveći javnozdravstveni problem, Samoubistva. U: ZDRAVLJE STANOVNIKA SRBIJE – analitička studija 1997–2007. INSTITUT ZA JAVNO ZDRAVLJE SRBIJE„Dr Milan Jovanović Batut”, Beograd (2008) str. 100-103 [4], Pristupljeno 24. 4. 2013.
  38. WHO. The World Report on Violence and Health. Self-directed vilence. Geneva; WHO, 2002: 185-212.
  39. 39.0 39.1 Atanasković-Marković Z, Bjegović V, Janković S, Kocev N, Laaser U, Marinković J, et al. The Burden of Disease and Injury in Serbia. Belgrade: Ministry of Health of the Republic of Serbia; 2003
  40. National Institute of Mental Health. Suicide in the U.S.: Statistics and Prevention. Accessed May 2, 2011.
  41. ((en)) Voracek M. Suicide rate and skin color. Percept Mot Skills. Jun 2006;102(3):836-8. Medline.
  42. Suicid och samhällsekonomiska kostnader, 2004 Räddningsverket, Karlstad Nationellt centrum för erfarenhetsåterföring från olyckor, Karlskoga NCO/Räddningsverket, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  43. WHO (2001) The world health report 2001
  44. 44.0 44.1 44.2 Stanković B., Penev G. (2009). Sociokulturni kontekst sucidalnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji. Sociološki pregled, 18 (2), 155-184
  45. Filipović, M. (2010). Bogatstvo zemlje i samoubistvo. Specijalna edukacija i rehabilitacija, 9 (1), 209-222.
  46. Knežić, B., Savić, M. (2010). Oproštaj od života: poslednje poruke. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
  47. Uskoro nacionalna strategija za prevenciju samoubistava, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  48. Jugović, A. (2002). Društvena patologija i normalnost – teorijske i praktične perspektive. Beograd: Službeni glasnik.
  49. Striković, J., Samoubistvo i apsurd, NIO Univerzitetska riječ, Nikšić, 1988. pp. 11.
  50. Striković J. : Samoubistvo i apsurd, Univerzitetska reč, Nikšić, četvrto dopunjeno izdanje, 1990
  51. Teasdale TW, Engberg AW (October 2001). "Suicide after traumatic brain injury: a population study". J. Neurol. Neurosurg. Psychiatr. 71 (4): 436-40. DOI:10.1136/jnnp.71.4.436. PMID 11561024. 
  52. Simpson G, Tate R (December 2007). "Suicidality in people surviving a traumatic brain injury: prevalence, risk factors and implications for clinical management". Brain Inj 21 (13-14): 1335-51. DOI:10.1080/02699050701785542. PMID 18066936. 
  53. 53.0 53.1 53.2 53.3 53.4 WHO. The World Health Report 2001. Mental Health: New Understanding, New Hope. Geneva: WHO, 2001.
  54. Tyrer P, Tyrer F. Public Mental Health. In: Detels R, McEwen J, Beaglehole R, Tanaka H (edc): Oxford Textbook of Public Health, 4th ed., Vol.3. New York: Oxford University Press 2002;pp. 1309-28.
  55. Lečić-Toševski D, Ćurčić V, Grbeša G, i sar. Zaštita mentalnog zdravlja u Srbiji – izazovi i rešenja. Psihijat dan 2005;37(1):9-15.
  56. Janković S. Učestalost i rasprostranjenost depresije u svetu i Srbji. Acta Clinica 2005;5(3):34-41.
  57. Janković S. Depresija. U: Atanasković-Marković Z, Bjegović V, Janković S. i sar. Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji. Beograd: Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, 2003:109-113.
  58. Horwath E, Cohen RS, Weissman MM. Epidemiology of Depressive and Anxiety Disorders. In: Tsuang MT, Tohen M (eds). Textbook in psychiatric epidemiology. 2en edition. New York: Wiley-Liss, 2002:389-426.
  59. Üstün TB, Ayuso-Mateos JL, Chatterji S, Mathers C, Murray CJL. Global burden of depressive disoders in the year 2000. Brit J Psychiat 2004; 184: 386–92.
  60. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije. Istraživanje zdravlja stanovnika Republike Srbije, 2006. godina. Osnovni rezultati. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije; Beograd, 2007.
  61. Institut za zaštitu zdravlja Srbije. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Rezultati istraživanja I deo – Karakteristike porodice i domaćinstva u Republici Srbiji. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite odraslog stanovništva u Republici Srbiji. Glasnik Instituta za zaštitu zdravlja Srbije 2002;76(1-2):91-129.
  62. Institut za zaštitu zdravlja Srbije. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Rezultati istraživanja II deo – Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite dece i omladine u Republici Srbiji. Glasnik Instituta za zaštitu zdravlja Srbije 2002;76(3-4):201.
  63. . Bukelić J. : Droga u školskoj klupi, Velarta, Beograd,1997.
  64. 64.0 64.1 ((en)) Caitlin Ryan, David Huebner, Rafael M. Diaz, Jorge Sanchez, Family Rejection as a Predictor of Negative Health Outcomes in White and Latino Lesbian, Gay, and Bisexual Young Adults PEDIATRICS Vol. 123 No. 1 January 2009, pp. 346-352 (doi:10.1542/peds.2007-3524), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  65. ((en)) Rates of Suicidal Behavior and Psychiatric Disorders by Sexual Orientation, Archives of General Psychiatry Vol. 56 No. 10, October 1999, Pristupljeno 11. 4. 2013.
  66. Pusztai A, Bugán A. Analysis of suicide notes form persons committing completed suicides. Psychiatr Hung 2005; 20(4): 271–80. (Hungarian)
  67. 67.0 67.1 Palmer BA, Pankratz VS, Bostwick JM (Mars 2005). "The lifetime risk of suicide in schizophrenia: a reexamination". Archives of General Psychiatry 62 (3): 247-53. DOI:10.1001/archpsyc.62.3.247. PMID 15753237. 
  68. ((en)) Stephen Soreff, Suicide Differential Diagnoses In: SuicideWebMD, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  69. Radomsky ED, Haas GL, Mann JJ, Sweeney JA (1. oktober 1999). "Suicidal behavior in patients with schizophrenia and other psychotic disorders". American Journal of Psychiatry 156 (10): 1590-5. PMID 10518171. pristupljeno na 4. 7. 2008.. 
  70. Caldwell CB, Gottesman II (1990). "Schizophrenics kill themselves too: a review of risk factors for suicide". Schizophr Bull 16 (4): 571-89. PMID 2077636. 
  71. Dalby JT, Williams RJ (1989). Depression in schizophrenics. New York: Plenum Press. ISBN 0-306-43240-4. 

Literatura[uredi - уреди]

  • Agerbo E., Nordentoft M. and Mortensen, B. P. (2002). Familial, psychiatric, and socioeconomic risk factors for suicide in young people: nested case-control study. British Medical Journal, 325 (7355): 74, doi:10.1136/bmj.325.7355.74.
  • Australian Goverment (2007). Risk and protective factors in suicide prevention. Australian Government-Department of Health and Ageing.
  • Christoffersen, M. N., Poulsen, H. D., Nielsen, A (2003). Attempted suicide among young people: risk factors in a prospective register based study of Danish children born in 1966. Acta Psychiatrica Scandinavica, 108 (5), pp. 350-358.
  • Dirkem, E. (1997). Samoubistvo. Beograd: BIGZ.
  • Gambotto, Antonella (2004). The Eclipse: A Memoir of Suicide. Australia: Broken Ankle Books. ISBN 0-9751075-1-8. 
  • Goeschel, Christian (2009). Suicide in Nazi Germany. Oxford University Press. ISBN 0-19-953256-7. http://books.google.com/books?id=EIjccRg7_UYC&pg=PA5&lpg=PA5. 
  • Hans Rost: Bibliographie des Selbstmordes. Verlag Roderer, Regensburg 1992, ISBN 3-89073-343-3 (Repr. d. Ausg. Augsburg 1927)
  • Suizid-Bibliothek. 1.000 Werke aus den Jahren 1578 bis 1945 (ca. 100.000 Seiten auf 1500 Mikrofiches). Harald Fischer Verlag, Erlangen 2005, ISBN 3-89131-463-9.
  • Al Alvarez: Der grausame Gott. Eine Studie über den Selbstmord. Aus dem Englischen übertragen von Maria Dessauer. Fischer, Frankfurt am Main 1980. Originalausgabe: The Savage God (1972)
  • Jean Améry: Hand an sich legen. Diskurs über den Freitod (Werke; 3). Klett-Cotta 2005, ISBN 3-608-93563-0.
  • Jean Baechler: Tod durch eigene Hand. Eine wissenschaftliche Untersuchung über den Selbstmord („Les suicides“). Ullstein, Frankfurt am Main 1981, ISBN 3-550-07701-7.
  • Andreas Bähr (Hrsg.): Sterben von eigener Hand. Selbsttötung als kulturelle Praxis. Böhlau, Köln 2005, ISBN 3-412-18405-5.
  • Paul B. Baltes u. a.: Schwerpunkt Selbstbestimmtes Sterben (Aufklärung und Kritik / Sonderheft; 11). Gesellschaft für kritische Philosophie, Nürnberg 2006, ISSN 0945-6627.
  • Ursula Baumann: Vom Recht auf den eigenen Tod. Die Geschichte des Suizids vom 18. bis zum 20. Jahrhundert. Böhlau, Weimar 2001, ISBN 3-7400-1180-7.
  • Thomas Bronisch: Der Suizid. Ursachen, Warnsignale, Prävention. C.H. Beck, München 2007, ISBN 978-3-406-55967-9.
  • Heidrun Bründel: Jugendsuizidalität und Salutogenese. Hilfe und Unterstützung für suizidgefährdete Jugendliche. Kohlhammer, Stuttgart 2004, ISBN 3-17-018378-8.
  • Heidrun Bründel: Amok und Suizid – eine unheilvolle Allianz. Verlag für Polizeiwissenschaft, Frankfurt am Main 2011, ISBN 978-3-86676-156-8.
  • Émile Durkheim: Der Selbstmord. Suhrkamp, Frankfurt am Main 2006, ISBN 3-518-28031-7.
  • Elmar Etzersdorfer u. a. (Hrsg.): Neue Medien und Suizidalität. Gefahren und Interventionsmöglichkeiten. Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen 2003, ISBN 3-525-46175-5.
  • Christian Goeschel: Selbstmord im Dritten Reich. Suhrkamp 2011, ISBN 978-3-518-42269-4. (das Buch behandelt die Jahre 1918–1945)[1]
  • Udo Grashoff: In einem Anfall von Depression … Selbsttötungen in der DDR. Ch. Links, Berlin 2006, ISBN 3-86153-420-7 (vgl. auch den Aufsatz desselben Autors: PDF)[2]
  • Claude Guillon, Yves LeBonniec: Gebrauchsanleitung zum Selbstmord. Eine Streitschrift für das Recht auf einen frei bestimmten Tod. Robinson-Verlag, Frankfurt am Main 1982, ISBN 3-88592-032-8.
  • Thomas Haenel: Amok und Kollektivsuizid. Selbsttötung als Gruppenphänomen. Verlag NZZ Libro, Zürich 2012, ISBN 978-3-03823-773-0.
  • Arno Herberth, Thomas Niederkrotenthaler und Benedikt Till (Hrsg.): Suizidalität in den Medien. Interdisziplinäre Betrachtungen. Suicidality in the Media. Interdisciplinary Contributions. Lit-Verlag, Münster/ Wien 2008, ISBN 978-3-8258-1641-4.
  • Heidi Jans-Dejung: Die Brücke. Selbstverlag, Zug (Schweiz) 2010, ISBN 978-3-033-02368-0.
  • Kay Redfield Jamison: Wenn es dunkel wird. Zum Verständnis des Selbstmordes. BTV, Berliner Taschenbuch Verlag, Berlin 2002, ISBN 3-8333-0232-1.
  • Wilhelm Kamlah: Meditatio Mortis. Kann man den Tod verstehen und gibt es ein Recht auf den eigenen Tod? Klett Verlag, Stuttgart 1976.
  • Heinz Katschnig u. a.: Österreichischer Psychiatriebericht 2001. Teil 1. Ludwig-Boltzmann-Institut für Sozialpsychiatrie, Wien 2001 (PDF)
  • Heike Knebel, Nathalie Klüver: Reflexionen – Suizidprävention bei Kindern und Jugendlichen. Kilian-Andersen-Verlag, Ratekau 2010, ISBN 978-3-9813623-0-5.
  • Paul-Ludwig Landsberg: Das moralische Problem des Selbstmords. Aus dem Französischen von Eva Moldenhauer. Herausgegeben von Eduard Zwierlein. Mit einem Essay von Wilhelm Kamlah. Verlag Matthes und Seitz, Berlin 2012, ISBN 978-3-88221-978-4.
  • Edouard Levé: Selbstmord. Verlag Matthes und Seitz, Berlin 2012, ISBN 978-3-88221-591-5.
  • Manfred von Lewinski: Ausharren oder gehen? – Für und wider die Freiheit zum Tode. Olzog, München 2008, ISBN 978-3-7892-8254-6.
  • Realino Marra: Suicidio, diritto e anomia. Immagini della morte volontaria nella civiltà occidentale. Edizioni Scientifiche Italiane, Napoli 1987.
  • Georges Minois: Geschichte des Selbstmords. Artemis & Winkler, Düsseldorf 1996, ISBN 3-538-07041-5.
  • Angela M. Müller: Die Selbsttötung in der Lateinischen Literatur der Kaiserzeit bis zum Ende des 1. Jahrhunderts n. Chr. Dissertation, Universität Zürich 2003.
  • Susanne Niemz: Sozialverträgliches Sterben. Die Debatte um assistierten Suizid und Sterbehilfe. S. Roderer, Regensburg 2010, ISBN 978-3-89783-701-0.
  • Hermann Pohlmeier: Wie frei ist der Freitod? Einschränkung frei verantwortlichen Handelns durch Krankheit? (Berliner medizinethische Schriften, 7). Humanitas-Verlag, Dortmund 1996, ISBN 3-928366-21-1.
  • Hermann Pohlmeier: Depression und Selbstmord (= Schriften der Deutschen Gesellschaft für Humanes Sterben. 3). 3. Auflage. Edition Parerga, Düsseldorf 1996, ISBN 3-930450-02-X.
  • Hermann Pohlmeier: Selbstmordverhütung. Zur Ethik von Selbstbestimmung und Fremdbestimmung. (= Medizinethische Materialien. 96). Zentrum für medizinische Ethik, Bochum 1994, ISBN 3-927855-74-X.
  • Erwin Ringel (Hrsg.): Selbstmordverhütung. 5. Auflage. Verlag Klotz, Eschborn 1997, ISBN 3-88074-224-3.
  • Gabriela Signori (Hrsg.): Trauer, Verzweiflung und Anfechtung. Selbstmord und Selbstmordversuche in mittelalterlichen und frühneuzeitlichen Gesellschaften. (= Forum Psychohistorie. 2). Edition Discord, Tübingen 1994, ISBN 3-89295-581-6.
  • Geo Stone: Suicide and attempted suicide. Methods and consequences. Carroll & Graf, New York 2001, ISBN 0-7867-0940-5.
  • Roger Willemsen: Der Selbstmord. Briefe, Manifeste, literarische Texte. Kiepenheuer & Witsch, Köln 2002, ISBN 3-462-03169-4.
  • Mark Williams: Suicide and attempted suicide. Understanding the cry of pain. Penguin Books, London 2001, ISBN 0-14-100561-0.
  • Suizid und Suizidprävention in der Schweiz. Bundesamt für Gesundheit, Bern 2005. ([5])

Vanjske veze[uredi - уреди]

Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).
  1. Renzension von Prof. Richard Utz
  2. Abstract, Leseproben.