Gaj Julije Cezar

Izvor: Wikipedia
Gaj Julije Cezar
Diktator Rimske Republike
Bust of Gaius Iulius Caesar in Naples.jpg
"Portret iz Tusculuma", vjerojatno jedina očuvana bista Cezara napravljena za njegovog života.
Vladavina oktobar 49. pne. –
15. mart 44. pne. (kao diktator i/li konzul)[1]
Rođen/a 13. jul 100. pne.
Umro/la 15. mart 44. pne. (dob: 55)
Potomstvo Julia Caesaris 85/84 – 54. pne.
Cezarion 47 – 30. pne.
Oktavijan August 63. pne. – 14. pne. (pranećak, posthumno usvojen kao Cezarov sin 44. pne.)
Otac Gaius Julius Cæsar
Majka Aurelia Cotta[2]

Gaj Julije Cezar, lat. Gaius Iulius Ceasar (Rim, 13. jula 100. pne.-Rim, 15. marta 44. pne.), rimski vojskovođa, političar i pisac.[3] Najslavniji rimski vojskovođa, Cezar je brojnim vojnim pobjedama znatno proširio uticaj i vlast Rimske imperije.Pobedivši Pompeja Velikoga u građanskom ratu od 46. pne. zavladao je kao diktator.Njegova diktatura označava kraj vrhovne vladavine senata u Rimu i početak carstva. Iako je ubijen u Senatu, 27. pne. označen je kao datum kada je Rimska Republika postala Rimsko Carstvo.[4]

Mladost[uredi - уреди]

Cezar je poticao iz ugledne patricijske porodice, Julijevci.[5][6] U doba cara Oktavijana, koji je naslijedio Cezara i postao prvi rimski car, u epu Eneida [Publije Vergilije Maron] veliča Julijevce povezujući ih sa legendarnim trojanskim junakom Enejom.[7][8][9]

Diktator Lucius Cornelius Sulla je oduzeo Cezaru status sveštenika.

Kao mladić Cezar je imao vrhunsko obrazovanje pa je naučio i nekoliko stranih jezika npr. hebrejski jezik i galski jezik. Bio je nećak političara Gaja Marija. Gaj Marije je od 88. pne. započeo građanski rat sa Lucijem Kornelijem Sulom. Marije je umro 86. pne.. Cezar se 84. pne. oženio sa Kornelijom, takođe plemkinjom. Kada je Sula 82. pne. postao apsolutni diktator naredio je Cezaru da se razvede. Ovaj je to odbio i otišao iz Rima. Cezarovi prijatelji su ga savjetovali da se ne vraća zbog rizika proskripcije. Jedino činjenica da je imao veze na visokim položajima spasila ga je od gotovo sigurne smrti. Cezar je prijavio u Rimsku vojsku i otišao u Malu Aziju.[10][11] Iako mu je Sula formalno oprostio i pomilovao ga Cezar se nije vraćao u Rim do Suline smrti, 78. pne..[12][13]

Uspon[uredi - уреди]

Po povratku u Rim Cezar počinje raditi kao advokat.[14] Na toj funkciji istaknuo se kao žestok kritičar i protivnik korupcije kod političara. Cezar je putovao na otok Rhodos kako bi usavršio retoriku kod slavnog govornika Apolonija Moloa. Na putu su ga zarobili gusari. Kada su namjeravali zatražiti otkupninu od 20 talenata, Cezar im se nasmijao i rekao da očito ne znaju koga su oteli. Na njegov nagovor ovi su zatražili i dobili 50 talenata za Cezarovo puštanje. Čim je pušten Cezar je organizirao poteru na moru, zarobio gusare koji su ga oteli i osudio ih na smrt.

69. pne. umrla je Cezarova prva žena Kornelija.[15] Umrla je u toku porađaja. Iste godine je umrla i Julija, Cezarova tetka. Cezarovi protivnici su ga kritikovali da je Julijin povod bio politički proračunljiv i da tu Cezar napada proskripcijske zakone iz Sulinog vremena i time skuplja političke bodove. Cezar je iste godine izabran za kvestora i odlazi u Španiju. Po povratku u Rim nastavlja se baviti pravom sve dok 65. pne. ne postaje kurulski edil. Ta funkcija je uključivala reguliranje prometa, trgovine i ostalih svakodnevnih događaja u Rimu. Posebno je zanimljivo da je to uključivalo i organizaciju igara u rimskom cirkusu. Proračun za zabavljanje najširih slojeva ljudi bio je ograničen. Cezar nije štedio na novcu i organizirao je dotad najspektakularniju zabavu za narod. Godina se završila tako da je Cezar bio slavan kod naroda i poznat, ali je osobno bio prezadužen za ono vreme ogromnom svotom od nekoliko stotina zlatnih talenata.

63. pne. Cezar postaje vrhovni sveštenik pontifex maximus. Ta funkcija je obuhvatala dobivanje nove kuće Domus publica, bavljenje pitanjima koji se dotiču rimske religije i, najvažnije za Cezara, rešavanje svih dugova.[16][17]

Iste godine Cezar je zajedno sa Markom Licinijem Krasom optužen pred senatom za kletvu koju je pokrenuo rimski političar Lucije Sergije Katalina. Petorica Katalinih bliskih suradnika i prijatelja osudjeni su na smrt bez suđenja. Iako je konzul Marko Tulije Ciceron zatražio smrtnu kaznu za obojicu, Cezar i Kras su oslobođeni.

Cezar je 62. pne. izabran za pretora.[18][19][20][21][22] Iste se godine razveo od svoje druge žene, Pompeje. 61. pne. Cezar odlazi kao propretor u Španiju gde je vojnim osvajanjima stekao znatno bogatstvo.[23] 60. pne. vraća se u Rim i podmiruje sve svoje dugove. 59. pne. godine Cezar je zajedno sa Pompejom i Krasom sklopio prvi trijumvirat.

Vidi članak: Prvi trijumvirat

Cilj ovog sporazuma je bio preuzimanje vlasti u Rimskoj republici iz ruku senata. Pompej je bio najčuveniji rimski general, a Kras vjerojatno najbogatiji Rimljanin. Cezar je imao brojne političke veze, pa je ova podjela vlasti bila korisna za sve. Da bi zapečatili savez Pompej je oženio Juliju, Cezarovu jedinu kćerku. Iako je ovo bio bez sumnje politički brak, ljubav između Julije i Pompeja je bila obostrana.

Galija[uredi - уреди]

Veličina Rimske republike 40 p.n.e nakon cezarovih osvajanja.

Trijumviri su podelili vlast na način da je Cezar dobio za upravu Galiju. 58. pne. Cezar je započeo Galski rat, koji je trajao do 51. pne. Rezultat rata je bila potpuna pobeda Rimljana i pokoravanje srednje Evrope.[24] 55. pne. Pompej i Kras su izabrani ponovo za konzule, a Cezar za prokonzula na rok od još pet godina.[25][26] 54. pne. Cezarova kćer Julija je umrla tokom porođaja. Kras je poginuo u ratu sa Partima u bitci kod Carrhae, 53. pne.. Nakon Krasove smrti Pompej i Cezar se počinju međusobno udaljavati u stajalištima, što konačno dovodi i do građanskog rata između njih.

Dok je Cezar još uvijek bio u Galiji, Pompej je u Rimu zadobio većinu u senatu. Kada je Cezaru istekao petogodišnji rok prokonzula, 50. pne., pozvan je u Rim od senata. Senat mu je naredio da se pojavi sam u Rimu, a da prije toga raspusti svoju vojsku. Cezar je znao da će u Rimu biti bespomoćan ukoliko nema imunitet kao konzul, ili ukoliko nema zaleđe koje mu donosi zapovjedništvo nad legijama. Cezar je odbio naredbu senata i 10. februara 49. pne. prešao sa vojskom rijeku Rubikon. Rubikon je bila granica sa Italijom i to je označilo početak građanskog rata. Tradicija tvrdi da je kod prelaska Rubikona Cezar rekao: "Alea iacta est!" ( Kocka je bačena ).

Građanski rat[uredi - уреди]

Mnogi senatori su pobjegli iz Rima jer nisu znali da Cezar ima svega jednu legiju sa sobom. Pompej je imao mnogo veću vojsku i Cezar mu je nudio pregovore i mogućnost da obnove savezništvo. Pompej je odbio. Prekretnicu u građanskom ratu donosi bitka kod Farsala, 48. pne.. Cezar je tu pobedio dvostruko veću vojsku od Pompeja. Pompej je pobegao u Egipat, a Cezar krenuo u potjeru za njim.

U Egiptu Cezar je pobijedio Ptolemeja XIII. u bitci kod Nila i prepustio upravu Egipta Kleopatri VII.. Zatim je pobedio i pontskog kralja Farnaka II. u bitci kod Zele, 47. pne.. Nakon te bitke poslao je senatu čuvenu poruku: "Veni, vidi, vici!" ( Dođoh, vidjeh, pobijedih ), misleći na brzinu kojom je pobijedio neprijatelja. U međuvremenu Pompej je ubijen u Egiptu. Cezar je pobedio protivnike i u bitci kod Thapsusa, 46. pne. i Gnej Pompeja, sina Pompeja Velikog, u bitci kod Munde, 45. pne.

Cezarova diktatura[uredi - уреди]

Godine 46. pne. Cezar je po treći put postao konzul zajedno sa Markom Emilijem Lepidom, a 45. pne. postaje jedini konzul. Nakon ovoga Cezar postaje apsolutni diktator i sva vlast u Rimskom imperiju je u njegovim rukama. 44. pne. Cezar postaje konzul po peti put, ovaj put zajedno sa Markom Antonijem.

Zapravo, nakon pobjede nad Pompejem i senatom Cezar je postao glava rimske države i taj je položaj zadržao sve do svoje smrti 15. ožujka 44. st. e. Nije smatrao da svoj položaj treba da ojača služeći se Marijevim i Sulinim metodama, niti je odlučio uništiti sve svoje protivnike. Nikada nije ni pomišljao na to da senatu vrati nekadašnju moć niti da prizna suvjerenu vlast rimskoga puka. Cezar je zadržao stara imena državnih ustanova, a njegova vlast, vrhovna i neuporedivo veća od vlasti drugih magistrata, bila je izražena titulom diktatora, koja mu je prvi put dodjeljena 49. st. e., a posljednji put 44. st. e., kada je bio proglašen za doživotnog diktatora (dictātor in perpetuum). Cezar je imao i druga ovlaštenja, npr. doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), što znači da je imao sva prava narodnih tribuna, uključujući i njihov imunitet. Dato mu je i pravo nadzora nad moralom (praefectūra morum), koje je ranije pripadalo cenzorima. Cezar je na osnovi toga mogao bilo kome zaprijetiti isključivanjem iz senata ili iz viteškog staleža. Drugi specijalni zakoni dodijelili su mu pravo da postavlja upravnike provincija i da narodu preporučuje polovicu svih magistrata za položaje u Rimu (ius commendatiōnis), pravo da zaključuje mir i objavljuje rat, pravo da u senatu prvi glasa, trajno pravo vrhovnog zapovjedništva nad vojskom te pravo raspolaganja sredstvima državne blagajne. Tokom Cezarove diktature komicije su poslušno primale sve njegove predloge. Broj članova senata povećao se na 900, budući da su u njega ušli mnogi Cezarovi oficiri i čak bivši oslobođenici.

Atentat[uredi - уреди]

Cezarovu unutarnju politiku nakon građanskog rata karakterisala težnja da pridobije različite društvene grupe. Do kraja života uživao je podršku rimskog plebsa, a značajan broj pristaša imao i među stanovništvom italskih gradova. Također je težio privući na svoju stranu vladajuće grupe provincijskoga stanovništva, pa je dodijeljivao prava rimskog građanstva i pojedincima i čitavim gradovima, posebno u galskim provincijama. Istovremeno je vodio politiku izmirenja sa nobilitetom, još uvijek vladajućom grupom u državi: istaknuti aristokrati, bivše Pompejeve pristaše, biraju se na najviše državne položaje, šalju u provincije kao deo upravnog aparata, dobijaju posjede na poklon.

Međutim, Cezar je otišao previše daleko u narušavanju republikanskog ustava. Na martovske ide (15. ožujka) 44. pne. Cezara je na početku jedne senatske sednice ubila grupa zaverenika među kojima su glavni bili Kasije Longin, Marko Junije Brut i Decim Junije Brut. Prema antičkoj tradiciji, koju nam prenosi rimski pisac Svetonije, Cezar je na samrti Marku Juniju Brutu na grčkom rekao Kai su, teknon? (»I ti, sine?«), premda treba imati u vidu da Brut nije Cezaru bio niti sin niti posinak niti su uopće bili u srodstvu. Latinsku verziju ove izreke (Et tu, Brute?) besmrtnom je učinio William Shakespeare, a danas se ponekad navodi i u obliku Tu quoque, Brute, mi fili (»Zar i ti, sine Brute?«).

Nakon Cezarovog ubojstva, međutim, do automatskog prijelaza vlasti u ruke senata, što su zaverenici očito očekivali, nije uopće došlo. Senatori su se razbježali u panici, a u gradu je zavladala iznimno napeta situacija. Prvih dana nakon Cezarove smrti položaj konzula Marka Antonija i predstavnika starog patricijskog roda Lepida, koji su bili na čelu cezarovaca, nije bio čvrst. U toj pomalo kaotičnoj situaciji održana je sednica senata. Tu je odbačen prijedlog da se Cezar proglasi za tiranina te da se izjavi zahvalnost njegovim ubojicama, a prihvaćen je Ciceronov kompromisni prijedlog da se sva Cezarova akta i naredbe priznaju za važeće, a da njegove ubojice ostanu nekažnjene.

Nakon Cezarovog ubojstva stvoren je drugi trijumvirat između Marka Antonija, Oktavijana i Marka Emilija Lepida. Kada su se trijumviri obračunali sa Cezarovim ubojicama (svi su ili ubijeni ili počinili samoubojstvo) izbio je novi građanski rat između Oktavijana sa jedne i Marka Antonija i Kleopatre VII. sa druge strane. Pobjedom u pomorskoj bici kod Akcija, 31. pne., Oktavijan je ostao samovladar a od 27. pne. i službeno prvi rimski car.

Književna dela[uredi - уреди]

Glavno Cezarovo delo jesu istoriografski Zapisi o galskom ratu (Commentarii de bello Gallĭco, u 7 knjiga), pisani verovatno već tokom njegovih galskih pohoda, ali doterani, dovršeni i objavljeni oko 52. god. st. e. Delo je zapravo izraziti primer memoarske književnosti i opisuje Cezarove pohode u Galiji, Germaniji i Britaniji. Naizgled objektivistički opisujući političke prilike, dramatične ratne događaje i etnografsko-geografske činjenice, Zapisi zapravo imaju političku tendenciju: njima Cezar teži da pokaže, prvo, da su njegove ratne operacije preduzete iz opravdanih razloga i da nisu predstavljale besmislene akte nasilja, kako su mu prebacivali protivnici, i drugo, da rimskoj publici skrene pažnju na svoje ratne uspehe. Težnja da se događaji opisani u Zapisima predstave objektivnim stilom ogleda se i u tome što Cezar o sebi uvek govori u trećem licu. Jezički stil je jasan i proziran, sintaksa jednostavna i kratka ali privlačna (pura et illustris brevĭtas, kaže Ciceron), leksika sasvim u skladu s Cezarovim purističkim stavovima, pa se Zapisi ubrajaju među vrhunska ostvarenja rimske proze. I pored tendencioznosti ovog dela i izvesnih protivrečnosti u njemu, ono predstavlja izvanredan istorijski izvor. Osmu knjigu Zapisa nije napisao Cezar već njegov oficir Aul Hircije (Aulus Hirtius).

Zapisi o građanskom ratu (Commentarii de bello civīli, u 3 knjige) zapravo su nastavak prethodnog dela. I ovaj je spis tendenciozan, i ima za cilj da odbrani Cezara i s njega skine krivicu za izbijanje građanskog rata. Delo je objavljeno posthumno, stilski i uopšte književno zaostaje za prethodnim, te ostavlja utisak nedovršenosti.

Cezar se bavio i gramatičkim pitanjima te napisao tri, danas izgubljene, knjige O analogiji (De analogia). Ništa nam se nije sačuvalo ni od Cezarovih pesničkih dela, među kojima je bila tragedija Edip i neke druge pesme. Cezar je za sobom ostavio bogatu prepisku, od koje je posthumno priređeno nekoliko zbirki. Neka su pisma bila napisana šifrovano. Ni od te korespondencije ništa nije sačuvano. Nisu nam se očuvali niti njegovi govori, o kojima Ciceron izriče najveće pohvale.

Cezar je osnovao i prve novine, koje antički pisci različito nazivaju: acta diurna, acta publĭca, commentarii diurni itd. Sadržina im je bila zvanična i opšta: vesti o aktivnostima Cezara i njegovog neposrednog okruženja, naredbe, senatske sednice, znamenja od opšte važnosti, razne druge novosti, a takođe i privatna: rođenja, venčanja, smrti itd.

Zbornik Cezarovih spisa (Corpus Caesariānum) sadrži još tri (sačuvane) monografije, pisane po uzoru na Zapise, ali njihov autor nije Cezar. Aleksandrijski rat (Bellum Alexandrīnum) možda je takođe napisao Aul Hircije. Afrčki rat (Bellum Afrĭcum) i Hispanski rat (Bellum Hispaniense) dela su nekih nepoznatih Cezarovih oficira. Obe monografije su daleko slabije od Cezarovih zapisa, ali su interesantne zbog brojnih primera tzv. vojničkog jezika (sermo castrensis).

Literatura[uredi - уреди]

  • Canfora, Luciano (2006). Julius Caesar: The People's Dictator. Edinburgh University Press. ISBN 0-7486-1936-4. 
  • Freeman, Philip (2008). Julius Caesar. Simon and Schuster. ISBN 0-7432-8953-6. 
  • Fuller, J. F. C. (1965). Julius Caesar: Man, Soldier, and Tyrant. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. 
  • Goldsworthy, Adrian (2006). Caesar: Life of a Colossus. Yale University Press. ISBN 0-300-12048-6. 
  • Grant, Michael (1969). Julius Caesar. New York: McGraw-Hill. 
  • Grant, Michael (1979). The Twelve Caesars. New York: Penguin Books. ISBN 0-14-044072-0. 
  • Holland, Tom (2003). Rubicon: The Last Years of the Roman Republic. Anchor Books. ISBN 1-4000-7897-0. 
  • Jiménez, Ramon L. (2000). Caesar Against Rome: The Great Roman Civil War. Praeger. ISBN 0-275-96620-8. 
  • Kleiner, Diana E. E. (2005). Cleopatra and Rome. Harvard University Press. ISBN 0-674-01905-9. 
  • Meier, Christian (1996). Caesar: A Biography. Fontana Press. ISBN 0-00-686349-3. 
  • Weinstock, Stefan (1971). Divus Julius. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814287-4. 
  • Ernst Baltrusch: Caesar und Pompeius. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 2004, ISBN 3-534-16490-3 (Einführung).
  • Ernst Baltrusch (Hrsg.): Caesar. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 2007, ISBN 978-3-534-20111-2 (Neue Wege der Forschung).
  • Luciano Canfora: Caesar: der demokratische Diktator. Beck, München 2001, ISBN 3-406-46640-0.
  • Karl Christ: Caesar: Annäherungen an einen Diktator. Beck, München 1994, ISBN 3-406-47288-5 (Darstellung des Caesar-Bildes seit der Antike in Wissenschaft und Kunst).[27]
  • Karl Christ: Caesar. In: Manfred Clauss (Hrsg.): Die römischen Kaiser. 55 historische Portraits von Caesar bis Iustinian. 2. Auflage. Beck, München 2001, ISBN 3-406-42727-8, S. 13–25.
  • Werner Dahlheim: Julius Caesar. Die Ehre des Kriegers und die Not des Staates. Schöningh, Paderborn 2005, ISBN 3-506-71981-5 (sehr gut lesbare Biografie, die ein sehr kritisches Caesarbild vermittelt).
  • Stephan Elbern: Caesar. Staatsmann, Feldherr, Schriftsteller. Zaberns Bildbände der Archäologie, Mainz 2008, ISBN 978-3-8053-3826-4
  • Matthias Gelzer: Caesar. Der Politiker und Staatsmann. Franz Steiner, Stuttgart 2008, ISBN 978-3-515-09112-1 (Neudruck der Ausgabe von 1983; zuerst 1921; klassische, aufgrund der Nähe zu den Quellen noch heute wertvolle Darstellung).
  • Helga Gesche: Caesar. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1976, ISBN 3-534-05333-8 (Erträge der Forschung, Band 51; ausführlicher Forschungsbericht, der rund 2000 Untersuchungen aus 50 Jahren verarbeitet).[28]
  • Adrian Keith Goldsworthy: Caesar. The Life of a Colossus. Weidenfeld & Nicolson, London 2006, ISBN 0-297-84620-5 (vor allem in Hinblick auf Caesars Militäroperationen nützliche Darstellung).
  • Ulrich Gotter: Der Diktator ist tot! Franz Steiner, Stuttgart 1996 (befasst sich mit der Zeit unmittelbar nach Caesars Ermordung und der Entwicklung, die zu dieser geführt hatte).
  • Miriam Griffin (Hrsg.): A Companion to Julius Caesar. Blackwell, Oxford u. a. 2009 (enthält knappe, aber informative Beiträge zur Biographie, Geschichtsschreibung und Nachwirkung).
  • Martin Jehne: Caesar. 4. aktualisierte Auflage. C.H. Beck, München 2008, ISBN 978-3-406-41044-4 (Einführung).
  • Christian Meier: Die Ohnmacht des allmächtigen Dictators Caesar. Drei biographische Skizzen. Suhrkamp, Frankfurt am Main 1980, ISBN 3-518-11038-1.
  • Christian Meier: Caesar. 4. Auflage. dtv, München 1997, ISBN 3-423-30593-2 (zuerst Berlin 1982; einflussreiche und stilistisch hervorragende Darstellung).
  • Wolfgang Will: Julius Caesar. Eine Bilanz. Kohlhammer, Stuttgart u. a. 1992, ISBN 3-17-009978-7 (mit Schwerpunkt auf finanziellen Aspekten).[29]
  • Wolfgang Will: Veni, vidi, vici. Caesar und die Kunst der Selbstdarstellung. Primus, Darmstadt 2008, ISBN 978-3-89678-333-2 (Geschichte erzählt, Band 11).
  • Wolfgang Will: Caesar. Primus, Darmstadt 2009, ISBN 978-3-89678-671-5 (Gestalten der Antike).
  • Vgl. Andreas Klingenberg: Rezension zu: Will, Wolfgang: Caesar. Darmstadt 2009. In: H-Soz-u-Kult]], 18. Januar 2010.

Reference[uredi - уреди]

  1. Plutarch, Julius 13; Suetonius, Julius 18.2
  2. Julius Caesar
  3. Thorne, James (2003). Julius Caesar: Conqueror and Dictator. The Rosen Publishing Group. str. 15. 
  4. Keppie, Lawrence (1998). "The approach of civil war". The making of the Roman Army: from Republic to Empire. Norman, OK: University of Oklahoma Press. str. 102. ISBN 978-0-8061-3014-9. 
  5. Goldsworthy, 32
  6. Suetonius, Julius 1; Plutarch, Caesar 1, Marius 6; Pliny the Elder, Natural History 7.54; Inscriptiones Italiae, 13.3.51–52
  7. Froude, James Anthony (1879). Life of Caesar. Project Gutenberg e-text. str. 67. http://www.mirrorservice.org/sites/ftp.ibiblio.org/pub/docs/books/gutenberg/etext05/8cesr10.txt.  See also: Suetonius, Lives of the Twelve Caesars: Julius 6; Velleius Paterculus, Roman History 2.41; Virgil, Aeneid
  8. Pliny the Elder, Natural History 7.7. The misconception that Julius Caesar himself was born by Caesarian section dates back at least to the 10th century (Suda kappa 1199). Julius wasn't the first to bear the name, and in his time the procedure was only performed on dead women, while Caesar's mother, Aurelia Cotta, lived long after he was born.
  9. Historia Augusta: Aelius 2.
  10. Suetonius, Julius 2–3; Plutarch, Caesar 2–3; Cassius Dio, Roman History 43.20
  11. Plutarch, Caesar
  12. Suetonius, Julius 46
  13. Plutarch, Caesar 1; Suetonius, Julius 1
  14. Freeman, 51
  15. Suetonius, Julius 5–8; Plutarch, Caesar 5; Velleius Paterculus, Roman History 2.43
  16. Velleius Paterculus, Roman History 2.43; Plutarch, Caesar 7; Suetonius, Julius 13
  17. Sallust, Catiline War 49
  18. Kennedy, E.C. (1958). Caesar de Bello Gallico. Cambridge Elementary Classics. III. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. str. 10. https://books.google.com.au/books?id=Fto8AAAAIAAJ. pristupljeno 26 December 2014. 
  19. Hammond, Mason (1966). City-state and World State in Greek and Roman Political Theory Until Augustus. Biblo & Tannen. str. 114. ISBN 9780819601766. https://books.google.com.au/books?id=ujHHZCYh2c0C. pristupljeno 26 December 2014. 
  20. Suetonius (2004). Lives of the Caesars. Barnes and Noble Library of Essential Reading Series. Translated by J. C. Rolfe. Barnes & Noble. str. 258. ISBN 9780760757581. https://books.google.com.au/books?id=Gs4DPMV7si0C. pristupljeno 26 December 2014. 
  21. T.R.S. Broughton, The Magistrates of the Roman Republic (American Philological Association, 1952), vol. 2, pp. 180 and 173.
  22. Colegrove, Michael (2007). Distant Voices: Listening to the Leadership Lessons of the Past. iUniverse. str. 9. ISBN 9780595472062. https://books.google.com.au/books?id=ey3ItBmvw6wC. pristupljeno 26 December 2014. 
  23. Plutarch, Caesar 11–12; Suetonius, Julius 18.1
  24. Cicero, Letters to Atticus 1.19; Julius Caesar, Commentarii de Bello Gallico Book 1; Appian, Gallic Wars Epit. 3; Cassius Dio, Roman History 38.31–50
  25. Cicero, Letters to his brother Quintus 2.3; Suetonius, Julius 24; Plutarch, Caesar 21, Crassus 14–15, Pompey 51
  26. Julius Caesar, Commentaries on the Gallic War Book 3; Cassius Dio, Roman History 39.40–46
  27. Vgl. Martin Jehne: [Rezension zu] Karl Christ, Caesar. Annäherungen an einen Diktator. München, Beck 1994. In: Historische Zeitschrift 263, 1996, S. 444–446.
  28. Vgl. Hans Kloft: [Rezension zu] Helga Gesche, Caesar. (Erträge der Forschung, Bd. 51.) Darmstadt, Wiss. Buchgesellschaft 1976. In: Historische Zeitschrift 230, 1980, S. 135–137.
  29. Vgl. Martin Jehne: [Rezension zu] Wolfgang Will, Julius Caesar. Eine Bilanz. Stuttgart/Berlin/Köln, Kohlhammer 1992. In: Historische Zeitschrift 260, 1995, S. 178 f.

Vanjske veze[uredi - уреди]

Wikisource-logo.svg Wikizvor ima izvorni tekst na temu: Author:Julius Caesar
Wiktionary-logo-en.png Potražite izraz no u W(j)ečniku, slobodnom rječniku.
Wikibooks-logo.svg Wikiknjige imaju materijala na temu: no


Svetonijevi Životi dvanaest Cezara ili de vita Caesarum
Život Julija Cezara - Život Augustov - Život Tiberijev - Život Kaligulin - Život Klaudijev - Život Neronov - Život Galbin - Život Otonov - Život Vitelijev - Život Vespazijanov - Život Titov - Život Domicijanov
Plutarhovi Životi plemenitih Grka i Rimljana
Alkibijad i Koriolan - Aleksandar Veliki i Julije Cezar - Arat i Artakserks i Galba i Oto - Aristid i Katon Stariji
Kras i Nikija - Demetrije i Antonije - Demosten i Ciceron - Dion i Brut - Fabije i Periklo - Lukul i Kimon
Lisandar i Sula - Numa i Likurg - Pelopida i Marcel - Filopemen i Flamimije - Fokion i Katon Mlađi - Pompej i Agesilaj
Poplikola i Solon - Pir i Gaj Marije - Romul i Tezej - Sertorije i Eumen
Tiberije Grakho i Gaj Grakho i Agis i Kleomen - Timoleon i Emilije Paul - Temistoklo i Kamil


Cscr-featured.png Članak Gaj Julije Cezar je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.