Marko Junije Brut

Izvor: Wikipedia
Antička bista Marka Bruta

Marko Junije Brut (lat. Marcus Iunius Brutus; 85. pne.42. pne.), takođe poznat i kao Kvint Servilije Kepio Brut (lat. Quintus Servilius Caepio Brutus) je bio rimski senator pri kraju Rimske republike. Navodno je potomak Lucija Junija Bruta, koji je predvodio proterivanje kraljeva iz Rima i bio konzul prve godine republike. Na početku svoje karijere, Brut je bio pripadnik optimata protiv Prvog trijumvirata Gaja Julija Cezara, Gneja Pompeja i Marka Krasa. Na početku građanskog rata između, stao je na Pompejevu stranu, međutim posle Cezarove pobede kod Dirahija i Farsale 48. pne. predao se Cezaru. Zajedno sa Gajem Kasijem Longinom i Decimom Brutom, bio je organizator atentata na Cezara 15. marta 44. pne. Posle poraza, koje su doživele trupe kojima je komandovao zajedno sa Longinom, kod Filipa u Grčkoj 42. pne. izvršio je samoubistvo.

Biografija[uredi - уреди]

Njegov otac Marko Junije Brut stariji, rimski političar ubijen je 78. pne. po Pompejovom naređenju, jer se umešao u Lepidovu pobunu, pa je odgoj poveren Marku Porciju Katonu, polubratu njegove majke Servilije (iz porodice Servilija Ahala). Kasnije ga je usvojio majčin rođak Kvint Servilije Kepio pa je sebi, njemu u čast, Marko Junije dodao imenu i prezime Kepio. Servilija je bila i Cezarova ljubavnica pa su se javila i neka nagađanja da mu je pravi otac upravo Cezar, ali to nije potvrđeno.

Odgajan u aristokratskom duhu, Brut sebe smatra potomkom polulegendarnog Lucija Junija Bruta koji je isterao kralja Tarkvinija Oholog iz Rima. Odlikovao se strogim načinom života i bio je poznat kao poštovatelj i sledbenik Platona i stoičara. Ipak, zanimanje za filozofiju, nije mu smetalo da se u mladosti bavi zelenaštvom. Poznat je slučaj zajma kiparskom gradu Salamini i traženje kamate od 48%. Sa Kipra se vratio u Rim kao bogat čovek. Oženio se ženom po imenu Klaudija.

Politička karijera[uredi - уреди]

Na početku građanskog rata između Cezara i Pompeja bio je na strani Pompeja, ali mu je nakon bitke kod Farsale 48. pne. Cezar oprostio i primio ga k sebi. Nakon toga, 46. p. n. e Brut je posta namesnik Cisalpske Galije, a godinu dana kasnije Cezar ga je odredio pretorom za 44. pne. Razveo se od Klaudije i ponovo oženio s Porcijom, kćerkom Marka Porcija Katona i svojom sestričinom.

Cezarovo ubistvo[uredi - уреди]

Cezarovo ubistvo, slika italijanskog slikara Vinčenca Kamukinija

Otprilike u to vreme, mnogi senatori su počeli da se plaše Cezarove narastajući moći nakon njegovor imenovanja za doživotnog diktatora.[1] Bruta su drugi senatori ubeđivali da se uključi u zaveru protiv Cezara.[1][n 1] Na kraju se opredelio za Cezarovo ubistvo zbog njegovog kraljevskog načina vladanja.[1] Njegova supruga Porcija je bila jedina žena koja je znala za zaveru.

Zaverenici su planirali da izvrše ubistvo na martovske ide (15. marta) 44. godine pne. Tog dana Cezar je odložio dolazak u Senat pošto ga je njegova supruga Kalpurnija Pizon, pokušavala da ubedi da ne ide. Zaverenici su se uplašili da je zavera otkrivena. Međutim, Brut je ostao uporan i sačeka Cezarov dolazaj u Senat, navodno čak i pošto mu je glasnik doneo vesti koje bi ga naterale da ode. Kada se Cezar konačno pojavio u senatu, zaverenici su ga napali. Publije Servilije Kaska je navodno prvi napao Cezara udarcem u rame, koji je Cezar odbio. Međutim, nakon što je video da je Brut među zaverenicima, pokrio je svoje lice togom i prepustio se svojoj sudbini. Zaverenici su ga napadali u tolikom broju da su čak ranili jedni druge. Rečeno je da je Brut bio ranjen u ruku.

Posle Cezarovog ubistva[uredi - уреди]

Posle Cezarovog ubistva Senat je usvojio amnestiju ubica. Amnestiju je predložio Cezarov prijatelj i ko-konzul Marko Antonije. Ipak, nezadovoljstvo među stanovništvom nakon Cezarovog ubistva, primorao je zaverenike da napuste Rim. Brut je otišao na svoje imanje, zatim u Atinu i konačno u Makedoniju, čiji je postao namesnik.

Godine 43. pne., nakon što je Oktavijan od rimskog senata dobio titulu konzula, jedna od njegovih prvih akcija je bila da se ljudi odgovorni za ubistvo Julija Cezara proglase ubicama i neprijateljima države. Marko Tulije Ciceron, ljut na Oktavijana, je napisao pismo Brutu u kom je objasnio da su snage Oktavijana i Marka Antonija podeljene. Antonije je morao da sa svojom vojskom krene u pohod u Galiju, čiji je želeo da postane namesnik. Kao odgovor na taj pohod, Oktavijan je sakupio svoju vojsku i borio se u nizu bitaka u kojima je Antonije poražen. Kada je čuo da ni Antonije ni Oktavijan nemaju dovoljno veliku vojsku da odbrane rim, Brut je skupio svoju vojsku, koja je brojala ukupno oko 17 legija.

Kod Apolonije u Iliriji je 43. pne. pobedio i zarobio Gaja Antonija, rođenog brata Marka Antonija, nakon čega se u Maloj Aziji pridružio Kasiju. Preko Helesponta su se vratili u Evropu. Oktavijan se, na vest da je Brut krenuo na Rim, pomirio sa Antonijem. Njihova vojska, koja je brojala oko 19 legija, je krenula u susret Brutu i Kasiju. Dve vojske su se sukobile u dve bitke koje će biti poznate kao bici kod Filipa. Prva bitka je vođena 3. oktobra 42. pne. u kojoj je Brut porazio Oktavijanovu vojsku, ali su Kasija pobedile Antonijeve trupe. Druga bitka je vođena 2. oktobra 42. pne. koja je završena Brutovim porazom.

Posle poraza Brut je pobegao u obližnja brda sa samo četiri legije. Znajući da će biti zarobljen, Brut je počinio samoubistvo. Antonije je u znak poštovanja, naredio da se Brutovo telo umota u Atnonijevu najskuplju purpurnu mantiju (koja je kasnije ukradena, a Antonije je naredio da se lopov pogubi). Brut je kremiran i njegov pepeo je poslat njegovoj majci Serviliji Kepio. Njegova supruga Porcija je navodno počinila samoubistvo nakon vesti suprugovoj smrti, mada o ovome postoje nesuglasice; Plutarj navodi da postoji pismo koje je navodno napisao sam Brut u kom žali način njene smrti.[2][2][3][4]

Uticaj[uredi - уреди]

  • Rečenica Ovako uvek sa tiranima! (lat. Sic semper tyrannis!) je pripisana Brutu po Cezarovom ubistvu. Ova rečenica je zvanični moto američke savezne države Virdžinija.
  • Za rečenicu Zar i ti, sine Brute? (lat. Et tu, Brute?) se kaže da su bile Cezarove poslednje reči, iako se izvori o Cezarovoj smrti ne slažu o njegovim zadnjim rečima (ili da ih je uopšte rekao).
  • Džon Vilks But, ubica Abrahama Linkolna, je bio inspirisan Brutom. Butov otac Džunijus Brutus But je dobio ime po Brutu, a But (u ulozi Marka Antonija) i njegov brat (u ulozi Bruta) su igrali Šekspirovu predstavu „Julije Cezar“ u Njujorku 6 meseci pre ubistva. U noći ubistva, But je navodno uzviknu -{Sic semper tyrannis!}-, dok je skakao na pozornicu Fordovog pozorišta. U jadikovanju nad negatinvom rekacijom na njegovo delo, But je dok je bio u bekstvu u svoj dnevnik napisao: „Sa svačijom rukom protiv mene, ja sam u očajanju. A zašto; zato što sam uradio ono zbog čega je Brut slavljen. A opet, za zbacivanje najvećeg tiranina za kog su oni ikada znali mene smatraju za običnog koljača“. But je takođe poznat i po velikom interesu za samog Cezara, pošto je glumio i Bruta i Cezara na brojnim scenama.
  • U Danteovom Paklu, Brut je jedan od trojice ljudi koji najviše zgrešili da bi večno bili osuđeni da budu u Sataninim ustima, u samom centru pakla. Druga dvojica su Kasije i Juda Iskariotski. Dante ih je osudio na to jer su bili izdajice, što je najgori greh.
  • Šekspirov komad „Julije Cezar“ predstavlja Cezarovo ubistvo i potonji pad ubica. u poslednjoj sceni Marko Antonije kazuje za Bruta da je „najplemenitiji od svih Rimljana“, jer je jedini zaverenik koji je radio za dobro Rima.

Napomene[uredi - уреди]

  1. U drami „Julije CezarVilijama Šekspira, Brut pronalazi poruke napisane na bistama svojih predaka, koje je napisao Kasije kako bi naveo Bruta da poveruje da radi dobro delo za Rim. Međutim, ovo je verovatno samo piščeva slobodna interpretacija, pošto ne postoje dokazi da je Kasije stavljao lažne poruke

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 Dion, Kasije. Rimska istorija. http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Cassius_Dio/home.html. 
  2. 2.0 2.1 Valerius Maximus, De factis mem. iv.6.5.
  3. Cassius Dio, Roman History. 47.49.3.
  4. Appian, The Civil Wars, Book 5.136.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]