Demosten

Izvor: Wikipedia
Demosten

Demosten (grč. Δημοσθένης, 384–322. god. st. e.) bio je najveći govornik antičke Grčke i istaknuti atinski državnik. Njegovi govori odlikuju se visokom književno-umetničkom vrednošću i istovremeno pružaju temeljit uvid u politička i kulturna zbivanja u antičkoj Grčkoj tokom 4. veka stare ere.

Mladost[uredi - уреди]

Demosten se rodio 384. godine st. e. u atičkom selu Peaniji. Otac mu je bio trgovac i vlasnik radionice oružja (μαχαιροποιός). U sedmoj godini izgubio je oca (376. god.) i tako ostao sam s majkom i šestogodišnjom sestrom. Brigu za njih i za znatnu imovinu od 14 talenata poverio je otac trojici staralaca. Umesto da taj imetak povećaju, nesavesni staraoci upropastili su Demostenu gotovo čitavo nasledstvo. Demosten se morao braniti da spasi ono malo što mu je ostalo od nasledstva i bio je prisiljen da sudskim putem od staralaca traži da vrate sve što su mu oteli. Naravno, za to je bilo neophodno da dobro savlada veštinu govorništva, koja je bila potrebna svakome ko je želeo da se posveti sudskim i političkim aktivnostima.

Premda neki antički izvori pominju Isokrata kao Demostenovog učitelja govorništva, to je malo verovatno, te se u taj podatak sumnjalo još u antici. Naime, Isokratova škola bila je sigurno preskupa za Demostenovo finansijsko stanje, s obzirom da je od zaveštanog mu imetka ostalo svega 17 mina. Osim toga, Isokratovi politički stavovi skoro su u potpunosti suprotni kasnijim Demostenovim: Isokrat je smatrao da Grci po svaku cenu treba da se ujedine protiv Persijanaca, i Filipa II video je kao tu ujediniteljsku snagu. Takođe, u samom govorništvu ne možemo govoriti o neposrednom uticaju Isokrata na Demostena. Mnogo je verovatniji drugi podatak – da je Demosten za učitelja uzeo Iseja, takođe poznatog govornika i logografa toga doba. On je predavao i građansko i nasledno pravo, a Demosten je morao misliti na povraćaj sredstava koja su njegovi tutori potrošili. Takođe, Isejeva škola nije bila tako skupa kao Isokratova. Na kraju, dok se Isokrat prevashodno bavio teorijom besedništva, Isej je bio orator-praktičar.

Govori o staralaštvu[uredi - уреди]

Pošto je postao punoletan, Demosten je 364. god. optužio svoje staraoce i dobio parnicu. To mu, međutim, nije bilo od naročite koristi, s obzirom na to da su oni znali na svakakve načine prolongirati povraćaj sredstava, te je Demosten posle pet godina konačno odustao od cele parnice. Tokom celog ovog sudskog postupka održao je pet govora, koji su sačuvani pod zajedničkim nazivom govori o staralaštvu (λόγοι ἐπιτροπικοί). To su: dva govora Protiv Afoba o stvaralaštvu (Κατ' Ἀφόβου ἐπιτροπῆς α' β', tužba i replika, tj. odgovor na odbranu tuženoga), Afobu za Fana o lažnom svedočanstvu (Πρὸς Ἄφοβον ὑπὲρ Φάνου ψευδομαρτυριῶν) i dva govora Onetoru o smetanju poseda (Πρὸς Ὀνήτορα ἐξούλης α' β', tužba i replika).

Logografija[uredi - уреди]

Demosten vežba govorništvo, Jean Lecomte du Nouÿ (1842–1923). Demosten je imao običaj da uči u jednom malom podrumu koji je sam napravio. Takođe je vežbao govorenje dok je u ustima držao kamenčiće, te je recitovao stihove dok bi trčao. Da bi osnažio svoj glas, vežbao je govorenje stojeći na obali pored morskih šumova koje su proizvodili talasi.

Da bi sebi obezbedio sredstva za pristojan život, Demosten je postao logograf, tj. pisao je za novac govore za druge – i za tužioce i za tužene. Od njegove logografske prakse sačuvalo se oko trideset govora pod naslovom sudski govori u privatnim parnicama (λόγοι δικανικοὶ ἰδιωτικοί), među kojima je najznačajniji govor Za Formiona (Παραγραφὴ ὑπὲρ Φορμίωνος) protiv Apolodora, s kojim su u vezi dva govora Protiv Stefana o lažnom svedočanstvu (Κατὰ Στεφάνου ψευδομαρτυριῶν, tužba i replika).

Iako je logografskim radom popravio svoje finansijsko stanje, Demosten se nije zadovoljio ovim zanimanjem. On je hteo, kao i njegov uzor Perikle, da izađe pred narod i bavi se političkim poslovima. Istupanje u parnici protiv njegovih staralaca Demostenu je, svakako, pribavilo dragoceno iskustvo, i pružilo mu priliku da se uveri kako je teško izbeći da se postane samo osrednji govornik, pogotovo što atinskom puku nije bilo dovoljno da čuje lep govor, već je on morao biti i lepo izgovoren. Kada je držao svoj prvi govor publika ga je, navodno, često prekidala i rugala se neiskusnom novajliji: slušaoci su smatrali da je govor zamršen, a navedeni dokazi veštački, neprirodni i preopširni; osim toga, govornik je imao slab glas, kratak dah i nejasan izgovor.


Političke parnice[uredi - уреди]

Privatne političke parnice bile su prvi korak koji je Demostena približio položaju uticajnog državnika. Pre nego što se u skupštini pred suverenim demosom, pojavljivao se on u sudnici i u Veću u političkim parnicama. Prvi takav govor bio je O trijerarhijskom vencu (Περὶ τοῦ στεφάνου τῆς τριηραρχίας), održan 359. godine u prilog nekom čoveku koji je od Veća tražio da bude ovenčan trijerarhijskim vencem.

Svoj politički rad Demosten je započeo 355. godine tužbama protiv nezakonitih predloga (γραφαὶ παρανόμων). Te godine napisao je za Diodora govor Protiv Androtiona o nezakonitom predlogu (Κατ' Ἀνδροτίωνος παρανόμων): Androtion je predložio da se Veću kad je odstupilo dekretuje venac, a Demosten dokazuje da Veće nije ni zaslužilo venac, jer nije sagradilo propisani broj brodova.

Godine 353. napisao je za istog Diodora govor Protiv Timokrata (Κατὰ Τιμοκράτους παρανόμων): Timokrat, nagovoren od svog prijatelja – već pomenutog Androtiona – predložio je da se dužnicima odloži plaćanje duga. Demosten ovaj predlog naziva νόμος ἐπ' ἀνδρί (= zakon za jednog čoveka), odnosno on dokazuje da je čitav zakon predložen da bi se Androtion oslobodio svog duga.

Godine 356. održao je Demosten govor O ateliji Leptinu. Leptin je predložio zakon po kojem bi se ukinula ἀτέλεια, tj. oslobađanje od poreza, za svakoga osim za potomke tiranoubicaHarmodija i Aristogitona. Ova mera bila je usmerena na poboljšanje državnih finansija, do čega je i Demostenu svakako bilo stalo. No, on je ustao u odbranu privilegija zaslužnih ljudi, smatrajući da se oni moraju nagrađivati, kako bi i drugi građani bili podsticani da čine državi dobra dela.

Na ove govore naslanja se govor Protiv Midije o šamaru (Κατὰ Μειδίου περὶ τοῦ κονδύλου), kojim je Demosten 347. godine hteo da pozove na sud Mediju, koji ga je ranije uvredio udarivši mu šamar pred gledaocima. Do parnice nije ni došlo, pa ni govor nije održan, jer su se Demosten nagodio s Midijom tako da mu je ovaj platio 30 mina.

Prvi spoljnopolitički govori[uredi - уреди]

Demosten je prvi put nastupio kao državnički govornik 354. godine, kada je predlagao reformu u opremanju brodova, i to govorom O simorijama (Περὶ συμμοριῶν – συμμοριαί: dvadeset razreda na koje se u Atini delilo 1.200 bogataša za opremanje brodova, trijerarhija – τριηραρχία). U ovom govoru on odvraća svoje sugrađane od nepromišljenog i naglog poduhvata kakav bi bio rat protiv persijskog kralja Artakserksa III od koga uopšte ne treba strahovati: Atina i cela Grčka imaju drugog neprijatelja, a to je Filip.

Svoj već razvijeni politički stav Demosten pokazuje i u govoru Za Megalopoljane, koji je govorio 353. godine, kada su se Spartanci spremali da zauzmu Megalopolj u Arkadiji, a Megalopoljani su zatražili pomoć od Atine, s obzirom da je njihova metropola, Teba, bila zauzeta ratovanjem sa Fokiđanima. Istovremeno, i Spartanci su poslali svoje poslanike u Atinu. Demosten ističe da stari savezi ne mogu, i ne treba da traju večno, već da se oni mogu raskidati i sklapati novi, u skladu sa realnim interesima i stanjem države. Stoga Demosten u skupštini savetuje da se pošalje pomoć Megalopoljanima, jer su slabiji, a to je i u interesu Atine, ali u tome nije uspeo.

U govoru Za slobodu Rođana, održanom 351. godine, Demosten ustaje u zaštitu rodoskih demokrata, koje su uz pomoć karijskog gospodara Mauzola proterali oligarsi. Mada su Rođani protiv Atine ranije bili pokrenuli tzv. saveznički rat, Demosten smatra da su se sada urazumili i drugačije će postupati. U zaštiti Rođana Demosten zapravo vidi šansu da Atina povrati najvažnija ostrva i obnovi pomorski savez, a osim toga, Rođane i Atinjane vezuje upravo njihov demokratski državni poredak. Zbog toga, on Atinjane poziva da budu "zajednički zaštitnici slobode svih" (κοινοὶ προστάται τῆς πάντων ἐλευθερίας). Međutim, njegov predlog nije prihvaćen.

Političke prilike[uredi - уреди]

Filip II Makedonski: pobednički medaljon (niketerion) iskovan u Tarsu, 2. vek st. e.(Cabinet des Médailles, Pariz)

U doba kada je Demosten stupio na atinsku političku scenu nijedna od tri države koje su ranije imale hegemoniju nad Grčkom nisu sačuvale svoj stari sjaj. Hegemonija Sparte bila je završena bitkom kod Leuktre, a period veličine Tebe završen je smrću Epaminonde. I Atina je bila u opadanju. U to su vreme u Atini delovale dve političke grupacije: "konzervativna" i radikalno demokratska. Prva se sastojala od robovlasnika, trgovaca i zanatlija, a glavni joj je cilj bio očuvanje mira po svaku cenu, kako ne njihovi ekonomski interesi ne bi pretpeli nikakve štete. Ova je grupacija imala većinu, a na čelu joj je bio Eubul, koji je imao veliku ulogu u finansijskoj politici atinske države. Eubul je 354. god. postao jedan od upravitelja "pozorišne blagajne" (οἱ ἐπὶ τὸ θεωρικόν), u koju se slivao sav višak državnih prihoda. Taj je višak dolazio najpre u ratnu blagajnu (στρατιωτικά = ratni novac), a u povoljnijim prilikama plaćala se iz nje siromašnim građanima ulaznica za pozorište (θεωρικά = pozorišni novac). Ubrzo se sav višak počeo upotrebljavati za pozorište, dok nije bilo određeno da barem u ratno vreme služi za ratne svrhe. Tokom Eubulovog mandata prestala je i ta odredba, te se višak upotrebljavao samo za pozorište. Kad je došlo do rata, blagajna je bila prazna.

Drugoj grupaciji, koja je zastupala tradicionalnu politiku radikalne demokratije, i na njeno je čelo došao Demosten. Glavni joj je cilj bio da Atina postane ono što je bila u najslavnija vremena svoje pomorske države, kada je Atina bila središte prosvete, zaštitnica slobode protiv nasilja i čuvar svih Helena protiv napada stranih osvajača. Ta je stranka napokon i pobedila, ali prekasno, jer se sloboda i nezavisnost domovine nije mogla više spasiti. Kako je tekla borba između ovih stranaka jasno se vidi u prikazu sukoba Atine s makedonskim kraljem Filipa II.

Filip II, čovek duboke inteligencije i velike sposobnosti, stupio je na makedonski presto 359. godine. Boraveći u Tebi kao mladić uputio se u Epaminondinoj školi u sve tajne ratne veštine i upoznao je stanje Grčke. Tamo je mogao steći ono znanje kojim je Grčka u to doba raspolagala. Tri godine boravio je kao talac u Tebi, a za to je vreme mogao izbliza videti i slabosti i podvojenost Helena. On je video da su grčki polisi finansijski iscrpljeni mnoštvom međusobnih ratova, koje su ponekada vodili i zbog sitnica. Kada je Filip postao makedonskim kraljem, njegova je zemlja bila mala pokrajina bez luka, industrije i bez gotovo ikakva značajnija grada. Od ove mlade barbarske državice stvorio je Filip veliku državu. Uredio je tako uspešnu vojnu snagu kakvu svet dotada još nije video. Njegov je cilj bio da Atinjanima prvo otme sve savezničke gradove izvan Atike, a onda bi mu bilo lako da savlada celu Grčku. Zato, savldavši svoja dva suparnika, Argeja, koga je pomagala Atina, i Pausaniju, koga su podupirali Tračani, pomislio je da još uvek nije vreme da se sukobi s Atinjanima. Stoga im je ponudio grad Amfipolj, najvažniju grčku koloniju na tračkoj obali, za koji su se s Makedoncima dugo otimali, te je s njima sklopio mir. Zatim pokori Peonjane i Ilire. Kad je nakon toga krenuo na Amfipolj, koji Atinjani još nisu preuzeli, zatraže stanovnici Amfipolja pomoć Atinjana. Ovi im ne pošalju pomoć, jer su verovali Filipu da Amfipolj zapravo zauzima za njih. Filip zadrži Amfipolj za sebe, a Atinjani uvide da su prevareni. Uskoro padnu putem izdaje u Filipove ruke i drugi atinski posedi na severu: Pidna, Potideja i Metona. On je za sebe pridobio i stanovnike Olinta na Halkidiku, jednako važnog grada za njega kao i za Atinjane. Konačno, osvojio je i deo tračke teritorije i tu osnovao grad Filipi, gde je bilo mnogo zlatne rude, koju je iskoristio prevashodno za izgradnju mornarice. Time je bila ozbiljno uzdrmana atinska moć na severu.

Međutim, izbio je tzv. sveti rat (355–346) koji su Tebanci poveli protiv Fokiđana pod izgovorom da su obrađivali sveto Apolonovo zemljište u Delfima, zbog čega su bili osuđeni na plaćanje globe. Fokiđani su odbili da se pokore ovoj odluci, te je došlo do rata, u koji se Filip umešao i pobedio vođu Fokiđana Onomarha. Zatim je Filip krenuo u Trakiju, gde je postigao značajne uspehe. Odatle je hteo provaliti u Fokidu, ali ga u tome spreče Atinjani u Termopilskom klancu.

Od Prve Filipike do Govora o miru[uredi - уреди]

Demosten je budno pratio Filipove uspehe i opominjao Atinjane na opasnost koja preti od makedonskog kralja ne samo Atini već i čitavoj Grčkoj. On je smatrao da s ova opasnost može otkloniti samo pravovremenim i odlučnim ratom. Ovo svoje uverenje izrazio je Demosten u svom Prvom govoru protiv Filipa (Κατὰ Φιλίππου α'), održanom 351. godine. U njemu oštro napada neaktivnost i mlitavost Helena i predlaže da se opremi vojska u kojoj bi bili i atinski građani, a ne samo razni najamnici, te da se ta vojska brodovima otpravi u severno more da Filipa zamara i slabi prepadima i pljačkanjima.

Ubrzo potom, 349. godine Filip je počeo da opseda Olint, i Olinćani zatraže pomoć od Atine. Demosten je u tri olintska govora (Ὀλυνθιακός α' β' γ') predlagao da se Olinćanima hitno uputi tražena pomoć. U njima Demosten još ubedljivije poziva Atinjane na rat protiv Filipa, te naglašava da Filip nije nepobediv. Demosten, takođe, preduzima rizičan korak predlažući reformu u finansijama Atine: "Zato Atinjani u prvom redu treba da se oslobode lanaca koje su dobrovoljno stavili na sebe odredivši viškove prihoda na zabave i svečanosti. Ili se ti viškovi moraju vratiti vojnoj blagajni, i onda će biti sredstava za rat, ili neka svaki građanin daje novčani doprinos prema svom imovnom stanju" (Olynt. I). I još direktnije: "Sad stvar je došla dotle da čovek ne može da kaže sugrađanima istinu a da ne stavlja uzalud svoju glavu na kocku. Potrebno je da se tome učini kraj. Treba sazvati zakonodavnu komisiju, ali ne radi donošenja novih zakona, već radi ukidanja, i to baš zakona o ratnom novcu, koji se sada deli čak i onim građanima koji neće da idu u rat. Valja zahtevati od onih koji su taj zakon doneli da ga ukinu. Jer nije pravo da oni stiču vašu ljubav štetnim zakonima, dok će drugi primati na sebe neprijatnu dužnost da ukidaju ove zakone uprkos vašim sklonostima" (Olynt. III). Ovi Demostenovi govori nisu ostali bez učinka, ali ipak nisu postigli željeni uspeh: Atinjani se još nisu mogli odlučiti na pravovremenu i izdašnu pomoć. Pomoć koju su dva puta slali Olintu bila je preslaba, a treća je još stigla i prekasno. Tako je Olint pao izdajom 348. gdoine. Filip je ovaj grad razorio, a njegovo stanovništvo prodao u ropstvo. Ista sudbina zadesila je još 32 saveznička grada.

Još za vreme opsade Olinta Filip je izjavljivao da je spreman da sklopi savez sa Atinom. Ona, pošto joj je propao pokušaj da sklopi savez sa drugim grčkim državama, bila je spremna da prihvati Filipovu ponudu. Zato Atinjani, na predlog govornika Filokrata, donesu odluku da se makedonskom kralju uputi poslanstvo koje će s njim ugovoriti uslove za mir. Među dvadesetoricom poslanika bili su i Filokrat, Eshin i Demosten. Poslanici su bili ljubazno primljeni, a pojedine je Filip uspeo pridobiti za sebe, posebno Filokrata i Eshina, te je u Atini tako nastala tzv. promakedonska stranka. Napokon, posle putovanja atinskih poslanika u Pelu, te Filipovih poslanika Antipatra i Parmeniona u Atinu, i opet atinskih poslanika u Pelu, 346. godine sklopljen je mir koji se po glavnom posredniku zove Filokratovim mirom. Sadržaj ovog mira svodio se, zapravo, na status quo (ἑκατέρους ἔχειν ἃ ἔχουσιν = da jedni i drugi zadržavaju ono što drže). Atinski saveznici Fokiđani bili su izuzeti iz ugovora. Stoga Filip povede vojsku preko Tesalije i Termopila u Fokidu. Tu je porušio mnoge gradove koji su bili u savezu sa Atinom i dobio u Amfiktionskom veću ona dva glasa koji su ranije pripadali Fokiđanima. Osim toga, dobio je i pravo da prvi pita proročište (προμαντεία), koje su ranije imali Atinjani. Takođe, pripalo mu je i pravo predsedavanja Pitijskim igrama. Tako je u Amfiktioniji Filip dobio presudan uticaj, s obzirom da je sa svojim saveznicima raspolagao većinom glasova. Tom većinom izdejstvovao je odluku da se razore 22 fokidska grada, a njihovo stanovništvo raseli. Sve to razbesnelo je Atinjane, koji su već hteli da zarate protiv Filipa. No Demosten, videći Filipovu snagu i nespremnost Atinjana, odvrati ih od rata govorom O miru (Περὶ εἰρήνης) 346. godine.

Od Govora o miru do bitke kod Heroneje[uredi - уреди]

Nisu prošle ni pune dve godine, a Filip je ponovo dobio priliku da se umeša u grčke prilike, ovoga puta na Peloponezu. Budući da su Lakedemonjani opet nastojali da se domognu svoje nekadašnje hegemonije, došli su u sukob sa Argivljanima, Mesenjanima i Arkađanima. Filip je odlučio da pomogne Peloponežanima da svrgnu lakedemonsku vlast. Atina, znajući da će se time poremetiti ravnoteža snaga u Grčkoj, kao i da će Filip još više proširiti "promakedonski savez", pošalju u Argos i Mesenu poslanstvo, da ove države odvrati od svake veze sa Filipom. Poslanstvo je predvodio Demosten, te je tom prilikom Argivljanima i Mesenjanima održao govor, u kome je rekao i sledeće: "Čuvajte se da, trudeći se da izbegnete rat, sebi ne pronađete gospodara" (Dem. Phil. II). Međutim, kako i sam Demosten navodi, iako su se njegove reči veoma dojmile Mesenjana, oni ga nisu poslušali. Po povratku atinskih poslanika, na Filipov nagovor u Atinu su došli peloponeski poslanici da se požale što Atina podupire Spartu. Tom prilikom (344/3.god.) Demosten je održao svoj Drugi govor protiv Filipa (Κατὰ Φιλίππου β'), gde ponovo upozorava grčke polise na opasnosti koje im prete od Filipa, pritom iznoseći mnoge primere njegovih nedela. Demosten Filipa prikazuje kao zajedničkog neprijatelja svih Helena, koji širi svoju moć na sve strane s jednim jedinim ciljem: da pokori sve Helene. Ujedno napada i začetnike Filokratova mira, Eshina i Filokrata, jer su oni navodno krivi što je Filip zauzeo Termopile i Fokidu.

U ovo vreme u Atini se iskristalisala politička situacija, te su se oformile dve stranke, pre svega u odnosu na politiku Makedonije. Prva stranka, ranija "konzervativna", bila je promakednoska. Na njenom čelu stajao je Eshin, veoma obdaren govornik. Njoj su još pripadali Filokrat, glavni atinski pregovarač sa Filipom, kada se sklapao mir 346. godine, zatim Demad, Piteja, Hegemon, Aristogiton i drugi. Druga stranka, ranija "radikalna", bila je antimakedonska, koja se zalagala za hitno započinjanje otvorenog rata protiv Filipa. Ovom strankom rukovodio je Demosten, a tu su bili i Likurg, Hiperid, koji je važio za najnepodmitljivijeg atinskog građanina, Kalisten, Nausikle i drugi.

Posle sklapanja Filokratovog mira, suprotnosti između ove dve stranke su se zaoštrile, što je preraslo u otvoren sukob. On se pre svega ogleda u velikom broju sudskih tužbi koje su podnosili pre svega pripadnici antimakedonske stranke protiv onih u promakednoskoj. Od tih tužbi treba pomenuti dve: 343. godine Hiperid je optužio Filokrata da je primio mito od Filipa; on je osuđen na smrt ali se spasio bekstvom. Takođe, Demosten je optužio Eshina da je prekršio poslaničku dužnost, da je pristao da ga Filip podmiti i prevario Atinjane svojim lažnim izveštajem (παραπρεσβεία). Demostenova tužba i Eshinova odbrana sačuvani su pod naslovom O nepošteno izvršenom poslanstvu (Περὶ τῆς παραπρεσβείας). Eshin je većinom od 30 glasova bio oslobođen optužbe.

Satelitska slika Hersoneza Tračkog i okolne oblasti. Hersonez je postao središtem ogorčenog spora oko teritorija između Atine i Makedonije.

Antimakedonska stranka smatrala je da je sadašnji mir sa Filipom samo trenutni predah, koji Atina treba da iskoristi za prikupljanje snage za presudnu bitku. Do toga su mogle dovesti političke okolnosti u Trakiji. Atinjani su 343. godine na poluostrvo Hersonez poslali kleruhe sa Diopitom na čelu da bi obezbedili poluostrvo i pomogli siromašne atinske građane. Oni su naišli na dobar prijem od strane gotovo svih gradova, jedino je grad Kardija, koji je sa Filipom sklopio savez, odbio da ih primi. Diopit je stoga zaratio protiv njih, ali je Kardijancima Filip poslao pomoć. Tada je Diopit krenuo na makedonsku Trakiju i osvojio dva gradića na Propontidi. Filip je poslao poslanike u Atinu s pretnjom, te promakedonska stranka zatraži da se Diopit odmah opozove. Tada je nastupio Demosten sa govorom O položaju na Hersonezu, marta 341. godine: tada je dokazao da je Filip prvi prekršio mir, te da Diopita ne treba opozivati, već da Hersonez treba braniti, te je pozvao Atinjane da se oslobode svoje neaktivnosti, jer su Filipovi planovi pretnja slobodi čitave Helade. Narod je odlučio da ostavi Diopita na položaju, te će se Demosten kasnije pohvaliti da je spasao Hersonez.

Iste (341) godine održao je Demosten svoj poslednji govor u slobodnoj Atini – Treći govor protiv Filipa (Κατὰ Φιλίππου γ'). U njemu dokazuje da Filip, bez obzira na mir, bez prekida ratuje protiv Atine; to pokazuje mešanje u Hersonez, okupacija Eubeje, osvajanje Trakije i intervencija na Peloponezu. Zato i ne preostaje ništa drugo nego boriti se protiv njega za slobodu cele Helade. Ako Atinjani hoće da se spasu, oni treba protiv Filipa da se bore u njegovoj zemlji, izbegavajući bitke u svojoj, a osim toga oštro da postupe sa domaćim neprijateljima. Nasuprot svojim prethodnim govorima, u kojima se Demosten pokazuje kao trezven i realan političar, u ovom govoru on postavlja cilj nacionalnog ujedinjenja Helena, kakav nijedan helenski državnik pre njega nije postavio. Ova se beseda smatra najsnažnijom, najsilnijom i najpatetičnijom od svih Demostenovih beseda, pre svega zbog svog panhelenskog duha. Sačuvana je u dva oblika, dužem i kraćem, o čemu postoji nekoliko teorija.

Veliki uspeh ovog Demostenovog govora nije se ograničio samo na Atinjane, koji su se odmah osvestili: iz Eretrije i Oreja na Eubeji proterani su tirani, Filipove pristalice, i uvedena je demokratija. Osim toga, zauzeti su i sami tesalski gradovi na Pegaskom zalivu. U savez protiv Filipa ušli su i Hios, Rodos i Bizant – gradovi koji su se u savezničkom ratu bili odmetnuli od Atine. U martu 340. godine u Atini su se sastali poslanici atinskih saveznika i ugovorili koliko će koji dati vojske za rat. Kada je Filip napao atinske savezničke gradove Perint i Bizant, 340. godine Atinjani objave Filipu rat i pošalju pomoć Bizantu. Filip je morao odustati od zauzimanja tih gradova, te je krenuo protiv Skita na Dunavu. Zahvalni Atinjani odlikuju Demostena zlatnim vencem. U ovo vreme konačno je prihvaćen Demostenov predlog o reformi trijerarhijske službe, kao i predlog da se višak državnih prihoda prevashodno upotrebljava za ratne pripreme. Ovo je predstavljalo glavnu ekonomsku osnovu koja je Atinu mogla pripremiti za uspešno vođenje rata.

Međutim, Filipovi planovi još nisu propali: za vreme njegovog pohoda na Skite došlo je do sukoba Amfiktionaca sa Amfišanima, što je Filipu pružilo priliku da se ponovo umeša u grčke poslove. Njegove pristalice u Amfiktionskom veću pozvale su ga 339. godine da kazni Amfišane, i on se velikom brzinom, opet "u službi delfskoga boga", pojavi u srednjoj Grčkoj i zauzme važnu Elateju u Fokidi na beotskoj granici, odakle mu je bio otvoren put prema Atici. Vest o ovom događaju izazvala je veliki strah u Atini. Demosten, pak, kao atinski poslanik pođe u Tebu, gde su već pristigli Filipovi poslanici sa ciljem da pridobiju Tebance za savez protiv Atine. Uz pomoć svoje rečitosti Demosten je učinio da su Tebanci, stari atinski neprijatelji, odbili Filipove ponude i sklopili sa Atinom savez, kome su se pridružili Eubejani, Ahajci, Korinćani, Megarani, Akarnanjani, Leukađani i Kerkirani. Udruživši se, atinska i tebanska vojska krenuše prema beotskoj granici.

U dva sukoba saveznici su odneli pobedu, i Atinjani Demostena ponovo ovenčaju zlatnim vencem. Međutim, u odlučujućoj bici kod Heroneje u avgustu ili septembru 338. godine, makedonska vojska udari na savezničku vojsku, u kojoj se i Demosten borio među hoplitima, i potuče je svojim falangama. Tim porazom cela je Grčka izgubila slobodu i potpala pod makedonsku vlast.

Bitka kod Heroneje odigrala se u jesen 338. god. i zevršila se pobedom Filipa II, koji je tada uspostavio makedonsku prevlast nad grčkim polisima.

Od bitke kod Heroneje do smrti[uredi - уреди]

Filip je odmah rasformirao savez beotskih gradova, u Tebu postavio makedonski garnizon, a sa Atinom sklopio mir. Promakedonska stranka je svu krivicu za nesreću koja je pogodila Grke svaljivala na Demostena, ali narod nije tako mislio; čak je upravo njega izabrao da održi posmrtni govor nad grobovima junaka palih u bici kod Heroneje. Na njegov predlog otpočela je obnova gradskih bedema. Kao nadzornik gradnje (τειχοποιός) u svojoj fili, on je taj posao izvršio i na to potrošio tri stotine mina od svoje imovine. Stoga Ktesifont 336. godine predloži da se Demostenu i treći put dodeli zlatni venac. Veće je predlog prihvatilo, ali je Eshin optužio Ktesifonta za predlaganje nezakonitog predloga. Punih šest godina – sve do 330. godine – parnica je ostala nerešena.

Iznenadna Filipova smrt učinila se Helenima dobrom prilikom za pokušaj zbacivanja makedonske vlasti, te je cela Grčka odisala nadom u ponovno zadobijanje slobode. No, Aleksandar Veliki odmah se pokazao dostojnim naslednikom svoga oca Filipa: velikom brzinom prebacio se sa vojskom u Grčku, te Heleni istom odustaše od svojih težnji i pokoriše se novom vladaru. Međutim, čim je Aleksandar krenuo na sever, Heleni, pod atinskim i tebanskim vođstvom, a uz pomoć persijskog cara Darija III Kodomana, ponovo ustanu na oružje. Međutim, Aleksandar, saznavši za dešavanja u Grčkoj, prebaci se u Beotiju i 335. godine do temelja razruši Tebu. Atinjanima je obećao oprost, ukoliko mu predaju začetnike ustanka, a među njima i Demostena. Narod nije pristao na ovaj uslov, ali je Demad zaključio mir sa Aleksandrom, pozivajući se na ranije ugovore.

Za vreme Aleksandrovih pohoda u Aziji, Atina je mirovala. Svoj ponovni polet doživela je promakedonska stranka, te Eshin 330. godine obnovi svoju tužbu protiv Ktesifonta. Zapravo se radilo o parnici između Eshina i samog Demostena. Ova parnica još više je dobila politički karakter i značaj, te su iz čitave Grčke dolazili ljudi da joj prisustvuju. I sam se Ciceron pita: "Šta je, naime, trebalo čuti ili videti više nego u teškom predmetu oštro nadmetanje izvrsnih govornika, potpaljeno neprijateljstvom?" Ipak je ova parnica bila više od samog nadmetanja rečima: ona je ponovo donosila prikaz svih događanja koja su vodila helenskom slomu i uzdizanju Makedonije, to je bila prilika za Eshina, i, naročito, za Demostena da opravdaju svoja dela u tim burnim događajima. Prvi je govorio Eshin, dokazujući nezakonitost Ktesifontovog predloga i, još i više, osuđujući celokupan Demostenov politički rad. Potom se branio Ktesifont. Na kraju je Demosten, kao Ktesifontov branilac (συνήγορος) održao svoj govor O vencu (Περὶ στεφάνου). Ovim svojim najdužim svojim govorom uspeo je Demosten ne samo da odbrani svoga klijenta Ktesifonta, već i sebe samoga i svoju političku delatnost. Kako Eshin nije dobio ni petinu glasova, otišao je svojom voljom u zatočenje. Sačuvani su i Demostenov i Eshinov govor, a zna se da ih je Ciceron preveo na latinski, i to "ne kao prevodilac, već kao govornik" (non ut interpres, sed ut orator).

Godine 324. pobegao je Aleksandrov blagajnik Harpal iz Babilona u Heladu i od Atinjana zatražio dozvolu za ulazak u grad. Demosten je isprva bio protiv toga, ali kada je Harpal već ušao u grad i počeo podmićivati antimakedonske građane da ustanu protiv Aleksandra, predložio je da se Harpal zatvori, a blago deponuje na Akropolj. Harpal je, međutim, ubrzo pobegao na Krit, a kada je blago na Akropolju pregledano, ustanovilo se da nedostaje polovina, te se pojavila sumnja da je taj novac iskorišćen za podmićivanje govornika. Istraga je poverena Areopagu, koji je sastavio listu podmićenih, među kojima je bilo i Demostenovo ime. Ni pre istrage nije Demosten poricao da je primio novac, ali je tvrdio da ga nije uzeo za sebe, već kao predujam pozorišnoj riznici. Ukoliko je Demosten uzeo novac, ova njegova tvrdnja svakako je bila samo izgovor – on je, bez sumnje, taj novac upotrebio ili nameravao upotrebiti u ratne svrhe. Međutim, ono što navodi Pausanija (II, 33) svedoči u korist Demostenove nevinosti: on, naime, kaže da je Makedonac Filoksen stavio na muke jednog Harpalovog rizničara da mu kaže kome je sve Harpal dao novac – među onima koje je rizničar naveo nije bilo Demostena. U svakom slučaju, sud je Demostena proglasio krivim i osudio ga na globu od pedeset talenata. Nemajući odakle da plati, Demosten pobegne na Eginu, a odatle u Trezen.

Međutim, kada je Aleksandar 323. godine umro, Heleni se ponovo, pod atinskim vođstvom, dignu na ustanak. Vrhovno zapovedništvo nad kopnenom vojskom povereno je Atinjaninu Leostenu, koji je kod Herakleje blizu Termopila potukao makedonskog namesnika Antipatra i opseo ga u Lamiji. Atinskim poslanicima koji su se nalazili na Peloponezu pozivajući Grke na oružje protiv Makedonije, pridruži se i Demosten, a Argos, Sikion, Elida i Mesenija pristanu uz Atinu. Stoga Demostena pozovu natrag u domovinu i, kada se na jednoj trijeri približavao Pireju, svi Atinjani na čelu sa arhontima i sveštenicima izašli su da ga dočekaju. Ali, opsedanje Lamije završilo se nesrećno po Grke. Oni opet, poslednji put, zajednički napadnu Antipatra, ali ih on potuče kod Kranona u Tesaliji 322. godine, na sam dan bitke kod Heroneje, i Atina se morala predati.

Antipatar je Atinjanima ostavio njihovu zemlju i sve posede osim Oropa, koji je pripao Tebancima, ali zatraži da mu se predaju vođe ustanka, među njima i Hiperid i Demosten. Ali oni pobegnu. Hiperid i neki drugi su ubrzo uhvaćeni na Egini i poslati Antipatru, koji ih je pogubio. Demosten se sklonio u Posejdonov hram na ostrvu Kalauriji kod Trezena. Antipatrove pristalice pošli su za njim i kada su ga našli, on je uzeo otrov iz pisaljke, izašao iz hrama i pred samim ulazom umro 12. oktobra 322. godine. Kalaurani su ga sahranili pored hrama, a četrdeset i dve godine kasnije postavili su Atnjani kip Demostena, sa natpisom:

Εἴπερ ἴσην γνώμῃ ῥώμην, Δημόσθενες, εἶχες,
οὔποτ' ἂν Ἑλλήνων ἦρξεν Ἄρης Μακεδών.
Da si, Demostene, imao snagu jednaku pameti,
ne bi Helenima zavladao ratoborni Makedonac.

Vanjske veze[uredi - уреди]

Plutarhovi Životi plemenitih Grka i Rimljana
Alkibijad i Koriolan - Aleksandar Veliki i Julije Cezar - Arat & Artakserks i Galba & Oto - Aristid i Katon Stariji
Kras i Nikija - Demetrije i Antonije - Demosten i Ciceron - Dion i Brut - Fabije i Periklo - Lukul i Kimon
Lisandar i Sula - Numa i Likurg - Pelopida i Marcel - Filopemen i Flamimije - Fokion i Katon Mlađi - Pompej i Agesilaj
Poplikola i Solon - Pir i Gaj Marije - Romul i Tezej - Sertorije i Eumen
Tiberije Grakho & Gaj Grakho i Agis & Kleomen - Timoleon i Emilije Paul - Temistoklo i Kamil