Kornelije Sula

Izvor: Wikipedia
Kornelije Sula

Kornelije Sula

Lucije Kornelije Sula (lat. Lucius Cornelius Sulla, rođen 138. st. e., umro 78. st. e.) bio je rimski vojskovođa i državnik.

Mladost[uredi - уреди]

Sula je poticao iz ugledne patricijske porodice Kornelija, koja je međutim do njegovog rođenja bila već osiromašila. Kako mu je nedostajalo gotovine, Sula je svoju mladost proveo u društvu s pripadnicima nižih slojeva rimskog društva – s komičkim glumcima, sviračima flaute, plesačima, heterama. S takvim će ljudima ostati blizak tokom čitavog svog života. Upravo je u to vreme upoznao perspektivnog rimskog glumca Metrobija – "tumača ženskih likova", kako ga opisuje Plutarh – s kojim će otada ostati veoma blizak: čak i kad su obojica već prilično ostarili, Sula nikada nije skrivao tu emotivnu vezu. Bez obzira na sve to, Sula je izgleda dobio dobro obrazovanje: tečno je govorio grčki jezik, što je u Rimu bio siguran znak koji je odavao "obrazovanog čoveka". Sula je stekao svoje bogatstvo, koje će mu kasnije omogućiti da se uspne lestvicom državne karijere,(cursus honorum). tako što je ubio svoju maćehu-ljubavnicu Klitumnu, koja je bila bogata, a njegova oslobođenica-ljubavnica Nikopola, na tako bogata, umrla od teške upale bubrega. Premda Plutarh pominje dva nasledstva: jedno od njegove maćehe, a drugo – pomalo skandalozno – od neke bogate ali neplemenite neudate dame.

Mapa Mauretanije, Numidije i provincije Afrike

Afrika i Jugurtin rat[uredi - уреди]

Godine 107. st. e. Sula je postavljen za kvestora Gaja Marija, znamenitog rimskog vojskovođe i državnika, koji je bio izabran za konzula za tu godinu. Marije je predvodio rimsku vojsku u ratu koji su Rimljani vodili protiv numidijskog kralja Jugurte. Jugurtin rat, koji je opisao rimski istoričar Salustije, bio je započeo još 112. st. e., ali je rimskim legijama pod vodstvom Kvinta Cecilija Metela izgleda trebalo mnogo vremena da taj rat privedu kraju. Gaj Marije, koji je u to doba bio poređen Metelu, iskoristio je priliku i počeo da širi glasine o nesposobnosti svog zapovednika, te je uspeo da isposluje Metelovu smenu, svoj izbor za konzula i komandu u Jugurtinom ratu. Pod Marijevim zapovedništvom Rimljani su se borili po planu koji je bio veoma sličan Metelovom, i najzad su 106. st. e. porazili Numiđane, velikim delom zahvaljujući Sulinoj akciji zarobljavanja samoga Jugurte. Sula je ubedio Bokha, kralja susedne Mauretanije, da izda Jugurtu, koji je prethodno u Mauretaniji potražio utočište. Zarobljavanje Jugurte privuklo je u Rimu veliku pažnju i značajno pomoglo Sulinoj političkoj karijeri. I pored Marijevog nezadovoljstva, na Rimskom forumu tada je podignuta konjanička statua Sule, koju je darovao kralj Bokho, a koja je obeležavala njegov uspeh u Jugurtinom ratu.

Migracija Kimbra i Teutonaca

Kimbri i Teutonci[uredi - уреди]

Sledeća pretnja Rimu pokazala se ozbiljnijom. Godine 104. st. e. činilo se da germanska plemena Kimbra i Teutonaca kreću prema Italiji. Tokom rata koji je pokrenut Sula je nastavio da služi pod Marijevim zapovedništvom. Zbog neposredne pretnje gradu Rimu, Marije je u tom periodu pet puta uzastopno bio biran za konzula, što je bio čin bez presedana. Konačno, zajedno sa svojim kolegom Kvintom Lutacijem Katulom, Marije se 101. st. e. sukobio s neprijateljskim plemenima u bici kod Vercele. Do tada je Sula već prešao u deo vojske koja je bila pod Katulovom komandom. Sula se uglavnom smatra najzaslužnijim za poraz koji su Kimbri i Teutonci tada pretrpeli, s obzirom da je Katul bio slab vojskovođa i sasvim nesposoban da ostvari koordinaciju s Marijem i njegovim trupama. Rimski senat je nakon bitke obojici konzula – i Mariju i Katulu – dodelio trijumf.

Pretura i Kilikija[uredi - уреди]

Vrativši se u Rim, Sula je bio izabran za gradskog pretora za 97. godinu st. e., što je – prema nekim glasinama – navodno postigao putem masovnog podmićivanja. Sledeće je godine bio postavljen za prokonzula rimske provincije Kilikije (u današnjoj Turskoj). Dok je boravio na istoku, Sula je bio prvi rimski magistrat koji se susreo s nekim parćanskim izaslanikom. Upravo mu je tom prilikom neki haldejski prorok rekao da će umreti na vrhuncu slave i sreće. Ovo će proročanstvo imati snažan uticaj na Sulu do kraja njegovog života. Godine 92. st. e. Sula je odvratio napad armenskog kralja Tigrana Velikog, koji je upao u Kapadokiju. Kasnije iste godine Sula se vratio u Rim, gde se svrstao uz optimate i tako se našao u opoziciji prema Gaju Mariju.

Saveznički rat[uredi - уреди]

Saveznički rat (91-87. st. e.), vođen između Rima i njegovih "saveznika" (socii) u Italiji, izbio je kao rezultat rimskog gledišta da su građanska prava rimskih građana bila iznad prava građana ostatka Italije. Kao podanici Rimske republike, Italici su bili obavezni da se odazovu rimskom pozivu na regrtutaciju, ponekad su plaćali vanredne poreze, ali nisu imali pravo glasa prilikom odlučivanja o trošenju poreskih sredstava niti o upotrebi rimskih trupa. Povod za saveznički rat delom je bilo i ubistvo Marka Livija Druza Mlađeg, koji je kao narodni tribun predložio zakon o dodeljivanju imskog građanskog prava svim Italicima, čime bi Italici dobili mogućnost da utiču na rimsku unutrašnju i spoljnu politiku. Nakon Druzovog ubistva većina njegovih zakona proglašeno je nevažećim, što je kod Italika izazvalo veliko nezadovoljstvo, pa se većina njih udružila protiv Rima.

Na početku savezničkog rata rimska aristokratija i senat počeli su se plašiti Marijevih ambicija, s obzirom da je on već pet puta uzastopno bio biran za konzula u periodu od 104. do 100. godine st. e. Stoga su bili odlučni u tome da mu ne dodele zapovedništvo u savezničkom ratu, koji se imao voditi u samoj Italiji. Zapovedništvo je stoga dato Suli, koji je u ovoj poslednjoj pobuni Italika pokazao svu svoju ratnu veštinu. Na primer, 89. st. e. osvojio je Eklan (Aeclanum), glavni gradski centar Hirpinaca, tako što je zapalio drveni grudobran. Kao nagradu za to što je Rimu doneo pobedu u savezničkom ratu, Sula je prvi put izabran za konzula za 88. godinu st. e., sa Kvintom Pompejem Rufom kao kolegom (s čijim će se sinom ubrzo potom Sulina kćerka venčati).

Konzulat i prvi pohod na Rim[uredi - уреди]

Područje pontske kraljevine

Nakon što je 89. godine st. e. dobijen rat u srednjoj Italiji, pažnja se 88. st. e. okrenula ka istoku, gde je Mitridat VI Eupator, kralj crnomorske kraljevine Ponta, iskoristio nevolje Rima da protera kraljeve Kapadokije i Bitinije koji su bili lojalni Rimu. Jedno rimsko izaslanstvo je te kraljeve ponovo dovelo na presto, a Mitridat se povukao. Međutim, kada su izaslanici naveli Bitinijce da upadnu na njegovu teritoriju, Mitridat je pokrenuo veliku ofanzivu: zauzeo je ta dva kraljevstva i upao u rimsku teritoriju, gde je zadobio naklonost lokalnog stanovništva tako što je dao da se pogube hiljade Italika i tako što je porazio i zarobio rimske zapovednike u toj oblasti.

U Rimu su se razni ljudi, uključujući Marija, nadali da će dobiti komandu u ovom ratu. Ali, ona je dodeljena Suli, koji je izabran za konzula u 88. godini, posle istaknute uloge u savezničkom ratu. Publije Sulpicije, narodni tribun za tu godinu i stari Druzov prijatelj, pokušao je da nastavi Druzovu politiku u korist Italika tako što bi se ukinula tadašnja izborna politika koja je nove građane zapravo lišavala efektivnog glasačkog prava. Naišavši na čvrst otpor oligarhije, dobio je podršku Marija (koji je još uvek uživao dosta popularnosti) za svoje planove, tako što je isposlovao da se Mariju dodeli vođenje rata na Istoku. Posle mnogo uličnih borbi, oba su konzula pobegla iz Rima, a Sulpicijevi su zakoni bili usvojeni.

Sulin odgovor bio je sasvim neočekivan: on je apelovao na vojsku kojom je ranije zapovedao u savezničkom ratu i koja je još uvek sprovodila operacije čišćenja u Kampaniji, te je ubedio svoje vojnike da krenu na Rim. Zauzeo je grad i dao da se pogubi Sulpicije, dok su Marije i drugi pobegli. Značajno je da su Sulu napustili njegovi oficiri. To je bio prvi put da jedna privatna vojska građana okupira Rim – što je bila jedna od posledica Marijeve vojne reforme, koja se završila stvaranjem neke vrste "klijentske vojske", odane pre svega svom vođi, kao i jedna od posledica savezničkog rata, koji je pokazao da se vojna sila može lako upotrebiti i u Italiji. Kraj republike bio je na vidiku.

Drugi pohod na Rim[uredi - уреди]

Pošto je zastrašivanjem umirio Rim i pošto je sproveo neke zakone, Sula je otišao na istok. Lucije Kornelije Cina, jedan od konzula za 87. godinu st. e., odmah je pozvao na ukidanje Sulinih mera. Pošto mu je njegov kolega Gnej Oktavije pružio otpor, otišao je iz Rima da sakupi vojsku, te je uz pomoć Marija nakon opsade zauzeo grad. Nekoliko vodećih ljudi bilo je pogubljeno ili osuđeno na smrt, Sula i njegove pristalice bili su stavljeni van zakona, a (posle Marijeve smrti 86. godine) u Aziju je poslat drugi vojni zapovednik. Politika je sada postala pomirljiva: saveznički rat se završio, a vlada je uživala široku podršku sve dok pobunjeni vojnici nisu ubili Cinu (84).

U međuvremenu, Sula je lako porazio Mitridatove trupe u dve bitke u Beotiji, nakon opsade zauzeo Atinu, koja je ranije bila pod svojevrsnim revolucionarnim režimom pristala uz Mitridata, te je kraljevu vojsku isterao iz Grčke. Dok je pregovarao sa Cininom vladom, Sula je ušao u prgovore i sa Mitridatom i, kada je čuo vest o Cininoj smrti, brzo je sklopio mir i savez s Mitridatom, a zapovednik vladine vojske je izvršio samoubistvo. Nakon što je proveo zimu u bogatim gradovima Azije, Sula je prešao u Grčku, a zatim u Italiju, gde je njegova veteranska vojska slomila svaki otpor i zauzela Rim (82). Sula je bio izabran za diktatora te je, dok su se Italija i sve provincije osim Hispanije brzo umirivale, započeo vladavinu terora, između ostalog putem tzv. "proskripcija"), u kojima je na stotine njegovih neprijatelja ili neprijatelja njegovih pristalica bilo ubijeno bez suđenja, čijom su se pak imovinom bogatili i sam Sula i njegovi prijatelji. Gde god je u Italiji nailazio na otpor, zemlja je bila konfiskovana i davana njegovim vojnicima.

Diktatura i smrt[uredi - уреди]

Sulin portret na denariju koji je kovao njegov unuk

Dok je vladao teror, Sula je iskoristio svoju moć da sprovede sveobuhvatan program reformi (81). Mada je dvaput zauzeo Rim uz pomoć privatne proleterske vojske, ranije je sklopio veze s najvišim krugovima oligarhije, a posle Cinine smrti neki istaknuti ljudi koji su odbili da sarađuju sa Cinom prišli su Suli. Do vremena kada je Sulin uspeh izgledao siguran, čak je i većina onih koji su ranije sarađivali s Cinom bila na njegovoj strani, a Sula je proglašen braniocem nobiliteta koji je porazio jedan nezakoniti revolucionarni režim. Suline su reforme pre svega bile usmerene na stabilizaciju vlasti senata uklanjanjem altrnativnih centara moći. Narodni tribunat je bio sasvim oslabljen; ovlašćenja cenzora su bila smanjena; provincijski su namesnici došli pod strožu kontrolu senata; a vitezovi, koji su proskripcijama bili očišćeni od Sulinih protivnika, bili su lišeni nekih simbola dostojanstva i obezglavljeni uključivanjem 300 glavnih Sulinih pristalica u senat. Sudska reforma Gaja Grakha, koju su neki vodeći senatori smatrali glavnim uzrokom političke dezintegracije, sada se mogla poništiti, pa su krivični sudovi ponovo postali monopol senatora.

Suline mere nikako nisu bile samo reakcionarne. Njegov je program u osnovi bio program Marka Livija Druza. Njegov glavni cilj bilo je uspostavljanje stabilne vlade, a to je mogao postići samo senat, kojim su upravljali principes (bivši konzuli i oni sa kojima su oni izabrali da se savetuju). Sula je prihvatio pa čak i proširio nedavne promene tamo gde su one izgledale korisne: Italici su zadržali puno građansko pravo, dobijeno nakon savezničkog rata; sistem stalnih krivičnih sudova bio je proširen; praksa po kojoj su pretori provodili godinu dana u Rimu a zatim odlazili u provincije bila je proširena na konzule i postala je integralni deo njegovog sistema. Da bi sprečio da neko u previše dugom vremnskom periodu komanduje jednom vojskom (što bi moglo voditi karijerama sličnim njegovoj), Sula je povećao broj pretora tako da je, po pravilu i u normalnim okolnostima, svaka provincija mogla svake godine imati novog pretora. Što se tiče gorućeg problema siromaštva, Sula se nadao da će ga rešiti naseljavanjem desetina hiljada svojih veterana na zemlju konfiskovanu njegovim neprijateljima u Italiji. Nakon što su postali posednici zemlje, ti su veterani bili spremni da brane nov socijalni poredak, u kome su oni sada imali udela, a protiv onih koji su ostali bez zemlje.

Početkom 80. godine stare ere Sula se odrekao diktatorskog položaja i postao samo konzul, sa starijim Metelom (Kvintom Metelom Pijem), rođakom svoje žene, kao kolegom. Vanredno se stanje zvanično završilo. Na kraju godine, pošto se postarao da za konzule budu izabrana dva pouzdana čoveka, Sula se povukao u Kampaniju kao običan građanin. Nadao se da će obnovljena oligarhija naučiti da upravlja državom koju im je on predao. Za 78. godinu st. e. za konzula je izabran Marko Lepid, ambiciozni patricije koga Sula nije voleo i u koga nije imao poverenja. Ipak, Sula nije intervenisao. Posle nekoliko meseci Sula je umro. Lepid je odmah napao njegov sistem, oslanjajući se na ogorčenje ljudi kojima je oduzeta imovina i na Galiju kao svoju bazu. Ali, njega je lako pobedio njegov bivši kolega Kvint Katul, kome je pomogao mladi Gnej Pompej.

Vanjske veze[uredi - уреди]

Plutarhovi Životi plemenitih Grka i Rimljana
Alkibijad i Koriolan - Aleksandar Veliki i Julije Cezar - Arat & Artakserks i Galba & Oto - Aristid i Katon Stariji
Kras i Nikija - Demetrije i Antonije - Demosten i Ciceron - Dion i Brut - Fabije i Periklo - Lukul i Kimon
Lisandar i Sula - Numa i Likurg - Pelopida i Marcel - Filopemen i Flamimije - Fokion i Katon Mlađi - Pompej i Agesilaj
Poplikola i Solon - Pir i Gaj Marije - Romul i Tezej - Sertorije i Eumen
Tiberije Grakho & Gaj Grakho i Agis & Kleomen - Timoleon i Emilije Paul - Temistoklo i Kamil