Aleksandar Veliki

Izvor: Wikipedia
Aleksandar Veliki
Basileus Makedonije, Hegemon Helenskog saveza, Šahanšah Perzije, Faraon Egipta i kralj Azije.
Aleksandar se bori protiv perzijskog kralja Darija III. Detalj Aleksandrovog mozaika u Pompejima, Nacionalni arheološki muzej u Napulju
Vladavina 336–323. pne.
Prethodnik Filip II Makedonski
Nasljednik Aleksandar IV Makedonski
Filip III Makedonski
Suprug/a Roksana od Baktrije,
Stateira od Perzije
Potomstvo
Aleksandar IV Makedonski
Otac Filip II Makedonski
Majka Olimpija Epirska
Rođen/a 20. jul 356. pne.
Pela, Makedonija
Umro/la 11. 6. 323. pne. (starost: 32)
Babilon

Aleksandar III, isto tako poznat kao Aleksandar Makedonski ili Aleksandar Veliki, (grčki: Μέγας Αλέξανδρος§, O Mégas Aléxandros, 356. pne. - 11. 6. 323. pne.), je makedonski kralj poznat po tome što je osvojio većinu poznatog sveta za Grke u svoje vreme, te se smatra jednom od najvažnijih i najuticajnijih ličnosti u celoj istoriji.

Nakon što je njegov otac Filip II pokorio gradove-države antičke Grčke, Aleksandar Veliki je pokrenuo osvajački pohod protiv Persijskog carstva. Nakon nekoliko odlučnih bitaka (Granik, Is, Gaugamela) osvojio je celo Persijsko carstvo i sa svojom vojskom nastavio napredovanje prema Indiji, nastojeći pronaći granice poznatog sveta. U toj nameri ga je zaustavila pobuna njegovih trupa, pa se Aleksandar vratio u Vavilon, prestonicu svog novog carstva gdje je umro. Iako se njegovo carstvo vrlo brzo raspalo na države pod vladavinom njegovih vojskovođa, njegov pohod je imao trajne posledice u vidu spajanja grčke i orijentalne kulture.

Uvod[uredi - уреди]

Za razliku od V veka, doba punog procvata grčkih polisa, IV vek u Grčkoj je period pun unutrašnjih sukoba i protivrečnosti, doba u kome su bili poljuljani temelji celokupnog dotadašnjeg društveno-političkog uređenja Grčke.

To je vreme bede i raskoši, kada na jednoj strani jača individualizam u kome je ponikla ideja o monarhijskom uređenju kao najboljem obliku vladavine, dok na drugoj strani postoji težnja da se očuva demokratija.

Kriza kojy Grčka doživljava u IV veku zahvatila je sve oblasti ljudskog života: privredu, društvene odnose, političko uređenje, kulturu.

Peloponeski rat završio se 404. godine Lisandrovim diktatom. Sparta iz rata izlazi kao pobednik. Ali svi učesnici rata bili su oslabljeni, pravog pobednika kao da nije ni bilo. Čak je i Atina smatrala da poraz nije konačan i da ponovo može povratiti raniju moć. Sparta je postala kraljica mora. Grčka je od nje očekivala da povrati red i mir na kopnu i moru, a ona je za to bila manje sposobna od Atine.

Persija je novčano pomagala Peloponeski rat a za uzvrat je tražila da je budu vrađeni gradovi u Maloj Aziji koji su je ranije pripadali. Međutim Grčka je u vojnom pogledu bila jača od Persije. To se pokazalo u borbi Kira i njegovog brata Artakserksa za presto 401. godine, kada se na Kirovoj strani borio jedan odred Grka koji su nakon njegovog poraza uspeli da se vrate iz Vavilona na obalu Crnog mora.

Ali uprkos svojoj vojnoj nadmođi Grčka je bila rascepkana, razdirana mržnjom među polisima, a Persija bogata i moćna, a uz to imala je uvid u stanje u Grčkoj.

Ni u Persiji nije bilo mirno stanje. Egipat se tokom 4. veka stalno bunio, satrapi su proglašavali naezavisnost čim bi im se ukazala prilika. Carstvo Ahemenida je slabilo zbog stalnih dinastičkih borbi kao i zbog kozervativnog stava u vojnim pitanjima.

Dok je Grčka preživljavala svoju krizu, a Perijsko carstvo bilo u rasulu, ojačala je pod jakim uticajem grčke civilizacije Makedonija, koja je vrlo brzo izrasla u veliku silu koja je ujedinila grčke polise i povela ih u rat protiv Persije.

Kriza grčkog polisa u IV veku stare i uspon Makedonije[uredi - уреди]

Spartanski kralj Lisandar postao je gospodar Atine i tu postavio vlast "Tridesetorice tirana". Po njihovom dolasku demokrati, sa Trasibulom na čelu prognani su u Filu. Uz pomoć deset Perijskih arhonata, jedanaest nastojnika tamnica (sikofanti) i tristotine pandura, tirani su držali grad u svojoj vlasti. Ubijali su sve građane koji su se isticali bilo imovinom, bilo poreklom, da bi se tako oslobodili straha od njih i domogli se njihovog imanja. Za veoma kratko vreme poslali su u smrt hiljadu petsto građana.

Prognani demokrati zauzeli su Pirej i Munihiju i narod je ohrabren njihovim uspesima zbacio tiraniju Tridesetorice i vlast dao desetorici uglednih građana, ali budući da su oni molili pomoć od Sparte i tražili zajam u novcu, Atinjani su ih, nezadovoljni, zbacili i izabrali drugih deset pod čijom je upravom došlo do konačnog izmirenja sa prognanim demokratama.

Sparta nije pristala da da Persiji maloazijske gradove koji sujoj ranije pripadali. Rat je bio neminovan i to rat na teritoriji Azije. 396. godine, spartanski kralj Agesilaj II kreće u Aziju. Sparta je 395/4. godine pokušala da zada udarac Persiji, ali je morala odustati da bi povratila svoju vojnu moć u Grčkoj, gde je Atina uspela da obnovi svoje zidine i luku i dovela do pregrupisanja snaga u grčkim polisima: lakonofilska partija na čelu sa Leontijadom izgubila je prevlast. Nadmoć stiče antispartanska stranka na čelu sa Ismenlijom i Androklidom. Ismenlija i njegove pristalice nastojali su da obore vlast Lakedemonjana.

U leto 395. godine, Tebanci su napali Fokidu koja je ostala verna Sparti pa su zato Spartanci odlučili da se, bez obzira na nedovršeni rat u Aziji, obračunaju sa Beotskim savezom. U jesen 395. kralj Pausanija je krenuo na čelu lakedemonske vojske u Beotiju. Atinjani su stali na stranu Tebe i Sparta je poražena kod Halijarta. Ovaj poraz Sparte izazvao je utisak u većem delu Grčke. Tako je počeo rat između Sparte i Beotskog saveza, tzv. Korintski rat, u proleće 394. godine stare ere.

Agesilaj je morao da se vrati iz Azije u Grčku. Njegova armija izvojevala je pobedu u bici kod Koroneje, ali se on posle ove bitke, teško ranjen, vratio u Spartu.

Sparta nije imala dovoljno snage da drži Grčku u pokornosti. Sa slabljenjem njene moći u Grčkoj je rastao uticaj Persije, ili bolje reći, njenog zlata. Persija je smatrala da će priticanje njenog zlata u Grčku izazvati takav razdor među grcima da ništa više neće moći da ih ujedini a ona će onda lako zavladati Heladom.

Pošto je Sparta uvidela da ne može održati istovremeno i maloazijske gradove i vojnu nadmoć u Grčkoj, pristala je na sklapanje primirja. Krajem 392. godine održan je u Sardu, pod predsedništvom persijskog satrapa mirovni kongres. Uslove mira predložio je Spartanac Antalkida.

Korintski rat se nastavio do 386. godine ali se ni na jednoj ni na drugoj strani nije ulagalo mnogo energije. Borba se vodila metodom iznurivanja protivnika. Antalkida je uspeo da pridobije Persiju za Spartance i 386. godine u Sardu, persijski satrap Tiribaz pročitao je mirovni dekret po kome je sklopljen mir na Atalkidin predlog iz 392. godine: persijski car Artakserks dao je slobodu svim grčkim gradovima osim onih u Aziji koji su pali pod persijsku vlast a ostrva Lemnos, Skiros i Imbros pripala su Atini. Teba je bila primorana da raskine Beotski savez a Atinjani da se odreknu svih prijaterlja i saveznika. Ovaj mir iz 386. godine poznat je kao Antalkidin ili Carski mir.

Iako su uslovi mira za Grčku bili teški, on je imao i svoju pozitivnu stranu: grčki svet je iako prinudno (na istoku pod Persijom, a u kopnenoj Grčkoj pod Spartom) počeo da se povezuje i tako su grčki polisi u izvesnoj meri izašli iz političke zatvorenosti i izolacije.

Spartanska hegemonija dostigla je svoj vrhunac u leto 379. godine. Pod njenom vlašću bila je skoro cela Grčka. Međutim u kasnu jesen 379. godine, u Tebi je izbio ustanak koji čini prekreticu u istoriji spartanske vlasti u Grčkoj.

Ustanak su pripremili tebanski demokrati-izgnanici u Atini. Oni su pod vođstvom Pelopide tajno ušli u Tebu i tokom nođi pobili vođe oligarhijske partije na čelu sa Filipom, Arhiom, Leontiadom i Hipatom. Tebanci su zatim podigli ustanak i proterali Spartance sa Kadmeje. Spartanci nisu mogli da dopuste da se ovako podcenjuje njihov autoritet, pa su odmah organizovali kaznenu ekspediciju pod vođstvom mladog kralja Kleombrota. 379. godine obnovljen je Beotski savez, a 378. stvoren II atinski pomorski savez, sa ciljem da se obori hegemonija Sparte.

Pelopida i Epaminonda sproveli su reorganizaciju tebanske države i vojske. U brojnim ratovima među Spartancima je izginulo najviše spartijata, a pošto Sparta nije htela da njihove redove popuni predstavnicima drugih društvenih slojeva, nije imala dovoljno vojnika za odbranu. Tražila je pomoć od Persije, ali ona je bila suviše zaokupljena svojim unutrašnjim nemirima da bi pomogla.

371. godine u Sparti je potpisan mirovni ugovor koji se ticao uglavnom Sparte i Atine. Kleombrot je nameravao da likvidira Beotski savez. Odlučujuća bitka odigrala se 5. avgusta 371. kod beotskog grada Leuktre. Beotska vojska je potukla "nepobedivu" spartansku armiju. Nekadašnja spartanska veličina i njen autoritet u Grčkoj bio je srušen.

II atinski pomorski savez rasturen je 364. godine zbog nezadovoljstva zemalja saveznica kojima je Atina htela da nametna svoju prevlast. Hegemonija Beotije bila je kratkotrajna. Peloponeski savez se raspao, u Grčkoj je vladala anarhija.

U osnovi grčke politike bio je suverenitet polisa i zato su Grci pre izabrali anarhiju nego da se pokore Sparti, Atini, Tebi ili nekom drugom polisu. Kroz dvesta godina svog postojanja grčki polis je dokazao da ne može da izgradi nacionalno jedinstvo Grčke. Ovakva politička anarhija morala je neminovno dovesti do pada pod vlast neke jače države sa čvrstim jedinstvom.

Kriza polisa u IV veku stare ere odrazila se i na privredu. Razvoj trgovine doprinosi poveđanju količine novca, a u vezi s tim razvija se bankarstvo i kreditno poslovanje. Značajan momenat u privrednom životu Grčke u to doba je veliki priliv zlata. Zlato pritiče u Grčku zahvaljujuđi trgovini s istokom, a mnogo više zahvaljujući najamništvu. Hiljade najamnika plaćala je Persija svojim zlatom i pribavljala sebi saveznike u Grčkoj. Usled velikog priliva zlata dolazi i do porasta cena i povećanja imovinskih razlika.

Dolazi do velike nestašice prehrambenih proizvoda. Tokom 4. veka opala je potražnja grčkih zanatskih proizvoda. Tržište za plasman grčke robe nije moglo da prihvati onoliko robe koliko je Grčka nudila jer su se u međuvremenu razvile i ostale zemlje i postale Grčkoj konkurenti na tržištu. Arheološka nalazišta pokazuju da je oko 400-375 godine izvoz grčkih vaza u krajeve severne Italije pao na 1/2 od broja koji se izvozio pre peloponeskog rata.

Snabdevanje Grčke životnim namirnicama bilo je otežano usled gusarenja koje je uzelo maha usled vrlo čestih pomorskih ratova. Grčki polisi sve se više u to vreme oslanjaju na najamničku vojsku. Građani više na smatraju da je dužnost i čast poginuti za otadžbinu. Svako nastoji da izbegne vojnu obavezu, a u vojsku odlaze samo oni koji ne mogu drugačije da zarade za život. Otpušteni najamnici, nesposobni za neki koristan rad predstavljaju opasnost za mir i bezbednost građana.

Sredinom 4. veka u političkom životu Grčke pojavljuje se novi faktor koji je doprineo ideji o ujedinjenju grčkih polisa. To je nagli uspon Makedonije. Duž granica centralne Grčke i pod jakim uticajem njene civilizacije razvijali su se Epir, Trakija i Makedonija. Trakija i Makedonija imale su veliki znacaj za Grčku sa gledišta robne razmene. Trakija je izvozila u Grčku žito i metale - naročito zlato. Makedonija je imala odličnu drvnu građu, naročito jelovinu koju su Grci koristili za brodogradnju kao i katran i smolu kojima su obilovale makedonske borove šume.

Poreklo makedonskog naroda ni do dan danas nije razjašnjeno. Po jednom shvatanju nastali su stapanjem Etolaca, Grka i Akarnanaca. Grci su makedonski jezik svrstali među varvarske pošto ga nisu razumevali.

U Makedoniji se dosta rano razvilo rudarstvo. Njeni društveni slojevi su se helenizovali zahvaljujuđi trgovinskim vezama sa Grčkom. Proces političkog ujedinjenja Makedonije tekao je sporo i trajao je do druge polovine 4. veka stare ere.

Dinastija Argeada koja je vladala Makedonijom bila je od grka priznata kao helenska. Prvi vladar je bio Aminta, a njegov sin Aleksandar I vladao je od 498 - 454, dobio je pristup na Olimpijske igre kojima stranci nisu mogli prisustvovati. U njegovo vreme Makedonija je počela da kuje sopstvenu monetu.

Arhelaj I (414 - 399) bio je veoma značajan u istoriji Makedonije. Gradio je puteve, podizao gradove, doprineo kulturnom procvatu zemlje. Od njegovog doba jača helenizacija Makedonije. Preneo je sedište države iz Ege u Pelu. Arhelaj I ubijen je 399. godine a posle njega u periodu od 399-390 smenjuju se tri kralja: Arhelaj II, Aminta II i Pausanija.

Tek Aminti II (390 - 369) polazi za rukom da suzbije unutrašnje nerede. Posle njegove smrti od 365 - 360 vladao je njegov sin Perdika III, a njega je nasledio Filip II.

Sa dolaskom Filipa II na vlast situacija se menja - Makedonija postaje najmoćnija država tadašnjeg sveta. Filip II je mogao da,pošto je ujedinio Makedoniju, počne da ostvaruje svoj krajnji cilj - da povede grčki narod u pohod protiv Persije.

Filip II i Grci - Bitka kod Heroneje[uredi - уреди]

Filip II posedovao je veliki dar za vojne poslove i za upravljanje države. Dugotrajnim zalaganjem uspeo je da reformiše politički i vojni sistem svoje zemlje. Od feudalne države sa rodovskim uređenjem stvorio je moćnu državu kojom je upravljao jedan čovek i koje je počivala na dobro uvežbanoj i dobro snabdevenoj stajaćoj vojsci. Boreći se protiv separatizma približio je svom dvoru makedonsko rodovsko plemstvo. Mnoge građanske i vojne poslove poverio je uglednim Makedoncima, a njihove sinove uključio je u svoju pratnju. Tako se rodovska aristokratija koja je sad živela na dvoru pretvarala u dvorsku aristokratiju. Pripadnici njenih redova nazivali su se kraljevi drugovi.

Najveću pažnju Filip je posvetio reformi makedonske armije. U svoju vojsku uveo je sve poslednje novine u grčkoj taktici koje je upoznao za vreme svog dugog boravka u Tebi, a to je bilo onda kada se Beotski savez nalazio na vrhuncu svoje moći. Tada se i začela njegova misao da koristeći političku i socijalnu anarhiju u Grčkoj ujedini njene polise pod svojom upravom sa ciljem da zajedno napadnu svog vekovnog neprijatelja - Persiju.

Filip je stvorio falangu, odred pešaka raspoređenih u zbijenim redovima, naoružanih kopljem dugim oko pet metara (sarisa). Falanga je nastupala kao jedna celina i njena udarna snaga nije imala sebi ravnog u tadašnjem svetu. Posebni deo pešadije činili su štitonoše (hipastiti), lakše naoružani od falangita, a zato i pokretljiviji u borbi. Oni su činili vezu između spore falange i konjice. Makedonska konjica bila je veoma snažna i nju su činili plemići, kraljevi drugovi naoružani kopljem i mačem. Hetairi su bili raspoređeni u vojne jedinice - ile, a njihovi borbeni redovi u mnogome su premašivali grčku konjicu. Osim njih u Filipovoj vojsci se nalazio i drugi rod konjice - kopljanici (sarisofori). U sastavu makedonske vojske bili su i bačaci strela, kopalja i lako naoružana pešadija (peltasti) i veliki broj grčkih najamnika.

Filip je uveo novu taktiku. Istu važnost imala je konjica kao i pešadija, a ponekad je ona vodila glavni napad i završavala ishod borbe. Postojala je saradnja svih vojnih rodova za razliku od Grka gde je dominirala pesšadija. Flotu su činile tetrere i pentere mesto trijera.

Oslanjajući se na ovakvu vojsku, Filip je ugušio decentralističke težnje u svojoj zemlji, monarhija je konačno formirana, granice zaštićene od severnih suseda, Makedonije je mogla da započne borbu za vodeći položaj u helenskom svetu.

Posle niza ratova grčki gradovi u Makedoniji, Peoniji i na Halikidičkom poluostrvu (Atos) ušli su u sastav Filipove države. Na taj način Atina je bila lišena bogatih kolonija koje su bile od velikog značaja za razvoj njene trgovine.

Većina Grka smatrala je da je na prvom mestu nezavisnost polisa i nisu pristajali da steknu nacionalno jedinstvo po cenu političke slobode. Jedna grupa Grka se mirila sa zavisnošću od Makedonije, jer su Makedoniju smatrali grčkom silom, a opasnost od Persije bila je suviše velika, pa je ovo bio jedini način da se Grčkoj sačuva njen značaj u političkom životu i svetskoj civilizaciji. Tako se sa jačanjem makedonskog uticaja u Grčkoj stvaraju dve stranke: antimakedonska na celu sa Demostenom i promakedonska sa Isokratom i Eshinom.

352. godine Filip se umešao u Treći sveti rat u srednjoj Grčkoj, koji je trajao deset godina i vodio se protiv Fokide. Fokiđani su opljačkali Delfijsko svetilište, naoružali deset hiljada najamnika i sa tom vojskom terorisali celu Grčku. Kada se rat preneo na teritoiju Tesalije ona je zatražila pomoć od Filipa i on je doprineo 352. kod Krokos-polja pobedi nad Fokiđanima i zatim stao na čelo tesalske vojske. Tračani su sklopili savez sa njim. Na Halkidikiu osvaja grad za gradom.

349. Demosten je održao svoju prvu Filipiku. Nakon pada Olinta najvećeg grada na Halkidikiu 348., i ostali gradovi poluostrva bili su prisajedinjeni Makedoniji. 346. godina sklopljen je na makedonskom dvoru Filokratov mir, kojim su Filipu priznata sva dotadašnja osvajanja. Bio je gospodar Tesalije i držao je Termopile.

342.godine Trakija je proglašena makedonskom provincijom. Filip je ušao u srednju Grčku i primorao Fokiđane da napuste Delfe i bio je primljen u delfijsku Amfiktioniju. Tako je Makedonija primljena u Grčku zajednicu.

340. godine kada je Filip napao Bizantij, a kasnije Makedonci zaplenili jednu atinsku lađu, stvoren je povod da Atinjani iste godine objave rat Filipu. 339. godine vodio se II sveti rat protiv Lokriđana koji je Filip uspešno okončao.

U kasno leto 338. godine (avgust-septembar) došlo je do odlučujuće bitke između Filipa i Grka kod Heroneje u Beotiji. Makedonija je pobedila zahvaljujući boljoj obučenosti vojske i svojoj nenadmašnoj konjici. Sparta je u bici ostala neutralna, a posle nije priznala hegemoniju Makedonije. Posle Heronejske bitke svi gradovi Beotije proglašeni su nezavisnim osim Oropa (na granici Atike i Beotije) koji je vraćen Atini. U Tebi je smešten makedonski garnizon. Svi Atinjani zarobljeni u bici pušteni su na slobodu bez otkupa. Atina je ostala nezavisna, zadržala je svoju teritoriju i flotu,kao i ostrva Salaminu, [Lemnos]], Samos, Imbros i upravu nad Delosom. Odrekla se tračkog Hersonesa i gradova na Halkidikiu.

Posle pobede kod Heroneje trebalo je učvrstiti makedonsku hegemoniju nad Grčkom. 337. godine Filip je sazvao Korintski kongres. Odazvali su se svi gradovi osim Sparte. Proklamovan je opšti mir kojim je učinjen kraj Filipovom ratu sa Grcima. Istovremeno je objavnjen rat Persiji. Helenski savez polisa ujedinjen je s Makedonijom čiji je kralj kao vođa upravljao celokupnom spoljnom politikom. Helenski savez je pod makedonskom upravom sačuvao izvesnu samostalnost: mogao je da saziva skupštine,daje predloge.

Filip nije dočekao da učestvuje u pohodu na Persiju. Na svadbi njegove kćeri u Egi, ubio ga je u leto 336.godine pripadnik njegove telesne straže - Pausanija. Tako je poginuo u 47. godini života a nije ostvario svoj krajnji cilj - da zada konačan udarac Presijskom carstvu.

To je ostalo na njegovom dvadesetogodišnjem sinu Aleksandru koji je nasledio presto 336. godine. Vojska mu je bila naklonjena - drugovao je sa njom od detinjstva, komandovao jednim odredom kod Heroneje - i priznala ga je za svog kralja. Niko tada nije verovao da će on uspeti da nastavi politiku svoga oca i da će za manje od trnaest godina vladavine steći naziv gospodara sveta i postati tvorac nove istorijske epohe.

Osvajanja Aleksandra Velikog i slom Persije[uredi - уреди]

Aleksandar se rodio 21. jula 356. godine u Filipovom braku sa epirskom princezom Olimpijadom. Od majke je nasledio jogunastu ćud,čežnju za nepoznatim i veru u herojsku slavu koju mu je sudbina dosudila, a od oca čeličnu volju i energiju, hrabrost i slavoljublje, vojnički dar i izuzetno praktičan duh. Kada mu je bilo četrnaest godina, otac mu je za učitelja pozvao Aristotela. On je u njemu probudio ljubav prema pesništvu i Aleksandar se kasnije na svojim pohodima nije nikad rastajao od Homerovih epova. Zahvaljujući Aristotelu, Aleksandar se veoma zainteresovao za prirodne nauke, pa su stoga njegovi osvajački ratovi bili i naučne ekspedicije koje su obogatile geografiju, botaniku; etnografiju mnogim novim činjenicama.

Od svoje šesnaeste godine Aleksandar je učestvovao u državnim poslovima. Tada je, kada mu je bila poverena uprava u Makedoniji, zauzeo jedan deo Trakije i tu osnovao grad sa svojim imenom - Aleksandropolis. Kod Heroneje je vodio levo krilo makedonske vojske. Nakon Filipove smrti 336. godine stupio je na makedonski presto.

U to vreme opet je ojačala antimakedonska stranka. Demosten je u Atini govorio o "dečaku koji se igra vladara" i pozivao Grke da zbace makedonsku vlast. Ali, Aleksandar je bio dorastao situaciji. Iste godine kada je došao na vlast, sazvao je kongres na Istmu u Korintu, gde su ga svi Grci osim Spartanaca izabrali za vrhovnog zapovednika vojske protiv Persijanaca. Grčka i Makedonija nalazile su se čvrsto u njegovim rukama.

Aleksandar je uspeo da uguši pobunu koju su podigli severni susedi Makedonije: Geti, Tribali, Iliri, podčinio ih svojoj vlasti i izbio na Ister (Dunav). Septembra 335. godine izbio je ustanak u Grčkoji on je morao da se vrati. Centar ustanka bila je Teba. Ustanku je doprineo vatreni Demosten, persijsko zlato i vest da je Aleksandar poginuo na Dunavu. Tebanci nisu pristali da sklope primirje sa Aleksandrom. Grad je do temelja razoren, a stanovnici prodati u robstvo. Jedino su bili pošteđeni hramovi i kuća pesnika Pindara. Posle pada Tebe Atina se priklonila Aleksandru. Helenski svet bio je spreman za pohod protiv Pesije. Ovaj rat Aleksandar je započeo u svojstvu hegemona Helenskog saveza po odluči koja je doneta 337. godine na Istmu a obnovljena 336. godine.Slomio je persijsko carstvo na delice i krenuo ka indiji gde je pobedio svog brata blizanca ali se na kraju ispostavilo da je ubio sebe posto nije imao brata

Počeo je jedan od najznačajnijih pohoda u istoriji Sredozamlja - rat protiv Persije. U očima Grka bio je osvetnički oslobodilački rat jer su Pesijanci u doba dolaska Aleksandra na vlast držali su mnoge grčke gradove. Međutim Persija je u to vreme bila kolos na staklenim nogama, a ipak je još uvek ujedinjavala zemlje Starog istoka. Careva volja bila je jedini zakon, a u unutrasnjosti carevine vladala je samovolja satrapa. Carstvo je predstavljalo konglomerat naroda i plemena.

Posle smrti Artakserksa III 338. godine, dolazi do dinastičkih borbi. Presija je takođe preživljavala svoju krizu kao i Grčka. U odnosu na Makedoniju bila je nadmoćna po bogatstvu i brojnosti ljudi, ali je zato organizacija persijske vojske daleko zaostajala za makedonskom. Aleksandar je znao da je moć persijskog vladara samo prividna, zato je mogao da sa toliko samouverenosti preuzme jedan ovakav pohod.

Po Aristobulu, Aleksandar je kad je krenuo u rat, imao u državoj blagajni svega 70 talenata i dve stotine talenata duga, ali je bio tako siguran u pobedu da ga ništa nije moglo zadržati. Pre odlaska podelio je sva kraljevska imanja prijateljima i odrekao se prihoda od njih. Zimu 334/5. godine proveo je u pripremama za pohod na Persiju.

U proleće 334. godine prelazi Helespont i stiže u Malu Aziju. Njegova vojska brojala je tada četrdeset hiljada vojnika. Do prvog sukoba Grka i Persijanaca došlo je u rano leto 334. godine na reci Graniku. Po Aristobulu, Aleksandar je izgubio samo tridesetičetiri vojnika a Pesijanci 22 500. Pobeda kod Granika otvarala je Aleksandru put u Malu Aziju.

Glavni grad Lidije Sard predao se bez borbe a isto tako i Efes, najznačajnije maloazijsko pristanište. Aleksandra su svuda dočekivali kao oslobodioca od persijskog jarma. Po njegovom naređenju zbacivane su oligarhijske vlade i uspostavljana demokratija. Gradovi su bili oslobođeni danka persijskom caru. Jedino su Aleksandru pružili otpor - ali su posle duže opsade osvojeni - Milet i Halikarnas.

Padom Halikarnasa, u jesen 334. godine završeno je osvajanje zapadne obale Male Azije. Aleksandar je vojnicima dao odsustvo, da provedu zimu u Makedoniji a da se u proleće 333. godine sastanu kod mesta Gordiona u Frigiji odakle je išao put u unutrašnjost persijskog carstva. Razrešivši gordijski čvor, Aleksandar je nagovestio da će biti gospodar Azije. Zauzeo je Paflagoniju i Kapadokiju i stigao u Tars, glavni grad Kilikije. Nameravao je da osvajanjem čitave Kilikije uspostavi vezu s Malom Azijom, a njegov vojskovođa Parmenion krenuo je na istok da zauzme klance koji vode u gornju Aziju.

Darije se sa ogromnom vojskom nalazio nedaleko od jednog sirijskog mesta u ravnici ali je taj položaj napustio, i krenuo prema Isu. Bila je to kobna greška jer vojska kakva je bila persijska mogla je svoju punu snagu da razvije samo u ravnici, a ne u tesnom prostoru pored mora gde se nalazio Is.

Već u prvom naletu Makedonci su uneli pometnju u persijske redove. Darije je pobegao i tad je nastalo rasulo u njegovoj vojsci. Bitka se završila u korist Makedonaca. Aleksandar je gonio Darija do dubako u noć ali je on uspeo da utekne, međutim njegova porodica je ostala u logoru i pala u ruke pobedniku. Bitka kod Isa odigrala se meseca majmakteriona (15.11-15.12) 333. godine. Žrtve na persijskoj strani bile su ogromne: Arijan kaže da je palo oko sto hiljada vojnika a kod Makedonaca svega četistopedeset.

Način na koji je Alekandar postupio prema Darijevoj porodici zadivio je savremenike: naredio je da se prema njegovoj ženi i majci postupa kao prema vladaricama a prema deci kao prema kraljevskoj deci i da se ništa ne učini što bi ih moglo uvrediti. Kada je kasnije umrla Darijeva majka priredio je veličanstven pogreb, a kada je od jednog odbeglog evnuha Darije saznao za ovoliku plemenitost Alekandrovu, u svojoj molitvi Ormuzdu rekao je, da ako on ne bude mogao da povrati moć Persije, neka niko ne stupi na njen presto osim Aleksandra.

Nakon pobede kod Isa Aleksandar je zauzeo feničke gradove Sidon i Biblos, a onda se isprečio Tir, neosvojivi grad, koji je pružao otpor sedam meseci. Pao je u leto 332. godine. Osvajanje Tira bilo je od izvandrednog značaja: pokorena je čitava Fenikija, njena flota propojena makedonskoj i time je Aleksandar imao premoć na moru i mogao je da preuzme pohod na Egipat.

Nakon Tira osvojeni su Palestina i Jerusalim. Posle dva meseca otpora pala je Gaza, poslednje naseljeno mesto na putu iz Fenikije u Egipat. Iz Gaze Alekandar stiže u Peluzij i prešavši Nil dolazi u Memfis, prestonicu egipatskih kraljeva.

Egipat se od 340. godine nalazio pod persijskom vlasću. Bio je u Amonovom hramu u unutrašnjosti Libijske pustinje. Pred Egipćanima on je istupao kao faraon i za njih je bio otelotvoreni bog - "Sin boga Ra". Aleksandar je civilnu vlast u Egiptu ostavio Egipćanima - dok su ranije bile 44 nome i svaka od njih imala jednog monarha, on je sad postavio dva upravitelja i to Egipćana. Ostavio je staru administraciju, ali je na vojne položaje postavio svoje oficire.

Najdalekosežnije posledice za život i kulturu Egipta imalo je osnivanje Aleksandrije po planu arhitekte Dinokrata, na ušću Nila. Gradnja je počela 331. godine u proleće. Izvanredan geografski položaj omogućio joj je nagli razvoj tako da je kasnije uz Kartaginu bila najveća luka u Sredozemlju.

Iste godine Alesandar je krenuo iz Memfisa natrag u Fenikiju. Saznao je da se Darije s vojskom utaborio kod Gaugamele u Siriji uz reku Bumod. Parmenion je predložio Aleksandru da napadnu noću ali je na to on odgovorio ovako: "Aleksandar mora pobediti otvoreno i bez lukavštine. Sramota je ukrasti pobedu."

Kod Gaugamele se 1. oktobra 331. godine odigrala bitka koja je odlučila sudbinu Persijskog carstva i donela Aleksandru naziv "Kralja Azije". Aleksandar je gonio Darija do Arbele, ali se povukao u pravcu Medije, do Egbatane.

Aleksandar stiže u Vavilon, a odatle za dvadeset dana u Suzu. Iz Suze je prošavši kroz Persijska vrata stigao u Persepolj, prestonicu Ahemenida. Osvajanje Persepolja početkom 330. godine predstavljalo je kraj pohoda Aleksandra kao hegemona helenskog saveza. Osvetnički rat Helena protiv Persije bio je završen. Ali on je ovu titulu zadržao, s tim što je sad postavio nove ciljeve koje je hteo da ostvari.

U Persepolju je saznao da je Antipatar (njemu je bila poverena uprava u Makedoniji) savladao spartanskog kralja Agisa III. Sparta se uvek protivila makedonskoj vlasti. Nije gubila nadu da će obnoviti svoju prevlast i povratiti nekadašnji uticaj pa je zato podsticala antimakedonske akcije. Do sukoba Agisove i Antipatrove došlo je približno u vreme bitke kod Gaugamele. Agis je pao na bojnom polju. Sparta je ovim porazom izgubila svaki politički značaj i Grčka je ostala mirna sve do Aleksandrove smrti.

U proleće 330. godine Aleksandar ide u staru medijansku prestonicu Egbatanu za Darijem. Tu mu je otpustio staru savezničku vojsku i tako raskinuo i poslednju vezu sa Korintskim savezom.

Bes, Darijev rođak, satrap Baktrijane spremao je Darijevo ubistvo. Aleksandar persijskog cara nije zatekao živog. Našli su ga 1. jula 330. godine kod mesta Hekatonpila. Aleksandar mu je odao poslednju počast, a zatim su po njegovom nalogu ostaci preneti u Pasargadu gde su bili sahranjeni u carskoj grobnici. Darijeva smrt predstavlja značajan momenat u Aleksandrovoj vladavini. Od tog vremena on se smatrao kraljem Azije kao pobednik nad Darijem; sada uzima na sebe ulogu njegovog naslednika a i osvetnika. Od tada se i u zvaničnim dokumentima naziva kralj Azije, i sva pisma namenjena azijskom delu carstva pečatio je Darijevim prstenom. U to vreme počeo je sa uvođenjem persijskog dvorskog ceremonijala.

Iz Hekatonpila, Aleksandar je krenuo u Hirkaniju i u najvećem gradu Zadrakarti proveo petnaest dana. Odatle je krenuo ka Baktriji. U Baktri je saznao za Limnovu zaveru iza koje su stajali Filota i njegov otac. Pošto je kaznio učesnuke zavere, u jesen 330. godine prešao je reku Oks i došao u Sogdijanu. Ptolomej Lagov sin uhvatio je Besa, koji se u međuvremenu bio proglasio kraljem Baktrije i tu vladao pod imenom Artakserks IV. Bes je bio smaknut u Egbatani posle tri godine.

Period od 330 - 327. godine Aleksandar je proveo u oblastima Baktrije i Sogdijane. Uslovi ratovanja bili su drukačiji u ovim zemljama nego do tada, i ove godine bile su veoma teške u Aleksandrovoj karijeri. Zauzeo je Marakandu (Samarkand) i severoistično od nje osnovao grad Aleksandrija Eschata (Ultima). Pošto je osvojio još sedam gradova krenuo je protiv Skita. Nakon odmora koji je dao vojsci 328/7. godine u proleće 327. nastavio se rat u Sogdijani gde su izbili neredi.

U Marakandi Aleksandar otkriva Hermolajevu zaveru ili zaveru paževa. Paževi su bili sinovi makedonskih plemića između 14. i 20. godina uzgajani za buduće zapovednike i najužu vezu s kraljem. Hermolaj je iz ličnih razloga rešio da se osveti kralju, ali je Ptolomej Lag sve na vreme otkrio i javio Aleksandru. Paževi su kaznjeni kamenovanjem (to je bila kazna za veleizdaju). Tada je obešeni Kalisten koji se protovio uvođenju persijskih običaja i bio blizak Hermolaju. Kalistenova smrt je jako mučno odjeknula u Grčkoj. Aleksandar je zbog tog svog postupka izgubio naklonost mnogih filozofa koji su ga od tada prikazivali kao tiranina govoreći da ga je prevelika sreća iskvarila.

U to vreme Aleksandra je sve više zaokupljala misao da stvori svetsko carstvo. Njegov pohod na Indiju predstavlja težnju da dođe do samog kraja sveta. Za svoje novo osvajanje pripremio je veliku vojsku. Broj vojnika u odnosu na 334. godinu bio se skoro udvostručio. Plutarh kaže da je u Indiju krenuo sa 12000 pešaka i 150000 konjanika. U taj broj uračunata je i komora, posluga trgovci, žene i deca vojnika, brodograditelji i veslači. Indi su tada smatrani najmnogobrojnijim narodom sveta. U ono vreme se verovalo se da je Ind gornji tok Nila, a da je Indija kopnom spojena sa Etiopijom.

U pozno leto 327. godine Aleksandar je prešao Indijski Kavkaz (Hindukuš) i tada mu je mladi radža Taksile, sa kojim je stupio u vezu još u Sogdijani, stavio svoju vojsku i državu na raspolaganje da bi mu Aleksandar pomogao u borbi protiv neprijatelja Taksile - Pora. Aleksandar je nameravao da osvoji sve zemlje do Inda a da sledećeg proleća udari na Pora, moćnog kralja Pendžaba. Vojsku je podelio na dva dela: jedan je sa Hefestionom, Perdikom i radžom do Taksile krenuo ka Indu, a on sam, sa drugim delom vojske krenuo na istok da zaštiti kretanje ostalih. Grad Taksila s one strane Inda prijataljski je primio Aleksandra.

Došao je do reke Hidaspa. Na drugoj strani reke, kralj Por vladao je velikom i bogatom kraljevinom. Bio je to najmoćniji radža Pendžaba. Odbio je Aleksandrov poziv da mu se pokloni i sakupio ogromnu vojsku da ga sačeka na granici svoje države. Tu na obali Hisdapa odigrala se krajem maja 326. godine najveća bitka u Aleksandrovom ratovanju i jedna od najvećih u istoriji Starog veka. Plutarh navodi podatak da je trajala osam sati. Por je bio poražen Aleksandar ga je izmirio sa Taksilom i ostavio ga da upravlja svojom dotadašnjom zemljom i još ga je bogato darivao. U ovoj bitci palo je hiljadu Makedonaca i 23 000 Indijaca. Aleksandar je osnovao grad Nikeju u čast ove pobede i grad Bukefaliju po svom konju Bukefalu.

Aleksandar je ostavio Kratera sa jednim delom vojske na Hidaspu, a sam je pošto je pokorio Singalu došao do Hifasisa - najistočnije od pet reka Petorečja. To je najistočnija tačka do koje je Aleksandar stigao. On je želeo da nastavi osvajanja, ali vojska je bila iscrpljena, nastalo je kolebanje, nezadovoljstvo želja da se vrate. Aleksandar je odlučio da odustane od svoje namere i objavio povratak. Na pragu nepoznatog sveta pokazalo se da je taj svet mnogo moćniji i veći no sto se mislilo, i on je odustao. Ponekad se kaže da je ovo bio prvi i jedini poraz Aleksandrov i to poraz koji su mu nametnuli njegovi vojnici. Posle ovoga Aleksandar nije doživeo ni jednu veliku pobedu, ali ovde je odneo pobedu nad samim sobom, jer je ocenio realne mogućnosta svoje vojske sa kojom je izvojevao mnoge pobede što mu je donelo slavu vojskovođe koji nikad nije bio poražen.

Na obali Hifasisa Aleksandar je naredio da se podigne stub na kome je pisalo: "Ovde se zaustavio Aleksandar", i nakon prinošenja žrtava zahvalnica, krenuo nazad. Ostavio je za sobom Porovu zemlju i plovio Hidaspom.

Pokorio je mnoga plemena, a naročito je bila teška borba sa Malima i Oksidračanima. Aleksandar je tad bio teško ranjen i pronela se vest o njegovoj smrti. Vojnici nisu verovali da je živ sve dok se nije pojavio pred njima. "Mnogima su kod njegove neočekiva ne pojeve nehotice navalile suze na oči… Kad je uzjahao opet ga videše, pa je čitava vojska klicala i pljeskala, a odjeknuše i obale i obližnje šumske doline. Kad se već približavao svom šatoru, siđe sa konja da ga svi mogu videti kako hoda. Tada se svi sa svih strana približiše, jedni mu dodirivahu ruku, drugi kolena, treći i samo odeću. Neki bejahu zadovoljni da ga bar i izbliza vide i zatim se udaljiše, pošto su mu sreću poželeli."

Brodovlje je u leto 325. godine došao do mesta Patale gde počinje delta Inda. Time je bio završen Indijski pohod. Čitava severna dolina Inda bila je pod makedonskom upravom. Aleksandar je u Patali ostao šest meseci. Pripremio je ekspediciju za istraživanje delte Inda, izgradio pristanište. Odlučeno je da flota krene u poznu jesen. Za vođu ekspedicije izabran je Nearh. Jedan deo vojske štitio je flotu od napada dok je plovila od Indije do ušća Tigra u Persijsko more.

Aleksandar je kopnom išao kroz Gedrosija (Beludžistan), danima su se kretali kroz pustinju bez kapi vode, sa živim peskom. Žega je bila takva va su jedno vreme išli samo noću i to uvek blizu obale jer su oni morali da se staraju o floti i da za nju kopaju bunare sa pijećom vodom. Ljudi su se razboljevali i umirali, stoka je ginula. Aleksandar je išao peške kao i vojnici, jeo što i oni.

"Međutim su neki lako oružani koji su se od vojske udaljili, da traže vodu, našli u nekoj maloj guduri malo loše vode. Mučno iscrpiše vodu i krenuše Aleksandru misleći, da mu nose veliko blago. Kada su već bili blizu, izliše vodu u kacigu i doneše je kralju. On je primi i pohvali donosioce, a zatim je izlije pred očima sveprisutnih. Tim činom čitava se vojska osokoli tako da se činilo, da su svi od Aleksandra dobili da piju izlitu vodu."

Većina pisaca kaže da je vojska za ova dva meseca puta kroz Gedrosiju pretrpela više nego za celog ratovnja u Aziji. Kad je stigao u Puru, Aleksandar je imao samo jednu četvrtinu od broja vojnika koje je poveo u Indijski rat. Nakon odmora u Puri vojska je došla u Karmaniju gde se sastala sa Kraterovim delom vojske. Tu je Aleksandar podigao još jednu Aleksandriju. Stigle su povoljne vesti o Nearhovoj ekspediciji.

On je plovio flotom 80 dana duž istočne obale Persijskog zaliva, doplovio do reke Pasitigris i njom uzvodno do Suze. Veliki je značaj ove ekspedicije, prvo jer je dokazala postojanje pomorskog puta između Indije i Mesopotamije, a Nearhova zapažanja proširila su znanja o tropskoj flori i fauni i upoznala Grke sa plemenima koja tamo žive.

U proleće 324. godine okupila se sva makedonska vojska u Suzi. Aleksandrova osvajanja bila su završena. Ali on nije bio samo osvajač, već uporedo i tvorac novog poretka…

Makedonska Monarhija i njegov karakter[uredi - уреди]

Aleksandar je nasljednik apsolutne monarhije koja će i u helenističko doba biti osnovni oblik vladavine. Položaj Aleksandrov u državi se menjao, razvijao sa širenjem poseda. U rat je krenuo kao kralj Makedonaca i hegemon Grka. Posle Isa bio je gospodar Azije, a nakon Gaugamele i Darijeve smrti smatrao se naslednikom Ahemenida.

Negov položaj bio je trojak. Bio je kralj Makedonije, hegemon Korintskog saveza i kralj Azije. On je vladao svojim carstvom donekle u duhu tradicija persijske monarhije, a delimično preko svojih generala koji su komandovali odredima njegove vojske. Pored Makedonaca u vojsku i administraciju ukljucio je varvare i tu su naročito značajan položaj zauzimali Persijanci. Oni su bili vojni guverneri u provincijama, sam Aleksandar bio je oženjen persijskom princezom Roksanom, a i makedonski vojnici sklapali su brakove s Persijankama. Mešanje Makedonaca i Persijanaca bio je značajan momenat u organizovanju carstva. Njihovo izjednačenje imalo je za cilj učvršćenje vlasti u osvojenim zemljama. Neki smatrju da je Aleksandar na ovaj način želeo da pomenute narode (Makedonce i Persijance) učini vladajućim u carstvu, a da svi ostali - Grci, Vavilonci, Feničani, Lidijci budu u podređenom položaju, dok postoji i jedno i drugo shvatanje da je Aleksandar na taj način hteo da stvori carstvo u kome bi svi narodi živeli u bratskoj slozi.

Po povratku u Susu 324. godine, on je jedinstvenom svečanošću pokazao kako zamišlja mešanje Makedonaca i Persijanaca: priređena je bila masovna svadba na kojoj se Aleksandar oženio jednom od Darijevih kćerki, a Krater Darijevom sinovicom. Istog dana venčalo se 10 000 Makedonaca Persijankama i Aleksandar ih je sve bogato darivao.

Aleksandar je u isti mah bio veliki kralj Persije i kralj Makedonije. Posle Darijeve smrti, njegovim carskim prstenom pečatio je pisma upućena azijskim podanicima, a pisma upućena Evropi i dalje je pečatio makedonskim pečatom. To što makedonski pečat nije upotrebio za naredbe Azijatima pokazuje da nije hteo da u njihovim očima bude osvajač, već da sa njima postupa kao njihov zakoniti vladar.

Kao i njegov položaj i carstvo je imalo trojaki karakter.

Aleksandar je sebe smatrao gospodarem svih zemalja koje je Persijancima oduzeo silom oružja i te azijske zemlje nisu bile prisjedinjene Makedoniji, već su činile poseban deo carstva gde je kraljeva volja bila najviši zakon. Kako je po nepisanim zakonima istočnjačkih despotija persijski car bio sopstvenik sve zemlje, Aleksandar je po pravu pobednika prisvojio sve Darijeve posede. Osnovne administrativne jedinice ostale su satrapije i u vreme Aleksandra i satrap je tu imao vrhovnu vojnu i civilnu vlast. Finansijski poslovi bili su povereni posebnim službenicima. Na položaj satrapa i finansijskih službenika postavljeni su makedonski oficiri. Maloazijski narodi dočekali su Aleksandra kao oslobodioca od persijske tiranije. On je bio za njih pun razumevanja: Lićanima je dao slobodu i vratio im stare zakone iako je novi satrap bio Makedonac. U Kariji je vratio na presto Adu, Mauzolovu sestru koju su Persijanci zbacili i postavio je za satrapa.

U Maloj Aziji Aleksandru je predstojalo rešenje veoma važnog problema - oslobođenje maloazijskih Grka. Vraćanje slobode ovim gradovima značilo je oslobađanje od persijske tiranije i uspostavljanje demokratskog uređenja. Ali ovi gradovi nisu bili u pravom smislu slobodni. U odnosu jedan prema drugom - da, ali ne i u odnosu prema kralju koji im je tu slobodu dao, jer kralj je, kad god je to hteo, mogao da se umeša u njihove unutrašne poslove.

Makedonija je i dalje zadržavala svoj raniji položaj kao matična zemlja. Iz nje su se stalno obnavljale snage, osnova vlasti Aleksandra i njegovih naslednika. U svim vojnim odredima komanda je bila u rukama Makedonaca, a pored persijskog satrapa uvek se nalazio makedonski strateg.

Mnogi makedonski oficiri protivili su se uvođenju persijskih običaja i Persijanaca u administrativne poslove i vojsku. Među njima bili su Filota i njegov otac Parmenion, Kalisten, pa Klit, Aleksandrov drug iz datinjstva i njegov spasilac kod Granika. Njihovo ubistvo outđilo je mnoge značajne ličnosti od Akeksandra.

Mir koji je zaveden u Grčkoj nakon pobede nad Agisom nije otklonio opasnost od novih pobuna. Aleksandar je bio daleko i to je ulivalo smelost njegovim protivnicima. Dvadesetih godina četvrtog veka najviše dolaze do izrazaja razlike između protivnika i pristalica makedonskog carstva u Atini. Delom zbog gladi koja je zahvatila grad usled zatvaranja crnomorskog tržista odakle je sada žito odlazilo makedonskoj vojsci, a delom zbog Aleksandrove odluke o povratku grčkih političkih emigranata. Ovom odlukom on je pogazio Ugovor o Opštem miru po kome nijedna strana nije imala pravo da se meša u unutrašnje stvari druge niti da pomogne vraćanje emigranata u bilo koju zemlju. Međutim, ovo je bilo jedino rešenje za te ljude koji su lutali unaokolo bez stalnog mesta boravka i predstavljali pretnju miru i bezbednosti.

Smrt Aleksandra Makedonskog i raspad države[uredi - уреди]

324. godine Aleksandar je otpustio deset hiljada veterana u Opisu. Za vođu puta natrag u Makedoniju odredio im je Kratera koji je trebalo da zameni Antipatra čijom politikom prema Grcima Aleksandar nije bio zadovoljan. Posle ovog nameravao je da organizuje ekspediciju koja bi ispitala Karpisko more i oplovila Arabijsko poluostrvo. Međutim u poznu jesen te godine Aleksandra je zadesio težak udarac-izgubio je svog najdražeg prijatelja Hefestiona. Da bi utišao bol za njim u zimu 323/4. godine preduzeo je pohod protiv Kosejaca koji su živeli između Medije i Susijane. To je bili njegovo poslednje ratovanje.

U Vavilon se vratio u proleće 323. godine. Ubrzo po povratku Aleksandar se razboleo. Posle jednog pira dobio je groznicu koja ga nije napustala čitavih osam dana. Kada su vojnici zatražili da prođu pored njegovog kreveta, svakom je stisnuo ruku i isdravljao ih pogledom. Umro je uveče 11. juna 323. godine, u 33. godini života, za atinskog arhonata Hegesija. Vladao je dvadeset godina i osam meseci.

Pošto je Aleksandar Makedonski umro bez zakonitog naslednika postavilo se pitanje da li ogromna svetska imperija koju je on stvorio može da opstane ili će doći do njenog raspada. Iako Aleksandar nije imenovao naslednika i rekao na samrti da carstvo ostavlja na najboljem. Presto je morao naslediti ili njegov polubrat Filip Andrej ili Aleksandrov i Roksanin sin rođen nakon njegove (očeve) smrti. Ali lična želja makedonskih generala za vlasću nadvladala je odanost dinastiji. Vodila se duga borba oko prestola u kojoj su pali svi članovi vladarske porodice.

Antigon zvani Jednooki, jedan od najsposobnijih Aleksandrovih vojskovođa približio se ostvarenju ideje o jedinstvenom carstvu kojim bi sam vladao, ali nije uspeo da namatne poslušnost celoj vojsci i da prisili ostale generale da priznaju njegovu vlast. Protiv njega su se ujedinili: Lismah u Trakiji, Seleuk u Vaviloniji, Ptolomej u Egiptu i Kasandar u Makedoniji. Oni su zadali odlučujući udarac Antigonu u bici kod Ipsa u Maloj Aziji 301. godine stare ere, u kojoj je Antigon poginuo. Ovom bitkom rešen je problem Aleksandrovog Carstva: ono je prestalo da postoji kao jedinstvena celina. Raspalo se na mnogo sastavnih delova od kojih su najvažnija tri: Sirija, koja je obuhvatala istočne teritorije Aleksandrove monarhije i neke oblasti u Malioj Aziji; njom su vladali Seleukidi; Egipat gde su vladali Ptolomejevići, potomci Ptolomeja Laga (Sotera-taj naziv je dobio jer je spasao Aleksandru život u borbi protiv Mala i Oksidracana) i Makedonija gde su vladali Antigonidi, potomci Antigona Jednookog.

U Egiptu i Siriji su "kraljevi", kako su sebe nazivali svu vlast zasnivali na osvajačkom pravu kao dijadosi - Aleksandrovi sledbenici. Oslanjali su se na najamničku vojsku.

U Makedoniji Antigonidi su se smatrali zakonitim naslednicima Filipove porodice i postepeno stekli poverenje i podršku naroda.

Budući da su ove tri dinastije vladale u zemljama koje su već bile navikle na apsolutističku monarhiju, imale su izgleda da se duže održe.

Što se Egipta tiče, Aleksandrija je postala ključ Egipta i njegova prestonica. Pod Ptolomejima Egipat je postao značajna pomorska sila Sredozemlja. Ptolomejevići su nastojali da egipatskoj trgovini obezbede slobodno i prostrano tržiste. Osporavali su Makedoniji i Siriji pravo gospodarenja na Egejskom moru i stoga je stalno dolazilo do sukoba oko vodećeg mesta u skupini egejskih ostrva. Ovaj neprekidni rat iscrpljivao je snagu monarhija i one nisu mogle da spreče jačanje decentralističkih sila.

Sirija koja je bila najheterogenijeg sastava raspala se 280. godine. Od nje se odvajaju Jermenija, Pont, Kapadokija i Bitinija. Oko 278.godine kada su u Malu Aziju prodrli Kelti dolazi do ocepljenja velikog dela Male Azije od monarhije Seleukida. Među ove nezavisne države spadala je i kraljevina Pergam u Misiji. Pergam je od 283. godine do 263. godine plaćao danak Seleukidama, a od 263. godine proglasio potpunu nezavisnost.

U Grčkoj su najjači otpor Makedoniji pružale dve institucije: Ahejski savez na severu Peloponeza i Etolski savez u severozapadnoj Grčkoj. Ova dva saveza su često bila u sukobu a Makedonija je znala da to vešto koristi. Zahvaljujući ovim borbama Rodos je proglasio nezavisnist. Postao je jedna od najvećih luka u Heladi, a njegova flota jedna od najmoćnijih u helenističkom svetu. Kasnije se borio protiv gusarenja i osiguravao bezbednu plovidbu u Egejskom moru.

Tako se u helenističkom svetu u doba Aleksandrovih naslednika nalazio veliki broj nazavisnih i poluzavisnih država.Nijedna helenistička država u to doba nije obuhvatala veliku teritoriju niti je raspolagala snažnom vojskom.

Egipat je izgubio skoro sve strane posede, Sirija je bila razdirana unutrašnjim nemirima, Makedonija ratovala sa Ahejskim i Etolskim savezom. Blagostanje koje je ranije vladalo u svetskom carstvu Aleksandra Makedonskog otišlo je u nepovrat.

Istorijski značaj Aleksandra Makedonskog[uredi - уреди]

Država koju je Aleksandar osvojio nije se održala, raspala se na grčko-makedonski svet, Egipat i Aziju.

Aleksandar je bio jedan od najvećih osvajača u istoriji i graditelj novog sveta. U bici je uvek bio na celu udarne jedinice, neustrašiv, ulivao je svojim borcima samopouzdanje, sam izvrsavao najteži deo zadatka. Njegov pohot u Aziju je niz uspeha od Granika preko Ipsa, Gaugamele do bitke s Porom.

Sraća je htela da se u trenutku Aleksandrovog dolaska na vlast na persijskom prestolu nađe najslabiji vladar kojeg su Ahemenidi ikad imali - Darije - čije je carstvo više imponovalo svoji fantastičnim bogatstvom i ogromnim razmerama nego vojnom snagom.

Makedonija je bila na vrhuncu svoje moći, persijska monarhija na rubu propasti - to je bila stvarnost u kojoj je Aleksandar izvršio svoje grandiozno delo. Ovakve istorijske okolnosti su nesumnjivo mnogo doprinele značaju koji on ima u istoriji, ali bez Aleksandovog vojničkog dara, istrajnosti i upornosti, nepokolebljive vere u pobedu, bez snage njegove ličnosti koja je ulivala divljenje i ljubav čoveku ratniku, bez takvog Aleksandra istorija bi svakako imala drugačiji tok.

Aleksandar je počeo da prihvata istočnjačke običaje radovao se da čuje da njegovi Makedonci satrapi govore persijski. Uvodio je Persijance u makedonske vojne odrede, proglašavao ih svojim rođacima. Ovakvi postupci izazvali su nezadovoljstvo makedonskih oficira jer su se plašili da će izubiti svog kralja. U upravi carstva bilo je više Persijanaca nego ostalih varvara a razlog tome je da su oni imali dobro izgrađen administrativni aparat, a u castvu takvih razmera kakvo je bilo Aleksandrovo, bilo je neophodno dobrvođenje administrativnih poslova.

Kao vladar sa neograničenom vlašću on je činio sve da ostvari blagostanje u svom carstvu. Unapredio je trgovinu, finansije, privredu. Bio je okružen pesnicima, umetnicim, i filozofima, gradio je gradove, podizao spomenike, mnogo važnosti pridavao obrazovanju svojih podanika, doprineo velikom kulturnom razvoju Carstva. Aleksandar je poznat kao jedan od najvećih graditelja gradova. Po predanju podigao je 70 gradova, a otkiveno je 16.

Preduzimao je velike istraživačke ekspedicije i na osnoviu toga pojavljuje se kao jedan od najvećih otkrivača sveta. Njegovo doba se po značenju meri sa dobom otkrivanja Amerike. Pored toga što su ekspedicije imale za cilj povezivanja pojedinih delova Carstva radi unapređenja trgovine, one su imale i čisto naučni karakter. Ispitivani su rudnici srebra, zlata i soli. U Indiji Nearhova ekspedicija imala je zadatak da li je Kaspijsko more otvoreno ili zatvoreno.

Veoma značajan rezultat Aleksndrovih osvajanja bilo je ekonomsko jedinstvo Istoka i Zapada. Tome je doprinelo podizanje gradova i osnivanje vojnih kolonija. Gradovi si podizani na raskrsnicama ili polaznim tačkama karavanskih puteva i vrlo brzo se razvili u važne trgovinske centre, a vojne kolonije na strateško važnim tačkama i bile su oslonac vlasti.

Od velikog značaja za ekonomsko sedinstvo carstva bila je Aleksandrova monetarna politika. Pustio je u opticaj blago iz riznica persijskih careva. Zbog velikog priliva zlata promenio se odnos srebra i zlata. Uveo je jedinstveno važenje za zlatnu i srebernu valutu. Kao novčanu jedinicu uzeo je atički novac, a ne persijski darik. Time je privreda dobila helenski karakter.

Jedna od najznačajnijih tekovina Aleksandrovih osvajanja je mešanje grčke kulture sa kulturom naroda Starog Istoka. Grčki jezik postao je jezik administracije, nauke i kulture. Neke oblasti Carstva su potpuno helenizovane, a i stare istočne civilizacije ostavile su trag u grčko–makedonskom svetu. Istočna shvatanja pomešala su se sa njihovim shvatanjima i ponekad davala nov sadržaj njihovoj kulturi.

Aleksandarje ostavio veoma snažan utisak kako na savremenike tako i na kasnije generacije. U uzrastu u kome je Aleksandar umro, Cezar je bio još sasvim nepoznat. Narodna mašta propisala mu je najveća junačka dela. Priča o Aleksandru ili božanskom Iskanderu živela je dve hiljade godina na 24 jezika i u preko 80 verzija.