Homerske himne

Izvor: Wikipedia
Glava Homera, kome su u antici pripisivane Homerske himne

Homerske himne (starogrčki: Ὁμηρικοὶ ὕμνοι) predstavljaju zbirku od 33 starogrčke himne nepoznatih autora koje su napisane u slavu pojedinih božanstava. Himne se nazivaju "homerskim" jer su napisane istim epskim metrom ― daktilskim heksametrom ― kao Ilijada i Odiseja, jer sadrže brojne epske formule koje je koristio i Homer i jer su napisane u istom dijalektu. U antici se autorstvo ovih himni pripisivalo Homeru,[1] pa je ta oznaka ostala uz njih do danas. "Cela ta zbirka, uzeta skupno, jeste 'homerska' u onom jedino korisnom smislu te reči, odnosno ona je do nas došla uz oznaku 'Homera' od najranijeg doba grčke pisane književnosti", primetio je A. W. Verrall 1894. godine.[2] Nije poznato ko je i kada sastavio ovaj zbornik, ali se pretpostavlja da je vrlo star i da ga je poznavao Kalimah, aleksandrijski pesnik iz 3. veka pne., jer je u svojim himnama pod snažnim uticajem homerskih himni.[3]

Historija[uredi - уреди]

Najstarije homerske himne verovatno su nastale u 7. veku pne., nešto kasnije od Homerovih i Hesiodovih dela. No, to najstarije homerske himne i dalje smešta među najstarije spomenike grčke književnosti; međutim, premda je većina tih himni sastavljena u 7. i 6. veku pne., neke su napisane možda tek u helenističko doba, a Himna Aresu verovatno je nastala u doba kasne antike ili u ranom srednjem veku i dodata je pošto je primećeno da u zbirci nema himne Aresu. Za Himnu Apolonu (3) sholijast uz Pindarovu Nemejsku odu II, 1 kaže: "Postojao je Kinet Hijanin, za koga se kaže da je od onih pesama koje se Homeru pripisuju spevao Himnu Apolonu. Ovaj Kinet je prvi u Sirakuzi rapsodirao Homerove pesme u 69. olimpijadi" (tj. oko 504. pne.).[4] Međutim, ta je himna nesumnjivo starija, jezgra joj nije mlađa od 700. pne. i verovatno potiče od nekog homerida sa Hija, koji u toj pesmi preporučuje Deljanima da na Apolonov praznik treba negovati pevanje Homerovih epopeja.[4] Walter Burkert izneo je tezu da je ta himna zapravo sastavljena 522. pne. za izvođenje na dvostrukom festivalu koji je organizovao Polikrat sa Samosa u čast Apolona Deloskog i Apolona Delfskoga.[5]

Ove himne, koje sigurno pripadaju žanru koji je nekada morao biti zastupljen s mnogo više dela od onih koja su nam sačuvana, razlikuju se po dužini: neke se sastoje od samo tri ili četiri stiha, a neke imaju i više od pet stotina stihova. U dužim himnama razlikuju se pojedini kompozicioni delovi: invokacija, pohvala i narativ, koji je ponegde dosta opsežan i izlaže mitsku povest boga (aretologiju), koja obuhvata njegovo rođenje, doživljaje i dela, osnivanje njegova kulta u razičitim delovima Helade itd.; takve veće himne jesu Himna Demetri (2), Hermesu (4), Afroditi (5) i već spomenuta Himna Apolonu (3), koju je David Ruhnken rastavio na dve: Himnu Apolonu Delskom i Himnu Apolonu Pitijskom.[4] U najkraćim himnama nema narativnog elementa. Duže himne možda su nastale spajanjem nekada odvojenih pesničkih slika.

U većini sačuvanih rukopisa iz vizantijskog doba na početak je stavljena treća himna. Slučajno su u Moskvi 1777. godine u jednom rukopisu iz 15. veka otkrivene još dve himne, koje su stavljene na početak, fragmentarno sačuvana Himna Dionisu i Himna Demetri, koja je potpuna osim nekoliko stihova s lakunama. Neke od kraćih himni možda zapravo predstavljaju samo izvatke iz većih celina u kojima je ispušten glavni narativni deo, a zadržani su samo invokacija i uvodni deo,[6] koje je rapsod mogao upotrebiti kao neku vrstu preludija (προοίμια) junačkim pesmama.[4] One duže su verovatno činile samostalne pesme, a neke su možda bile i završne pesme, jer na kraju nemaju nikakvog prelaza,[4] npr. Himna Ateni (11) završava se ovim rečima: "Zbogom, boginju, a nama daj sreću i blaženstvo".[7]

Ove 33 himne napisane su u slavu većine najvažnijih božanstava u grčkoj mitologiji; kraće su možda služile kao preludij (προοίμιον) rapsodima u recitovanju epskih pesama na svetkovinama održavanim po grčkom svetu: pevač često završava najavom naredne pesme.[8] Na primer, Himna Heliju (31) završava se ovim rečima: "Od tebe počevši slaviću rod smrtnih ljudi",[9] a više drugih ovako: "A ja ću se sećati tebe i druge pesme".[4] Pesma pod brojem 34, Domaćinima, nije himna, nego podsećanje da je gostoprimstvo sveta dužnost koju nalažu bogovi, što je snažna opomena kada je izgovara profesionalni rapsod.

Popis himni[uredi - уреди]

  1. Dionisu, 21 stih
  2. Demetri, 495 stihova
  3. Apolonu, 546 stihova (kombinacija dve, verovatno starije, himne, A i B)
  4. Hermesu, 580 stihova
  5. Afroditi, 293 stiha
  6. Afroditi, 21 stiha
  7. Dionisu, 59 stihova
  8. Aresu, 17 stihova (himna je verovatno nastala tek u srednjem veku i jedina nije u heksametrima)
  9. Artemidi, 9 stihova
  10. Afroditi, 6 stihova
  11. Ateni, 5 stihova
  12. Heri, 5 stihova
  13. Demetri, 3 stiha
  14. Majci bogova, 6 stihova
  15. Heraklu lavljeg srca, 9 stihova
  16. Asklepiju, 5 stihova
  17. Dioskurima, 5 stihova
  18. Hermesu, 12 stihova
  19. Panu, 49 stihova
  20. Hefestu, 8 stihova
  21. Apolonu, 5 stihova
  22. Posejdonu, 7 stihova
  23. Zevsu, 4 stiha
  24. Hestiji, 5 stihova
  25. Muzama i Apolonu, 7 stihova
  26. Dionisu, 13 stihova
  27. Artemidi, 22 stihova
  28. Ateni, 18 stihova
  29. Hestija, 13 stihova
  30. Geji, majci svega, 19 stihova
  31. Heliju, 20 stihova
  32. Seleni, 20 stihova
  33. Dioskurima, 19 stihova

Reference[uredi - уреди]

  1. Tukidid, Istorija peloponeskog rata, III, 104, gde se citira Himna Apolonu (προοίμιον Ἀπόλλωνος), tj. himna pod brojem 3.
  2. A. W. Verrall, "The Hymn to Apollo: An Essay in the Homeric Question", The Journal of Hellenic Studies 14 (1894:1–29), str. 2.
  3. Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 112.
  4. 4.0 4.1 4.2 4.3 4.4 4.5 Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 111.
  5. Walter Burkert, "Kynaithos, Polycrates and the Homeric Hymn to Apollo", Arktouros: Hellenic studies presented to B. M. W. Knox, ed. G. W. Bowersock, W. Burkert, M. C. J. Putnam (Berlin: De Gruyter, 1979), str. 53–62.
  6. Kao kakve "ljuske, uvodi i zaključci iz kojih je uklonjeno narativno jezgro", kako kaže Robert Parker, "The 'Hymn to Demeter' and the 'Homeric Hymns'", Greece & Rome 2nd Series 38.1 (April 1991, str. 1-17).
  7. Himna Ateni (11), st. 5.
  8. Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. hymns (Greek), str. 736.
  9. Himna Heliju (31), st. 19–20.

Izabrani prevodi[uredi - уреди]

Vanjski linkovi[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

Wikiizvor
Grčki Wikiizvor ima originalni tekst vezan uz ovaj članak:
  • Thomas W. Allen, William R. Halliday, and Edward E. Sikes, The Homeric Hymns. Oxford: 1936.