Kinička škola

Izvor: Wikipedia

Kinička škola bila je jedna od sokratskih škola u okviru antičke filozofije. Kiničari (grč. κυνικοί, lat. cynici) – kako se pripadnici te škole nazivaju – odbacivali su njima savremene društvene vrednosti i konvencije, često i na načine koji su za njihove savremenike bili prilično šokantni. Iz ovog filozofskog pravca razvilo se i značenje koje reč "cinizam" ima danas, a koja označava određeno podrugljivo neverovanje u dobrotu ljudskih motiva te pomalo prezrivo osećanje vlastite superiornosti. Međutim, strogo uzevši, moguće je biti (filozofski) kinik i ne gajiti istovremeno bilo kakvo osećanje vlastite nadmoći.

Kiničku školu osnovao je Antisten (oko 445–oko 360. god. st. e.), jedan od Sokratovih učenika, za koga Platon u Fedonu kaže da je bio prisutan i u trenutku Sokratove smrti. Antisten nije sledio primer drugih Sokratovih učenika, među njima i Platona, koji su nakon Sokratove smrti pobegli iz Atine, nego je ostao u njoj i u vežbalištu Kinosargu otvorio svoju škola, koja je po tom vežbalištu dobila ime "kinička", a možda i po načinu života njenih pripadnika – prevenstveno Antistenovog učenika Diogena iz Sinope – koji su zbog svoga načina života upoređivani sa psima (κυνικός od κύων = pas).

U oblasti teorije saznanja Antisten je potpuni senzualist i nominalist, odnosno smatrao je da čulna (sensus) percepcija predstavlja osnovu istinske spoznaje te da postoje samo pojedinačne stvari a opšti pojmovi i opšte ideje su samo tvorevine misli i imena (nomina) za pojedinačne stvari. Stoga je bio protivnik Platonove teorije ideja, koju je ismejavao i jednom je primetio: "O Platone, ja vidim konja, ali ne vidim konjstvo" (Simplikije, In Arist. Categ. 208, 29 i d.). Međutim, glavno polje zanimanja kiničara bila je etika, kojoj je Diogen dodao sociologiju i politiku.

Kiničari se mogu smatrati sokratovcima po tome što polaze od Sokratovog stava da je razum podloga vrline, s tom razlikom što oni vrlini daju praktični karakter: vrlini treba manje znanja i reči, a više sokratovske snage karaktera, dakle volje. Oni su sokratovci i po tome što smatraju da se treba osloboditi telesnih strasti i nagona i, najzad, što uče da je vrlina uslov sreće i dovoljna za sreću. Oni ne odbacuju zadovoljstvo koje samo dolazi, nego samo ono koje se posebno traži. Onaj ko je pošao putem vrline, taj je mudar, uzvišen na bogatstvom, čašću, zadovoljstvu i životom, a ostali su budale, i zato kiničari sve ljude dele na mudrace i budale. Mudrac ne zna ni za radost ni za žalost, njega ne muče ni brige ni bolovi ni strasti ni ljubav ni mržnja ni bilo kakva čežnja ili potreba. Njega, dakle, krasi ravnodušnost (ἀπάθεια = apatija).

U negativnom delu svog sociološko-političkog učenja kiničari donekle podsećaju na sofiste, jer odbacuju društvene običaje i konvencije, ali i predrasude. Radikalniji od njih negiraju kako ropstvo i patriotizam tako i porodicu i državu, premda ne uvek državu po sebi, nego uglavnom njima savremenu konkretnu državu u kojoj su živeli. Njihov ideal je kosmopolitizam (Diogen iz Sinope bio je, koliko se zna, prvi u istoriji koji je rekao za sebe da je "građanin sveta" = κοσμοπολίτης, Diog. Laert. VI, 72). Neki ispitivači pretpostavljaju da su se kiničari zalagali za zajedničku imovinu građana, ali to se ne može pouzdano utvrditi. Međutim, zna se da su zagovarali zajednicu žena i dece, da su bili veoma slobodni u pogledu na religiju: naročitih bogova nema, postoji samo jedan bog.

Glavni kiničari u ranom razdoblju bili su, pored Antistena i Diogena iz Sinope, još i Monim, Onesikrit, Krates iz Tebe i njegova žena Hiparhija, zatim Metrokle, Menip iz Gadare, Bion iz Boristena i Kerkid, dok su u rimskom periodu najznačajniji bili Demetrije (prijatelj Seneke Mlađeg), Enomaj i Demonaks. Svi su se oni u većoj ili manjoj meri pridržavali kiničkog učenja kakvo je ustanovio Antisten.

Tako je kinizam pripremio tle za shvatanje života koje će imati širu osnovu no ono koje se razvilo u malom grčkom polisu. Kinička etika se modifikovala i popela do opšteg shvatanja života i tako modifikovana prerasla u stoicizam, koji je začeo Zenon iz Kitija, učenik Kratesa iz Tebe, a koji će postati naročito raširen filozofski pravac u Rimskom carstvu.


Presokratska filozofija > Sokratska filozofija > Helenističko-rimska filozofija

Sokrat

Kinička škola : Antisten - Diogen iz Sinope - Monim - Onesikrit - Krates iz Tebe - Hiparhija - Metrokle - Menip - Bion - Kerkid

Kirenska škola : Aristip iz Kirene - Ptolemej iz Etiopije - Antipatar iz Kirene - Toodor Ateista - Hegesija

Megarska škola : Euklid iz Megare - Diodor Kron - Ihtija - Pasikle - Trazimah - Klinomak - Eubulid - Stilpon - Apolonije Kron - Eufant - Brison - Aleksin

Elidska škola : Fedon iz Elide - Menedem iz Eretrije

Platon

Eksterni linkovi[uredi - уреди]