Sofisti

Izvor: Wikipedia

Sofista (grč. σοφιστής, množ. σοφισταί) termin je kojim je u antičkoj Grčkoj nazivan čovek koji je posedovao određenu veštinu i koji je stoga mogao za sebe tvrditi da je mudar (σοφός). Od 5. veka st. e. ovaj se termin uglavnom koristio za učitelje koji su putovali od grada do grada i držali predavanja za novac. Njihova su predavanja bila na polju geografije, matematike, prirodnih nauka, lingvistike, ali najviše su se trudili u toma da mlade ljude osposobe za uspešan javni i politički život: prema vlastitim rečima, oni su poučavali vrlinu (ἀρετή).

Društvene promene[uredi - уреди]

U političkom i kulturnom životu Grčke 5. veka st. e. dogodile su se velike društvene promene. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo živ privredni, politički i prosvetni rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta problematiku prirode i usredsređuje se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu društvenu problematiku – time počinje antropološki period antičke filozofije. Društvena previranja unuar same demokratske Atine, zatim rat s aristokratskom Spartom, odvodili su interes ljudi od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu opštu vrednost itd.

Razvoj demokratskoga državnog uređenja doveo je na vlast široke narodne slojeve. S promenom političkoga života tesno je povezana i promena na polju obrazovanja, jer u doba demokratije nije više uspeh pojedinca zavisio od njegovog porekla, nego od sposobnosti i znanja. Naravno, u takvo vreme nije više zadovoljavao stari način obrazovanja u kojem se od mladog čoveka zahtevalo da u gimnaziji dobro izvežba svoje telo te da nauči čitati, pisati i računati, a uz to da se pomalo bavi muzikom i čitanjem pesnika. Novo doba tražilo je šire i veće obrazovanje, a želja za njim zahvatila je veliki broj ljudi. Posebno je za tim težila omladina u želji da se s većim znanjem uspešnije bavi državnim poslovima i lakše dođe do ugleda, položaja i slave. A ko je želeo da uspešno nastupa u veću (βουλή), narodnoj skupštini i u sudnicama, morao je naročito biti vešt u lepom, jasnom i uverljivom načinu govora.

Uspon sofista[uredi - уреди]

Takva situacija izbacila je na površinu sofiste, putujuće učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke građane. Biti sofista značilo je, doslovno, biti ljubitelj mudrosti. Njihov rad imao je dvojaki karakter. U posebnim predavanjima bavili su se obrazovanjem mladih; predavali su retoriku, eristiku (veštinu prepiranja), metafiziku, etiku, politiku i gramatiku, zatim poetiku, matematiku, astronomiju, meteorologiju, kosmologiju i teoriju muzike. U popularnim su pak predavanjima ljudima željnim znanja izlagali rezultate dotadašnjih naučnih istraživanja. Ta su predavanja držali po privatnim kućama i na javnim mestima. Predavanja su bila ili govori, sastavljeni po svim pravilima retorike, ili improvizacije o različitim temama koje su zanimale slušaoce. Sofisti su se bavili i književnim radom, pa se njima zapravo može pripisati i stvaranje umetničke atičke proze.

Mladići koji su išli sofistu u školu želeli su da steknu obrazovanje i okretnost u govoru koja je bila potrebna tadašnjem čoveku koji je hteo da učestvuje u javnom životu. Tako je glavni zadatak sofistike postala naučna i retorička priprema ljudi za političku delatnost. Za svoj rad dobijali su sofisti platu. Zbog toga je reč σοφιστής počela poprimati uvredljivo značenje koje u početku nije imala, jer σοφιστής ima u početku isto značenje kao i σοφός, tj. označava učenog čoveka.

Pogrdnom značenju reči σοφιστής značajno je doprinela i Aristofanova komedija, a posebno Sokratova, Platonova i Aristotelova polemika, u kojoj su pobijali sofističku nauku i rad. Najnegativniju karakteristiku sofistike dao je Platon u svoja dva dijaloga Sofist i Protagora. Aristotel je u spisu Sofistički zaključci (Σοφιστικοὶ ἔλεγχοι) ovako definisao sofistiku: sofistika se pričinjava učenošću, a nije, a sofist je trgovac mudrošću koja se čini mudrošću, a nije. Takvo negativno mišljenje o sofistima ostalo je do 19. veka, kad su se pojavili prvi njihovi branioci, koji su utrli put dubljoj analizi njihovog učenja i naglasili istorijski značaj grčke sofistike.

Nema sumnje da su sofisti odigrali značajnu ulogu u kulturnom razvitku Grčke. Pre svega, oni su filozofsko istraživanje skrenuli od prirode na čoveka i time udarili temelje psihologiji, logici i estetici. U svojim ispitivanjima podvrgli su kritici pravo, religiju i etiku. Tvrdili su da su etički principi relativni i da, prema tome, nemaju apsolutnu vrednost. Tako su, na primer, pojedine pojave kod nekih naroda moralne, a te iste su kod drugih naroda nemoralne. Pojam dobra i zla je, dakle, relativan.

Najpopularniji sofist bio je Protagora (Πρωταγόρας, oko 481–411. st. e.) iz Abdere u Trakiji. Njegov stav: "Čovek je merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" – izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike. Jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može spoznati. Istina bi, dakle, bila svedena na to da svaki čovek za sebe određuje šta je istina, a šta nije. Prema tome, istina je krajnje relativna kategorija. Tako tumači Protagoru i Platon, njegov najoštriji kritičar. U jednom od Aristotelovih spisa, međutim, nailazi se na mišljenje da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno, te da kriterij istine, po njemu, i nije tako subjektivan kako se misli.

Mlađi sofisti[uredi - уреди]

Protagora je govorio i to da o svakoj stvari postoje dve tvrdnje, od kojih je jedna drugoj suprotna. Iz toga proizlazi da se o svakoj stvari može tvrditi na dva načina, i to "za" i "protiv". Protagora je štaviše upućivao svoje učenike u to kako da slabiju tvrdnju učine jačom. Ali ta se dijalektika kod mlađih sofista pretvorila u eristiku, čiji je cilj bio samo to da dođe do uspeha bez obzira na istinu i pravo. Zato treba razlikovati starije, ozbiljne sofiste (Protagora, Gorgija, Hipija, Prodik), koji deluju u vreme tokom i posle peloponeskog rata, te mlađe sofiste, njihove učenike, koji su bili jednostrani nastavljači i nisu imali filozofske ozbiljnosti niti smisla za traženje istine. Kod mlađih sofista reči "slabiju tvrdnju učiniti jačom" (τὸν ἥττω λόγον κρεῖττω ποιεῖν) dobijaju smisao: dovesti do pobede tvrdnju koja s obzirom na pravo i istinu ne vredi upravo ništa.

Sofisti su se tako pretvorili u vešte erističare koji su s jednakom uverljivošću dokazivali bilo kakve postavke, pa čak i takve koje su se međusobno potpuno isključivale. Budući da njihov zadatak više nije bio u tome da se dođe do istine, već da se protivnika u raspravi zbuni i nadmudri, dovijali su se oni različitim doskočicama i lukavim jezičko-logičkim problemima, nazvanim sofizmi. Takođe, znali su, na primer, otegnuti svoj govor u tolikoj meri da se više nije moglo zbog mnoštva stvari koje su izrekli jasno razumeti i pratiti izlaganje, ili su govorili vrlo brzo, a znali su i provocirati protivnika, pa ovaj u svom besu više nije bio sposoban da obraća pažnju na logičko rasuđivanje.

Vidi također[uredi - уреди]

Vanjski linkovi[uredi - уреди]