Gline

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Za ostale upotrebe, pogledajte Glina (razvrstavanje).
Gay head, lokacija na obali Martha's Vineyarda, koja se gotovo u potpunosti sastoji od gline
Glina
Rasušena površina glinenog tla
Datoteka:Glinac 2.jpg
Glinac, sa više klastične komponente

Glina je plastični poluvezan sediment nastao dijagenezom (vezivanjem) mulja, pelitskog materijala transportovanog vodom i istaloženog u vodenoj sredini. Osim glina koje postaju transportom i taloženjem muljevitog materijala, postoje i one koje su postale i ostale na mestu raspadanja primarnog materijala. To su takozvane rezidualne ili sedimentarne gline.

Ovaj pelitski materijal može biti vezan ili isušivanjem ili istiskivanjem vode pod pritiskom gornjih slojeva. Glina predstavlja srednji stadijum u dijagenezi muljevitog materijala. Pod uticajem pritisaka, ili vrlo intenzivnim isušivanjem, ovaj materijal gubi plastičnost i prelazi u čvrstu slojevitu stenu koja se naziva glinac.

Mineralni sastav[uredi - уреди]

Gline i glinci su veoma rasprostranjene sedimentne stene. Sastoje se od minerala glina i raznih primesa.

Među mineralima glina najvažniji su kaolinit, hidroliskuni (ilit), monmorionit, i drugi aluminijski silikati. Sporednim sastojcima u glinama smatramo zrna kvarca i, veoma retko, cirkona, apatita, granata i drugih. Gline često kao primese sadrže i hidrokside gvožđa, koji stenu pigmentiraju crvenkasto, žuto, ili mrkocrveno. Često sadrže i organske supstance (naročito bitumiju), koje im opet daju tamnosivu, pa čak i crnu boju. Male količine mangana boje stenu zelenkasto.

U glinama može preovlađivati jedan od minerala glina, i tada su to monomineralne gline, ili je nekoliko minerala zastupljeno u približnim količinama, kada ih nazivamo polimineralnim.

Prema mineralnom sastavu, razlikujemo sledeće vrste glina:

  • kaolinitske ili vatrostalne gline, koje su pretežno izgrađene od kaolinita. Često nastaju i kao produkti raspadanja na mestu, u neposrednoj blizini matične stene (obično granita). Upotrebljavaju se u industriji porcelana i elektroporcelana, zatim u livačkoj industriji, kada moraju imati mali sadržaj gvožđa i visoku vatrostalnost.
  • monmorionitske gline, izgrađene su pretežno od monmorionita. Imaju jako izraženu osobinu bubrenja i apsorpcije organskih materija. Koriste se u industriji fine keramike, tekstilnoj industriji, livačkoj industriji, industriji šećera, itd. Bentonitske gline su po sastavu monmorionitske gline, koje nastaju izmenama vulkanskog pepela - tufova. Za industrijske potrebe, bentonitske gline moraju imati bar 80% monmorionita.
  • uma, ili suknarska glina, takođe je monmorionitska glina. To je glina sa velikom sposobnošću za upijanje masti, i nekada je upotrebljavana u suknarstvu, po čemu je i dobila ime. Uma obično sadrži povećanu količinu magnezijuma i kalcijuma. Kao uma se koristila i svaka monmorionitska masna glina, uključujući i bentonit.
  • ilovače su nečiste gline koje sadrže pesak i kalcijum - karbonat. Upotrebljavaju se u ciglarskoj industriji, ako sastav glina nije strogo standardizovan. Peskovita ilovača je nečista glina sa velikim sadržajem peska, kao klastičnog komponenta.
  • laporovita glina, sadrži kalcijum - karbonat, obično 5 - 15%.

Podela glina prema postanku[uredi - уреди]

Prema mestu postanka, gline delimo na rečne, barske, jezerske i marinske. Specifično mesto ovde svakako zauzimaju sedimentarne (rezidualne) gline.

  • Barske gline imaju obično sočivast način pojavljivanja, onečišćene su šljunkom, peskom i organskom materijom, pri čemu je debljina sočiva redovno mala.
  • Jezerske gline su slojevite i mogu imati znatno rasprostranjenje. Sadržaj krupnije frakcije u glini raste prema obalskoj liniji. Ova ležišta daju dobre vatrostalne kaolinitske gline.
  • Marinske gline stvaraju se u dubokomorskom i priobalnom regionu. U priobalnom delu materijal je slabije sortiran. Slojevitost je česta, ali se marinske gline javljaju i u obliku sočiva. Dubokomorske gline obično imaju veliko horizontalno rasprostranjenje i ujednačenu granulaciju i sastav.
  • Šljunkovita ilovača (lednička glina) nastaje od najsitnijeg materijala koji nije transportovan vodom, nego ledom. Sem pelitskih čestica, obično je u ovom sedimentu prisutno i dosta krupnijeg detritusa, po čemu je i dobila ime. Zbog kraćeg transporta i manjeg dejstva vode na materijal, mnogo je heterogenijeg sastava nego obične gline. Po sastavu se ova glina dosta približava lesu. Ledničke gline nisu slojevite stene. Klasiranje materijala po krupnoći je veoma slabo. I šljunkovita ilovača može da se koristi u ciglarskoj industriji.
  • Crvenica ili terra rossa predstavlja pelitski materijal koji nastaje raspadanjem krečnjaka. Pri razaranju krečnjaka, kalcijum - karbonatna supstanca biva odnošena vodom, a u ostatku raspadanja koncentrišu se oksidi i hidroksidi gvožđa i aluminijuma. Ime je dobila zbog karakteristične crvene boje, koja potiče od povećanog sadržaja gvožđa. Uz okside i hidrokside gvožđa i minerala glina u ovim stenama koncentrišu se često i boksitni minerali (interesantni kao sirovina za dovijanje aluminijuma).
  • Uljni škriljci su pelitske stene koje sadrže preko 10% organske materije, kerogena. To su tamnosive, tamnomrke ili žutomrke stene nastale u većim jezerima, močvarama i plitkovodnim delovima šelfa.

Pojavljivanje glina[uredi - уреди]

Gline su obično slojeviti do tankoslojeviti sedimenti, katkad nepravilno slojeviti, trakasti ili sočivasti. Kosa slojevitost nije karakteristična. Samo rezidualne gline obično nisu slojevite i sadrže dosta minerala primarne matične stene, pogotovo kvarca (ako ga je bilo u primarnoj steni) te se zbog toga, pre upotrebe, moraju prečišćavati.

Upotrebe i ograničenja[uredi - уреди]

Gline su stene, koje mogu, ako su čiste, predstavljati izvanredan materijal za industrijske potrebe. Sa druge strane, predstavljaju, za građevinare, veoma nepogodno tlo za gradnju, zbog osobine da ne propuštaju vodu. Na slojevima gline stvaraju se klizišta koja mogu da ugroze sve građevinske objekte. Nosivost glina je izuzetno mala, zapravo, ove stene podnose samo minimalna opterećenja. Zato se glinovita zemljišta pre gradnje elektohemijski konsoliduju.

Literatura[uredi - уреди]

  1. Đorđević V., Đorđević P., Milovanović D. 1991. Osnovi petrologije. Beograd: Nauka

Minerali