Publije Terencije Afer

Izvor: Wikipedia
Terencije

Publije Terencije Afer (lat. Publius Terentius Afer, oko 195. st. e. – 159. st. e.) bio je, nakon Plauta, drugi veliki pisac komedija u rimskoj književnosti.

Sadržaj/Садржај

Život[uredi - уреди]

Terencije je rođen oko 195. god. st. e. (tačna godina nije poznata) u Kartagini, pa je zato i nazvan Afer (= "Afrikanac"). U Rim je došao kao rob rimskog senatora Terencija Lukana, koji mu je pružio formalno obrazovanje i kasnije ga, oduševljen njegovim talentom, pustio na slobodu.

Kao književnik Terencije je, isto kao i Enije, pripadao uglednom krugu Scipiona Afrikanca Mlađeg, kasnijeg osvajača Kartagine u trećem punskom ratu. Ovaj je književni krug posebno podržavao helenizaciju koja je sve više prožimala rimsko društvo, a njegov drugi istaknuti član bio je Gaj Lelije. Terencijevi književni protivnici čak su širili glasine o tome kako njegove komedije zapravo pišu Scipion i Lelije, kojima je zbog plemenitog porekla bilo nedostojno da se javno pojavljuju kao scenski pisci.

Kada je imao 25 godina Terencije je, nakon što je na pozornici prikazao svojih šest komedija, napustio Rim i krenuo u Grčku. Prema tvrdnjama iz antike, na ovom putovanju je i umro.

Dela[uredi - уреди]

Kao i Plaut, Terencije je prerađivao dela nove atičke komedije. Kao i Plaut, bio je mnogo više od običnog prevodioca, kako se vidi i iz nedavnih otkrića ostataka antičkih grčkih komedija na koje se ugledao. Ipak, Terencijeve se komedije stilski, jezički i situaciono snažno razlikuju od Plautovih. Od šest njegovih komedija četiri se zasnivaju na Menandrovim originalima ("Devojka s Androsa", "Samomučitelj", "Braća" i "Evhnuh"), dok su ostale dve ("Svekrva" i "Filemon") napisane na osnovi dela slabo poznatog Apolodora Karišćanina. Kako Filemon i Difil, kojima se Plaut obilno služio, nisu zastupljeni, vidi se da Terencije poseže samo za delima "najviših" predstavnika nove atičke komedije.[1] Radnja i opšta atmosfera Terencijevih komedija u potpunosti su "grčke": u njima nema plautovske "romanizacije" likova i situacija

Prolozi, u kojima se kod Plauta daje sažetak dramske radnje ili sažetak događaja koji su dramskoj radnji prethodili, kod Terencija su posvećeni isključivo polemici o književnim pitanjima. Terencije se, naime, suočavao s jakom književnom opozicijom koja je dolazila od komediografa Luscija Lanuvina, a možda i iz kruga oko komediografa Cecilija Stacija. Ta je kritika pesniku prebacivala previše slobodno tretiranje grčkih originala, kontaminaciju (= spajanje dva ili više grčkih originala u jednu rimsku obradu) te optužbu da on zapravo i nije pisac komedija prikazanih pod njegovim imenom. Terencije se od ovih optužbi brani u prolozima svojih drama, za koje se može reći da predstavljaju najranije dokumentovane primere književne kritike. U njima saznajemo i kakvi su u to doba bili pogledi na originalnost književnog stvaralaštva: prevod komada s grčkoga jezika smatrao se originalnim delom, ali korišćenje dela koje je već bilo obrađeno na latinskom jeziku smatralo se "krađom". Kontaminaciju, koja se u prolozima opravdava pozivanjem na praksu Nevija, Enija i Plauta, koristi Terencije veoma oprezno, pazeći da se ne poremeti stroga arhitektonika radnje i dosledno razvijanje likova.

Rukopis jedne Terencijeve komedije iz 826. godine

Jezik Terencijevih komedija je govor obrazovanih krugova rimskog društva i bliži je književnom latinitetu nego Plautov. Njegovi dijalozi izbegavaju lakrdiju i grubost. Drame su mu prožete sentimentalnošću i humanizmom, ali u komičkoj snazi znatno zaostaju za Plautovim.

I u Terencijevim komedijama nalaze se svi oni tipski likovi (strogi otac, zaljubljeni mladić, lukavi rob itd.) koji su stalna karakteristika nove atičke komedije i njegovog prethodnika Plauta. Sačuvano je svih šest Terencijevih komedija:

  • Devojka s Androsa (Andria, oko 170. st. e.; Andros = jedno od kikladskih ostrva, oko 10 km jugoistočno od Eubeje) građena je na suprotnosti dva lukavca: to su, s jedne strane, starac koji želi da mu se sin oženi kćerkom bogatog suseda, a s druge strane rob starčevog sina, koji svome gospodaru pomaže da se oženi voljenom siromašnom devojkom. Rasplet je tipičan: u uobičajenoj sceni "prepoznavanja" ispostavlja se da je siromašna devojka u stvari davno izgubljena kćerka istog onog suseda.
  • Svekrva (Hecyra, 165. st. e.) na ironičan se način bavi ljubavnom tematikom. Mladić se na očev nagovor, a protiv svoje volje, oženio devojkom plemenitog roda, iako je bio zaljubljen u jednu heteru. Ipak, vremenom je zavoleo svoju suprugu i, nakon nekoliko meseci braka, s njom vodio ljubav. Ustanovi se, međutim, da je ona bila trudna još pre nego što je stupila u brak. To njena majka pokušava da sakrije tako što izmisli da između devojke i njene svekrve postoji nekakav sukob, pa zbog toga devojku odvede natrag roditeljskoj kući. Mladić odluči da se iz poštovanja prema svojoj majci razvede od žene. Nakon daljih peripetija sve se završava srećno uz tipično "prepoznavanje": na osnovi jednog prstena ustanovi se da je mladić zapravo onaj muškarac koji je devojku obljubio pre braka.
  • Braća (Adelphoe, 160. st. e.) bave se problemom vaspitanja: strogi Atinjanin Demeja, koji sve svoje vreme provodi u radu na svom seoskom imanju, ima dva sina, od kojih jednog posinjuje njegov brat neženja koji živi u gradu i uživa u udobnostima gradskog života. U skladu sa različitim karakterima, dvojica braće vaspitavaju dva mladića na sasvim različite načine. U drami oba mladića upadaju u ljubavne probleme, u koje se upliće i strogi Demeja, koji počinje i s karikiranjem bratovljeve liberalnosti. Uz pomoć jednog spretnog roba sve se srećno završava, ali Terencijeva poruka je u tome da su pristupi oba brata pogrešni te da se prava mera nalazi negde u sredini.
  • Samomučitelj (Heauton Timorumenos, oko 163. st. e.) bavi se sličnim problemom porodičnog vaspitanja: otac sebe stavlja na teške kazne zato što je svojom strogošću naterao sina na bekstvo od kuće. Međutim, taj starac je mnogo srdačniji od suseda koji je na rečima liberalan ali u svojoj porodici nije umeo stvoriti uzajamno poverenje.
  • Evnuh (Eunuchus, 161. st. e.) govori o mladiću koji je zaljubljen u heteru. Hetera pak pokušava da isposluje oslobađanje jedne devojke iz ropstva, za koju zna da je rođena kao slobodna. Dogovorila se sa nekim plaćenikom, jednim od svojih ljubavnika, da joj kupi ovu devojku kao poklon. Mladićev mlađi brat ugleda devojku dok je plaćenik dovodi i odmah se zaljubljuje u nju. Na predlog lukavog roba, mlađi brat se predstavlja kao evnuh, čime lako dobija pristup u devojčine privatne odaje u heterinoj kući. Iskoristi prvu šansu i obljubi devojku. Nakon peripetija, u koje se uključuje i devojčin brat, sve se srećno završava, a mladić koji se predstavljao kao evnuh oženio se s devojkom koju je obljubio.
  • Formion (Phormio, 161. st. e.) ima takođe ljubavnu tematiku i zasniva se na situacijama intrige i zamene identiteta. Središnje mesto zauzima lukavi parazit, po kome je komedija i dobila ime i koji sve vreme usmerava dramsku radnju. Upotreba "dvostrukog" zapleta s dva zaljubljena mladića i njihova dva oca pružaju pesniku mogućnost za dubinsku karakterizaciju likova.

Reference[uredi - уреди]

  1. Terencije je ipak za svoj komad Braća uzeo jednu scenu iz Filemonove komedije Ljudi što umiru zajedno (Συναποθνῄσκοντες).

Vanjski linkovi[uredi - уреди]