Византијско царство

Izvor: Wikipedia

Latinična verzija


Βασιλεία Ρωμαίων Empire of the Romans
Flag of the Greek Orthodox Church.svg
Грб династије Палеолога.

Мото: Βασιλεὺς Βασιλέων
Βασιλεύων Βασιλευόντων

(грчки: Цар царева царује царевима)

330. Константинопољ постаје нова престоница Константинове државе.
395. Царство се дели на Источно и Западно, одмах после смрти Теодосија I.
527. Јустинијан I крунисан за цара.
532-537.
Јустинијан подиже цркву Света Софија (Ιερός Ναός Αγίας Σοφίας)
533-554. Јустинијанови генерали поново заузимају територије северне Африке и Италије које су насељавали Вандали и Остроготи.
568. Инвазија Ломбарда има за последицу губитак већег дела Италије.
634-641. Арапи освајају Левант и Египат. У следећих десет година, заузимају већи део северне Африке, а касније освајају и Сицилију.
730-787
813-843
Иконоборачке расправе. Ово има за последицу губитак осталих територија у Италији, осим територија на југу.
1054. Шизма. Црква у Риму се раздваја од цркве у Константинопољу.
1071. Цар Роман IV Диоген бива поражен од стране Турака Селџука у бици код Манцикерта. Већи део Мале Азије бива изгубљен. Исте године, последње Византијско утврђење у Италији освајају Нормани.
1204. Константинопољ пустоше крсташи; Настаје Латинско царство.
1261. Константинопољ ослобађа владар Никеје, Михајло VIII Палеолог.
1453. Турци Османлије заузимају Константинопољ. Крај Византијског царства.

Византијско царство је термин који се користи да опише простор грчког говорног подручија Римског царства током Средњег века, са седиштем у Константинопољу. У посебном смислу, обично се односи на векове који су обележили пад Западног римског царства, користи се и термин Источно римско царство или Ромејско царство.

Не постоји општа сагласност око времена када почиње Византијска епоха. Неки тај почетак смештају у време владавине Диоклецијана (284-305.) током које је спровео административне реформе, делећи царство на источни део (pars Orientis) и западни део (pars Occidentis). Други га смештају у период владавине Теодосија I (379-395.) и тријумфа хришћанства над римском паганском религијом, или, после његове смрти 395, са поделом империје на западни и источни део. Опет, неки мисле да почетни Византијски период почиње 476, када је последњи западни цар, Ромул Августул, био приморан да абдицира, стога остављајући владару Источног царства једину царску власт. У сваком случају, промене су биле постепене и до 330, када је Константин I Велики инаугурисао своју нову резиденцију (која ће средином 4. века прерасти у престоницу Царства), процес хеленизације и христијанизације је већ увелико поодмакао.

Порекло имена „Византијско царство“[uredi - уреди]

Термин „Византијско царство“ је модеран назив и био би стран његовим савременицима. Домаћи, византијски, назив је био Ῥωμανία Романиа или Βασιλεία Ῥωμαίων Василеиа Ромаион, што представља директан превод латинског назива за Римско царство, Imperium Romanorum,a сви постојећи записи говоре о тзв. Византијцима као "Ромејима", дакле земљи која је наследник Римског царства и њеним поданицима.

Сам назив први пут се користи 1557. од стране немачког историчара Херонима Волфа у његовом делу „Corpus Historiae Bizantinae“. Потиче од старог грчког назива Византион, грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније подигнута престоница Источног царства, Константинопољ. Према предању, град су основали грчки колонисти, које је предводио неки Виза или Визас и по њену је и насеље добило име Византион. Због повољног географског положаја Византион је брзо постао важан приморски и трговачки град, али пак у античком периоду није заузео неку значајнију улогу.

Затим су дошли Римљани, и римски цар Септимије Север (193-211.) је дао да се прошири овај град. Године 324. Константин постаје једини владар Римског царства. У то време царство је захватила криза. Рим, стара престоница и „глава васељене“, већ један век био је напуштен као резиденција римских царева. Константин је резидирао прво у Тријеру или Треверорум у данашњој западној Немачкој, па затим у Медиолануму, данашњем Милану, у северној Италији. Ипак, Константин је увидео потребу једне сталне престонице за Римско царство, те је имао да бира или да обнови стари Рим, или да тражи нову престоницу.

Године 330. Византион постаје нова престоница царства, са новим именом Константинопољ. После распада царства, и губитка Западног дела, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Њени цареви не само што су били римски цареви, него и од "Бога помазани" први и врховни владари свим народима, најпре Хришћанима. За разлику од запада, на истоку је доминирала Грчка и остале источне културе, и са губитком Запада нестао је и утицај западно-римске и латинске културе, тако да је до VII векa у источном Римском царству коначно преовладао грчки језик и заменио га. Овај век многи данашњи историчари обично сматрају почетком класичне Византије, то јест Византијског царства, као срењовековне државе.

Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала римским царством, и своју земљу и државу називала Ромејско царство (Роменија). Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима), тек после овога долазиле су националне категорије као нпр. бити Грк, Јермен, па и Србин (мада су Грци били главни фактор). Дан данас у деловима Грчке постоји израз Ромаои, што означава домаћег човека, земљака.

Када су Турци Селџуци (данашњи Турци пореклом су од тих Селџука) крајем XI и почетком XII века освојили главни део византијске мале Азије - данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук“, римским Селџуцима. Српски цар Стефан Душан је био цар и самодржац Срба и Роменије, не цар Срба и Грка, како се то данас често описује. Душан је био владар Грцима као заступник грчких страна, грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Роменије 1346. године. А и сами Отомани на почетку њихове владе знали су се представљати као исламски господари Рума, тј. Рима.

Историја[uredi - уреди]

Падом Рима (476) престала је да постоји западна половина Римског царства; источна половина је наставила је да траје као Византијско царство, с Константинопољем као главним градом. Источна царевина се од западне разликовала по многим својствима: као наследник цивилизације хеленистичке ере, било је развијеније и урбанизованије.

Највећи цар, Јустинијан, поново је освојио неке делове западне Европе, саградио Свету Софију, и дао основну кодификацију римског права. После његове смрти царство је ослабило.

Крајем VIII века западно царство се налази пред многим искушењима, пре свега, ту су варвари са запада - Лангобарди који угрожавају и сам Рим. Источно царство је ослабљено унутрашњим превирањима и борбом за власт и не може помоћи западу као што је то до сада чинило. Тада римски папа Лав III врши нагли заокрет у политици покушавајући да преузме апсолутну контролу над својим делом територије убеђује варварског франачког владара Карла Великог да прихвати крунисање у цара, ако одбрани Рим од нове пошасти, што он испрва одбија, али на крају пристаје и крунише се 800. године за цара, што представља велики преседан за то време и важан заокрет политике Рима. Исток овог цара признаје тек касније под великим притисцима, али задржава доминантан однос према њему. У ово време сјај Византије и истока полако почиње да бледи, уступајући место новом времену и доминацији запада.

Дуготрајна расправа око иконоборства унутар источне цркве све је више правила лошу атмосферу за сарадњу са римском црквом, што је 1054. године кулминирало коначним расколом.

Током овог сукоба, Арапи и Турци Селџуци учврстили су власт на том подручију. Крајем XXI века , Алексије I Комнен потражио је помоћ од Венеције и папе; ови савезници претворили су потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату Венецијанци су освојили Константинопољ и устоличили низ латинских царева(пад Цариграда(1204)). Када су га византијски прогнаници повратили 1261, царство је било једва нешто веће од града-државе.

У XXIV веку почели су да надиру османски Турци; дуготрајна опсада Константинопоља завршила се 1453, када је последњи цар Константин Драгаш погинуо на градским зидинама, област потпала под османску власт(пад Цариграда(1453)).

Култура[uredi - уреди]

Византијска култура је имала значајан утицај на многе културе и пресудан утицај на развој све европске малоазијске северноафриче и делимично азијске културе. Занимљив детаљ прдставља пример утицаја на хералдику Србије. Српски грб, штит са крстом и четири оцила, представља адаптацију византијског, а Српских четири оцила представља стилизовану верзију акронима византијског мотоа:Βασιλεύς Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων (грчки: Цар царева царује царевима).

Уметност[uredi - уреди]

Види још[uredi - уреди]

Спољашње везе[uredi - уреди]