Teodosije I

Izvor: Wikipedia
Novčić s Teodosijevim likom

Teodosije I, punim imenom Flavije Teodosije (lat. Flavius Theodosius, rođen 347. godine, stupio na presto 379. godine, umro 395. godine) bio je rimski car. Ujedinivši istočni i zapadni deo carstva, Teodosije je bio poslednji car koji je vladao jedinstvenim Rimskim carstvom. Nakon njegove smrti carstvo je trajno podeljeno na dva dela i ostalo je podeljeno sve do pada Zapadnog rimskog carstva. Značajan je i zbog toga što je hrišćanstvo proglasio jedinom zvaničnom religijom carstva.

Gracijan, car Zapadnog rimskog carstva (375–383), 19. januara 379. godine pred vojskom je za cara na istoku imenovao Teodosija, sina nedavno pogubljenog vojskovođe Teodosija Starijeg, koji se ranije uspešno borio u Britaniji i Africi. Teodosije je izbran zbog svoje vojničke sposobnosti i ortodoksije (Gracijan, veoma pobožan, potpao je pod uticaj Damasa i Ambrozija). Istočni deo carstva je uvećan dijecezama Dakijom i Makedonijom, koje su ranije varvari oduzeli od Valentinijana II. Gracijan i Teodosije su se složili da Gotima dopuste da se nasele u carstvu, a Galijan je tu politiku primenio i na salijske Franke u Germaniji. Teodosije je uskoro počeo da dominira nad svojim slabim kolegom, te je ušao u borbu za trijumf ortodoksije. Arijancima su 380. godine oduzete njihove crkve u Konstantinopolju, a 381. godine nikejski simbol vere univerzalno je nametnut odlukama sabora koje su ustanovile vlast mitropolitskih biskupa nad njihovim dijecezama i dale biskupu u prestonici suprematiju nad biskupom Rima.

Za vreme Teodosijeve vladavine kodifikovana je podeljenost između istoka i zapada. Hrišćani na zapadu pokorili su se ovoj odluci, zadovoljni pobedom ortodoksije. Gracijan je tada dozvolio Ambroziju i Damasu da se uz pomoć države surovo obračunaju s arijancima. Paganstvo je takođe bilo proganjano: sledeći Teodosijev primer, Gracijan je odbacio titulu velikog pontifika, uklonio kip boginje Pobede (Victoria, grč. Nike) iz zgrade rimskog senata i lišio paganske sveštenike i vestalke njihovih privilegija i novčane pomoći. Paganski su senatori bili besni, ali su njihovi protesti bili bezuspešni, jer je Gracijana nadgledao Ambrozije.

Ova militantna ortodoksna politika izazvala je nezadovoljstvo pagana i arijanaca na zapadu: stoga, kada je Gracijan iz Trijera otišao u Milano, vojska Galije i Britanije proglasila je 383. godine svog vođu Maksima Velikog za cara. On je bez teškoća zauzeo Galiju, a Gracijan je ubijen u Lionu. Maksim, koji je, kao i Teodosije, bio Španac i izuzetno ortodoksan, bio je priznat za cara od strane Teodosija. U međuvremenu, treći avgust, Valentinijan II, pobegao je u Milano pošto je u Panoniji pretrpeo poraz. On je zapravo stajao pod uticajem svoje majke, Justine, arijanke koja je podršku za svog sina tražila među arijancima i među paganima Rima, pa čak i među afričkim donatistima (pristalicama još jedne od hrišćanskih jeresi). Maksim je 388. godine, stigavši u Italiju, prvo proterao Valentinijana, a zatim pripremao napad na Teodosija. Ovaj je, prihvatajući neminovnost rata, ojačao svoju odlučnost i odneo nekoliko pobeda. Maksim je ubijen u Akvileji 388. godine i otada je Teodosije vladao i zapadom i istokom. Na istoku ga je predstavljao njegov sin Arkadije, od 383. godine s titulom avgusta. Valentinijan II je poslat u Trijer, zajedno s franačkim vojskovođom Arbogastom, koji ga je kontrolisao.

Posle nekoliko godina odmora, tokom prefekture Nikomaha Flavijana u Rimu i Tacijana na Istoku, paganstvo je vodilo svoju poslednju borbu: Teodosije je, pod uticajem Ambrozija, koji se usudio da od cara zahteva javnu pokoru 390. godine nakon masakra u Tesaloniki, odlučio da potpuno eliminiše pagane. Posle nekoliko nasilnih sukoba, 8. novembra 392. godine donet je zakon koji je zabranio pagansku religiju. Tada je Arbogast, pošto je 392. godine Valentinijan II umro u nejasnim okolnostima, za cara proglasio retora Eugenija. Kada je Teodosije odbio da ga prizna, Eugenija su prigrlili pagani u Rimu. Ali, ova poslednja "paganska reakcija" bila je kratkotrajna: 393. godine Teodosije je ukinuo Olimpijske igre, a 394. godine je pobedom kod reke Frigida (danas Vipacco), između Akvileje i Emone, uništio nade Eugenija i njegovih sledbenika. Njegova je namera bila da svog sina Honorija, proglašenog za avgusta 393. godine, postavi za upravnika nad zapadom, a da svog starijeg sina Arkadija pošalje natrag na istok. Međutim, Teodosijeva iznenadna smrt 395. godine ubrzala je podelu carstva.

Teodosije se uspešno nosio s galskom opasnošću, mada uz preuzimanje rizika, a uspeo je i da zasnuje dinastiju i da nametne strogu ortodoksiju. Kompromisni mir s Persijancima dao je Rimu 387. godine mali deo Armenije, gde je Teodosije osnovao Teodosiopolj (Erzurum). Preživeo je dva uzurpatora na zapadu. Ti su vojni uspesi, međutim, bili postignuti uz pomoć vojske u kojoj su varvari činili većinu, a to nije bio dobar znak. Prisustvo varvara odaju imena njegovih vojnih zapovednika, uključujući Franke kao što su Rihomer, Meroveh i Arbogast, te polu-Vandalina Stilihona, koji je svojim brakom sa Serenom, Teodosijevom nećakom, ušao u carsku porodicu.