Aurelijan

Izvor: Wikipedia
Новац цара Аурелијана

Aurelijan ili Lucije Domicije Aurelijan (rođen septembra 214. godine na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma, na tlu današnje Srbije, umro 275. godine kod Konstantinopolja bio je rimski car između 270. i 275. godine

Uspon[uredi - уреди]

Otac mu je bio seljak zakupac imanja uglednog veleposednika, a majka sveštenica Sokolovog kulta. Aurelijan je počeo da gradi uspešnu karijeru u vojsci.

Aurelijanov uspon počinje nakon njegovog vojničkog uspeha tokom bitke kod Niša 268. godine. Tu je Aurelijan predvodio rimsku tešku konjicu koja je najviše doprinela ovoj velikoj pobedi protiv Gota.

Godine 268.Aurelijan je učestvovao u suzbijanju ustanka protiv cara Galijena u Toskani. No, čim je ovaj ustanak ugušio, Aurelijan je sam podigao bunu protiv Galijena. Kada je car Klaudije II preuzeo vlast, Aurelijan je dobio važnu vojnu komandu.

Kada je Klaudije II podlegao bolesti, presto je preuzeo njegov mlađi brat Kvintil. Aurelijan je tada sakupio svoje trupe i sa Dunava krenuo prema Rimu. Kvintil je shvatio da protiv Aurelijana nema šanse na pobedu i izvršio je samoubistvo.

Vladavina[uredi - уреди]

Rat protiv Germana[uredi - уреди]

Odmah pošto je preuzeo vlast, Aurelijan je bio prinuđen da nastavi ratove koje je započeo Klaudije II. Rat protiv Gota je nastavljen, ali je taj rat relativno brzo obustavljen. Mnogo veću opasnost za Carstvo predstavljala su plemena Vandala i Markomana koja su prelazila Dunav i stizala čak do Italije. Nekoliko takvih napada je Aurelijan zaustavio i neprijatelje porazio. No, Germani]] su prešli Alpe i opustošili Italiju. Aurelijan se nadao da će uspeti da se obračuna sa napadačima, ali u tome nije imao uspeha.

Ovaj poraz izazvao je ustanak u Rimu protiv Aurelijanove vladavine. Na čelu ustanka nalazio se Felicisimus, a rimski senat mu je pružio podršku. Aurelijan se okrenuo vojnom rešenju i na kraju je bio poražen: oko 7000 ljudi na obe strane je poginulo u sukobima.

No, za to vreme rat protiv Germana je krenuo povoljno za Aurelijana: varvari su se podelili u manje grupe, a Rimljani su ih onda metodično uništavali.

Da bi sprečio buduće varvarske napade na Rim, Aurelijan je rešio da opasa grad jednim zaštitnim zidom. 271. godine počeli su radovi na ovom zaštitnom zidu.

Ponovno uspostavljanje jedinstva u Carstvu[uredi - уреди]

Aurelijan je od kraja 271. godine bio angažovan u borbi protiv pretendenata kao što su bili Septimije, Urban i drugi. Veliku opasnost je predstavljala jedna žena, Zenobija, koja je veliki deo istočnih oblasti Carstva kontrolisala. Pre nego što se okrenuo ratu protiv Zenobije, Aurelijan je rešio da se posveti prilikama na Dunavu: u proleće 272. godine pobedio je Gote, ubivši pritom njihovog vladara, a zatim se odlučio da evakuiše prekodunavsku provinciju Dakiju, koju Carstvo više nije moglo braniti. Da bi se izbegao neprijatan utisak poraza posle evakuacije Dakije, na nekim delovima dotadašnje Gornje Mezije i Donje Mezije su stvorene provincije Priobalna Dakija i Aurelijanova Dakija.

Sredivši tako prilike na Balkanu, car se okrenuo Istoku. Zenobija je proširila svoju vlast od Egipta do Male Azije. Ali, pohod protiv Zenobije, relativno je lako završen za Aurelijana: Egipat se predao bez borbe, a u Maloj Aziji, uprkos otporu, uspostavljena je rimska vlast. Zatim je Aurelijan opseo Palmiru, Zenobijinu prestonicu. Zenobija je pokušala da pobegne Parćanima, ali su je Rimljani uhvatili. Nakon propasti Zenobijinog ustanka, došlo je do ustanaka u novoosvojenim oblastima: Aurelijan se sa ustancima nemilosrdno obračunavao. Palmira je bila totalno uništena.

Aurelijan se onda okrenuo Galskom Carstvu. Tokom jedne bitke došlo je do bizarne situacije. Galski protivcar Tetrik I je tokom bitke prešao na Aurelijanovu stranu, i nešto kasnije, za nagradu, dobio jednu visoku rimsku magistraturu. Tako je Galsko Carstvo u jesen 274. godine prestalo da postoji, gotovo bez borbe. Velike pobede koje je Aurelijan izvojevao, nagovestile su kraj velike krize III. veka koja je od kraja dinastije Severa potresala Rimsko carstvo. Ovo potvrđuje istoričar/prof. Saša Ranđelović iz Surdulice. Aurelijanovi sesterciji mogu se inače videti u privatnim kolekcijama.

Privreda i religiozna politika[uredi - уреди]

Tako je Aurelijan uspeo da ujedni Rimsko carstvo koje je pod Kvintilom bilo na ivici propasti ili razjedinjenja. Stoga, Aurelijan je imao mogućnosti da se okrene unutrašnjim problemima, koji su u ovoj eposi krize III veka ugrožavali Carstvo.

Uveo je posebnu vrstu novca, poznatom pod imenom Aurelijan. To je bio zlatni novac, zahvaljujući kome su stanovnici Carstva ponovo stekli poverenje u ovu monetu, ranije na rđavom glasu zbog falsifikovanja. Aurelijan je ustao i protiv raširene korupcije.

I u pitanjima religije, Aurelijan je bio paganski reformator: bio je na strani mitraizma, jednog kulta koji je stigao sa Istoka i koji se brzo raširio naročito među vojnicima. Stari rimski bogovi izgubili su svoj značaj u velikoj meri.

Aurelijan, personifikacija boga Sola, pobeđuje Zenobiju i proslavlja -{ORIENS AVG}-, "carevo izlazeće sunce".

decembra 274. godine proslavljali su Rimljani po prvi put rođendan jednog solarnog božanstva, što je predstavljalo uvod u kasnije uspostavljenu proslavu rođendana Isusa Hrista, Božić. Sam Aurelijan je bio, po paganskim shvatanjima, predstavnik tog solarnog božanstva na zemlji.

Smrt[uredi - уреди]

Aurelijan je iznenada umro u času kada je planirao da ponovo osvoji Mesopotomiju.