Andronik I Komnin

Izvor: Wikipedia
Andronik I Komnin

Andronik I Komnin na vizantijskom bilion trahiju (novčiću u obliku posude). U uobičajnom maniru car je prikazan kako ga kruniše Hrist.
Andronik I Komnin na vizantijskom bilion trahiju (novčiću u obliku posude). U uobičajnom maniru car je prikazan kako ga kruniše Hrist.

Datum rođenja oko 1120.
Datum smrti 12.9. 1185.
Mesto smrti Carigrad (Vizantija)
Period 11831185)
Prethodnik Aleksije II Komnin
Naslednik Isak II Anđeo
Poreklo i porodica
Dinastija Komnini
Otac Isak
Majka Irina
Deca Manojlo
Jovan

Andronik I Komnin (grč: Ανδρόνικος Α’ Κομνηνός, rođ. oko 1120, ubijen posle 12.9. 1185) bio je poslednji vizantijski car iz porodice Komnina. Ponajbolje je ostao upamćen po burnom načinu života pre dolaska na presto, dok je kao vladar od 1183. do 1185. bio surovi protivnik plemstva što ga je na kraju i koštalo života.

Poreklo i mladost[uredi - уреди]

Andronik je rođen oko 1120. godine kao drugo od ukupno šestoro dece sevastokratora Isaka, sina cara Aleksija I Komnina, i izvesne Irine koja je možda bila kneginja rodom iz vladarske porodice Kijevske Rusije. Andronik je vaspitavan na carskom dvoru u Konstantinopolju zajedno sa svojim bratom od strica Manojlom, sinom budućeg cara Jovana II Komnina. Između Manojla i Andronika od mladih godina razvijeno je snažno rivalstvo, prvo u raznim sportskim takmičenjima a docnije i na mnogim drugim poljima.

Dinastija Komnina je u principu predstavljala proširenu porodicu, pravi vladarski klan u kome je carska grana bila stalno ugrožena od svojih rođaka. Jovan II je obezbedio presto u borbi sa svojom sestrom Anom koja je pokušala da nametne svog supruga Nićifora Vrijenija za cara, dok je 1130. sevastokrator Isak morao da napusti Vizantiju i potraži utočište na istočnjačkim dvorovima. Povratak mu je dozvoljen 1136. i kao rezultat pomilovanja njegovom sinu Androniku je kasnije poverena komanda na istoku carstva gde je 1141. zarobljen od strane Seldžuka. Posle godinu dana u zatočeništvu Andronik se vratio u Carigrad.

U carskoj milosti[uredi - уреди]

Andronik je važio za privlačnu i šarmantnu osobu, a u isto vreme i je bio i vešt političar i vojskovođa. Međutim, notornu reputaciju u prestonici stekao je kao veliki ženskaroš, tako da je istoričar Nikita Honijat opisao Andronika kao pastuva ludog za ženama. Iako je imao suprugu, verovatno jednu gruzijsku princezu čije nam ime nije ostalo zabeleženo, Andronik je bio u čestim i dugim vezama i sa ženama iz svoje familije. Prva po rangu među njegovim brojnim ljubavnicama bila je Evdokija, bratanica cara Manojla, čija su braća u nekoliko navrata bezuspešno pokušavala da porodičnu čast spasu ubistvom razuzdanog Andronika.

Po povratku u prestonicu Andronik je podržao 1143. godine Manojlov uspon na presto nasuprot carevom bratu Isaku. Zauzvrat, Isak je na licu mesta potegao mač na Andronika koji je ostao u životu samo zahvaljujući Manojlovoj intervenciji. Kao carev štićenik, Andronik je 1152. prvo postavljen za namesnika Kilikije i na ovom putu mu se umesto zakonite žene pridružila Evdokija. I pored neuspeha u pokušaju da oduzme Jermenima grad Mopsuestiju, Andronik je zadržao svoj položaj. Manojlo mu je ponovo ukazao najveće poverenje kada ga je 1154. poslao u Podunavlje radi pregovora sa ugarskim kraljem Gezom II koji je dotada napadao vizantijske ispostave. Andronik je sa uspehom obavio misiju, ali se već naredne 1155. pokazalo da Ugri ne nameravaju da se pridržavaju sporazuma. Ukratko, Androniku je prebačeno da je tražio ugarsku pomoć kako bi sam postao car dok je Gezi navodno obećao vizantijske gradove Beograd, Braničevo i Niš. Odmah zatim je uhapšen i pritvoren je u tamnicu carske palate pod izgovorom da je pripremao atentat na cara Manojla. Iako Androniku sudeći po kasnijim događajima nije manjkalo carskih ambicija, ostaje mogućnost da je utamničen pod uticajem sevastokratora Jovana Komnina, Evdokijinog rođenog brata. Sevastokrator Jovan je upravo postao najmoćnija osoba na carigradskom dvoru i hapšenje Andronika Komnina mogao je biti i čin lične osvete i politički motivisano uklanjanje opasnog rivala.

Bekstvo i dalja lutanja[uredi - уреди]

Vizantijsko carstvo oko 1180. godine (purpurna boja) i Rumski sultanat (zelena boja). Nakon smrti Manojla I Komnina Vizantija je izgubila kontrolu nad Dalmacijom, Bosnom i Nemanjinom Srbijom, kao i nad krstaškom Antiohijskom kneževinom. U Andronikovo vreme kriza se pogoršala pa se i Kipar osamostalio pod vlašću jednog od carevih rođaka.

Tokom zatočeništva Andronik je uz pomoć svojih pristalica na dvoru nekoliko puta pokušavao da pobegne. U jednom od navrata uspeo je da pobegne iz Carigrada ali je opet uhvaćen pošto se dokopao okoline Nikeje u Maloj Aziji. Najzad, 1165. Andronik je pobegao i ovoga puta je rešio da se skloni van granica carstva. Uputio se u jednu od ruskih kneževina, Galič, gde ga je knez Jaroslav svečano primio i dodelio mu na uživanje nekoliko sela. Međutim, veliki knez kijevski Jaroslav II je upravo bio u sporu sa carigradskom patrijaršijom koja je tradicionalno imala privilegiju da postavlja kijevskog mitropolita. Manojlo je pokrenuo pravu diplomatsku ofanzivu kako bi i u dalekim ruskim kneževinama sačuvao prestiž vizantijske crkve. Izgleda da je i Andronik uzeo učešća u pregovorima u vizantijsku korist tako da mu je uskoro dozvoljeno da se vrati u Carigrad.

Ruski kneževi su se odrekli i veza sa Ugarskom, tako da je 1165. vizantijska vojska zauzela Zemun. Manojlo, koji je lično predvodio vojsku, poverio je Androniku zapovedništvo nad ruskim pomoćnim odredima. Međutim, do novog sukoba je došlo 1168. kada je Manojlo objavio da, pošto već nema sinova, namerava da presto ostavi svojoj ćerki Mariji i njenom vereniku despotu Beli-Aleksiju, ugarskom princu koji je kao talac boravio na carigradskom dvoru. Andronik je odbio da položi zakletvu vernosti prigovarajući da će Manojlo ostaviti presto strancu. Kako je Andronik stekao dosta pristalica, Manojlo ga je ponovo poslao u Kilikiju, ovoga puta kako bi ga udaljio iz prestonice.

Andronik je 1166. posetio krstašku kneževinu Antiohiju Boemunda III. Navodno, nezvanični razlog posete bila je lepota Boemundove sestre Filipe koju je već sredovečni Andronik uspeo da zavede. Tim potezom razjario je i svog domaćina Boemunda i cara Manojla kome je Filipa bila svastika tj sestra njegove supruge Marije. Pošto je Filipa time bila u duhovnom srodstvu sa Komnininima, Andronik je od crkvenih krugova proglašen za rodoskrvnika. Preostalo mu je jedino da pobegne u Jerusalimsku kraljevinu gde ga je Amalrih I Jerusalimski proizveo u lorda od Bejruta. Neumorni Andronik je sada zaveo Teodoru Komninu, bratičinu Manojla i udovicu jerusalemskog kralja Balduina III. Kada je Teodora posetila Bejrut Andronik ju je ubedio da zajedno pobegnu dalje na istok. Ljubavnici su našli utočište u Damasku na dvoru Nur al-Dina (1146.-1174.) gde je Teodora rodila dvoje dece Aleksija i Irinu. Pošto je veza bila vanbračna, Andronik je dodatno kažnjen eskomunikacijom. Blizina Damaska vizantijskoj granici naterala je Andronika na dalja putovanja sve do Bagdada a zatim preko Zakavkazja u Malu Aziju gde je lokalni emir Saltudž darovao beguncima zamak u blizini Koloneje, nedaleko od granica vizantijskog Ponta. Andronik je iz svog utočišta redovno pljačkao vizantijske teritorije a njegove romantične avanture i stalno odoljevanje Manojlovim poterama učinile su ga popularnim u Carigradu. Na kraju je Manojlo rešio problem tako što je trapezuntski namesnik Nićifor Paleolog zarobio Teodoru i njenu decu i poslao ih u prestonicu. Andronik je odmah zatražio pomilovanje za sve što je učionio i car ga je u julu 1180. godine pozvao i Konstantinov grad. Sklon teatralnosti, Andronik je u Carigrad ujahao u lancima i pred Manojlom je pokajnički pokazao svoje rane od teškog gvožđa. Car je briznuo u plač i naredio jednom od plemića da skine Androniku lance kako bi ovaj prihvatio mesto na dvoru koje mu pripada.

Marija Antiohijska na savremenom portretu u vidu minijature u vizantijskom rukopisu koji se danas čuva u Vatikanskoj biblioteci. Kao Latinka i ljubavnica korumpiranog protosevasta Aleksija Komnina, Marija je bila laka meta za uklanjanje od strane Andronika. Ironijom sudbine njen rođeni sin Aleksije II Komnin je potpisao ukaz po kome je kasnije osuđena na smrt.

Pohod na Carigrad[uredi - уреди]

Manojlo Komnin je u svom drugom braku sa Marijom Antiohijskom najposle dobio sina Aleksija 1169. godine. Car je pokušao da obezbedi da svi faktori, i spoljni i unutrašnji, prihvate mladog prestolonaslednika kako bi nasleđivanje prestola prošlo bez potresa. Andronik se morao zakleti na vernost carskom ogranku Komnina i da će ukoliko sazna za zaveru obavestiti Manojla ili njegovog sina i učiniti sve što je do njega da ih zaštiti. Nakon toga, Manojlo je imenovao Andronika za namesnika Ponta koji je sada uživao prihode čitave provincije kao svoju sopstvenu proniju. Andronik i Teodora Komnina su se naselili u Oinajonu na obali Crnog mora, ali je Manojlo kao taoce zadržao troje Andronikove legitimne dece.

Manojlo je iznenada preminuo 24.9. 1180. i njegov maloletni sin Aleksije II Komnin je zvanično počeo da vlada pod regentstvom carice-majke Marije Antiohijske. Kao Latinka Marija nije bila popularna u Carigradu, a dalje podele je izazvala nakon što je postala ljubavnica Manojlovog sinovca protosevasta Aleksija koji je tako postao pravi vladar carstva. Time su raspaljena stara rivalstva unutar porodice Komnina i sada je Marija Porfirogenita, Manojlova ćerka iz prvog braka, bila glavni organizator nemira protiv vladajućeg regentstva. I Andronikovi sinovi Manojlo i Jovan su 21. februara 1181. uzeli učešća u zaveri i pokušaju atentata na protosevasta Aleksija. Najzad, protosevast je pokrenuo pravi ulični rat protiv pristalica Marije Porfirogenite i njenog supruga cezara Jovana-Renijea od Monferata. Sukob je okončan u maju 1181. pobedom carske partije, Mariji i njenom mužu je dozvoljeno da nekažnjeno odu iz Carigrada ali su njihove pristalice kažnjene. Jovan i Manojlo su tako pritvoreni, ali je njihova sestra Marija pobegla u Sinopu kod njihovog oca Andronika.

Andronik je već bio u prepisci sa vođama pobune, a 10. aprila 1181. prilikom jednog od napada carigradske svetine na palatu gradom se pronela vest da je Andronik sa svojom vojskom već na azijskoj obali Bosfora. Marija je prenela ocu da se u Carigradu prvo uzdaju u Boga, a zatim u njega. Brojna pisma su već potvrdila Androniku da je željno iščekivan u Konstantinopolju. I on sam je počeo da piše mladom caru, patrijarhu i drugim velikodostojnicima o svojoj nameri da ispuni zakletvu položenu preminulom caru i ukloni tiransko namesništvo. Andronik je ubrzo okupio vojsku najamnika i malu flotu i krenuo na dug put kroz Malu Aziju. U proleće 1182. Andronik je porazio carsku vojsku koju je predvodio Andronik Anđeo zajedno sa svojim sinovima, budućim carevima Isakom II i Aleksijem III. Anđeli su zatim prešli na Andronikovu stranu, a isto je učinila i čitava flota. Protosevast Aleksije je uhapšen od strane svoje franačke garde i izručen Androniku u Halkedon. Andronik ga je oslepeo i poslao u manastir.

Regentstvo[uredi - уреди]

Slično Manojlu Komninu i protosevast Aleksije se oslanjao na Latine tokom svoje vlade. Andronikov ustupak carigradskoj svetini bio je dozvola da se izvrši istraga Latina u Konstantinopolju uz pomoć paflagonskih najamnika. Pored katoličkog klera postradali su i članovi porodica đenovljanskih i pizanskih trgovaca. Tek kada je progon okončan, Andronik je i zvanično ušao u grad i prvo posetio Manojlovu grobnicu u manastiru Hrista Pantokratora. Na Pedesetnicu 16.5. 1182. godine mladi Aleksije je ponovo krunisan ovoga puta iz ruku Andronika, a zauzvrat novi regent je mladog cara na ramenima odneo od saborne crkve Svete Premudrosti do carske palate.

Konačnim ulaskom u prestonicu Andronik Komnin je pokušao da stvori snažno uporište među birokratijom i sveštenstvom. Marija Porfirogenita, koja je takođe polagala prava na regentstvo, i njen muž Renije Monferatski su stavljeni pod prismotru i ubrzo su pomrli jedno za drugim u carskoj palati. Po glasinama koje su kolale po gradu, Andronik ih je uklonio sporim ali smrtonosnim otrovom. Carica-majka Marija Antiohijska, sada monahinja Ksena (grčki Strankinja) u manastiru Sv. Diomeda, takođe je smatrana pretnjom za regenta. Mladi Aleksije II je po volji svog savladara potpisao ukaz o smrtnoj kazni za veleizdaju, a Andronik je zatim isti taj zakon upotrebio protiv dečakove majke. Marija je osuđena da je pozvala ugarskog kralja Belu III da napadne vizantijski Balkan, a zatim je, i pored protivljena Andronikovog sina Manojla, zadavljena. Protiv uklanjanja carice-majke sa dvora pobunili su se upravo oni koji su pomogli Andronikov pohod na Carigrad. Svi su pohapšeni i kažnjeni oslepljivanjem, sem Andronika Anđela koji je sa svojih šest sinova uspeo da pobegne u Siriju gde je i umro. Najzad, patrijarh Teodosije I Voradiot je 1183. nateran da se dobrovoljno povuče u manastir i njegovo mesto je zatim zauzeo Androniku lojalni Vasilije II Kamater (1183.-1186.). Andronik je još tokom pohoda objavio da dolazi kako bi obnovio jedinistvo i snagu države nasuprot provincijskom vojnom plemstvu koje je smatrano kao remetilački faktor. Kada je u jesen došlo do pobuna u Nikeji i Prusi, septembra 1183. godine Andronik je deklamacijom objavio da je neophodno da se mladom caru izabere iskusniji savladar. Ulicama Carigrada carski provokatori su organizovali skandiranje: "Živeli Aleksije i Andronik, veliki carevi Rimljana !" Regent je zatim svečano sproveden u carsku palatu u Vlaherni gde je izvikan za cara. Aleksije je nevoljno priznao svog strica za savladara. Prilikom krunisanja Andronik I Komnin je aklamacijom proglašen za prvog u carskom kolegijumu.

Nedugo nakon krunisanja, i pored svih zakletvi i obaveza, Andronik je likvidirao Aleksija. Najuži krug carevih saradnika je osudio mladog cara na smrt pod izgovorom da carstvu treba samo jedan vladar. Aleksije je zadavljen i zatim je njegovo telo bačeno u more. Andronikov uspon do trona ostvaren je uz dosta prevrata sreće i političkih likvidacija. Po Evstatiju Solunskom, car se pohvalio svojim sinovima da je uz pomoć carigradske rulje, uklonio je "Divove" kako bi sada mogao da vlada "Pigmejima".

Vladavina[uredi - уреди]

Teodora Komnina izgleda nije doživela da vidi uspeh svog dugogodišnjeg saputnika. Andronik se, po stupanju na presto, oženio po drugi put i to Agnesom-Anom, ćerkom francuskog kralja Luja VII. Agnesa je imala tek dvanaest godina i dovedena je u Carigrad kao verenica zlosrećnog Aleksija II. Andronik je bio pedeset godina stariji od svoje neveste i vizantijski istoričari su sklapanje ovakvog braka smatrali za jedan od njegovih većih zločina.

Već za vreme Andronikovog regentstva vizantijska vlast na Balkanu je teško uzdrmana. Bela III je zauzeo Dalmaciju i Hrvatsku, kao i Beograd i Braničevo i u svom pljačkaškom pohodu, zahvaljujući savezu sa Nemanjinim Srbima, Ugri su stigli do Niša. Kada su ugarski upadi stali, Andronik je vojsku sa Balkana poslao da umiri pobune u Maloj Aziji koje su sada predvodili braća Anđeli koji su se upravo vratili iz Sirije. Car je odmetnute gradove Nikeju i Prusu podvrgao teškoj opsadi. U Nikeji je poštedeo stanovnike grada na molbe lokalnog arhiepiskopa i Isaka Anđela čija je predaja umekšala Andronikov gnev. U Prusi, koju su carske snage zauzele, izvršena je velika odmazda nad gradskim stanovništvom, dok je četrdesetak plemića obešeno. Po Honijatu po prvi put u vizantijskoj istoriji i žene su zatvarane i podvrgavane torturi i oslepljivanju.

U prestonici Andronik je vodio opresivnu politiku prema plemstvu, ali je u provincijama pokušavao da sprovede određene reforme. Ukinuo je Manojlov zakon o prodaji zemlje samo unutar plemstva i uveo nekoliko mera u korist zavisnog stanovništva. Visina nameta je utvrđena i uvedene su stroge mere protiv korupcije. Pored toga uveo je zakon kojim je pokušao da spreči staru mediteransku praksu pljačkanja nasukanih brodova. Mera je bila uvedena verovatno i u cilju omogućavanja povratka latinskim trgovcima. Dok su se Pizanci i Đenovljani, usled posledica pokolja iz 1182. pretvorili u pirate koji su uznemiravali egejske obale, trgovinu su ubrzo obnovili Mlečani. Andronik je samo zarad populizma dozvolio progon Latina a kasnije je, kao što je spomenuto, oženio francusku princezu, poslovao sa italijanskim trgovcima i u svoju službu primio brojne zapadnjačke najamnike.

Ipak, veliko broj plemića je pobegao iz Vizantije tražeći utočište na raznim stranama. Jedan od njih je bio Isak Komnin, potomak jedne od sporednih grana dinastije, koji je sa falsifikovanim pismom uspeo da se nametne za namesnika Kipra. Isak se zatim na Kipru proglasio za cara i nastavio da vlada ostrvom van carevog domašaja.

Pad[uredi - уреди]

Uz velike žrtve i prognanike među plemstvom, Andronik se morao osloniti na one koji su mu bili lojalni bez obzira na njihove sposobnosti. Stariji sin Manojlo, popularan u Carigradu zbog svoje blagosti, zaobiđen je u imenovanju prestolonaslednika u korist mlađeg Jovana, poznatog po surovosti i razuzdanom ponašanju. Vremenom, car je naredio nekoliko javnih pogubljenja tako da su se i Carigrađani lično mogli uveriti u preteranost njegovih nasilnosti. Najzad, u junu 1185. normanski kralj Sicilije Vilijem II je izveo napad na vizantijski Drač. Zapovednik grada je pre izabrao da se preda Normanima i ode u sužanjstvo na Siciliju nego da se vrati u Konstantinopolj i suoči sa carevom nemilosrdnošću. Slično se ponovilo u avgustu kada su Normani zauzeli Solun zahvaljujući nespremnosti Davida Komnina, jednog od carevih nemilih rođaka, da brani grad.

Smrt Andronika I Komnina na minijaturi iz 15. veka koja je ilustovala Istoriju savremenika događaja Gijoma Tirskog. U pozadini se vidi stari i osakaćeni car koji je postavljen naopako na konja (u realnosti na kamilu) i vodan carigradskim ulicama. U prvom planu grupa žena čereči već polumrtvog bivšeg cara u znak odmazde zbog pogubljenja njihovih muževa.

Na vest o padu Soluna u Carigradu je zavladala panika. Car je za to vreme boravio u svojim letnjikovcima na azijskom obalama Bosfora i sa svojim najbližim saradnicima sastavljao spisak za likvidaciju. Navodno je pored svakog imena napravio belešku na koji način želi da umori osuđene. Pored toga preko posrednika konsultovao je jednog od carigradskih astrologa koji mu je poručio da đe ga naslediti čovek sa slovima IS u imenu. Andronik se najviše pribojavao svog rođaka sa Kipra, Isaka, ali je carev egzekutor Stefan Hadžiohristoforit predložio Isaka Anđela kao potencijalnu opasnost. Hadžiohristoforit je sa još trojicom pratilaca uveče 11.9. 1185. pokušao da privede Isaka Anđela, ali je očajnik jednim potezom mača ubio carevog izaslanika i rasterao njegove ljude. Nakon toga, užasnut svojim delom, sklonio se u crkvu Svete Premudrosti i proveo noć u skloništu okružen članovima familije i sve brojnijom masom stanovnika grada. U zoru 12.9. po prvi put su se čule aklamacije protiv Andronika a u korist Isakovog dolaska na presto. Andronik je otprilike u isto vreme stigao u grad odlučan da umiri pobunu, ali se pokazalo da su prilike već van svake kontrole. Patrijarh je dovučen u crkvu Svete Premudrosti i nateran da kruniše Isaka Anđela koji je bio gotovo polumrtav od straha. Ni najamnička garda više nije htela da brani starog Andronika i on se obratio svetini sa prozora carske palate i ponudio abdikaciju u korist sina Manojla. Pošto je oteran pogrdama, Andronik se prerušio i na galiji, zajedno sa suprugom i omiljenim ljubavnicama, pokušao da pobegne iz Carigrada. Pošto je znao da je u vizantijskom svetu neomiljen navodno je planirao da kao nekada davno ponovo pobegne u Rusiju. Međutim, vetar je sprečio cara i njegove dve žene da napuste luku Čele na Crnom moru tako da su brzo uhvaćeni i vraćeni u Carigrad.

U vizantijskoj prestonici Andronik je zatvoren u jednu od kula palate u Vlaherni. Narednog dana doveden je u lancima u carsku palatu gde ga je novi car Isak II Anđeo predao razbesneloj rulji. Andronik je prošao kroz nekoliko dana teških poniženja i mučenja dok najzad nije praktično raskomadan na carigradskom Hipodromu. Nakon strašne smrti nekadašnjeg spasitelja Carigrada, Andronikovi ostaci sahranjeni su polutajno u manastiru Efora nedaleko od ruševina antičkih Zeuksipovih kupatila.

Epilog[uredi - уреди]

Zajedno sa Andronikom u kovitlacu događaja u Carigradu nestao je i njegov stariji sin Manojlo. Mlađi carev sin i formalni savladar Jovan ubijen je u Trakiji od strane sopstvenih vojnika kada je u vojni logor stigla vest o prevratu. Međutim, propast dinastije preživeli su mladi Manojlovi sinovi, Aleksije i David koje je njihova majka, gruzijska princeza Rusudan, sestra carice Tamare, odvela sa sobom na istok. Nakon pada Carigrada 1204., Andronikovi unuci su zauzeli crnomorsku obalu Male Azije uz gruzijsku pomoć i udarili temelje vitalnom Trapezuntskom carstvu. Pod dinastijom Velikih Komnina Trapezunt je odolevao sve do 1461. godine kada je maleno carstvo palo u ruke osmanskog sultana Mehmeda II Osvajača.

Literatura[uredi - уреди]

  • M. Angold, The Byzantine Empire, 1025-1204, A Political History, Second Edition, London-New York 1997.
  • C. M. Brand, Byzantium Confronts the West, 1180-1204, Cambridge (Massachustetts) 1968.

Vanjske veze[uredi - уреди]

Prethodnik:
Aleksije II Komnin
Vizantijski carevi
11831185
Nasljednik:
Isak II Anđeo