Nikita Honijat

Izvor: Wikipedia
Nikita Honijat na srednjovekovnoj minijaturi

Nikita Honijat (grč. Νικήτας ὁ Χωνιάτης, oko 11551217), poznat i kao Nikita Akominat, bio je vizantijski istoriograf, kao i njegov brat Mihailo Honijat, s kojim je iz rodnoga grada Honasa u Frigiji došao u Carigrad.

Nikita Honijat je jedan od najboljih vizantijskih istoričara. Stekao je svestrano obrazovanje koje mu je kasnije omogućilo blistavu karijeru u državnoj službi. Počeo ju je poslednjih godina vlade Manojla I Komnina da bi je prekinuo u vreme uzurpacije Andronika I Komnina (11831185). Kasnije, dolaskom na vlast dinastije Anđela 1185. godine, Nikita Honijat brzo napreduje u službi, pa je u vreme trećeg krstaškog pohoda 1189. bio upravnik teme Filipopolj. U svojoj monodiji sastavljenoj povodom bratovljeve smrti Mihailo Honijat sa ponosom navodi da su se menjali carevi na prestolu, ali da su svi redom i dalje Nikiti Honijatu ukazivali svoje poverenje. U to vreme je Nikita zauzimao visoke državne položaje da bi na kraju postao veliki logotet. Smenio ga je tek Aleksije V Duka Murzufl 1204. godine. Ubrzo zatim doživeo je katastrofu Carigrada. Krstaško osvajanje prestonice zateklo ga je u gradu. Uspeo je da izbegne najgore zahvaljujući svojim starim vezama sa mletačkim trgovcima u Carigradu. Posle kratkog boravka u Selimvriji uputio se u [Nikeja|[Nikeju]], gde se priključio caru Teodoru Laskarisu, koji mu je poverio visoki položaj na dvoru. Tu je i umro 1217. godine.

Raznovrsno je stvaralaštvo Nikite Honijata. Ono nam otkriva izuzetno talentovanog pisca, visoko obrazovanog retora. Sastavio je više govora, jedno teološko i dogmatsko delo pod naslovom Riznica pravoslavlja (Θησαυρὸς ὀρθοδοξίας). Napisao je i jednu pesmu povodom braka Isaka II Anđela sa ugarskom princezom, kćerkom kralja Bele III. Međutim, njegovo najvrednije delo je Hronika (Χρονικὴ διήγησις) – istorija epohe Komnina i ANđela u periodu od 1118. do 1204. godine, kojoj je zatim dodao i tekst o događajima između 1204. i 1206. godine. Prema vlastitim rečima, pisac je želeo da svoje izlaganje nadoveže na dela svojih prethodnika koji su prikazali vizantijsku istoriju do kraja vlade Aleksija I Komnina. Može se zapaziti da je bogat sadržaj ovog dela pisac postepeno uobličavao i dorađivao: smatra se verovatnim da je pisac u Nikeji, u poslednjoj deceniji svog života, upotpunio i preradio zabeleške koje je do tada prikupio i napisao.

Ako bi se ocenjivala samo informativna vrednost Honijatovog dela i upoređivala sa jasnim, sažetim i preglednim izlaganjem Jovana Kinama, prednost bi se morala dati ovom drugom. On pruža obilje podataka. Kinam je verni posrednik između događaja svog vremena i čitaoca. Njegova je uloga da zabeleži i saopšti. Honijat je pisac druge vrste. Do kraja Manojlove vladavine on prati iste ličnosti i događaje kao i Kinam. Opisuje iste ratove, čitaoca vodi od bojišta u Maloj Aziji do carevih pohoda na Balkanu. Pa ipak, Honijat ih drugačije prikazuje: on teži da stvori što izrazitiju sliku događaja; povodeći se za zanimljivim epizodama, on ponešto izostavlja ili uzgred pominje sa nekoliko reči. Nije redak slučaj da događaj podređuje književnom izrazu.

Međutim, Honijat daleko nadmašuje svog prethodnika u opisivanju vizantijskog društva 12. veka, u dočaravanju likova, atmosfere, shvatanja. Epoha Komnina i Anđela, koju autor opisuje, postaje čitaocu bliža i razumljivija. U središtu svih zbivanja je uvek car sa svojom ličnošću, sklonostima, politikom. Nije teško prepoznati Honijatov uzor idealnog vladara: to je uvek hrabar ratnik, odvažni branilac državnih granica, zaštitnik reda, poštovalac tradicija i kulture zemlje, pravedni sudija. Među vladarima o kojima piše tom je modelu najviše odgovarao Jovan II Komnin. Brojne su njegove kritičke primedbe koje upućuje astrolozima i drugim pratiocima cara Manojla koji podstiču sujeverje stvarajući time atmosferu kojoj je i sam car Manojlo bio sklon. Ipak, Honijat i sam veruje u dejstvo viših sila na čovekov život, prihvata snove kao predskazanja, veruje čak i u to da komete i zvezde na neki način predviđaju opšte nesreće.

Honijat je kritičan i prema drugim svojim savremenicima. Malo je ljudi kojima on upućuje reči pohvale. Uveren je da doba heroja, rodoljublja, slobode i nezavisnosti pripada prošlosti, da je ljudsko društvo preplavljeno raznim porocima. Pa ipak, Honijat je pravi grčki patriota koji ne propušta ni jednu priliku da uporedi grčku kulturu sa kulturom drugih naroda. Čitaocu saopštava mnoštvo prednosti koje ima grčki duh u poređenju sa stvaralaštvom drugih sredina. Sve ostale narode sa kojima se čitalac susreće u njegovom tekstu prate atributi varvarizma. Strancima se u najboljem slučaju priznaje lična hrabrost i ratno iskustvo. Zapadnoevropsku kulturu Honijat posmatra kroz prizmu sopstvenih doživljaja i postupaka krstaških odreda na tlu Vizantije. Njegov sud o "Latinima" nije uvek isti: on se kreće od nepoverenja prema njihovim planovima, preko prezira prema njihovom neznanju i neobrazovanosti do otvorene mržnje. Malo je prilika u kojima on pokušava da shvati njihove namere.

Honijat je često neprecizan u hronologiji, neke važne događaje sažeto prikazuje ili ih čak zanemaruje, ali te nedostatke nadoknađuje svojim živim, nadahnutim i neobično privlačnim načinom izlaganja. Honijat je talentovani pisac koji sa lakoćom izražava svoje misli. On široko koristi svoje klasično obrazovanje i poznavanje grčke književnosti, u kojoj traži uzore i podsticaje. Često navodi Homera, parafrazira Ksenofonta, koristi Euripida. U njegovom delu ima i mnogo retorskih ukrasa.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]