Lav IV Hazar

Izvor: Wikipedia
Lav IV Hazar

Lav IV i njegov sin Konstantin VI na aversu i reversu vizantijskog zlatnika iskovanog u Carigradu između 776, kada je mali Konstantin VI proglašen za očevog savladara, i 780. kada je Lav IV preminuo.
Lav IV i njegov sin Konstantin VI na aversu i reversu vizantijskog zlatnika iskovanog u Carigradu između 776, kada je mali Konstantin VI proglašen za očevog savladara, i 780. kada je Lav IV preminuo.

Datum rođenja 25. januar 750.
Datum smrti 8. septembar 780.
Poreklo
Porodica

Lav IV Hazar (rođ. 25. januara 750. - umro 8. septembra 780. godine) bio je vizantijski car od 775. do svoje smrti 780. godine. Bio je poslednji ikonoborački car iz Isavrijanske (Sirijske) dinastije i nakon njegove smrti carica udovica Irina je 787. obnovila kult ikona. Time je, kako se vremenom pokazalo, završen prvi period ikonoborstva.

Poreklo[uredi - уреди]

Lav IV bio je prvi vizantijski car koji je bio sin jedne strane princeze Čiček, ćerke hazarskog kagana, koja je u Vizantiji prekrštena u Irinu. Zbog porekla svoje majke, Lav IV je ostao upamćen po nadimku Hazar. Rođen je u Carigradu 25. januara 750. godine kao prvi vizantijski princ koji je rođen u Porfirnoj sobi, ali je njegova majka izgleda umrla na porođaju. Konstantin se ženio još dva puta, drugi put izvesnom Marijom, treći put Evdokijom koja mu je rodila još pet sinova i jednu ćerku. Ipak, Lav IV je još 751. krunisan kao očev savladar, ali je 769. Konstantin V krunisao Evdokijine sinove Nićifora i Hristifora za cezare, dok su preostala tri sina poneli titule nobilisima.

Brak sa Irinom[uredi - уреди]

Za Konstantinova života, Lavovo nasleđe nije dovođeno u pitanje. U oktobru 769. godine u Carigrad je iz Atine stigla nevesta za Lava IV, Irina, izdanak aristokratske porodice Sarandapeh. Ovim brakom Konstantin V Kopronim je želeo da ojača veze svoje dinastije sa ikonofilskom temom Helada. Irina je pre polaska potpisala izjavu podrške zvaničnoj politici ikonoborstva, a po dolasku u prestonicu je verena sa Lavom već prilikom prvog susreta. Posle šest sedica, Lav i njegova atinska nevesta su se venčali, a mladoženja je zatim, uz pomoć oca, teatralno krunisao Irinu kao caricu (βασιλισσα). Već 14. januara 771. Irina je Lavu IV rodila naslednika, budućeg Konstantina VI, koji je takođe bio porfirogenit odnosno rođen u Porfirnoj sobi. Rođenje Konstantina bilo je propraćeno tradicionalnim aklamacijama i zdravicama od strane senatora i građana Carigrada, kao i organizacijom trka konjskih četvoroprega na prestoničkom Hipodromu.

Borba za nasleđe prestola[uredi - уреди]

Car Konstantin V Kopronim je umro u avgustu 775. godine tokom pohoda protiv Bugara, a Lav IV je aklamacijom potvrđen kao novi car. U proleće 776. u Carigradu su se okupili zapovednici tema (stratezi) kako bi tradicionalno učestvovali u proslavi Uskrsa. Već na Lazarevu subotu stratezi su počeli da vode okupljanja na kojima je carigradska svetina skandirala Lavu IV i njegovom sinu Konstantinu VI kao jedinim carevima. Na Veliki petak car je u sabornoj crkvi Presvete Mudrosti okupio predstavnike vojske, senata i naroda i zatražio da polože zakletvu da će kao vladare prihvatiti jedino njega i njegovog malog sina. U obredu su na Veliku subotu uzeli učešća i Lavova polubraća, sinovi Konstantina V i Evdokije, čime je i druga grana dinastije pokazala bar prividno odobravanje. Najzad, na Uskrs, 14. aprila 776. godine patrijarh i Lav su u carskoj loži na Hipodromu krunisali petogodišnjeg Konstantina za očevog savladara. Krunisanje Konstantina je završeno uskršnjom litijom koja je završena u crkvi Presvete Mudrosti.

Krunisanje malog Konstantina ipak nije izvedeno u potpunoj saglasnosti sa Evdokijinom sinovima. Pošto su pod pritiskom javnosti morali da polože zakletvu, petorica braće su u maju 776, svega četiri nedelje posle Uskrsa, počeli da pripremaju protivudar. Najstariji među Evdokijinim sinovima, cezar Nićifor, izveden je pred porotu velikodostojnika i optužen za učešće u zaveri. Lav IV je lišio svoju polubraću dotadašnjih titula i počasti, ali se pokazao milostivim pošto ih je kaznio samo progonstvom u Herson na Krimu. Kako nisu bili kažnjeni oslepljivanjem ili sakaćenjem, kao što je bilo uobičajno, Nićifor i njegova braća su i nakon Lavove smrti imali centralnu ulogu u otporu njegovom sinu.

Verska politika[uredi - уреди]

U pogledu verske politike, Lav Hazar je formalno sledio politiku svog oca Konstantina V koji je bio fanatični ikonoborac. Međutim, možda i pod uticajem svoje ikonofilske supruge Irine, Lav je u odnosu na svog dedu Lava III i ova sprovodio blagu politiku. Dozvolio je svim prognanim ikonofilima da se vrate u svoja mesta, a kada je patrijarh Nikita umro, car je na njegovo mesto doveo Pavla koji nije spadao u ubeđene ikonoklaste. Pored toga, dok je Konstantin V progonio monahe, kao najčvršće ikonofile, Lav IV je ponovo dozvolio da monasi zauzmu episkopske stolice. Najoštrije mere protiv ikonofila Lav je sproveo kada je nekoliko dvorskih evnuha uhvaćeno da poštuje ikone suprotno kanonima ikonoboračkog sabora iz 754. godine. Posle istrage ovi ikonofili su u avgustu 780. godine pohapšeni, izbičevani i ošišani što je bilo poniženje namenjeno osuđenim kriminalcima. Nakon toga, dodatno su poniženi vođenjem ulica Carigrada sve do tamnice. Docnije je jedan od prebijenih, Teofan, preminuo i kasnije je proglašen za mučenika. Tek u kasnijoj tradiciji i careva supruga Irina je dodata spisku pritajenih ikonofila na carskom dvoru. Po Georgiju Kedrenu, istoričaru iz 12. veka, Irina je otkrivena da poštuje ikone nakon čega ju je besni suprug zauvek izbacio iz carske ložnice.

Spoljna politika[uredi - уреди]

I u pogledu spoljne politike Lav je nastavio da sledi oca. Stari neprijatelj Konstantina V, bugarski kan Telerig je 777. zbačen sa prestola i pobegao je u Carigrad gde ga je car primio sa svim počastima. Telerig se pokrstio uz carevo kumovanje, dobio je titulu patrikija i zatim je oženjen Irininom neimenovanom rođakom. Slična politika je sprovođena i prema predstavnicima langobardske kraljevske dinastije, koji su 774. ostali bez krune kada je Karlo Veliki osvoji Paviju. Sin poslednjeg langobardskog kralja Deziderija, Adalgiz je otišao u Konstantinov grad gde je dobio ime Teodot. Njegov sin Grimoald je poput bivšeg bugarskog kana takođe oženjen carskom rođakom. Ovakva vizantijska politika, koju je Lav IV samo nastavio, trebala je da odgaji provizantijske pretendente koji bi jednog dana mogli da pomognu vizantijsku politiku u svojim dalekim zemljama.

Dok je Telerigov odlazak u Carigrad izgleda obezbedio kratkotrajni mir Vizantije sa Bugarima, na istoku je nastavljen stalni rat sa muslimanskim Arapima. U principu rat je vođen neizmeničnim pljačkaškim pohodima koje su obe strane slale. Lav je tako 776. i 777. slao vojsku pod komandom slavnog vojskovođe i čuvenog ikonoborca, Mihaila Lahandrakona, koji je 777. odneo vrednu pobedu kod Germanikeje u severnoj Siriji, rodnog grada osnivača Isavrijske dinastije, Lava III. Lav IV je zatim proslavio trijumf u carskoj palati na azijskoj strani Bosfora, Sofijanaji, gde su car i njegov mladi sin, uz skladu sa običajima, delili zadobijeni plen pobedonosnim vojnicima. Car je docnije proslavio i trijumf carigradskim ulicama, ali Vizantinci nisu mogli da odnesu ubedljivu pobedu, tako da su abasidski odredi opljačkali Malu Aziji 779. i 780. godine.

U toku priprema za novi rat protiv Bugara, Lav IV je iznenada umro 8. septembra 780. godine. Po kasnijoj tradiciji umro je od groznice koju je dobio od infekcije čireva na glavi koje je dobio tvrdoglavo noseći njegovu omiljenu krunu. Njegova supruga Irina uspela je da sačuva presto Konstantinu VI, ali je 787. godine obnovila kult ikona na Sedmom vaseljenskom saboru u Nikeji.

Literatura[uredi - уреди]

  • J. Herrin, Women in Purple, Rulers of Medieval Byzantium, Princeton and Oxford 2001, 51-75.
  • G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1997 (više izdanja), 182-4.
  • The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, 1209.


Prethodnik:
Konstantin V Kopronim
Vizantijski carevi
(775 - 780)
Nasljednik:
Konstantin VI