Isak II Anđeo

Izvor: Wikipedia
Isak II Anđeo

Zlatnik iz doba Isaka II Anđela
Zlatnik iz doba Isaka II Anđela

Datum rođenja 1156.
Datum smrti 1204.
Poreklo i porodica

Isak II Anđeo (grčki: Ισαάκιος Β’ Άγγελος), rođen septembra 1156, umro januara 1204, bio je vizantijski car od 1185. do 1195. i ponovo od 1203. do 1204. Njegov otac je sin Teodore Komnine, najmlađe ćerke cara Aleksija I Komnina. U vreme njegove prve vladavine vlasti Vizantija je izgubila kontrolu nad severnim Balkanom usred osamostaljenja Drugog bugarskog carstva i Nemanjine Raške, a drugu vladu počeo je i završio zahvaljujući podršci krstaša i Mlečana.

Za njegove vladavine, Vizantija je priznala nezavisnost Raške sporazumom iz 1190. godine.[1]

Pobuna[uredi - уреди]

Isakov otac Andronik Anđeo bio je sin Teodore Komnine, ćerke Aleksija Komnina. Na taj način porodica Anđela je pripadala proširenoj porodici Komnina. Za vreme kratke vlasti Andronika I Komnina (11831185), Isak je zajedno sa ocem i braćom učestvovao u pobuni u Nikeji i Prusi. Neobično je bilo da ga car nije kaznio zbog nelojalnosti, pa je Isak ostao u Carigradu.

Tokom odsustva cara Andronika I iz prestonice 11. septembra 1185, Stefan Hadžiohristoforit je pokušao da uhapsi Isaka. Isak ga je ubio, a zaštitu posle toga je potražio u crkvi Aja Sofija. Andronik je na izvestan način bio sposoban vladar, ali bio je omražen od strane aristokratije i od stanovništva, zbog čega se Isak obratio stanovništvu i pobuna se brzo raširila gradom. Kada se Andronik vratio u Carigrad već je bio svrgnut, a Isak proglašen novim carem. Andronik je pokušao da pobegne brodom, ali je bio zaustavljen, posle čega ga je Isak predao carigradskoj rulji, koja ga je ubila 12. septembra 1185.

Prvi period vlasti[uredi - уреди]

Isak II Anđeo je ojačao svoju poziciju dinastičkim svadbama 1185. i 1186. Njegova nećaka Evdokija Anđeo se udala za Stefana Prvovenčanog. Isakova sestra Teodora udala se za italijanskog markiza Konrada Montferatskog. Isak se januara 1186. oženio Margaretom Arpad (koja je promenila ime u Marija), ćerkom ugarskoga kralja Bele II. Ugarska je bila najveći i najmoćniji sused Vizantije, a Margareta je imala dinastičke veze sa vladarskim porodicama Kijevske Rusije, Svetog rimskog carstva, Italije, Provanse te sa ranijim vizantijskim dinastijama.

Isak je započeo svoju vladavinu odlučnom pobedom nad normanskim kraljem Sicilije Vilijamom II od Sicilije. Normani su bili izvršili invaziju Balkana pri kraju Andronikove vlasti, a porazio ih je Isak na obali Strume 7. septembra 1185.

Na Kipru je došlo do pobune koju je predvodio plemić Isak Komnin, ali zbog normanske invazije na Balkansko poluostrvo car nije bio u stanju da tu pobunu suzbije.

Povećao je poreze da bi platio povećane izdatke za vojsku i da bi finansirao svadbu. Povećanje poreza dovelo je do vlaško-bugarske pobune 1185. Tada je kao rezultat pobune uspostavljeno Drugo bugarsko carstvo pod dinastijom Asen. Car je 1187. poslao pobednika nad Normanima Aleksija Vranasa da slomi pobunu. Međutim Vranas se okrenuo protiv cara i pokušao je da zauzme Carigrad. Pobedio ga je Isakov šurak Konrad Montferatski.

Car Svetog rimskog carstva Fridrih Barbarosa je 1189. tražio i dobio dozvolu da mu vojska prođe kroz Vizantiju do Svete zemlje u vreme Trećeg krstaškog rata.

Pet godina je vodio neprekidne ratove sa Bugarskom, a nekoliko puta je i sam predvodio pohode. Iako je na početku izgledalo da će rat protiv Bugarske biti uspešan, pokazalo se da su rezultati gotovo nikakvi, tako da je jednom prilikom 1190. Isak II Anđeo jedva sačuvao živu glavu. Dok je pripremao jedan pohod protiv Bugarske carev stariji brat Aleksije III Anđeo iskoristio je priliku da sebe proglasi carem. U to doba car je bio napustio vojni logor i otišao u lov. Vojnici su priznali novog cara Aleksija III Anđela. Isaka su oslepeli i 1195. zatvorili u Carigradu. Zatvorili su mu i sina Aleksija, ali je on uspeo da pobegne iz zatvora. Isakov sin, Aleksije IV Anđeo je živeo kod svoje sestre, koja je bila udana za kralja Nemačke Filipa Švapskog. U toku spremanja krstaša na Četvrti krstaški rat Aleksije je zamolio krstaše da mu vrate presto. Ponudio im je 200.000 srebrenih maraka.

Ponovni povratak na vlast[uredi - уреди]

U julu 1203. krstaši su zauzeli Carigrad, a Aleksije III Anđeo je pobegao ispred njih i odneo je sa sobom državno blago.

Iz zatvora je oslobođen Isak II Anđeo i njegova žena. Vraćen je na presto i potvrdio je krstašima ugovor, koji je sa njima sklopio njegov sin da će im isplatiti 200.000 srebrenih maraka. Pošto je bio oslabljen dugim zatočeništvom njegov sin Aleksije IV Anđeo je vladao kao efektivni car. Aleksije IV je povećao poreze, uveo nove, ispraznio blagajnu, ali je jedva sakupio polovinu obećane svote. Aleksije je u pratnji krstaša krenuo da sakuplja sredstva po unutrašnjosti. U to vreme zbog velikih poreza i podmetnutih požara ojačalo je antikrstaško raspoloženje. Kada se u novembru 1203. vratio bez novca krstaši su najavili nasilno oduzimanje grada odnosno rat.

Izbio je sukob i Vizantinci su pokušali da spale krstašku flotu. Jedan od vođa obrane Carigrada Aleksije Duka Murzulf iskoristio je nezadovoljstvo naroda carevima, pa je zatvorio Aleksija IV i dočepao se trona kao Aleksije V Duka. Aleksije IV Anđeo je bio zadavljen 28. ili 29. januara 1204, a šokirani Isak umire nekoliko dana nakon toga.

Porodica[uredi - уреди]

Identitet njegove prve žene nije poznat, a sa njom je imao troje dece:

Sa drugom ženom Margaretom od Ugarske (ili Margaretom Arpad) imao je dva sina

  • Jovana Anđela
  • Manojla Anđela
Prethodnik:
Andronik I Komnin
Vizantijski carevi
(11851195)
Nasljednik:
Aleksije III Anđeo
Prethodnik:
Aleksije III Anđeo
Vizantijski carevi
(12031204)
zajedno sa Aleksijem IV Anđelom
Nasljednik:
Aleksije V Duka

Izvori[uredi - уреди]

  1. John V. A. Fine, The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest (p. 20), The University of Michigan Press, 2009.

Bibliografija[uredi - уреди]

  • Angold, Michael, The Byzantine Empire: A Political History, 1025-1204, 2nd edition (London and New York, 1997)
  • Brand, C.M., Byzantium Confronts the West, 1180-1204 (Cambridge, MA, 1968)
  • Harris, Jonathan, Byzantium and the Crusades (London, 2003)
  • Hiestand, Rudolf, 'Die Erste Ehe Isaaks II Angelus und Seine Kinder', Jahrbuch der Osterreichischen Byzantinistik, 47 (1997).
  • The Oxford Dictionary of Byzantium, 3 vols (Oxford,, 1991).
  • K. Varzos, Ē genealogia tōn Komnēnōn (Thessalonica, 1984) vol. 2 pp. 807-840.
  • Nicetas Choniates, Historia, ed. J.-L. Van Dieten, 2 vols. (Berlin and New York, 1975); trans. as O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniates, by H.J. Magoulias (Detroit; Wayne State University Press, 1984).

Spoljašnje veze[uredi - уреди]