Episkopos

Izvor: Wikipedia
Prema učenju katoličke i pravoslavne crkve, apostolska sukcesija se održava rukopoloženjem episkopa.

Biskup ili episkop (grčki: επισκοπος episkopos - nadzornik, nadglednik, staratelj; lat. episkopus) je naziv za zaređenog pripadnika klera, koji u određenim kršćanskim zajednicama uživa autoritet.

Na prostoru bivše Jugoslavije je uobičajeno koristiti izraz biskup za glavare katoličke i protestantskih, te izraz episkop za glavare pravoslavnih crkava. Prema doktrini apostolskog nasledstva, koje zastupaju rimokatolička i pravoslavna crkva, biskupi (episkopi) su naslednici apostola.

U rimokatoličkoj crkvi, biskup je predstavnik biskupije. U pravoslavnoj crkvi, episkop je vrhovni poglavar episkopije (eparhije). Od izraza episkop potječe izraz Episkopalna crkva. Pojedine manje kršćanske zajednice izraz biskup koriste za svećenike koji po svom položaju odgovaraju pastoru.

U ranoj Crkvi je episkop, poslije apostola, bio najviše crkveno lice. Međutim, nisu svi rani hrišćani prihvatali ove vođe, niti pravila koja su nametali.[1]

Naziv[uredi - уреди]

Naziv dolazi od grčke riječi episkopos (επισκοπος), koja se općenito može prevesti kao nadglednik, nadzornik, starešina, staratelj, pazitelj, čuvar. Reč dolazi od grčkog glagola episkeptomai - posmatrati, nadzirati, čuvati. U helenskom svetu koji je okruživao ranu Crkvu „episkopi“ su bili razni neznabošci i lokalni činovnici, ekonomski inspektori, upravnici zdanja i uprava različitih religijskih društava itd.[2]

Iz grčke riječi episkopos su se razvili slični izrazi u gotovo svim jezicima (engleski bishop, francuski evêque, njemački Bischof, italijanski vescovo, ruski епископ, slovenski škof). Neki od srpskohrvatskih prevoda za grčku reč episkopos su djed u srednjevekovnoj Crkvi bosanskoj, te vladika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Doktrina apostolske sukcesije[uredi - уреди]

Glavni članak: Apostolsko nasledstvo

Doktrina o apostolskom nasledstvu, koja ozakonjuje autoritet biskupa, je blisko vezana za doktrinu o Isusovom vaskrsenju. Prema Novom zavjetu, nakon Isusovog pogubljenja njegovi sledbenici su se uplašeni razbežali. Odjednom, grupu su protresle vesti da je »Gospod zaista ustao i pojavio se Simonu!« [3] Ova Lukina priča je hrišćane kasnijih generacija navela da zaključe kako je Isus imenovao Petra za naslednika i prepustio mu vođstvo. Štoviše, Evanđelje po Jovanu eksplicitno tvrdi da je vaskrsli Hristos Petru naložio da preuzme mesto »pastira stada«. [4] Bilo da je ova tvrdnja istinita ili ne, ne može se proveriti. Postoje samo svedočanstva iz druge ruke vernika koji tu tvrdnju podržavaju i skeptika koji je poriču.[5]

Uskrsli Krist daje upute Petru i apostolima o staranju nad "stadom".

Ubrzo posle Isusove smrti Petar se stavio na čelo grupe kao vođa i zvanični predstavnik. Po Jovanu, on je vlast dobio od jedinog izvora koji je grupa priznavala — od samog Isusa, koji je govorio posle smrti. Crkve koje u Petru vide svoje poreklo stvorile su verovanje da je Petar bio »prvi svedok vaskrsenja« i stoga zakoniti vođa crkve. Međutim, ova tvrdnja se može opovrgnuti na osnovu samog Novog zaveta: evanđelja po Marku i po Jovanu tvrde da je prvi svedok vaskrsenja bila Marija Magdalena, a ne Petar.[6] Međutim, od 2. veka, crkva je formulisala stav da samo neka svedočanstva vaskrsenja imaju autoritet. Isticana je Matejeva priča kojom uskrsli Isus objavljuje da je njegova vlast dosegla kosmičke razmere: »Sva vlast na nebu i na zemlji je meni predata« te ju je poverio »jedanaestorici učenika«. [7] Posle četrdeset dana, nakon što je izvršio prenošenje vlasti, uskrsli Isus se iznenada fizički udaljio od njih i podigao na nebo dok su ga apostoli u čudu posmatrali.[8]

Pejgels zaključuje da "doktrina da se sva vlast zasniva na susretu određenih apostola s vaskrslim Hristom, susretu sada okončanom jednom zasvagda, ima ogroman uticaj na političku strukturu hrišćanske zajednice." Pre svega, kako je istakao nemački naučnik Karl Hol, ova doktrina sužava rukovodeći krug na malu družinu čiji članovi drže neprikosnovenu vlast.[9] Zatim, sledi da samo apostoli imaju pravo da postave buduće vođe — svoje naslednike.[10] Ove tvrdnje ne mogu se proveriti; umesto toga, naslednici moraju štititi svedočanstvo apostola, verovati u njega i prenositi ga budućim pokolenjima.[11][12]

Uspostava episkopalne vlasti[uredi - уреди]

U prvom stoljeću nije bio jasno definiran vanjski autoritet u kršćanskim zajednicama, koje su bile izgrađene na nezavisnosti i slobodi pojedinca.[13] Počeci biskupske službe u istoriji su veoma nejasni, ali izgleda da je episkop bio „predstojatelj“ evharistijskog sabranja.[2]

Didahe, ranohrišćanski spis s kraja 1. ili početka 2. vijeka, opisuje da nosioce stalnih mjesnih službi (episkope i đakone) postavlja sama zajednica, i da se kao preduvjet izričito traže »krotkost« i odsutnost »pohlepe za novcem«:

“Postavite dakle sebi biskupe i đakone dostojne Gospodina, muževe krotke i koji nisu pohlepni za novcem, istinoljubive i prokušane, jer vam i oni vrše službu proroka i učitelja. Nemojte ih dakle omalovažavati: oni su vaše časne osobe, zajedno s prorocima i učiteljima.” (XV. 1-2)


Budući da se u govoru o episkopima upotrebljava plural (»Postavite sebi episkope« — episkopous: 15,1), nije jasno da li je riječ o jednom po zajednici ili o više njih, tj. da li termin episkopos označuje biskupa u kasnijem smislu, ili prezbitera.[14]

Uspostava episkopalne vlasti predstavlja proces tokom kojeg su raniji, raznoliki oblici uprave bivali zamenjivani jednoobraznom hijerarhijom crkvene vlasti. [15] Drugo stoljeće bilo je obilježeno postupnim razvojem ujedinjenja crkava na čelu s autoritativnim vođama a isto tako i uspostavljanjem sistematske doktrine kojoj se kršćanin morao podvrgnuti.[13] Određene hrišćanske zajednice su reorganizovane u stroge rangove biskupa, sveštenika, đakona i pastve. U mnogim crkvama biskup se prvi put pojavljivao kao »monarh« (doslovno, »jedini vladar«), koji je sve više polagao pravo na ulogu vaspitača i sudije »pastve«.[5]

Oko 200. godine hrišćanstvo je postalo institucija na čelu sa troslojnom hijerarhijom biskupa, sveštenika i đakona, koji su sebe smatrali predstavnicima jedine »prave vere«.[5] Na ovim osnovama formirala se u ranoj Crkvi osnovna strukturna podela na klir i narod.[2]

Klementova poslanica[uredi - уреди]

Oko 90. godine, rimski biskup Klement, kao zastupnik rimske crkve, piše hrišćanskoj zajednici u grčkom gradu Korintu, koja je bila podeljena po pitanju rukovodstva. Naime, neki vjerski vođi korintske crkve bili su lišeni vlasti.[16][17]

U svojem pismu, Klement piše da je »nekolicina nepromišljenih i samovoljnih ljudi« odbila da se povinuje vlasti sveštenika te su ih otjerali s položaja. On opisuje da su se podigli »oni bez ugleda protiv uglednih, budale protiv mudrih, mladi protiv starih.« [18] Klement ovo naziva »pobunom« i zahteva da se svrgnuti vođi vrate na vlast.[19]

Odbacujući izvesne sveštenike, postavljene da upravljaju pastvom, disidenti su prigovarali da je razdvajanje „sveštenstva", odnosno grupe ljudi na položajima vlasti, od „laika", odnosno grupe koju nadređeni nazivaju „narodom" (gr. laos) ne samo bez presedana, nego je za hrišćane neprihvatljivo.[1]

Klement, rimski biskup, oko 90. godine zahteva potčinjavanje "pobunjene" korintske crkve.

Pobijajući optužbe da su sveštenički rangovi novina, Klement tvrdi da su sami apostoli „svoje prve preobraćenike postavljali za episkope i đakone". Klement se pritom poziva na autoritet proroka Isaije, iznoseći nimalo verovatnu tvrdnju da je već u drevna vremena Isaija odobrio „položaj" biskupa i đakona, potkrepljujući to njegovim citatom: „postaviću ti za upravitelje mir, a za nastojnike pravdu" (Isaija 60:17).[1] Biskup Klement čak podstiče hrišćane da slede primer rimske armije:

Wikicitati „Braćo, služimo u našoj armiji... Smatrajmo ljude koji služe našim generalima... Ne mogu svi biti prefekti, tribuni, centurioni, komandanti, ili slično, ali svako u svom rangu sprovodi zapovesti cara i generala.[20]
()

Episkop Klement smatra da disidentski stav proističe iz arogancije i ljubomore i predlaže lek za to: svako se mora potčiniti sveštenicima, prihvatajući od njih kaznu za neposlušnost, „klečeći srcem i klanjajući se [njihovoj] superiornosti". On upozorava da se od sveštenika mora strepeti i da moraju biti poštovani. Klement dalje razvija praktičnu teologiju vlasti. On tvrdi da Bog Izraela, koji vlada svima, svoju vlast sprovodi tako što prenosi svoj »vladarski autoritet« na »vladare i vođe na zemlji«, a to su biskupi, sveštenici i đakoni. [21] Kao što Bog na nebu vlada kao gospodar, zapovednik, sudija i kralj, tako na zemlji on svoju vlast prenosi na članove crkvene hijerarhije koji služe kao generali na čelu vojske potčinjenih; kraljevi koji vladaju »narodom«; sudije koje dele pravdu umesto Boga. Ko god odbije da »sagne vrat« [22] i pokori se crkvenim vođama kriv je za nepokornost božanskom gospodaru. Klement zaključuje da ko god ne sluša od Boga postavljene vlasti »zaslužuje smrtnu kaznu«! [23]

Pejgels ocenjuje da Klementovo pismo označava dramatičan trenutak u istoriji hrišćanstva. U njemu prvi put nalazimo argumenat za podelu kršćanske zajednice na »sveštenstvo« i »pastvu«. Takođe se naglašava da Crkva mora biti organizovana kao stroga hijerarhija pretpostavljenih i potčinjenih.[5]

"Pavlove poslanice"[uredi - уреди]

Glavni članak: Pavlove poslanice

Dve ili tri generacije posle apostola Pavla, izvesni hrišćani su pisali poslanice pripisane Pavlu, među kojima su prva i druga poslanica Timotiju.[1] Ove poslanice kažu da je Pavle „položio ruke" na mladog preobraćenika Timotija da ga rukopoloži kao svog naslednika, odnosno „nadglednika" (episkopos) pastve, i cilj im je da pokažu da biskupima kao što je Timotije legitimno pripada „apostolski" autoritet nad "pastvom".[1]

Ignjacije[uredi - уреди]

Ignatije, i sam biskup, svoju definiciju crkve zasniva na podređenosti biskupu:

Wikicitati „Neka niko ne čini ništa što se odnosi na crkvu bez biskupa. Euharistija se drži vjerodostojnom samo kad se čini pod predsjedanjem biskupa ili onoga kome on povjeri. ... Nije dozvoljeno odijeljeno od biskupa krštavati ili prirediti agape ... Pridružiti se biskupu jeste pridružiti se crkvi; odvojiti se od biskupa jeste odvojiti se ne samo od crkve nego i od samog Boga. Onaj koji čini nešto krišom od biskupa, služi đavlu.[24]
()

On presudnu važnost biskupa pravda time što je on poslan od samog Boga:

Wikicitati „Brinimo se dakle da se ne suprotstavljamo biskupu, kako bismo bili podložni Bogu ... Jer svakoga, koga šalje kućegospodar u vlastiti domostroj, treba tako da primamo kao i samoga onoga koji ga je poslao. Jasno je, dakle, da biskupa treba promatrati kao samoga Gospoda. [25]
()

Ignacije tvrdi da izvan crkvene hijerarhije »nema ničeg što se može nazvati crkvom«.[26] On kaže:

Wikicitati „Svi koji su Božji i Isusa Krista, ti su s biskupom. [27]
()

Kod njega također nalazimo prvo mjesto u hrišćanskoj tradiciji gdje se govori o sklapanju braka pred crkvenim službenikom:

Wikicitati „A prikladno je da oni koji se žene i udavaju, sklapaju vezu uz mišljenje biskupa, da ženidba bude po Gospodinu, a ne po strasti. [28]
()

Proučavaoci smatraju da Ignacijeva pisma svjedoče o već uspostavljenom hijerarhijskom ustrojstvu u kršćanskim zajednicama, s episkopom na čelu.[14] Njegove poslanice se smatraju »epifanijom monarhijskog episkopata« [29]

Irinej[uredi - уреди]

Oko 180. godine je Lionski biskup Irenej, pretendujući na autoritet apostolskog nasleđa, napisao ogroman petotomni napad na hrišćane koji su "skrenuli s pravog puta", nazivajući ih hereticima, i proglašavajući ih za Satanine agente.[30] Irenej kaže da je jedina prava crkva ona koja svugde »održava isti oblik crkvenog ustrojstva«.[31] Izvan te crkve nema spasenja: »ona je ulaz u život; svi drugi su lopovi i pljačkaši«.[32] Svi koji odbacuju hrišćansku hijerarhiju su »lažne osobe, zli zavodnici i hipokriti«, koji »govore mnoštvu o onima u crkvi koje oni nazivaju katolicima ili eklezijasticima.«[33]

Za Irineja, biskupi su nosioci »najvišeg nastojanja i brige«, po kojima Crkva, »makar je rasijana po svemu krugu zemaljskom«, čuva »primljeno propovijedanje i vjeru«, »kao da stanuje u jednoj kući«, te »kao da ima jednu dušu i jedno te isto srce«.[14]

Tertulijan[uredi - уреди]

Tertulijan (oko 160240), dok je bio »katolički hrašćanin«, je tvrdio da samo opšta crkva sadrži apostolska pravila vere, poštuje kanon Biblije i sadrži potvrdu apostolskog nasleđa ispoljenu u crkvenoj hijerarhiji. Tertulijan je optuživao jeretike što su »tabor buntovnika«, koji je odbio da se pokori autoritetu biskupa. Govoreći u prilog strogoj hijerarhijskoj poslušnosti i pokoravanju, on zaključuje da je »dokaz strože discipline među nama još jedan dokaz istine«.[34]

Međutim, pred kraj života, kada ga je prišao pokretu montanista, odbacio je opštu crkvu kao crkvu »apstraktnih« hrišćana. Više nije definisao crkvu na osnovu crkvene organizacije, nego na osnovu duha koji posvećuje pojedinačne pripadnike, te prekoreva katoličku zajednicu kao »crkvu određenog broja biskupa«:

Wikicitati „Jer sama crkva, tačno i u principu, jeste duh u kome je trojstvo jednog božanstva, Otac, Sin i Sveti duh ... crkva se okuplja tamo gde je Gospod odredio — duhovna crkva za duhovne ljude — a ne crkva određenog broja biskupa![35]
()

Odbijanje crkvene hijerarhije[uredi - уреди]

Mada veliki broj ranih hrišćana prihvata episkopske instrukcije, neki od njih i dalje odbacuju autoritet sveštenstva i biskupa. Gnostički hrišćani su smatrali da duhovni autoritet ne potiče od službenog položaja, već od neposrednog dodira sa „živim“. Oni su verovali da lično iskustvo ima prvenstvo nad posrednim svedočenjima i tradicijom. Prema ovom načinu mišljenja, rukovođenje zajednicom se ne sme učvrstiti u institucijske okvire: ono mora ostati spontano, harizmatsko i otvoreno.[5]

Ovi hrišćani su odbijali crkvenu hijerarhiju, čuvajući jednakost unutar zajednica. Irenej govori o praksi jedne njihove grupe, čiji je vođa bio Marko, Valentinov učenik. [36] Irenej kaže da se na početku sastanka žrebom odlučivalo ko će uzeti ulogu sveštenika, a ko deliti pričest kao biskup; jedan član je čitao Sveto pismo prilikom službe, drugi se obraćao grupi kao prorok i držao duhovnu nastavu. Kada bi se grupa sastala sledećeg puta, ponovo se koristio žreb kako bi se uloge stalno menjale.[37] Tertulijan, takođe ih napadajući, govori o odnosima unutar zajednice "jeretika":

Wikicitati „Tako je danas biskup jedan čovek, a sutra drugi; osoba koja je danas đakon sutra je čitač; onaj koji je danas sveštenik sutra je svetovnjak: oni čak i pastvi nameću dužnosti sveštenstva ! [38]
()

Ova praksa je stvorila potpuno drukčije uređenje zajednice. U vreme nastajanja sve veće razlike između sveštenstva i pastve, ove grupe su odbile da priznaju takve razlike. Umesto podele članova na više i niže, oni su poštovali načelo stroge jednakosti. Svi posvećeni, i muškarci i žene, ravnopravno su učestvovali u žrebanju: svako je mogao biti izabran da služi kao sveštenik, biskup ili prorok. Pošto je kocka bacana na svakom sastanku, razlike ustanovljene kockom nikad se nisu mogle pretvoriti u stalne »rangove«. Njihova je namera bila da kroz ovakvu praksu odstrane elemenat ljudskog izbora. Oni su se ugledali na apostole verujući da, pošto Bog upravlja svime u vasioni, kocka odražava Božji izbor. [39][40] Tertulijan o njihovoj zajednici kaže:

Wikicitati „Pre svega, nije jasno ko je novajlija, a ko vernik: oni svi imaju ravnopravan pristup, oni ravnopravno slušaju, ravnopravno se mole — čak i pagani, ako se neki zadese ... Oni takođe razmenjuju poljubac mira sa svima koji dođu ... [38]
()

Tertulijan prenosi da »žene među jereticima« sa muškarcima dele važne položaje: »One podučavaju, učestvuju u raspravama, prizivaju Duh, leče«, a možda i krštavaju. [38] Ovi hrišćani su se držali prakse kojom je osiguravana jednakost svih učesnika. Njihov sistem nije dopuštao da se formira hijerarhija, ni utvrđeni sveštenički »redovi«. Kako se uloga svake osobe menjala iz dana u dan, smanjene su mogućnosti pojave zavisti prema istaknutim ličnostima. [5]

Petrova apokalipsa[uredi - уреди]

Petrova apokalipsa (oko 200—300. g.), u vidu proročanstva uskrslog Isusa Petru, govori da će mnogi koji »prihvate naše učenje u početku« pasti u zabludu[41] te da će vernicima »vladati jeretici«[42] koji ustvari predstavljaju ortodoksne hrišćane.[5]

Spis navodi da će oni »slaviti ime mrtvoga čovjeka, misleći da će postati čistima«, da »govore loše stvari jedan o drugom ... i mnogim drugima« , te da će »svoju pogrešku i svoj zakon okrenuti protiv mojih čistih misli«.[43] Usrksli Isus upozorava: »Oni trguju mojom rječju« i objašnjava da su oni koji sebe nazivaju biskupima i đakonima, kao da su vlast primili od Boga, u stvari »bezvodna korita«:

Biće i onih koji su van našeg broja, koji sebe nazivaju biskupima i đakonima, kao da su svoju vlast primili od Boga. Oni se pokoravaju odlukama vođa. Ti ljudi su suhi kanali. [44]

Otkrivenje po Petru

Spis ih optužuje da su iskrivili učenje apostola stvorivši »veštačku crkvu« umesto istinskog hrišćanskog »bratstva«.[45] Autor tvrdi da vođe pravoverne crkve ugnjetavaju svoju braću i zajednicu, što je dokaz da je to samo imitacija, lažna crkva, koja oponaša pravo hrišćansko bratstvo. U svojoj slepoj drskosti, oni tvrde da imaju isključivu legitimnost: »neki koji ne razumeju tajnu govore o stvarima koje ne razumeju, ali će se hvalisati da tajna istine pripada samo njima«.[46]

Trodelni traktat[uredi - уреди]

Glavni članak: Trodelni traktat

Drugi spis, Trodelni traktat, delo Valentinovog sledbenika, suprotstavlja »decu Oca« potomstvu demijurga. [47] Očeva deca se udružuju kao jednaki, uživajući uzajamnu ljubav i spontano se pomažući. Međutim, potomci demijurga žele da vladaju:

... »želeli su da jedan drugome zapovedaju i nadmašivali su jedan drugoga u ispraznoj vlastoljubivosti«.

Trodelni traktat

Potomci demijurga, što je naziv za predstavnike crkvene jerarhije, su ispunjeni »žudnjom za vlašću i svaki zamišlja da je iznad drugih« [48]

Druga rasprava velikoga Seta[uredi - уреди]

Druga rasprava velikoga Seta polemiše protiv ortodoksnog hrišćanstva suprotstavljajući mu »pravu crkvu« gnostika. Govoreći u ime onih koje naziva sinovima svetlosti, pisac piše o progonima:

... mrzeli su nas i progonili ne samo oni koji su neznalice (pagani) nego i oni koji misle da uzdižu ime Hristovo, jer nisu bili svesni da su prazni, nisu znali ko su, kao glupe životinje.[49]


Spis, kroz usta Spasitelja, objašnjava da su »oni koji da uzdižu ime Hristovo« napravili imitaciju prave crkve, »objavivši doktrinu mrtvog čoveka, i laži, da bi to ličilo na dobrotu i čistotu savršene zajednice (ekklesia)«.[50] Takvo učenje, optužuje spis, miri hrišćane sa strahom i ropstvom podstičući ih da se priklone zemaljskim predstavnicima demijurga.[51] Crkvene vlasti proganjaju one koji su dostigli oslobođenje kroz gnozu, pokušavajući da ih odvuku od »istine njihove slobode«.[52]

Preuzimanje državne vlasti[uredi - уреди]

Car Konstantin i hrišćanski biskupi drže Nikejski simbol vere.

Hrišćanstvo 387. godine postaje i zvanična državna religija Rimskog Carstva, a sve ostale vere i kultovi bivaju zabranjeni. Nakon što je kršćanstvo postalo službena religija čitavog Carstva u 4. vijeku, hrišćanski biskupi su zadobili vojnu podršku i počeli zapovjedati policiji koja ih je dotada proganjala.[5] Tada dolazi i do progona svih "ne-pravovernih" struja u okviru samog hrišćanstva. Kazna za jeres je pooštrena, oni koji su se suprotstavljali vlasti biskupa su kažnjavani a njihovi spisi spaljivani i uništavani.[5]

Napori biskupa da unište svaki trag jeretičkog »huljenja« pokazali su se tako uspešnim da su skoro sva obaveštenja o drugačijim vidovima ranog hrišćanstva — pre otkrića knjižnice Nag Hamadi — dolazila od golemih pravovernih napada na njih.[5]

Literatura[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 Elejn Pejgels - Poreklo Satane (scribd)
  2. 2.0 2.1 2.2 Јован Зизијулас, Јелинизам и хришћанство
  3. Jevanđelje po Luki 24:34.
  4. Jevanđelje po Jovanu 21:15—19.
  5. 5.0 5.1 5.2 5.3 5.4 5.5 5.6 5.7 5.8 5.9 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  6. Jevanđelje po Marku 16:9 ; Jevanđelje po Jovanu 20:11—17.
  7. Jevanđelje po Mateju 28:18.
  8. Dela apostola 1:6—11.
  9. Videti K. Holl, Der Kirchenbegriff des Paulus in seinem Verhaltnis zur dem der TJrgemeinde, u: Gesammelte Aufsiitze zur Kirchengeschichte (Tübingen, 1921), II, str. 50—51.
  10. G. Blum, Tradition und Sukzession: Studium zum Normbegriff des Apostolischen von Paulus bis Irenaeus (Berlin, 1963), str. 48.
  11. Campenhausen, Ecclesiastical Authority and Spiritual Power, str. 14—24.
  12. E. Pagels, »Visions, Appearances, and Apostolic Authority«, str. 415—430.
  13. 13.0 13.1 Erich Fromm, Dogma o Kristu (scribd)
  14. 14.0 14.1 14.2 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  15. Za detaljnu diskusiju o ovom procesu vidjeti: Campenhausen, Ecclesiastical Authority and Spiritual Power, str. 76 i dalje.
  16. Detaljna obrada ove teme u: Karlman Beyschlag. Clemens Romanus und der Fruhkatholizismus. Tubingen: Mohr, 1966.
  17. Videti također Karl Paul Donfried, The Setting of Second Clement in Early Christianity. Leiden: E. J. Brill, 1974.
  18. Clemens Romanus, I Clement 3.3.
  19. Clemens Romanus, I Clement 1.1.
  20. 1 Clement, glava 37
  21. Ibid., 60.4.—61.2; 63.1—2.
  22. Ibid., 63.1.
  23. Ibid., 41.3.
  24. Ignatius, Poslanica Smirnjanima 8,1-9.
  25. Efez 5, 3—6, 1
  26. Ignatius, Poslanica Tralijcima 3.1.
  27. Filadelf 3, 2
  28. Polik 5, 1—2
  29. J. COLSON, L'évęque dans les communautés primitives, Cerf, Paris 1951, str. 87
  30. Letter of Barnabas, chap.18.
  31. Irenaeus, AH 4.33.8.
  32. Irenaeus, AH 3.4.1.
  33. Irenaeus, AH 3.15.2.
  34. Tertullian, DE PRAESCR. 44.
  35. Tertullian, De Pudicitia 21.
  36. Irenaeus, AH 1.13.1—6.
  37. Irenaeus, AH 1.13.3
  38. 38.0 38.1 38.2 Tertullian, DE PRAESCR. 41.
  39. Irenaeus, AH 1.13.4
  40. Za tehničku diskusiju žreba (kleros) videti: Pagels »The Demiurge and his Archons«, 316—318. Ovakva upotreba žreba postojala je i u drevnom Izraelu, gde se mislilo da Bog kroz njega izražava svoju volju, i među samim apostolima, koj i su žrebom izabrali zamenika Judi Iskariotskom (Dela apostola 1 :17—20).
  41. Petrova apokalipsa 73.23—24, u: NHL 341.
  42. Petrova apokalipsa 74.16—21
  43. Petrova apokalipsa 74.24.-77.28, u: NHL 341—342.
  44. Knjižnica Nag Hammadi, Prvo hrvatsko izdanje, Biblioteka Svjetlost, Predgovor Jamesa Robinsona (scribd)
  45. Petrova apokalipsa, 78.31—79.10, u: NHL 343
  46. Petrova apokalipsa 79.28—29, u: NHL 343.
  47. Trodelni traktat 69.7—10, u: NHL 64; 70.21—29, u: NHL 65; 72.16—19, u: NHL 66.
  48. Trodelni traktat, 79.20—32, u: NHL 69.
  49. Druga rasprava velikog Seta 59.22—29, u: NHL 333—334.
  50. Druga rasprava velikog Seta 60.21—25, u: NHL 334.
  51. Druga rasprava velikog Seta 53.27—33, u: NHL 331.
  52. Druga rasprava velikog Seta 61.20, u: NHL 334.

Videti također[uredi - уреди]