Valentin

Izvor: Wikipedia

Valentin (gr. Oualentinos, lat. Valentinus; oko 100 - 160) je bio antički filozof, teolog i pesnik iz 2. vijeka, najznamenitiji predstavnik ranohrišćanskog gnosticizma.

O njegovom učenju postoje protivreči izveštaji. Zajednica njegovih sledbenika valentinaca je bila veoma značajna, a Tertulijan ih, oko 210. godine, naziva najbrojnijim među hereticima.[1]

Smatra se da je verovatnim autorom nekanonskog Evanđelja Istine, pronađenog u okviru knjižnice Nag Hamadi.[2]

Život[uredi - уреди]

Rođen je početkom 2. veka (oko 100-112. godine) u Aleksandriji u Egiptu. U Aleksandriji je stekao naobrazbu u grčkoj filozofiji. Tertulijan ga je smatrao platonikom.[3] U početku podučava u rodnom Egiptu. Iz Egipta je otišao u Rim oko 136. i tamo ostaje do oko 160. godine (od pape Higina do Aniceta[4]). Valentin je vjerojatno i prije svoga dolaska u Rim već bio prožet gnostičkim idejama.[5] U Rimu je živio i djelovao u okviru zajednice Velike Crkve.

Kršteni hrišćanin, Valentin prihvata veroispovest i učestvuje u zajedničkom hrišćanskom bogosluženju. Nakon krštenja, Valentin je doživeo viziju koja je postala izvor njegove gnoze: Video je tek rođeno dete, i kada ga je upitao ko bi on mogao biti, dete je odgovorilo: »Ja sam Logos.« [6] On tu viziju tumači kao podsticaj da otpočne duhovno istraživanje. Čuvši o učitelju po imenu Teuda, koji je tvrdio da je primio tajno učenje lično od apostola Pavla, Valentin postaje njegov učenik. Valentin tvrdi da je pored predanja, zajedničkog svim hrišćanima, zahvaljujući Pavlovom učeniku Teudi, bio uveden i u tajnu predaju[7], koju Pavle nije delio sa svim hrišćanima nego samo sa zrelim.[8] Naučivši sve što je mogao od Teude, Valentin i sam postaje učitelj.[9]

Valentin je uvodio »one koji su zreli« u svoju mudrost, pošto nije svako sposoban da je shvati. Valentin neprestano proširuje svoje znanje duhovnim istraživanjima i podstiče učenike da razvijaju sopstvenu unutrašnju sposobnost duhovne spoznaje.[9] Takođe podstiče vernike da prevaziđu doslovna tumačenja svetih spisa kako bi ispitali dublje značenje evanđelja. On smatra da čovek tako može napredovati od vere ka znanju (gnosi).

Prema Tertulijanu, Valentin je u Rimu „očekivao da postane episkop (odnosno rimski papa), budući čovek sposoban, pametan i elokventan“, ali on navodno „raskida sa pravovernom crkvom“ zato što je drugi, kojeg je preporučivalo »mučeništvo«, postavljen na to mesto.[10] Istoričari uglavnom sumnjaju u Tertulijanovu priču, jer se zasniva na tipičnom napadu po kome zavist i ambicija navode jeretike na skretanje s pravog puta.[2]

Poslije je, po Epifaniju, Valentin napustio Rim i otišao na Cipar.[5]

Spisi[uredi - уреди]

Valentin je pisao Pisma, Homilije i Psalme. Za Psalme zna Hipolit (Philos. 6, 37), Tertulijan i Origen. Iz Pisama i Homilija citira neke fragmente Klement Aleksandrijski (Stromata). Irenej govori da se valentinovci služe nekim Evanđeljem istine[11], a ono je kasnije pronađeno u Nag Hammadiju. Sigurno je da je više spisa iz zbirke Nag Hammadi vezano uz valentinovsku gnozu.[5]

Učenje[uredi - уреди]

Po Valentinu, Bog je antropomorfna slika istinskog božanskog izvora, temelja svekolikog bića, neizrecivi, neopisivi izvor koji se opisuje rečima „dubina“ ili „ponor“. Valentin ga takođe opisuje kao „Otac svega“.

Valentinovo tajno učenje otkriva da je onaj koga hrišćani naivno obožavaju kao Tvorca, u stvari samo slika istinskog Boga.[12] Valentin, sledeći Platona, upotrebljava grčku reč za »Tvorca« (demiurgos)[13], navodeći da je reč o nižem božanskom biću koje služi kao oruđe višim silama.[14] To nije Bog, on objašnjava, već demijurg koji vlada kao kralj i gospod [15], koji deluje kao vojni zapovednik[16], donosi zakon i sudi onima koji ga krše [17] — ukratko, »Bog Izraela«.

Kroz posvećenje, po Valentinu, kandidat uči da odbacuje Tvorčev autoritet i njegove zahteve kao budalaštinu. Gnostici spoznaju da tvorac ima lažne pretenzije na moć (»Ja sam Bog, i drugoga nema«)[18] koje su plod njegovog neznanja. Postizanje gnoze znači prepoznavanje pravog izvora božanske moći — to jest »dubine« svog bića. Ko god dođe do ovog uvida spreman je da primi tajno pričešće zvano iskupljenje (apolitrosis, doslovno »otkup«).[19] Pre sticanja znanja, kandidat je obožavao demijurga, zamenivši ga za istinskog Boga; sada, kroz pričest iskupljenja, on objavljuje svoju nezavisnost i obaveštava da više ne pripada sferi demijurgovog autoriteta i suda [20] nego višoj sferi:

Wikicitati „Ja sam sin Oca — Oca koji je pre-postojeći... Ja potičem od Njega koji je pre-postojeći i ja ponovo dolazim do mesta odakle sam pošao. [21]
()

Uvođenje u gnosu je pružalo teološko opravdanje za otkazivanje poslušnosti biskupima i sveštenicima. Nakon toga, posvećenik bi na tvrdnju da biskup vlada zajednicom »kao što Bog vlada na nebu« mogao odgovoriti da biskup tvrdi da predstavlja Boga, ali, u stvari, predstavlja samo demijurga. Pošto je prevazišao sferu njegovog autoriteta, posvećenik je prevazišao i episkopov autoritet.[2] On sada smatra da se ta ograničenja odnose samo na naivne vernike koji još uvek služe demijurgu. [22]

Valentin se nije otvoreno sporio sa crkvenom vlašću. On je smatrao da su krštenje i ispovedanje zajedničke vere u Boga i Hrista neophodni za početnike u veri. Valentin i njegove pristalice ne odbacuju dogme niti moralne norme koje je crkva propisala. Ali oni u crkvi razlikuju dva različita tipa hrišćana: duševne (gr: psihiki; koji veru primaju dušom) i duhovne (gr: pnevmatiki; koji duhom teže ka spoznaji). Irenej i Tertulijan izvješćuju o metodi kako se širila Valentinova gnoza: valentinovci su redovito govorili samo ono što se naučavalo i u Crkvi, a kad su nekoga sasvim predobili za sebe, onda su mu odijeljeno saopćavali »neizreciv misterij svoje Punine« (Irenej).[23][24]

Valentin je priznavao čitavo Sveto Pismo, Stari i Novi Zavjet, samo ga je pomoću alegorijske egzegetske metode tumačio.[25] U njegovom sistemu značajnu ulogu igraju brojevi, što je možda rezultat pitagorejskog utjecaja.

Valentinovci[uredi - уреди]

Budući da su Valentin i njegovi istomišljenici javno primali krštenje, prisustvovali zajedničkim bogosluženjima i ispovedali istu veru, većina hrišćana ih je smatrala kao i ostale vernike, a oni su se sa tim slagali[9]. Međutim, jednu generaciju nakon Valentinovog učiteljevanja u Rimu, njegov pokret stiče priličan broj pristalica širom hrišćanskog sveta, a naročito među obrazovanijim članovima crkve. Tertulijan se žali da su često „najverniji, najmudriji i najistaknutiji članovi crkve ... ti koji prelaze drugoj strani“. Irinej, episkop Liona krajem 2. veka, nailazi među svojom pastvom na aktivne valentinske učitelje, koji su pozivali vernike na tajne sastanke, gde bi mogli postavljati pitanja o veri i raspravljati o njenom „dubljem značenju“.[26] Na tim okupljanjima, održavanim bez episkopovog odobrenja, se iznose ideje koje Irinej smatra bogohulnima. Vernici koji su prisustvovali ovim sastancima su, između ostalog, mogli čuti da je episkop Irinej, iako dobar čovek, hrišćanin ograničenog razumevanja, koji ne napreduje od vere kao znanju (gnosi).

Irinej i delu „Protiv jeresi“ kaže da mu je poznato da Valentinovi sledbenici sebe smatraju ljudima koji reformišu crkvu i podižu nivo duhovnog razumevanja, ali on smatra da nikakvo dobro koje oni postignu ne može nadoknaditi štetu koju nanose „komadajući veliko i slavno telo Hristovo“[26], crkvu. Irineja, između ostalog, uznemiruje izuzetna privlačnost Valentinovog učenja za žene hrišćanke, koje su tokom 2. veka bile sve više isključivane iz aktivnog učešća u pravovernoj crkvi. Valentinci pozivaju žene da, između ostalog, učestvuju u davanju pričešće.

Iako se valentinski hrišćani slažu da su episkopove pouke neophodne duševnim hrišćanima, oni sebe smatraju izuzetkom, prisvajajući sebi slobodu da donose sopstvene odluke o stvarima o kojima su crkvene starešine zabranjivale. Irenej kaže:

Wikicitati „Oni tvrde da su dostigli visinu iznad svake vlasti, i da su stoga u svakom pogledu slobodni da čine šta hoće, bez straha od bilo koga zbog bilo čega. Jer oni tvrde da zbog iskupljenja... njih sudija ne može zatvoriti, a čak ni primetiti. [27]
()

Irinej navodi da neki valentinci s porodicama i prijateljima posećuju i paganske festivale, smatrajući da ih to ne može uprljati. Slično stanovište se može naći u Evanđelju po Filipu:

„Niti strahujte od tela niti ga volite. Ako ga se budete bojali, ono će zavladati vama; ako ga budete voleli ono će vas proždrati i onemoćati.“

Evanđelje po Filipu

Smatra se da je autor nekanonskog Jevanđelja po Filipu neki Valentinov učenik.[2] Pored toga, među valentinske spise se ubrajaju i Trodelni traktat, Tumačenje gnoze i drugi.[2]

Valentinovci su posebno upotrebljavali Ivanovo Evanđelje, pronalazeći u njemu uporište za svoje učenje.[5]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Tertulian, Against the Valentinians: »frequentissimum plane collegium inter haereticos«.
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  3. Tertulijan, De praescr. haer. 7, 3
  4. Irenej, Adv. haer. 3, 4, 2
  5. 5.0 5.1 5.2 5.3 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  6. Hippolytus, REF 6.42.
  7. Clemens Alexandrinus, Stromata 7.7.
  8. Druga poslanica Korinćanima 12 : 2—4.
  9. 9.0 9.1 9.2 Elejn Pejgels - Poreklo Satane (scribd)
  10. Tertulian, Against the Valentinians, 4
  11. Adv. haer. 3, 11, 9
  12. Clemens Alexandrinus, Stromata 4.89.6—90.1.
  13. Videti: Platon, Timaeus 41. Za diskusiju videti : G. Quispel, »The Origins of the Gnostic Demiurge«, u: Kyriakon: Festschrtft Johannes Quoesten (Munster, 1970), 152—271.
  14. Heracleon, Frag. 40, u: Origen, COMM. JO. 13.60.
  15. Irenaeus, AH 4.1—5.
  16. Irenaeus, AH 1.7.4
  17. Heracleon, Frag. 48, u: Origen, COMM. JO. 20.38.
  18. Irenaeus, AH 3.12.6—12.
  19. Ibid., 1.21.1—4.
  20. Ibid., 1.13.6.
  21. Ibid., 1.21.5.
  22. Irenaeus, AH 1.13.5.
  23. Irenej, Adv. haer. 3, 15, 2
  24. Tertulijan, Adv. Val. 1
  25. Tertulijan, De praescr. haer. 38, 8. 10
  26. 26.0 26.1 Irinej, Protivu jeresi
  27. Irenaeus, AH 1.13.4.

Vidi još[uredi - уреди]

Vikizvornik
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom: