Pavlove poslanice

Izvor: Wikipedia
Valentin de Boulogne, sveti Pavle piše svoje poslanice (17. vek)

Pavlove poslanice ili Pavlova pisma su pisma odnosno poslanice koje je apostol Pavle upućivao raznim ranohrišćanskim zajednicama.

Pavlove poslanice su najstariji spisi Novog zavjeta, te najstariji hrišćanski spisi uopšte. Već oko 50. godine, dvadesetak godina nakon Isusove smrti, on u Korintu piše Prvu poslanicu Solunjanima, najstariji sačuvani hrišćanski spis.[1]

Kritički proučavaoci smatraju da neke Pavlove poslanice nije pisao Pavle, uključujući tri „deutero-Pavlova" pisma (Kološanima, Efešanima i drugo Solunjanima), a posebno tri „pastoralna" pisma (I i II Timotiju i Titu).[2][3]

Pozadina[uredi - уреди]

Pavle je osnivao hrišćanske crkve po čitavom istočnom Sredozemlju, uglavnom u urbanim centrima. Pošto bi preobratio određeni broj ljudi na nekom mestu, on bi odlazio dalje. Ali, ponekad bi dobijao loše vesti od neke od zajednica koju je osnovao, npr: došlo je do podele unutar zajednice, javio se problem nemorala, dolazili su učitelji koji su prenosili ideje drukše od njegovih, neki članovi su počeli da slede “lažna učenja” i tako dalje. Nakon takvih vesti, Pavle bi toj zajednici poslao povratno pismo, koje se bavilo pomenutim problemima. Takva pisma, odnosno poslanice, su bila veoma važna za život tih zajednica i vremenom su neka od njih stekla status svetih spisa.[1]

Autorstvo[uredi - уреди]

Timotej Efeški, jedan od koautora Pavlovih poslanica.

Pavle uglavnom nije sam pisao poslanice. U uvodnom pozdravu, pored njega se često navode i drugi saradnici:

  • "Od Pavla i Silvana i Timotija, crkvi Solunskoj..." (Solunjanima 1:1)
  • "Pavao apostol . . . crkvama Galacije" (Galatima 1:1-2)
  • "Pavao, po Božjoj volji pozvan za apostola Krista Isusa, i brat Sosten Crkvi Božjoj u Korintu" (Prva Korinćanima 1:1-2)
  • "Pavao, po volji Božjoj apostol Krista Isusa, i brat Timotija: Crkvi Božjoj u Korintu i svima svetima u svoj Ahaji" (Druga Korinćanima 1:1)
  • "Pavao i Timotej, sluge Krista Isusa, svima svetima u Kristu Isusu koji su u Filipima, s nadglednicima i poslužiteljima (biskupima i đakonima)" (Filipljanima 1:1)
  • "Pavao, sužanj Isusa Krista, i brat Timotej: ljubljenom Filemonu, suradniku našemu, i sestri Apiji, i Arhipu, suborcu našem, i Crkvi u tvojoj kući" (Filemonu 1-2)
  • "Pavao, sluga Krista Isusa, pozvan za apostola, odlučen za evanđelje Božje. . . svim miljenicima Božjim u Rimu, pozvanicima, svetima" (1:1, 7) "Pozdravljam vas u Gospodinu ja, Tercije, koji napisah ovu poslanicu" (Rimljanima 16:22)

Pavle je neke poslanice diktirao pisaru-sekretaru.[1] U Poslanici Galatima Pavle na kraju pisma dodaje post scriptum ličnim rukopisom, (uobičajen način u antici), kako bi primaoci znali da je on autor tog pisma: „Vidite, velikim slovima pišem vam sopstvenom rukom" (Gal. 6:11). Njegov rukopis je bio krupniji od rukopisa pisara. U jednoj prilici se jedan od Pavlovih tajnika otkriva; to je čovek po imenu Tercije, kome je Pavle diktirao svoje pismo Rimljanima. (Rimljanima 16:22.)

Spisak poslanica[uredi - уреди]

Sledeće poslanice se tradicionalno smatraju Pavlovim:

Među poslanicama koje se tradicionalno nazivaju Pavlovim, biblijska znanost razlikuje autentične i neautentične, to jest one kojima je autor Pavao, te one kojima je autor neki drugi kršćanski pisac. I jedne i druge smatraju se u kršćanstvu nadahnutima.

Pavle je verojatno napisao mnogo više poslanica nego što je sačuvano.[1] On sam pominje još neke poslanice; na primer, u prvoj Korinćanima (5:9), pominje jednu poslanicu koju je Korinćanima napisao ranije (pre prve poslanice Korinćanima).

Sakupljanje[uredi - уреди]

Proučavalac Novog zaveta Robert M. Price istražujući kako, kada i ko je sakupio razne Pavlove poslanice u jednu zbirku poslanica, dolazi do zaključka da je Markion prva osoba zabeležena u istoriji da prikuplja Pavlova pisma raznim crkavama u jedan kanon Pavlovih poslanica.[4] Markion je kodifikovao prvi kanon Novog zaveta koji se sastojao od Pavlovih poslanica i Lukinog evanđelja.[5][6] Markionov Novi zavet je sadržavao deset poslanica apostola Pavla: Galatima, 1. i 2. Korinćanima, Rimljanima, 1. i 2. Solunj, Efežanima (koju je nazivao Laodikejskom), Kološanima, Filipljanima i Filemonu.[7]

Analiza[uredi - уреди]

"S(AN)C(TU)S PAULUS edet hic scripsit" (sveti Pavle sedi i piše), ilustracija sa rukopisa iz 9. veka.

Iz analize poslanica Korinćanima i Galatima vidi se da je Pavle u tim oblastima nailazio na ozbiljne otpore u pokušaju da stabilizuje tek formirane crkve. Hrišćanstvo tu poprima različite forme, a uticaj prehrišćanskog nasleđa i dalje je snažan.[8] I iz drugih pavlovskih poslanica doznajemo kako situacija u rimskoj provinciji Aziji nije bila sasvim pod kontrolom Pavlovih istomišljenika. O ideološkim nesuglasicama svedoče pisma Efešanima i Kološanima, koja su, po svemu sudeći, napisana posle Pavlove smrti. Tu je reč o ranim hrišćanskim komunama koje su osnovane u efeškoj prestonici i gradovima u dolini reke Likos: Kolosi, Laodikeji i Hijerapolisu. U nekima od njih su se ispoljavali razni sinkretistički uticaji.[8]

Pavle u svojim poslanicama, koje predstavljaju najdrevnije tekstove crkvene istorije, svaki put kada koristi termin „crkva“ za oblasti šire od jednog grada (npr. Makedonija, Judeja itd.) se služi množinom (crkve Makedonije, crkve Judeje itd.). Kada se, međutim, izraz „crkva“ odnosi na jedan grad, tada se konstantno upotrebljava jednina (crkva Soluna ili ona koja „obitava“ u Korintu itd.).[9] Crkva kao organizovana zajednica za osnovu geografski ima grad, i od nastanka je bila lokalna Crkva.[9]

Pavlove poslanice pružaju obilje dokaza da su žene imale istaknutu ulogu u najranijem periodu hrišćanskih zajednica.[1]

Korinćanima[uredi - уреди]

Izgleda da je korintska zajednica, brzo nakon Pavlovog odlaska, pala pod uticaj nekih doktrina za koje je on verovao da su u suprotnosti s duhom evanđelja. Podstaknuti, verovatno, od aleksandrijskog učitelja Apola, Korinćani su počeli da se zanimaju za vidove spasenja do kojih se može dospeti putem filozofskog znanja i "obične", ljudske mudrosti. Oni dovode u pitanje doktrinu o vaskrsenju iz mrtvih, i drže se nekih običaja koji odražavaju njihovo helenističko nasleđe.[8]

Galatima[uredi - уреди]

U Galatiji Pavle nailazi na crkve čiji članovi zagovaraju tradicionalne jevrejske običaje, smatrajući, na primer, da su obrezivanje i poštovanje Mojsijevog zakona neophodni preduslovi za pristupanje Isusovom pokretu. Pavle, nasuprot, eksplicitno tvrdi da ako Galati prihvate obrezivanje, onda njihova vera u Hrista nema posebnog smisla ni opravdanja. (Gal 5.2)

Kološanima[uredi - уреди]

Iz pisma Kološanima vidi se da su Pavlovi oponenti imali sklonost ka spekulaciji koja se zasnivala na određenoj "tradiciji" (Kol 2.8). Autor poslanice ističe kako to predanje nije "po Hristu", nego "po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta". Može se zaključiti da je tu reč o nekom učenju jevrejskog porekla, jer su oni i dalje preporučivali obrezivanje, i pridržavali se nekih ograničenja u pogledu ishrane, pića, štovanja određenih praznika i šabata (2.16, 21-22). Njihova doktrina je podrazumevala i izvestan asketski rigorizam, verovanje u anđele, sklonost ka mističkim vizijama i filozofskoj spekulaciji (2.18, 23).

Efešanima[uredi - уреди]

U Poslanici Efešanima, koja je pisana nešto docnije od Kološana, se govori o različitim nebeskim, kosmičkim "silama", "vlastima", "poglavarstvima" i "gospodstvima" što obitavaju "ispod neba", u "tami ovoga sveta", i s kojima, prema autoru ove poslanice, treba voditi neprekidnu metafizičku borbu. Oponenti u Efesu ne mogu se lako identifikovati kao pripadnici neke konkretne grupe. Moglo bi se pretpostaviti da su oni zastupali izvesna gnostička stanovišta (vidi Stvarnost vladara), ali zanimljivo je i da je teologija izložena u Efešanima, bar u nekim svojim elementima, takođe bliska gnosticizmu.[8]

Timotiju[uredi - уреди]

Proučavaoci smatraju da prvu i drugu poslanicu Timotiju nije pisao Pavle, već su ih pisali izvesni hrišćani dve ili tri generacije posle njega.[10] Ove poslanice prenose da je Pavle „položio ruke" na mladog preobraćenika Timotija da ga rukopoloži kao svog naslednika, odnosno „nadglednika" (episkopos) pastve, i cilj im je da pokažu da biskupima legitimno pripada „apostolski" autoritet nad "pastvom".[10]

Izvori[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]