Druga poslanica Solunjanima

Izvor: Wikipedia

Druga poslanica Solunjanima je jedna od knjiga Novog zaveta. Tradicionalno se smatra da je knjigu napisao apostol Pavle, jer započinje rečima: „Od Pavla i Silvana i Timotija crkvi Solunskoj u Bogu ocu našemu i Gospodu Isusu Hristu“, a pri završetku piše: „Pozdrav mojom rukom Pavlovom, koje je znak u svakoj poslanici, ovako pišem“ (2 Sol 3, 17). Nadovezuje se na Prvu poslanicu Solunjanima. Napisana je u Korintu oko 50. godine i spada u najstarije novozavetne spise. Biblijska skraćenica je 2 Sol.

Grčki grad Solun je drugi grad u Evropi u kojem je apostol Pavle organizovao hrišćansku zajednicu. Nekoliko meseci nakon Prve poslanice Solunjanima, apostol Pavle je napisao i Drugu poslanicu kao odgovor na dvoumljenja Solunjana o uskrsnuću i ponovnom Isusovom dolasku u slavi na kraju vremena. Apostol Pavle poručuje da se to neće dogoditi tako brzo kako su oni mislili i da će se pre toga dogoditi znakovi. To će biti otpad od vere, pojava Čoveka bezakonja (Antihrista) i lažnih proroka.

Poslanica je kratka i ima tri poglavlja. U prvom, apostol Pavao zahvaljuje Bogu što rastu vera i ljubav među Solunjanima. Mučenike zbog vere ohrabruje, a mučitelje upozorava na mogućnost kazne večne propasti. U drugom poglavlju se objašnjava ponovni dolazak Isusa Hrista, dok je treće poglavlje poziv na častan rad i kritika lenjosti i nemara: „Jer kad bijasmo u vas, ovo vam zapovijedasmo, da ako ko neće da radi, da i ne jede. Jer čujemo da neki neuredno žive među vama, ništa ne radeći, nego okrajče i miješaju se u tuđe poslove. Takovima zapovijedamo i molimo ih u Gospodu našemu Isusu Hristu da mirno radeći svoj hljeb jedu.“ (2 Sol 3, 10-12).

Vanjske veze[uredi - уреди]