Ahajski savez

Izvor: Wikipedia

Ahajski savez, ili Ahajska liga, bio je konfederacija grčkih gradova u Ahaji, teritoriji na severnoj obali Peloponeza. Prvobitni savez postojao je tokom 5. i 4. veka pre nove ere.

Istorija[uredi - уреди]

Mapa drevne Ahaje

Poreklo Ahajskog saveza vuče korene iz V i IV veka pre nove ere. Istorijski izvori navode da su gradovi Ahaje (Peloponeza) suočeni sa napadima pirata, pribegli zajedničkim merama borbe protiv njih. Druga stvar koja je vezivala gradove bilo je zajedničko obožavanje boga Zevsa u hramu u Egijumu. Grad Egijum će kasnije imati važnu ulogu i prilično je lako izvući zaključak da uzrok tome leži jer je to bilo mesto obožavanja Zevsa .

Savez je imao učešća u suprotstavljanju makedonskom osvajanju Grčke i uspeo je da se održi u periodu posle osvajanja, kao i posle Aleksandrove smrti. Oko 288. pne. savez je raspušten od strane grčkog kralja - dijadoha Antigona Gonate pošto je predstavljao političku opasnost. Ali to nije trajalo dugo. Podstaknuti zauzetošću kralja, ponovnim usponom Sparte, kao i bogatim donacijama Ptolemejida i bogatih avanturista - savez Ahajaca je obnovljen ponovo u periodu posle 280. pne..

Naredni period, pod vođstvom stratega Arata, označiće kako teritorijalnu ekspanziju saveza tako i stvaranje unutrašnjeg jedinstva i institucija koje u mnogo čemu nalikuju federalnim. Polisi su ipak zadržali praktično neokrnjenu unutrašnju suverenost (bar na početku), a savez je imao kontrolu u oblasti rata i spoljne politike.

Uređenje[uredi - уреди]

Statua Filopoimena u Luvru

U vreme procvata Ahajskog saveza, zajednički centralni zakonodavni organ bila je skupština koja se sastajala u Egijumu na tri dana u proleće i jesen (nalik današnjim prolećnim i jesenjim zasedanjima parlamenta) - da bi donela zajedničke zakone i izabrala magistrate. Na njoj su mogli govoriti svi građani iz gradova-saveznika stariji od 30 godina, ali prilikom glasanja svaki grad je nosio samo jedan glas. Ovo je bitno iz dva razloga.

Prvi, što se ovim obeležjem ova skupština predstavlja kao organ predstavništva gradova-članica, a ne samih građana. Pošto nije bilo druge skupštine, ovo pokazuje da stepen ujedinjenosti nije bio toliki da dovede do prave zajedničke, demokratske skupštine gde bi glasali građani.

Drugi, što ovo ukazuje na jednakost članica, koja je bila apsolutno poštovana.

Ovo je prednost ovog saveza (za razliku od ranijih, gde su želje članica za hegemonijom razdirale jedinstvo) koju će dve hiljade godina kasnije pisci Federalističkih spisa spominjati. I ne samo to već će je smatrati neophodnošću prave federacije.

Drugi organ koji se spominje je veće od 120 članova iz svih gradova, koje je obavljalo više funkcija, od spoljnopolitičke do nekih koje nalikuju današnjim ustavno-sudskim. U nadležnosti tog veća je bilo izricanje kazne prekršiocima pravila saveza kao i rešavanje sporova. Detalji o svim funkcijama kao i primeri rada nisu poznati ali se i iz ovoga mogu izvući neki zaključci. Ovo centralno telo nije zadiralo u pitanja unutrašnjeg uređenja gradova, što ukazuje na visok stepen autonomije konstituensa. I drugo, postojanje sudske funkcije, pored već prisutne zakonodavne, ukazuje na određeni stepen snage centralne vlasti.

Sledeći organ koji se spominje je jedno malo telo od 10 članova koje je predsedavalo skupštinom, čineći tako jedan prezidijum. Iako izvori nisu sasvim jasni, daju osnova za zaključke da je ovo telo ličilo na jednu vrstu federalne vlade u kojoj su određeni članovi bili zaduženi za određene resore.

Poslednji značajniji organ koji se spominje je strateg, koji je nominalno imao vojnu kontrolu. Izvori pak pokazuju da je potpuna kontrola nad vojskom članica bila upotpunjena i velikom civilnom vlašću. Strateg je imao pravo veta na predloge podnete skupštini, a u kasnijem periodu je gotovo preuzeo monopol nad zakonodavnom inicijativom. Ovo ukazuje na prilično jaku centralizaciju ali takođe i na slabljenje demokratskog načela i jačanje personalne vlasti.

Druga obeležja koja ukazuju na federalizaciju su to da se u članicama koristio zajednički novac i još bitnije – da su se zajednički zakoni zaista i primenjivali, nekad menjajući već postojeće gradske. Slično konfederacijama, polisi su ove zakone primenjivali samostalno. Razlozi njihove uspešne primene su ovde nešto drukčiji: polisi su imali poverenja u zajedničku vlast, želeli su da ostanu u sistemu zajedničke odbrane, a uz to komandovanje vojskom im je bilo oduzeto. Dalje, doneti zakoni nisu bili brojni i nikada, svesno, nisu zadirali u osnove uređenja polisa.

Spisak stratega Ahajskog saveza[uredi - уреди]

Kraj saveza[uredi - уреди]

Upravo u ipak nesputanoj unutrašnjoj suverenosti polisa leži i uzrok kraja saveza. Vremenom su raskoli povodom političkih pitanja postali brojni, često potpirivani sa strane (Rim). Centralna vlast pokazala se nedoraslom da spreči to i održi koheziju. Neposredan povod za akciju Rima biće ponašanje saveza nenaklonjeno Rimljanima tokom Trećeg makedonskog rata što će na kraju dovesti do pada saveza 146. pne., a Rimljani će surovo kazniti vođu otpora – grad Korint. Odavde je u Federalističkim spisima izvučen dalekosežni zaključak da su federacije mnogo sklonije unutrašnjim raskolima članica, nego opasnostima uspostavljanja centralne diktatorske vlasti.

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]