Demokrit

Izvor: Wikipedia
Demokrit – najznačajniji predstavnik antičkog atomizma

Demokrit (grč. Δημόκριτος, oko 470–oko 360. st. e.), iz Abdere u Trakiji, bio je presokratski grčki filozof. Demokrit je bio učenik Leukipa, prvog začetnika antičkog atomizma, koji je međutim nadmašio svog učitelja. Atomisti su smatrali da su sve tvari sastavljene iz nebrojenih sitnih čestica koje se kreću u praznom prostoru, a koje su nazvali atomima.

Prema legendi, Demokrita su smatrali duševno poremećenim jer se stalno smejao, pa su ga poslali Hipokratu da ga izleči. Ovaj je, međutim, zaključio da Demokrit nije poremećen, nego da je vesele naravi. Zbog toga se Demokrit ponekada naziva nasmejanim filozofom.

Biografija[uredi - уреди]

Antički izvori o Demokritovom životu nisu sasvim pouzdani, pa neki njihovi elementi mogu zapravo predstavljati čistu fikciju. Pouzdano je to da je rođen oko 470. godine stare ere u gradu Abderi, koloniji Klazomenjana u Trakiji na Nestu. Demokritov otac bio je vrlo imućan pa je ostavio sinu veliko bogatstvo. To je Demokritu omogućilo da krene na duga "studijska" putovanja po raznim zemljama. On sam kaže na jednom mestu da je među svim svojim savremenicima obišao najveći deo zemlje, da je vršio istraživanja dublja no iko drugi, te da je video mnoga podneblja i mnoge zemlje i slušao mnoge učene ljude. Od krajeva koje je obišao posebno se navode Egipat, Vavilonija i Persija, gde je učio kod maga i sveštenika. U nekom trenutku svog života upoznao se s Pitagorinom filozofijom i postao Leukipovim učenikom. Nakon nekoliko godina putovanja, Demokrit se, sada navodno bez novca, vratio u Abderu, kod svog brata Damosa. Prema abderanskom zakonu, ko god je potrošio svoju imovinu neće imati prava na pogrebni ritual. Nastojeći da izbegne takvo poniženje, Demokrit je držao javna predavanja i okupio oko sebe vlastite učenike kao što je bio Dijagora. Stekao je slavu svojim poznavanjem prirodnih pojava i zakona i sposobnošću da predvidi promene vremena. Tu je sposobnost iskoristio da bi uverio ljude kako može predvideti budućnost. Zbog toga su njegovi sugrađani počeli da na Demokrita gledaju kao na nekoga ko nije samo obični smrtnik, pa su mu čak ponudili i svoj polis na upravu. To je, međutim, Demokrit odbio, želeći da vodi miran i osamljen život. O godini njegove smrti nemamo nikakve pouzdane vesti, ali sigurno je to da je doživeo vrlo visoku starost (90–100 godina) te da je, dakle, bio savremenik sofista, Sokrata i Platona, pa se uzima da je umro oko 360. godine stare ere. Antički izvori navode da je Demokrit napisao 73 duža spisa, ali od svega toga danas je ostalo samo oko 100 fragmenata.

Ontologija[uredi - уреди]

Već je Heraklit utvrdio da u prirodi vladaju suprotnosti i večne borbe, ali su atomisti Leukip i Demokrit iz toga izveli sasvim drugačije učenje. Oni su u antičkoj filozofiji izgradili prvi materijalističko-monistički sistem. Osnivačem atomistike smatra se Leukip, ali je njegovo učenje mnogo proširio njegov učenik Demokrit. Kao veliki učenjak univerzalnog znanja i filozof-materijalista, Demokrit je iz želje za naukom mnogo putovao te je čitav svoj život posvetio nauci. Sam kaže u fr. 118 "da više voli naći jedan jedini dokaz nego dobiti persijsko kraljevstvo" (βούλεσθαι μᾶλλον μίαν εὑρεῖν αἰτιολογίαν ἢ τὴν Περσῶν οἱ βασιλείαν γενέσθαι).

Atomistička nauka je nastavak i razvitak materijalističke misli prethodnog razdoblja. Dok su elejci dokazivali da nema kretanja i mnoštva stvari, Lepukip i Demokrit priznaju pored bitka i egzistenciju nebitka, tj. priznaju da postoji prazan prostor ili praznina, jer po njihovom shvatanju ne može biti kretanja bez praznog prostora. Punoću ili bitak zamišljaju kao ono što je sastavljeno od nebrojenih sitnih čestica koje se kreću u praznom prostoru. Sve se u svetu sastoji iz prostora i materije koja ispunjava taj prostor, dakle od atoma (τὸ ἄτομον – termin koji potiče od njih, a znači "nedeljiv") i praznine. Atomi ne nastaju i ne propadaju: oni su večni, nepromenljivi i nedeljivi, jednostavni su i kvalitativno određeni. Razlikuju se jedino po obliku, redu i položaju. Aristotel u svojoj Metafizici (I4, 985b 4) tumači to ovako: "Slovo A razlikuje se od slova N po obliku, grupa AN od grupe NA po redu, a slovo I (stari oblik za Z) od slova H po položaju".

Atomisti su znali da se problem nastajanja stvari u prirodi ne može rešiti bez pretpostavke večnosti kretanja u prirodi. Priznajući, dakle, da je kretanje od iskona svojstveno materiji, svodili su sve prirodne pojave na kretanje. Takvo postavljanje problema bilo je jedno od najvećih tekovina materijalističke misli. Princip kretanja je temelj čitavom atomističkom sistemu: atom je, naime, materija koja se kreće. Međutim, uzrok kretanja atoma nije neka viša sila; atomi imaju princip kretanja u sebi. Proces nastajanja i propadanja stvari zbiva se mehaničkom prirodnom nuždom: Leukip kaže da do spajanja i razdvajanja atoma dolazi "s razlogom i po nuždi" (ἐκ λόγου καὶ ὑπ' ἀνάγκης). Do sudara atoma dolazi nužno zbog njihovog oblika i njihovih nepravilnih putanja. Priznavanje opšte uzročne nužde jedan je osnovnih principa atomističkog sistema i čini Demokrita jednim od glavnih začetnika determinizma. Međutim, ono prvo, tj. prvobitno kretanje, izvor sveg daljeg kretanja atoma, atomisti ne objašnjavanju, što im zamera i Aristotel. Naime, Demokrit tvrdi da su atomi po prirodi (φύσει) nepokretni i da tek međusobnim sudarima bivaju stavljeni u pokret. Međutim, po ovoj teroriji, nekako mora doći do prvog sudara, do prvog kretanja. Kako do toga dolazi atomisti ne objašnjavaju, ali iz toga ne treba zaključiti da su oni to kretanje hteli da pripišu slučaju: Demokrit je, da bi "proizveo" prvi sudar i tako sve atome stavio u kretanje, možda morao pretpostaviti da su atomi, kao osnovne čestice prirode, na neki način živi. Pretpostavka da su atomi živi objasnila bi njihovu pokretljivost i sklonost ka kružnom kretanju, o kojem Demokrit takođe govori.

Leukipov i Demokritov filozofski sistem je u osnovi ateistički. Po njihovom učenju, osnovicu sveta čini materija koja se kreće – atomi. Svet postoji od iskona i nije ga stvorilo nikakvo više biće. Od Demokrita potiče i teorija koja veru u bogove tumači strahom ljudi od prirodnih pojava, koje su primitivnog čoveka naterale da strepi pred njima i da im pripisuje čudotvornu moć. Tu će teoriju kasnije dalje razviti Epikur i njegov rimski nastavljač Lukrecije.

Teorija saznanja[uredi - уреди]

Vezu između stvari i čulnih organa čine po Demokritu naročite "sličice" (εἴδωλα), bez kojih se ne može ni zamisliti vid i ostala čula. Vid je po Demokritu odražavanje, koje prvobitno ne postaje u zenici, nego u uzduhu. Uzduh, koji se nalazi između oka i predmeta, dobija otisak, jer je stisnut između onoga što gleda i onoga što se gleda. Pritom Demokrit pretpostavlja da od stvari, kao i od subjekta, polazi neki izliv. A uzduh, sa svoje strane, utiskuje primljeni lik u vlažni deo oka. Na osnovu čulne sličice nastaju predstave i misli. Atomisti su, naravno, shvatili važnu ulogu razuma, ali delatnost razuma smatraju zavisnom od čulnog opažanja. Naime, čulno opažanje po Demokritu predstavlja preduslov za mišljenje, ono pribavlja materijal pomoću kojega razum spoznaje istinu.

Čulna spoznaja ne pridaje čoveku pravo znanje, nego samno mnenje, ali pored te spoznaje poznaju atomisti i istinski način spoznaje, tj. razum. Prvu vrstu spoznaje zove Demokrit σκοτίη (mračna vrsta spoznaje, tj. čula), a drugu γνησίη (prava) jer njome spoznajemo atome i prazninu, od kojih je sastavljen čitav svet.

O nepouzdanosti čulne spoznaje slikovito govori Demokritov fr. 125: "Po mnenju boja, po mnenju slatko, po mnenju gorko, a uistinu atomi i prazan prostor".

Etika[uredi - уреди]

Veliku je pažnju posvetio Demokrit etici i politici. Njegova etika ima individualistički karakter. Sačuvane su brojne Demokritove pouke u obliku aforizama i kratkih rečenica u kojima su život, vladanje i sudbina svakog čoveka predmet njegova stvaranja. U tim aforizmima Demokrit plemenitost čoveka ne vidi u poreklu, nego u dobroti njegova značaja. Demokrit bi hteo da vidi generičkog čoveka kao poštenog čoveka. Njegovu vrlinu on vidi u umerenosti i razboritosti. Glavna je svrha čoveku da stiče duševni mir, zadovoljstvo (εὐθυμίη), koje se postiže umerenošću užitka i primerenim životom (μετριότητι τέρψιος καὶ βίου συμμετρίῃ). U mnogim fragmentima hvali Demokrit razum, mudrost.

Kao što postoje dve vrste saznanja, čulno i razumno, tako postoje i dve vrste zadovoljstava: čulna, koja nas varaju, i duševna, koja su istinska. Pošto osećanje nije ništa drugo do treperenje duševnih atoma, to su dobra samo ona duševna zadovoljstva koja ne remete i ne uznemiruju to treperenje. Zato Demokrit sreću i svrhu života traži u unutrašnjoj čovekovoj želji za spoznajom i u harmoničnom životu, koji se postiže umerenošću i suzdržanošću. Najviše dobro jeste blaženstvo (εὐδαιμονίη), koje Demokrit naziva još i blagim kretanjem i spokojnim raspoloženjem, harmonijom, ravnotežom (ξυμμετρία) i duševnom nepometenošću (ἀταραξίη). Eutimija se zasniva na saznanju i razlikovanju zadovoljstava, što se pak postiže istinskom spoznajom atoma. U Demokritovoj eudajmonističkoj etici ima zametaka hedonizma i utilitarizma, pa čak i asketizma, ali on ne tone u njihove "nemoralne" konsekvence i krajnosti.

Istorijsko značenje Leukipovog i Demokritovog atomizma je ogromno. Demokritova materijalistička filozofija ostavila je duboki trag na čitavom daljem razvitku filozofije. Atomističko objašnjenje prirode izvršilo je veliki uticaj i na razvoj prirodnih nauka.

Demokritovi spisi[uredi - уреди]

Mnogobrojni Demokritovi spisi, napisani pesničkim jezikom u jonskom dijalektu, koji su kasnije za vreme cara Tiberija grupisani u 13 tetralogija, obuhvatali su celokupno znanje toga vremena. Od njih su bili najznamenitiji Veliki svetski poredak (Μέγας διάκοσμος, ali se on pripisuje i Leukipu), Mali svetski poredak (Μικρὸς διάκοσμος) i O vedrini duše (Περὶ εὐθυμίης). Deseta i jedanaesta tetralogija obuhvatale su njegove filološke radove: O ritmima i harmoniji, O pesništvu, O lepoti reči, O eufoničnim i kakofoničnim glasovima, O Homeru ili O pravilnosti govora i nejasnim rečima, O pevanju, O rečima i Rečnik. Na osnovu sačuvanih fragmenata sadržaj ovih filoloških spisa pokušao je rekonstruisati i objasniti hrvatski klasični filolog Nikola Majnarić u svojoj raspravi Demokrit kao filolog (Zagreb, 1951).

Vidi također[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]