Uzročnost

Izvor: Wikipedia

Uzročnost ili kauzalitet (lat. causalitas) je filozofski koncept koji pokušava da objasni odnos uzroka i posledice. U užem smislu, uzročnost je nužna veza uzroka i posledice, koja podrazumeva da kad god je prisutan uzrok, tad je nužno prisutna i posledica.[1] O uzročno-posledičnoj vezi se može govoriti samo kada pojava A, pod određenim okolnostima, uvek kao posledicu izaziva pojavu B. U posledici ne sme biti ni više ni manje sadržaja nego u uzroku, a objašnjenje mora eliminisati svaki ostatak ili višak za koji se ne može pretpostaviti da nastaje delovanjem datog uzroka.[1]

Uzročnost je osnova induktivnog zaključivanja i pruža osnovu za očekivanje da će se ista veza uzroka i posledice uvek ponoviti pod istim uslovima. Nauka pretpostavlja da uzročno-posledična veza prožima sve pojave u prirodnoj i društvenoj stvarnosti, i da svaka posledica ima svoj uzrok. Zadatak je pojedinih nauka da na pretpostavci uzročnosti istraže i ustanove konkretne uzročno-posledične veze u iskustvenom materijalu.[2]

Uzročnost nije samo linearna i jednosmerna, jer se posledica može odražavati ne samo na daljim posledicama, nego i na samom uzroku, odnosno suuzrocima. U stvarnosti postoji bezbroj međusobno isprepletenih «kauzalnih lanaca», jer svaka pojava predstavlja ujedno i posledicu i uzrok.[2] Postoje i pojave koje nisu kauzalno povezane, ali se često nalaze jedna iza druge, bez ikakve veze osim prostorno-vremenske (npr. uzimanje beznačajnog leka i ozdravljenje bolesnika (tzv. placebo efekat), opažena crna mačka i nezgoda).[2] Pored toga, postoje i pojave koje se bez međusobne uzročne veze ipak redovno pojavljuju zajedno, bilo u vremenskom sledu tj. sukcesivno (npr. dan i noć), bilo istovremeno, simultano.

Shvatanja uzročnosti[uredi - уреди]

U tradicionalnoj metafizici se verovalo da zakon uzročnosti konstituiše svako događanje.[1]

Među stvarima koje nastaju jedne su proizvodi prirode, druge su proizvodi veštine, a treće nastaju po slučaju. Sve što nastaje kao nešto, nastaje iz nečega i pomoću nečega.
 
Aristotel, Metafizika, VII 7, 1032a

Po srednjovekovnim teorijama uzročnosti, sve što se u svetu dešava, dešava se ili potpuno božjom voljom, ili uz pomoć božjeg delovanja. Smatralo se da „konačne“ (stvorene, kontingentne) stvari, ili nemaju mogućnost uzročnog delovanja, pa je ono što izgleda kao uzrok i ono što izgleda kao posledica zapravo posledica božjeg delovanja. Svako kretanje u svemiru nastaje usled božjeg delovanja.

Sutra o uzroku i posledici, 8. vek, Japan

Srednjovekovni arapski filozof Ibn Arabi ne priznaje mnoštvo uzroka koji sačinjavaju navodnu uzročnost, već samo jedan uzrok, Boga. On naziva uzročnost čovekovim pričinom tvdeći da se Bog ne služi kauzalitetom kao „bogom ispred Boga“.[3]

U novovekovnoj filozofiji, Lajbnic daje preciznu formulaciju principa kauzaliteta.

Ništa se ne događa bez uzroka ili bar određujućeg razloga, što će reći bez nečega što bi moglo poslužiti kao apriori razjašnjenje zašto je ovo postojeće pre nego nepostojeće i zašto ono jest tako a ne drugačije.
 
Lajbnic, Teodiceja, paragraf 44

Spinoza tretira zakon uzročnosti kao aksiom:

Iz datog određenog uzroka po nužnosti sledi efekat; i obrnuto, ako nije dat nikakav određeni uzrok, nemoguće je da sledi efekat.
 
Spinoza, Etika I, Aksioma III

Nemački idealistički filozof Imanuel Kant vidi princip uzročnosti u osnovi svake promene.

Sve promene se dešavaju po zakonu spajanja uzroka i efekta.
 
Kant, Kritika čistog uma, Analitika osnovnih stavova, Druga analogija

Nemački filozof Fridrih Niče u više navrata je kritikovao koncept uzročnosti:

Iz činjenice da se nešto događa pravilno, i da se može predvideti, ne sledi da se događa po nužnosti. Ako se izvestan kvantum sile određuje i ponaša u svakom određenom slučaju na jedan jedini način, to ne dokazuje da nema »slobodne volje«. »Mehanička nužnost« nije nikakav fakt: mi smo je uneli u pojave. Mi smo podobnost pojava da uđu u formule protumačili kao posledicu nužnosti koja caruje nad pojavama. Ali iz toga što ja činim nešto određeno ne sledi nikako da to prinudno činim.
 
Fridrih Niče, Za borbu protiv determinizma i teleologije (Volja za moć, 552)
 »Promene« su samo pojave (ili čulni procesi za nas); kad mi stavimo između njih još i pravilno vraćanje, mi time ne dokazujemo ništa drugo sem činjenice da se uvek tako dešavalo. Osećanje da je post hoc (posle toga) u stvari propter hoc (radi toga), može se lako objasniti kao nesporazum; ono je pojmljivo. Ali pojave ne mogu biti »uzroci«!
 
— Fridrih Niče, Protiv kauzaliteta (Volja za moć, 545)

Vrste uzročnosti[uredi - уреди]

Zapažanje da uzročna povezanost nema u svim oblastima bića isti karakter uslovilo je razlikovanje više tipova kauzaliteta[1]:

  • Fizički ili mehanički kauzalitet - kada uzrok izaziva učinak dodirom, sudarom ili nekim drugim dejstvom čiji se intenzitet može izračunavati ili meriti;
  • Organski ili biološki kauzalitet - objašnjava vezu uzroka i posledice u organskoj prirodi;
  • Teleološki kauzalitet - koji ne podrazumeva da uzrok mora vremenski prethoditi učinku, već da krajnja svrha ima dejstvo na tok i prirodu događanja. Mnogi autori odriču zasnovanost teleološkog kauzaliteta, naročito pristalice mehaničkog kauzaliteta;
  • Psihološki kauzalitet - koji utvrđuje vezu motiva i delanja u ljudskom ponašanju i omogućava objašnjenje, predviđanje i razumevanje individualnog ili kolektivnog ponašanja.[4]
  • Teološki ili voluntaristički kauzalitet - koji smatra da su efekti nepredvidljivi ukoliko su uzroci dati u obliku neke slobodne volje. Neki naučnici osporavaju ovaj tip kauzaliteta.

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica: uzročnost), Plato, Beograd, 1997.
  2. 2.0 2.1 2.2 Kauzalitet, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. Enes Karić, Smrt - san s onu stranu, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  4. Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Ivan Vidanović "Rečnik socijalnog rada" uz odobrenje autora.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]