Mahajana

Izvor: Wikipedia
Dio serije članaka na temu
Budizam

Lotus-buddha.svg

Historija budizma
Darmičke religije
Kronologija budizma
Budistički sabori

Temelji
Četiri plemenite istine
Plemeniti osmokraki put
Pet pouka
Nirvāna · Tri dragulja

Ključni termini
Tri oznake postojanja
Skandha · Kozmologija · Dharma
Samsara · Rebirth · Shunyata
Pratitya-samutpada · Karma

Vodeće ličnosti
Gautama Buddha
Nagarjuna · Dogen
Budini sljedbenici · Porodica

Praksa i postignuća
Buddhastvo · Bodhisattva
Četiri stadija prosvjetljenja
Paramiji · Meditacija · Laici

Budizam po regijama
Jugoistočna Azija · Istočna Azija
Tibet · Indija · Zapad

Budističke škole
Theravāda · Mahāyāna
Vajrayāna · Rane škole

Tekstovi
Pali kanon
Pali Sutte · Mahayana Sutre
Vinaya · Abhidhamma

Komparativne studije
Kultura · Popis tema
Portal: Budizam
Dharma wheel.svg

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Mahajana (sanskrit: महायान - veliko vozilo) je jedna od dve glavne škole budizma (druga je teravada).

Mahajana budizam smatra da ključnu ulogu u dostizanju prosvetljenja imaju bodisatve – samilosna bića koja odlažu ili se odriču svog ličnog prosvetljenja kako bi pomogli drugima da dožive spasenje. Mahajana budizam ima veliki panteon (poredak bogova i božanstava) jer uči da se Buda može javiti u hiljadu oblika.[1]

Istorija[uredi - уреди]

Reljef bodisatve. NJegove mnoge ruke predstavljaju neograničenu spremnost da pomogne svim bićima.

Vreme nastanka mahajane pada između 1 veka pne. i 1. veka n.e[2]. Mahajana, kao novi put, se razlikuje od starijeg ogranka, koji se sastojalo od više škola (theravada, sarvastivada, itd.), koje su mahajanisti skupno opisali kao hinajana ili „malo vozilo“ spasenja. Ovo je značilo da hinajanske škole izlažu put spasenja koji nije univerzalan po svojoj svrsi i opsegu.

U okviru mahajane u 2. veku se razvila škola madhjamika, koju je utemeljio filozof Nagarđuna svojom doktrinom praznine (šunjate). Za madhjamikom je usledila škola jogačare, koju su osnovali Asanga i Vasubandhu (IV vek) i koja je upražnjavanjem joge utrla put življem prožimanju mahajane sa hinduizmom. Krajnji stupanj razvoja mahajane nastaje usvajanjem mnoštva nebudističkih elemenata (mantri, simbola i kultnih praksi) počev od VIII veka i naziva se mantrajana, a kasnije vađrajana, ili tantra. Ovo učenje, poznato i kao tantrički budizam, imalo je svoj pandan u tantričkom hinduizmu.[2]

Mahajanska škola se proširila na severozapad Indije u područje koje je bilo pod uticajem helenističke kulture. Takođe se proširila i na sever, u centralnu Aziju, u 1. veku, a odatle u 2. veku dalje u Kinu. Preko Manijevog učenja je ovaj oblik budizma izvršio uticaj na hrišćanstvo, a posebno na njegove gnostičke struje[2]. Mahajana je vremenom postala preovlađujući oblik budizma u Indiji a danas se praktikuje u Kini, Koreji, Tajvanu, Vijetnamu i Japanu, razvijajući u tim zemljama nove forme kroz Čistu zemlju i Zen.

Obeležja[uredi - уреди]

Jedno od obeležja mahajne je isticanje samilosti više nego u hinajanskoj školi, koju je odlikovalo naglašavanje mudrosti. Sledeće obeležje je isticanje bodisatve, kao ideala kome svi treba da streme, umesto naglašavanja arhata u hinajani.

U skladu sa otvorenijim pristupom škole, od samog početka je bila izražena spremnost za uključivanje u intelektualne rasprave i upotrebu zajedničkog jezika indijskih učenjaka onog vremena, sanskrita. Tako je nastala verzija sanskrita kojim su se služili budisti, prakrit, koji je modernim lingvistima poznat kao "hibridni sanskrit". Univerzalizam mahajane takođe se ogledala u njenoj spremnosti da usvoji nove ideje, od kojih su neke izvedene iz narodne religije, dok druge verovatno odslikavaju snažan grčko-rimski uticaj u severozapadnoj Indiji, izvorištu mahajane, kao npr. pojam savršene Mudrosti (Prađna-paramita)[2].

Neki sledbenici teravade tvrde da je mahajana izvitopereno Budino učenje. Mahajanisti, međutim, ukazuju na to da je Gotama Buda prihvatao promenu kao jednu od temeljnih istina, i da njihova interpretacija budizma nije ništa veća deformacija darme nego što je hrast deformacija žira.[3]

Navodi[uredi - уреди]

  1. Religije sveta: budizam, hrišćanstvo, islam
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  3. http://www.yu-budizam.com/lib/dhammika12.html

Eksterni linkovi[uredi - уреди]