Zen

Izvor: Wikipedia
Bodidarma, drvorez Jošitošija iz 1887.

Zen ((japanski: 禪|禅, japanski prijevod za Chán (tradicionalni kineski: 禪|禪; pojednostavljeni kineski: 禅|禅), sanskrit: dhjana – meditacija, meditativno zadubljenje) je jedna od škola kineskog mahajana budizma koja je na Zapadu postala poznata pod svojim japanskim imenom. Škola je to ime dobila zbog naročitog naglaska kojeg stavlja na praksu negovanja uma. Reč zen, pored toga što označava ime škole, označava i svrhu njenih nastojanja, pa se tako često upotrebljava u značenju probuđenja, konačne istine ili prave prirode. Zen budizam se ne smatra samo školom meditacije, već školom koja čuva i prenosi živu mudrost koju je Buda, probuđeni, dosegnuo sedeći u meditaciji pod drvetom prosvetljenja.

Pojava[uredi - уреди]

Pojava č'an budizma u Kini se vezuje uz redovnika Bodidarmu. Za njega se kaže da je učenje doneo iz Indije negdje oko 520. godine n.e. O razvoju učenja u Indiji se zna vrlo malo, samo na osnovu priča i legendi. Najpoznatija od njih je ona o prenosu učenja Mahakašjapi, jednom od istaknutih Budinih učenika. Priča kaže kako je Buda držeći govor pred okupljenim učenicima podigao ruku držeći u njoj cvet. Samo je Mahakašjapa shvatio poruku i nasmešio se. Buda je potom rekao: "U mene je istinsko oko učenja, čudesan um utrnuća. Sada ga predajem Mahakašjapi." Time je Mahakašjapa postao prvi patrijarh zena u Indiji. Poznata su i imena ostalih indijskih patrijarha od vremena Mahakašjape sve do Bodidarme koji se smatra 28. patrijarhom u indijskoj i prvim u kineskoj tradiciji zena. Bodidarmino učenje je u Kini prenošeno s učitelja na učenika tokom pet generacija do vremena čuvenog šestog patrijarha, Hui Nenga (638.-713.), čiji su mnogobrojni učenici utemeljili razne ogranke koji su vremenom skupljeni u pet zen škola. Danas su jedine dve škole zena kod kojih je tradicija prenosa učenja neprekinuta škole Soto (kin. Caodong) i Rinzai (kin. Linji).

Suština učenja[uredi - уреди]

Dio serije članaka na temu
Budizam

Lotus-buddha.svg

Historija budizma
Darmičke religije
Kronologija budizma
Budistički sabori

Temelji
Četiri plemenite istine
Plemeniti osmokraki put
Pet pouka
Nirvāna · Tri dragulja

Ključni termini
Tri oznake postojanja
Skandha · Kozmologija · Dharma
Samsara · Rebirth · Shunyata
Pratitya-samutpada · Karma

Vodeće ličnosti
Gautama Buddha
Nagarjuna · Dogen
Budini sljedbenici · Porodica

Praksa i postignuća
Buddhastvo · Bodhisattva
Četiri stadija prosvjetljenja
Paramiji · Meditacija · Laici

Budizam po regijama
Jugoistočna Azija · Istočna Azija
Tibet · Indija · Zapad

Budističke škole
Theravāda · Mahāyāna
Vajrayāna · Rane škole

Tekstovi
Pali kanon
Pali Sutte · Mahayana Sutre
Vinaya · Abhidhamma

Komparativne studije
Kultura · Popis tema
Portal: Budizam
Dharma wheel.svg

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Učenje koje je Bodidarma doneo sa sobom u Kinu je podučavalo da sve izniče iz uma, da je priroda uma priroda Bude, da je ona svojstvena svim osetilnim bićima, i da je osnovni način uviđanja ove izvorne prirode motrenje uma. S jedne strane to je budizam duboko ukorijenjen u učenjima Mahajane, naročito učenju o budinskoj prirodi, a s druge strane je to povratak samoj srži učenja, iskustvu probuđenja i direktnim načinima njegovog postizanja upražnjavanjem meditacije.

Ipak, da bi se ostvarila sama srž učenja potrebna je i određena fizička praksa i savlađivanje niza vežbi i usvajanja posebnih navika. Velika je zabluda u zapadnoj civilizaciji da je Zen samo meditativna praksa, i da se on može samo intelektualno (umno) usvojiti. Naprotiv, praksa Zena zahteva određen ritam i stil života u manastirima koji su tome i prilagođeni. Nekada majstori Zena svojim učenicima zadaju istinski teške fizičke vežbe, ne bi li ih time oslobodili nekih umnih stanja ili stavova.

U svetu posebno poznate demonstracije Zena a ujedno i sitem učenja kroz naporan fizički rad predstavljeni su čuvenim disciplinama kao što su: Čajna ceremonija, Streličarstvo, Kaligrafija, ... Cilj i svrha ovih disciplina je u tome da se kroz naporan fizički rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanja Um oslobodi stega tela i počne neometano da se iskazuje. Stepen napredovanja kandidata na planu Uma se ogleda i kroz telesne pokrete, odnosno njegovu motoričku veštinu, zbog čega majstori Zena posmatraju veštine monaha kao refleksiju njegovog duhovnog stanja.

Stalna duboka usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo da se radi o meditaciji ili fizičkom radu praktikanta Zena vodi ka duhovnom uvidu i ispunjenosti, odnosno stanju prosvetljenosti - Nirvane. Da bi ubrzali u nekim slučajevima prelaz na drugu duhovnu dimenziju postojanja, majstori Zena svojim učenicima daju umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koje u jednom trenutku rešavanja dovode do duhovnog kvantnog skoka, takozvanog Koana, kada učenik spozna stanje Nirvane. U nekim slučajevima, stanje Koana se izaziva tako što majstor učenika snažno udara bambusovim štapom po leđima, dok je on u dubokoj meditaciji, pobuđujući u njemu iznenadni prelaz u Nirvanu.

Suštini učenja je prilagođena i ishrana, bazirana na vegetarijanskoj hrani, što je jedan od osnovnih aksioma Budizma. Zatim slede i svi ostali aspekti svakodnevnog života kao što su oblačenje, rituali, vežbe, dnevne dužnosti u manastiru, zavisno od mesta koje pojedinac zauzima u hijerarhiji. Zen ne postoji kao praksa van manastira i bez učitelja.

Osnovna načela[uredi - уреди]

Postoje četiri osnovna načela zena, u kojima je sažet pristup škole. To su:

  • Prenos s učitelja na učenika mimo svetih tekstova.
  • Nezavisnost od reči i slova.
  • Direktno ukazivanje na um.
  • Uviđanje vlastite prirode i postizanje budastva.

Nezavisnost od reči i slova kao i poseban prenos mimo svetih tekstova kazuju da je zen, u svom značenju prvobitne istine, izvorne ili budinske prirode, s one strane reči, jezika, ideja i koncepata. U zen tradiciji se iskustvo izvorne prirode često uspoređuje s mesecom, a reči, jezik, ideje i koncepti koji ga opisuju se upoređuju s prstom koji pokazuje na mesec. Rečima i konceptima to iskustvo nikada se ne može do kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.

Međutim, pogrešno bi bilo na temelju ova dva načela zaključiti da zen odbacuje uobičajen način prenosa i nastavljanja budističke tradicije raznim oblicima zaređenja, preuzimanjem moralnih načela, pa i izučavanjem tekstova i poznavanjem učenja. Potreba za njima je nesumnjiva, no zen s pravom upozorava da ne smeju postati sami sebi svrha, čime se gubi duh učenja u korist njegovoga slova.

Dva preostala načela kazuju da je naš um izvorno um Bude i da Budu ne trebamo tražiti nigde drugde do li u vlastitom umu. Smirivanje i motrenje uma u procesu meditacije kroz sve njegove stadije - od raspršenog i usredotočenog pa do ujedinjenog - naposljetku vodi ka uviđanju njegove izvorne prirode.

Nešto što bi na neki način mogli smatrati načelom Zena je verovanje da zen praktikant ne mora da napreduje po nekoj određenoj proceduri, odnosno pravilima ili zahvaljujući iskustvu i provedenom vremenu. Naprotiv, nema pravila koliko dugo traje školovanje do realizacije. Nema ni nekih striktnih pravila za učenje učenika. Majstor prilagođava praksu učenja svakom učeniku, pokušavajući da od njega izvuče najbolje, i da mu prokrči najkraći put do samorealizacije. Istorija Zena je puna biografskih priča o realizovanim učenicima koji su jako malo vremena proveli u manastiru. Jednostavno, njihovi umovi su bili spremni da postanu Bude a Zen je bio samo okidač.

Širenje[uredi - уреди]

Ova četiri načela, neusiljeni način podučavanja i uporno ustrajavanje na probuđenju u ovom životu je ono što je Bodidarmino učenje učinilo drugačijim i novim u odnosu na tada u Kini već potpuno institucionalizovani budizam. Oživljavanjem učenja i ličnim primerima velikih zen učitelja, i kineski i istočnoazijski budizam u cjelini su dobili snažan poticaj . Od osmog veka nadalje učenje se proširilo po čitavoj Kini odakle je preneseno u Vijetnam, u Koreju i naposletku u Japan. Zen je u Japanu veoma uticao na japansku kulturu, posebno na haiku poeziju, ceremoniju čaja i slikarstvo.

Zen priče[uredi - уреди]

Vikizvornik
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svoje svete knjige i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu reč već na živu usmenu tradiciju. Postoji mnogo zen priča koje se prepričavaju i beleže od onih koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen priča i na našem jeziku. Primer zen priče: “Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.”

Spoljašnje veze[uredi - уреди]