Aikido

Izvor: Wikipedia
合氣道.svg
Aikido
合気道
G Blaize Kokiu Nague 2.JPG
Aikido borci
Zemlja porekla Japan
Osnivač(i) Morihei Uešiba
Poreklo stila Daito-rju aiki-džudžicu, džudo, džudžicu

Aikido (合気道 Aikidō, ili 合氣道) bukvalno značenje „usaglašeni put energije“ ili sa pesničkom notom „put harmoničnog duha“ je moderna japanska borilačka veština (jap. Gendai budō (現代武道)). Aikidokama se nazivaju osobe koje vežbaju aikido. Osnovao ga je Morihej Uešiba (植芝盛平) (poznat među aikidokama kao o-sensei[n 1] (翁先生)) u periodu od 1930. do 1960. godine. Tehnički glavni delovi aikidoa su preuzeti iz Daito-rju Aiki-džudžucu (大東流合気柔術) - vrste džudžice i kendžicua[n 2]  (剣術) sa mnogo pridruženih tehnika. Smatra se da aikido sadrži u sebi značajnu duhovnu komponentu.

Termin aikidoka se u Japanu uglavnom odnosi na profesionalce, dok na zapadu bilo ko vežba aikido sebe može nazvati aikidokom.

Istorijat[uredi - уреди]

Naziv aikido čine tri japanska sloga- ai, ki i do. Često su prevođeni kao harmonija, energija i put, tako da se aikido može prevesti kao „ put harmonije kroz energiju“.

Drugo često prevođenje ovih slogova je harmonija, duh i put, tako da aikido može da znači i „put duhovne harmonije“. Oba značenja privlače pažnju na činjenicu da tehnike aikidoa kontrolišu napadača i preusmeravaju njegovu energiju umesto da je blokiraju. Nameće se poređenje- vrbe koja se savija u luk pri oluji i crnog hrasta koji se lomi ako su udari vetra suviše jaki (Korejska borilačka veština poznata pod imenom hapkido, koristi ista tri znaka tj. sloga, što sugeriše na istorijsku povezanost sa Daito Rjy, izvorom aikidoa.)

Morihei Uešiba je razvio aikido uglavnom iz Daito Rya aikidžucu, uključujući u trening pokrete sa kopljem-yari, jo- i možda juken-bajonet. Ali najjači uticaj je izvršilo korišćenje katane. Na mnogo načina, jedan aikido vežbač se kreće kao nenaoružani mačevalac. Aikido napadi- šomenuči i jokomenuči vode poreklo iz oružanog napada, i rezultraju tehnikama kao što su tehnike pri oduzimanju oružja. Neke škole aikidoa ne drže trening sa oružjem uopšte, druge poput Ivama Rju, značajno vreme koriste za vežbanje sa bokenom-drvenim mačem boken, jo i nožem-tanto. U nekim školama aikidoa, sve tehnike aikidoa se mogu izvoditi sa mačem i nenaoružan.

Aikido je stigao u Ujedinjeno Kraljevstvo 1955. godine, u SAD 1960., i Australiju 1965, u Srbiju 1970. i u mnoge druge zemlje. Danas širom Sveta, postoji veliki broj vežbaonica u kojima može da se trenira aikido.

Tehnike[uredi - уреди]

Aikido ujedinjuje veliki broj tehnika koje koriste principe energije i pokreta da bi preusmerili, neutralizovali i kontrolisali napadača. Zato što aikido tehnike omogućavaju vežbačima stalno kretanje tokom izvođenja, kao i iz drugih razloga, neki veruju da aikido može da predvidi više istovremenih napada. Ali i to je diskutabilno. Na svom najvišem nivou, pojedinac može da koristi aikido za samoodbranu bez nanošenja ozbiljnih povreda bilo napadaču ili onome koji se brani. Ako se tehnika pravilno izvede, veličina i jačina protivnika nije bitna za efikasnost iste. Smatra se da je aikido najteža japanska borilačka veština

Trening[uredi - уреди]

Metodi treniranja variraju od organizacije do organizacije, pa čak i među različitim vežbaonicama jedne iste organizacije, ali tipično, čas se odvija tako da učitelj pokazuje tehnike ili načela, a učenici ga oponašaju. Trening se završava međusobnim uvežbavanjem tehnika, a ne sparingovanjem. Uke, primalac tehnike, obično inicira napad protiv nage ili tori, koji ga neutralizuje jednom aikido tehnikom. Uke i tori imaju podjednako značajne uloge.. Učenici moraju da uvežbavaju obe pozicije da bi naučili da se odbrane u napadu i sigurno da prime odbranu. Kako je O-sensei mislio, svi njegovi učenici su uke dok ih on dovoljno neosposobi da budu nage. Kretanje, koncentracija, preciznost i tajming su veoma važni pri izvođenju tehnika kako učenici napreduju od kruto definisanih vežbi ka slobodnijim i primenjivijim oblicima. Čak učenici učestvuju u džiu vazi i ili randori, gde su napadi manje predvidivi. Neke škole, kao Šodokan aikido, vežbaju metode gde uke aktivno nastoji da zaposli tehniku brojanja ili keiči-vaza. O sensei nije dozvoljavao takmičenje na treningu jer se smatralo da su neke tehnike suviše opasne i zato što je verovao da takmičenje ne razvija dobar karakter kod učenika. Mnogi stilovi aikidoa nastavljaju ovu tradiciju, mada je Tomiki aikido počeo ranije sa takmičenjem. U Ki-školi se održavaju takmičenja, ali u manjem obimu.

Odbrana[uredi - уреди]

Aikido tehnike se uglavnom baziraju na izbacivanju napadača iz ravnoteže i poluzi. Mnogo iz aikido repertoara odbrane se može izvesti kao tehnika bacanja nage-vaza ili tehnika kontrole katame-vaza, u zavisnosti od situacije. Ulazak-irimi, i okret-tenkan, su veoma u upotrebi kao i napad-atemi, mada se on češće izvodi da bi omeo nego povredio. Izbacivanje ukea iz ravnoteže ulaskom, češće se naziva uzimanje ukeovog centra. Ponekad se kaže da aikido ima samo odbranu i da napadi koji se izvode nisu pravi aikido. Sa istorijske tačke gledišta ova tvrdnja je pod znakom pitanja, ali mnoge, ako ne i sve aikidoke, tehnike odbrane uzimaju kao centar svog treninga.

Napad[uredi - уреди]

Iako se napadi ređe uče u istom obimu kao veštine agresivnije prirode, potrebno je dobro izučiti i efektivno primeniti tehniku vaza. Pravilni napadi vaza su veoma važni mada mišljenja o tome kako pravi napadi treba da izgledaju variraju od škole do škole.. Aikido napadi koji su u upotrebi pri normalnim treninzima sadrže različito stilizovane udarce i zahvate kao što su šomenuči (uspravan udarac u glavu), jokomenuči (bočni udarac u deo glave i ili vrat), munetcuki (direktni udarac), rijotetori (zahvat sa obe ruke) ili katatori (rameni zahvat). Mnogi od ovih uke udaraca podsećaju na udare mačem ili nekim drugim oružjem. Udarci se ponekad koriste, ali nisu uobičajeni deo nastave. Mnoge aikido tehnike mogu se upotrebiti kao odgovor na napad, npr. blokada i neke škole ih koriste kao osnovu za održavanje časa iz tehnike. Početnici nastoje da rade tehniku izvršenja kao odgovor na hvat. Hvatovi su dobra osnova za vežbanje zato što je veza sa ukeom veoma jasna i snažna i mnogo je lakše ispipati mehaniku tela i pravce sile. Ali tu je i pitanje atemija-napada ili udaraca koji se izvode tokom aikido tehnike. Uloga i značaj atemija je predmet razgovora u aikidou. Neki vide atemi kao udarce u vitalne tačke koji se mogu uputiti tokom primene tehnike da bi se povećala efikasnost.. Neki posmatraju atemi kao metod uništenja, pogotovo kad je upućen u lice. Na primer, ako se u momentu aikidoka nađe izložen napadu, on ili ona može izvesti brz udarac kako bi omeo napadača ili ga zastrašio. Atemi može da se uradi ne samo pesnicom već npr. laktom, ramenom Neka bacanja su manje uspešna ukoliko se atemi ne izvede dobro. Mnoga učenja o atemiju se pripisuju Morihei Uešibi iako njihov tačan sadržaj varira u zavisnosti od onoga ko ih predaje.

Oružje[uredi - уреди]

Trening sa oružjem čini jo-štap dužine od tla do pazuha, i boken- drveni mač i tanto-nož. Smatra se da uzimanje i zadržavanje oružja spaja oružani i nenaoružani aspekt aikidoa. Na primer, tehnika direktnog udarca se može izvesti sa nožem ili štapom, a tehnika hvata se može prikazati kao udarac oružjem dok si u klinču. Mnoge škole, pogotovo one koje nisu u rodu, vežbaju sistem oružja Morihiro Saito Moriheo Saitosa-aiki-jo i aiki-ken. On sadrži katu sa jo i par koji vežba sa jo i bokenom. U drugim školama aikidoa u isto vreme se vežba kata sa mačem, što potiče iz stare škole mača. Nekolicina aikido učitelja je razvilo svoj sopstveni sistem oružja, poput Micugi Saotome „aikido dva mača“.

Duhovnost[uredi - уреди]

Tao[uredi - уреди]

Glavni članak: Tao

Završni slog do u reči aikido povezuje praktikovanje aikida sa filozofskim konceptom tao, što znači put. Do upućuje na duhovnu crtu, nasuprot završetku jitsu u reči aikijujitsu, što znači umetnost ratovanja. Mnogi ovu razliku smatraju važnom kao što je odnos između iaijitsu i iaido, džijudžicu i džudoa i kendžucu i kenda. Drugi vide ovu razliku kao istorijsku nepravilnost i u neku ruku neprirodnu podelu. Uešiba je smatrao da iako je veoma važno biti uspešan u telesnim tehnikama, to nije konačni cilj treninga. On je mislio da su principi naučeni na treningu fizičkih tehnika univerzalni i da se mogu primeniti u svim životnim situacijama. Jednom je prokomentarisao da on svoje studente nije učio da pokreću svoje noge već svoj mozak. Mnogi se slažu da je Uešibin stil postao mekši, tečniji i lakši kako je postajao stariji. Neki smatraju da je uzrok tome fokusiranje na duhovne aspekte veštine, dok drugi misle da je to rezultat velike veštine koju je Uešiba razvio u telesnim tehnikama. Različita mišljenja su se pojavila nakon Uešibine smrti. Aikido škole se mogu rangirati u odnosu na značaj koji pridaju telesnim tehnikama, istaknutih načela i duhovnosti, a sve u odnosu na period u kom je osnivač te škole vežbao sa Uešibom – raniji ili kasniji period njegovog života. U ranijem periodu veći značaj se pridavao fizičkim tehnikama dok je u kasnijem periodu preovladao duhovni koncept. Ali bez obzira na sve, ovome ne treba pridavati veliki značaj, pogotovo što postoje značajne razlike od senseia do senseia i prilično je problematično napraviti kontinuitet aikidoa. Neke aikidoke odnos fizičkog nasuprot duhovnog vide kao lažnu podvojenost ili kao neuspeli pokušaj stavljana grana aikidoa u šablon. Društvo Ki je primer škole koja se bazirala uglavnom na duhovni koncept aikidoa, radije nego na fizičke tehnike.

Ki[uredi - уреди]

Glavni članak: Či

Ki (kineski: či) se obično prevodi kao dah snage, sila, energija i ponekad čak i kao duša. Kada aikidoka za nekoga kaže (obično za učitelje sa visokim zvanjem) da vežba sa mnogo ki obično žele da kažu da je osoba o kojoj se priča razvila visok nivo harmonije u izvođenju tehnike. Tajming, osećaj za prostor i usredsređenost misli i tela su naročito važni. Većina učitelja smešta ki u hara, što se slobodno može označiti kao centar telesne teže, koji se nalazi u donjem delu stomaka, tačno ispod pupka. Na treningu se stalno naglašava da pojedinac mora čuvati svoju hara, odnosno ostati skoncentrisan, da ne bi izgubio svoj ki. Učitelji sa visokim zvanjem ponekad dostignu nivo koordinacije koja im omogućava da izvode tehnike sa veoma malo razdvojenih pokreta, ponekad se čini i da ne dotiču telo protivnika. Osnovno, ki korespondira fizički koncept centra teže, centra trenutka i centra sile. Ovi centri nisu uvek isti tako da ki obuhvata biološke i mentalne aspekte vežbanja pojedinca da bi ostvario izuzetnu kontrolu nad pokretom. Napokon, tu je i duhovni aspekt na koji način tačno usaglasiti ove centre. Naravno duhovna interpretacija ki zavisi mnogo od škole aikidoa koju pohađate jer ga neke više naglašavaju. Aikikai vežbaonice, npr. više vremena posvećuju odnosima prema ki nego što ga vežbaju što je slučaj sa Yoshinkan vežbaonicama. Značaj ki u Aikidou se ne može poreći, naziv borilačke veštine, napokon, se može slobodno prevesti kao „put saradnje sa ki“ ili „put harmonije sa ki“. Ali, šta je to ki, je tema mnogih koji se bave ovom veštinom. Izgleda da je i O sensei lično, vremenom menjao svoja shvatanja-npr. Yoshinkan aikido, koji u velikom obimu prati učenje O senseia pre rata, je više u suštini borilački, u odnosu na mlađe, više nasilan, a manje duhovan O sensei. U ovoj školi, ki bi možda bolje bio shvaćen da je korišćeno izvorno kinesko značenje daha, i aikido kao koordinator pokreta sa dahom, da poveća sangu. Kako se O sensei razvijao tako su se i njegovi pogledi menjali, njegovo učenje je dospelo na mnogo viši duhovni nivo, i mnogi od njegovih kasnijih učenika (skoro svi sensei sa visokim zvanjem u Aikikai) uče o ki sa mnogo više duhovnoh aspekta.

Obsolete form of the ki kanji

Bez obzira na sve, ovo citiramo (iz Aikido najčešće postavljenih pitanja) sve objašnjava rečenica možeš da ne veruješ u ki, ali ga sigurno moraš razvijati. Bilo da misliš o ki kao dahu, duhu ili jednostavno nečem što se ponavlja ako ga suviše analiziraš, jasno je bilo kom učeniku Aikidoa da borilačka veština veoma mnogo koristi ki.. Zbog ovoga i zato što se ki često vezuje za duhovno, aikido se smatra jednom od najduhovnijih borilačkih veština i naziva se pokretnim zenom. Neki veruju da fizičko biće ki ne postoji, već je to koncept koji se koristi za učenje duha, volje i koordinacije fizičkog i psihološkog kroz odmor i kontrolu.. Ove aikidoke se mršte na prenaglašavanje filozofskog i duhovnog aspekta ki. S druge strane, neke duhovno orijentisane aikidoke veruju da ki zaista postoji kao fizičko biće i da se može prenositi kroz prostor. Oni koriste koncept- ki univerzuma, rastući ki i slično. Dok revnosni u svakoj grupi pronalaze razna tumačenja zbog svojih frustracija, većina umerenih aikidoka smatra ovo neslaganje produktivnim za veći deo Aikido zajednice. Neki, iako odbijeni duhovnošću, ne zanemaruju lepotu borilačke veštine i postojanje škola gde je duhovnost zanemarena, omogućava ovim ljudima da uživaju u aikidou i imaju koristi od njega. U isto vreme, neki koji nisu privučeni fizičkom, borilačkom prirodom aikidoa i njegovu duhovnost smatraju najznačajinijim kvalitetom, oni svakako imaju koristi u vežbaonicama gde se ona stavlja u prvi plan. Uprkos tome, aikidoke će nastaviti da se pitaju „Šta je ki?“. O-sensei je izrekao čuvenu rečenicu „da je on aikidoka poput svojih učenika i da je tek počeo da uči“.

Vidi još[uredi - уреди]

Napomene[uredi - уреди]

  1. o je u formalnom obraćanju u japanskom jeziku izraz poštovanja, a sensei na japanskom znači učitelj, pa se izraz o-sensei može prevesti kao poštovani učitelj, veliki učitelj, glavni učitelj. Ova je titula u borilačkim veštinama uglavnom rezervisana samo za osnivače borilačke veštine.
  2. jedna od japanskih borilačkih veština koja se bavi upotrebom mača u borbi i vežbanju

Vanjske veze[uredi - уреди]