Nebiće

Izvor: Wikipedia
Odsustvo bića se obično povezuje sa crnilom.

Ništa u filozofiji, odnosno nebiće, je pojmovno negiranje bića. Tokom povesti, mnogi filozofi su pokušavali da odrede nebiće na različite načine[1]:

  • kao odsustvo bića, odnosno prazan prostor, ukoliko se biće shvata kao protežno. Atomisti su tvrdili da nebiće jest praznina, tj. prostor u kome nema atoma.
  • kao potencijalno biće, ono što još nije, ali može da bude (u aristotelovsko-sholastičkoj tradiciji).
  • kao prividno biće, koje obuhvata imaginarne tvorevine ljudskog duha.
  • kao promenljivo biće, koje u sebi sadrži svoju negaciju, stalnu mogućnost da ne bude.
  • kao različitost; kod Platona pojam bića podrazumeva i svoju suprotnost, odnosno pojam nebića.

Taoizam[uredi - уреди]

U taoizmu se krajnja stvarnost često karakteriše kao nebiće, koje je osnova sveg bića.[2] Pošto se tao smatra neizrecivim a pošto se sva bića mogu imenovati ili opisati, sledi da neizrecivi tao predstavlja nebiće (wu).

Nebiće nije suprotnost biću, već ono predstavlja prvobitno, neiskvareno biće koje postoji pre pojave svih razlikovanja i mnogostrukosti. Stoga se tao naziva i »neklesani kamen« koji prethodi pojavi svih stvari.[2] Pošto sve stvari proishode iz bića, samo biće mora proisteći iz nekog izvora koji nije biće i koje se, shodno tome, naziva nebićem.

Stari Grci[uredi - уреди]

Parmenid[uredi - уреди]

Pojam ništa se u filozofskom smislu prvi put javlja u Parmenidovoj izreci: "biće jeste a nebiće nije".

Platon[uredi - уреди]

Platon je u dijalogu Sofist formirao pojam nebića u nastojanju da razjasni odnos govora i mišljenja prema onome što stvarno jeste (prema biću); kao i odnos Jednog i mnoštva.

Nebiće samo po sebi i samo sobom u strogom smislu reči nije moguće ni iskazati, ni govoriti o njemu, ni misliti na njega.
 
— Sofist, 238s

Međutim, prisustvo iluzija i laži u ljudskom govoru, za Platona je bilo pokazatelj da nebiće u nekom vidu postoji, jer iluzijama i lažima ne odgovara ništa stvarno.[1] S druge strane, ono što u sebi sadrži negaciju, tj. stalnu mogućnost da ne bude, navelo je Platona na tvrdnju da su sva čulna bića na određeni način nebića.[1]

Aristotel[uredi - уреди]

Aristotel određuje nebiće kao pojmovnu suprotnost biću tvrdeći: "biće nije nebiće" (Metafizika IV, 3, 1105 b).

Mahajana budizam[uredi - уреди]

Glavni članak: Šunjata

U mahajanskom budizmu, krajnja stvarnost se često poistovećuje sa šunjatom (ništavilom ili prazninom), koja je lišena svih razlikovanja. Šunjata nije nikakva posebna stvar, već ono iz čega proističu sve stvari.[2]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 Nebiće, Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
  2. 2.0 2.1 2.2 Biće i nebiće, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004. ISBN 86-19-02360-8

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]