Ontologija

Izvor: Wikipedia

Ontologija (grč. τό ον - biće, bitak i λόγος - učenje, reč, zakon): Filozofska disciplina koja raspravlja ο biću kao bivstvujućem, kao i ο njegovim opštim, fundamentalnim i konstitutivnim određenjima.

Sam izraz ontologija (philosophia de ente) prvi put se javlja 1613. godine kod Goklenijusa, a nešto kasnije i kod Klauberga, koji upotrebljava i termin ontosofija (o biću kao biću u određenom sistemu kategorija).

Ontologija u antičkoj filozofiji[uredi - уреди]

Problematika ontologije sadržana je implicitno i u prvim filozofskim pogledima Miletske škole, mada se pojam "biće" prvi put eksplicitno javlja tek kod Parmenida i to u čuvenoj definiciji "biće jeste, nebiće nije". Za Antičku filozofiju bilo je sasvim novo Parmenidovo potpuno zanemarivanje varljivih čulnih podataka i okretanje isključivo pojmovima kao jedinom izvoru znanja. Posledice ovakvog mišljenja su u potpunoj suprotnosti sa svime o čemu nas čula obaveštavaju - kretanje ne postoji a sve što mi nazivamo "svetom" je samo privid. Najznačajniji pomak posle Parmenida učinili su atomisti - Leukip i Demokrit. Da bi nekako ipak objasnili činjenicu kretanja morali su pristati na to da nebiće ("praznina") ipak postoji a da je biće podeljeno u beskonačno mnogo sitnih "atoma". Platon je biće poistovetio sa večnim, nepromenjivim idejama, dok je kod Aristotela ontologija šire tretirana u okviru opšte metafizike.

Ontologija u srednjevekovnoj filozofiji[uredi - уреди]

U srednjevekovnoj filozofiji, ontologija ima obeležje spekulativne pretpostavke, kao i strogo kanonizovane i sistematizovane šeme, u okviru kojih razne varijante rezultuju sličnim odgovorima. Kao široko i sistematski obrađivana filozofska disciplina, ontologija je tretirana kod Kristijana Volfa (1679-1754) kao racionalna nauka koja sačinjava teorijsku filozofiju ili metafiziku. Kod Imanuela Kanta (1724-1804), ontologija je takođe deo metafizike. On umesto tradicionalne ontologije, osniva transcendentalnu filozofiju, "kao predvorje prave metafizike", koja želi postaviti elementarne uslove celokupnog čovekovog znanja a priori. Za G.V.F. Hegela (1770-1831), biće je prva i najapstraktnija kategorija na samom početku dijalektičkog procesa. Biće i mišljenje je u suštini jedno te isto, odnosno, kategorija bića kod Hegela označava neodređenu neposrednost i upravo se zato negira svojom antitezom – nebićem, a biće i nebiće su samo momenti u razvoju apsolutne ideje (prave stvarnosti).

Ontologija u savremenoj filozofiji[uredi - уреди]

U novijoj filozofiji, značajan je pokušaj N. Hartmana u delu Novi putevi ontologije, da analizira razne slojeve bića i ontologiju suprostavi metafizičkim teorijama. Pokušaj Martina Hajdegera, a i njegovo delo "fundamentalna ontologija", upravljen je na ljudski opstanak. Za njega, ontologija je pojam koji se odnosi na stvoreni svet, a ne odnosi se na nestvorenog Boga - on je metaontologičan.


Ontologija uvek daje osnovni pečat i smer celokupnom načinu filozofiranja, tj. ontologija unutar različitih filozofskih sistema, uvek predstavlja temelj dotičnog filozofskog sistema.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]