Ibn Rušd
| Srednji vek Islamska filozofija |
|
|---|---|
| Osnovni podaci | |
| Rođenje | 1126, Kordoba, Andaluzija |
| Smrt | 1198, Marakeš, Maroko |
| Rad | |
| Glavni interesi | filozofija, teologija, islamsko pravo, fizika, matematika, medicina. |
| Značajne ideje | egzistencija prethodi esenciji, izmirenje vere i razuma, inercija, sekularizam |
| Uticaj od | {{{utjecaji}}} |
| Uticaj na | {{{utjecao_na}}} |
Ibn Rušd (latinizovano: Averoes; rođen 1126, preminuo 10. decembra 1198) je bio andaluzijski-arapski filozof, astronom i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine.
Averoes je najpoznatiji po svojim prevodima i komentarima Aristotelovih dela i smatra se najznačajnijim aristotelovskim filozofom u islamskom svetu.[1] Takođe je visoko cenjen kao pravnik maličke škole.
Sadržaj/Садржај |
[uredi - уреди] Ime
Njegovo puno ime je bilo Abu Al-Valid Muhamad Ibn Ahmad Ibn Muhamad Ibn Ahmad Ibn Ahmad Ibn Rušd (arap. أبو الوليد محمد بن احمد بن محمد بن احمد بن احمد بن رشد) a skraćeno samo Ibn Rušd. U modernom tamazigtu, njegovo ime bi glasilo Muḥemmed mmis n Ḥmed mmis n Muḥemmed mmis n Ḥmed mmis n Rucd.
[uredi - уреди] Biografija
Rođen je u Kordobi, u Al-Andaluzu, 1126. godine. Averoes je potekao iz porodice of maličkih pravnika; njegov deda Abu Al-Valid Muhamad je bio glavni sudija Kordobe pod Almoravidima, a njegov otac, Abu Al-Kasim Ahmad, je bio na istoj dužnosti do dolaska dinastije Almohada 1146. Averoes je stekao obrazovanje u oblasti prava i raznih drugih nauka, te je godine 1160. godine, u skladu sa porodičnom tradicijom, postao kadija (sudija) Sevilje. Zahvaljujući svom plemenitom poreklu, Ibn Rušd je veći deo života proveo radeći kao sudija i dvoranin.[2] Pisao je komentare na Aristotelova dela i medicinsku enciklopediju. Ibn Tufail (na zapadu poznat kao Abubaker), filozofski vezir Jusef al-Mansura, je upoznao Ibn Rušda sa Ibn Zuhrom (Avenzoarom), velikim muslimanskim lekarom, koji je postao njegov veliki učitelj i prijatelj.[3]
U talasu fanatizma koji je preplavio Andaluziju nakon almohadskog osvajanja krajem 12. veka, ni njegove veze na visokim položajima nisu mogle da ga sačuvaju od političkih nevolja, i Averoes je proteran u izolovano mesto blizu Kordobe, gde je na njega budno motreno do pred samu smrt. Umro je u Marakešu, u Maroku. Averoes nije ostavio školu u islamskom svetu, i njegova smrt označava pomračenje liberalne kulture u Murskoj Španiji. Mnogi njegovi spisi su sačuvani na latinskom i hebrejskom, kao i na arapskom jeziku.[2] S druge strane, mnoga dela iz oblasti logike i metafizike su zauvek izgubljena usled cenzure.
[uredi - уреди] Filozofija
Ibn Rušd je pisao opširne komentare Aristotelovih spisa, sa namerom da Aristotela sačuva od neoplatonističkih i religioznih primesa, posebno od onih koje se mogu naći kod Avicene. Njegov najveći doprinos predstavljaju komentari Aristotelove „Metafizike“, neprevaziđeni po vernosti originalnom tekstu.[2] Njegovo proučavanje Aristotela je trajalo skoro tri decenije, i on je napisao komentare za skoro sva Aristotelova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup.
U filozofiji je kritikovao rešenja osnovnih problema koja su dali al-Gazali i Ibn Sina (Avicena). Dok za Avicenu univerzalna forma prethodi individualnoj stvari, odnosno egzistencija je samo akcident esencije, za Averoesa egzistencija prethodi esenciji, individualne supstancije su primarni egzistenti, a razlikovanje između njih i njihove esencije delo je uma.[1] Averoes je takođe kritikovao Avicenin kosmološki argument, tvrdeći da jedino fizički argumenti, kao što je onaj koji ukazuje na potrebu za prvim pokretačem, mogu dokazati postojanje fizičkih stvari.[1] Averoes se u velikoj meri bavio razvijanjem Aristotelovog učenja o intelektu i duši, zastupajući učenje o jednom univerzalnom umu koji je zajednički svima, i koji obezbeđuje ono što je opšte i besmrtno u ljudskim bićima.[1]
Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije. Smatrao je da čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. U svom delu „Odlučujuća rasprava“ (Fasl al-Maqāl), Averoes podvlači značaj analitičkog mišljenja kao preduslova za interpretiranje Kurana; ovo je u kontrastu sa ortodoksnom muslimanskom teologijom, gde je naglasak manje na analitičkom mišljenju, a više na širokom poznavanju izvora pored Kurana.
[uredi - уреди] Dela
Pored 38 komentara o Aristotelu, Averoes je napisao više medicinskih dela, komentar o Platonovoj Državi i brojne religiozne rasprave. Poznatija dela su mu:
- „Nedoslednost nedoslednosti“ (Tahafut al-tahafut), njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo, u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih kritika u „Nedoslednosti filozofa“ (Tahafut al-falasifa).
- „Odlučujuća rasprava“ (Fasl al-Maqāl), delo u kome naglašava značaj analitičkog mišljenja kao preduslova za interpretiranje Kurana.
- Bidāyat al-Mujtahid wa Nihāyat al-Muqtaṣid, udžbenik maličke pravne doktrine.
- al-Bayān wa’l-Taḥṣīl, wa’l-Sharḥ wa’l-Tawjīh wa’l-Ta`līl fi Masā’il al-Mustakhraja, dugačak i detaljan komentar baziran na „Mustakaradži“ koju je napisao Muḥammad al-`Utbī al-Qurtubī.
[uredi - уреди] Nasleđe
Jakob Anatoli je preveo njegova dela sa arapskog na hebrejski tokom 1200ih. Hebrejski prevodi njegovih dela su takođe imala trajni uticaj na jevrejsku filozofiju.
U to vreme, Aristotelova dela su bila mahom zaboravljena na zapadu. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi, i ona nisu bila proučavana, ili im monaški učenjaci nisu pridavali dužnu pažnju. Kroz latinske prevode Averoesovih dela, u 12. veku, se na zapad vratilo Aristotelovo učenje. Averoesove ideje su prihvatili Siger od Brabanta i Toma Akvinski kao i drugi (posebno na Univerzitetu u Parizu) unutar hrišćanske sholastičke tradicije koja je cenila aristotelovsku logiku. Čuveni sholastici poput Akvinskog su Averoesa smatrali toliko značajnim da ga nisu oslovljavali imenom, već su ga jednostavno nazivali „Komentatorom“ a Aristotela su nazivali „Filozofom“. Oslikavajući poštovanje koje su prema njemu gajili srednjovekovni evropski učenjaci, Dante je Averoesa u „Božanskoj komediji“ svrstao sa ostalim velikim paganskim filozofima čiji duhovi obitavaju u „mestu gde naklonost duguje slavi“ u limbu. Averoes se pojavljuje u kratkoj priči Horhea Luisa Borhesa, pod naslovom „Averoesova potraga“, u kojoj on pokušava da pronađe značenja reči „tragedija“ i „komedija“.
Asteroid 8318 Averoes je nazvan u njegovu čast.
[uredi - уреди] Vidi još
[uredi - уреди] Napomene
- ↑ 1.0 1.1 1.2 1.3 Averoes, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8
- ↑ 2.0 2.1 2.2 Ibn Rušd, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004.
- ↑ Bynum, WF & Bynum, Helen (2006), Dictionary of Medical Biography, Greenwood Press, ISBN 0-313-32877-3
[uredi - уреди] Eksterni linkovi
- Ibn Rušd (filozofija.org)
- (engleski) Katolička enciklopedija: Averoes
- (engleski) Islamska filozofija onlajn: Averoes
- (engleski) Averoesova osnova vere i razuma u Islamu
