Srednjovekovna filozofija

Izvor: Wikipedia
Filozofi sede ispod sedam slobodnih umetnosti (12. vek)

Srednjovekovna filozofija je filozofija koja se razvijala u oblastima Sredozemlja, Evrope i Bliskog istoka tokom srednjovekovnog perioda (približno od 5. do 15. veka). Ovaj pojam obuhvata hrišćansku, islamsku i judejsku filozofiju.

Srednjovekovna filozofija se razvila iz potrebe tumačenja objavljenih verskih dogmi, s jedne strane, i pod uticajem ponovno otkrivene antičke filozofije, s druge.[1] Filozofija se u srednjem veku uglavnom smatrala „sluškinjom teologije“ (lat: ancilla theologiae), a filozofi su mahom bili teolozi i sveštenici.[1] Preovlađujuće teme srednjovekovne filozofije bile su odnos vere i razuma, predodređenja i slobode volje, dometi i ograničenja ljudske spoznaje, problem univerzalija i dokazi postojanja Boga.

Osnovne teme[uredi - уреди]

Odnos vere i razuma[uredi - уреди]

Glavni članci: Vera i Razum

Jedan od glavnih problema srednjovekovne filozofije bio je kako zadržati objavljene verske istine, a ipak usvajati i slobodno razvijati filozofsko znanje. Srednjovekovni filozofi većinom nastoje da omoguće racionalno tumačenje vere. Zadatak koji sebi zadaju je da, ostajući verni svojoj religiji, iskoriste što više antičke mudrosti u razvoju teologije.

Predodređenje i sloboda volje[uredi - уреди]

Glavni članci: Predodređenje i Sloboda volje
Slika sveta u srednjem veku

Predodređenje (lat: praedestinatio) je shvatanje po kojem su sva dešavanja unapred predodređena Božjom voljom. Slobodna volja (lat: liberum arbitrium) je stanje u kojem su misli i ponašanje neke osobe određeni sopstvenom voljom, a ne spoljašnjim činiocima. Predodređenost ne mora nužno isključivati slobodnu volju, ono je samo podređuje božjoj milosti.[2]

Predodređenje u hrišćansko-teološkom smislu je božja odluka po kojoj su neki ljudi unapred određeni za spasenje, a drugi osuđeni na večno prokletstvo. Učenje o predestinaciji, tj. o spasenju koje ne zavisi od ljudske slobodne volje nego od božje milosti, razvio je Sveti Avgustin u raspravi sa Pelagijem, kao konsekvencu svoga učenja o istočnom grehu. Iako čovek može posedovati „slobodnu volju“ u smislu izbora postupaka, čovek ipak nema pravu slobodu da izbegne greh, jer je greh svojstven svakom postupku koji napravimo. Za Avgustina, čovek je masa greha (lat: massa peccati). Kasnije je u Katoličkoj crkvi ovo učenje potisnuo rimski semi-pelagijanizam.[3] Prema tomističkoj tradiciji sloboda volje jeste čovekovo svojstvo kojim je on gospodar svojih dela, a potiče od toga što se čovek odlučuje o alternativama izbora na temelju svoje razumske spoznaje.[4]

U islamu, verovanje u predodređenost (kader) podrazumeva da je sveznajući Bog (Alah) odredio sve što će se desiti. On je stvorio stvorenja prema svome praiskonskom znanju i mudrosti. Njemu je sve poznato i to je zapisano u „Levhimahfuzu“. Alah je hteo da stvorenja postoje i on ih je stvorio i ništa se ne dešava niti postoji bez njegove volje i stvaranja.

Problem univerzalija[uredi - уреди]

Glavni članak: Problem univerzalija

Problem univerzalija je spor u metafizici oko toga da li univerzalije (opšti pojmovi) realno postoje i kakav je njihov odnos prema pojedinačnim stvarima. Rasprava o univerzalijama je na neki način bila nastavak Aristotelove rasprave sa Platonom.[5] Postojanje univerzalija je bilo središnje pitanje skolastike. Dva glavna stanovišta u ovoj debati su: realističko koje tvrdi da opšti pojmovi realno postoje i nominalističko koje smatra da postoje samo pojedinačne stvari, a da su opšti pojmovi samo imena (nomina). Unutar ovih pravaca postoje ekstremne i umerene varijante:

  • ekstremni realizam zastupa platonističko i novoplatonističko gledište da opšte postoji realno, nezavisno od pojedinačnih stvari. Ovo stanovište izjednačuje stupanj opštosti sa stupnjem bića te zaključuje da što je nešto opštije, to je realnije.
  • umereni realizam priznaje egzistenciju univerzalija, ali tako da se opšta bit individualno oblikuje u svakoj pojedinačnoj stvari.
  • ektremni nominalizam smatra da postoje samo pojedinačne stvari, a da je opšti pojam tek reč kojom povezujemo više pojedinačnih stvari.
  • umereni nominalizam (ili konceptualizam) drži da opšte postoji u umu kao pojam, ali ne postoji realno kao samostalno biće.

U sporu oko univerzalija Pjer Abelar je zauzimao umereno stanovište tvrdeći da su unverzalije prvo „pre stvari“ u božjem umu, zatim „u stvarima“ kao jednakost njihovih biti i konačno „posle stvari“ kao pojmovi u ljudskom umu.

Razvoj[uredi - уреди]

Hrišćanska patristika[uredi - уреди]

Glavni članci: Patristika, Crkveni oci, i Jeretici

Patristikom se naziva učenje crkvenih otaca, odnosno uticajnih teologa hrišćanske crkve. Patristika ima karakter dogmatske sinteze dotadašnjeg hrišćanskog predanja, koje uključuje učenje apostola, apologeta i drugih značajnih crkvenih pisaca. Oni koji su pisali na grčkom se nazivaju istočni crkveni oci dok se oni koji su pisali na latinskom nazivaju zapadni crkveni oci. Neki od hrišćanskih crkvenih otaca (poput Origena i svetog Avgustina) se smatraju začetnicima srednjovekovne filozofije.

Vasilije Veliki[uredi - уреди]

Glavni članak: Vasilije Veliki

Vasilije Veliki (oko 329379) je bio uticajni teolog i episkop Cezareje u Kapadokiji (Mala Azija). Školovao se u Atini gde je učio filozofiju, gramatiku, retoriku, astrologiju, fiziku i ostale nauke toga vremena, kod čuvenog učitelja Evula. Napisao je Uputstvo mladićima o upotrebi helenske literature, gde objašnjava kako treba prihvatati antičku filozofiju.

Evnomije[uredi - уреди]

Glavni članak: Evnomije
Znam Boga kao što on zna sebe.

Evnomije

Evnomije († 393) je bio hrišćanski teolog i episkop Kizika u Miziji. Zastupao je neoplatonističko učenje o imenima i spoznaji Boga. Evnomije je tvrdio da postoji veza između imena i suštine i da različitost imena odgovara različitosti u suštini predmeta. Prema Evnomiju, imena, odnosno pojmovi, su dati čoveku i Bog ih je usadio u čovekovu dušu. Uporedno sa imenima čulnih stvari, čovek poseduje i imena stvari koje dostiže umom. To su božanska imena. Tako postoji jedno ime koje pripada samo Bogu i ne može se primeniti na tvorevinu, a to je „nerođen“. Bog, kao „nerođen“, „bespočetan, nesložen, neizmenljiv, samo je jedan“. Za Evnomija, jedini istiniti čovekov cilj je spoznaja Boga. Božanska suština je dostupna ljudskom saznanju i Bog od ljudi traži samo jedno, da ga poznaju. Tvrdnju da Boga nije moguće spoznati smatrao je uvodom u bezbožnost.[6] Njegovo učenje je osuđeno kao jeres.

Avgustin[uredi - уреди]

Glavni članak: Avgustin

Avgustin (354430) je bio uticajni hrišćanski filozof i episkop Hipona u severnoj Africi. Njegova filozofija je bila pod uticajem Platona i novoplatonizma. Bog je uzrok i svrha svega, predobar i svemoguć. Sve dobro potiče od njega, zlo je samo nedostatak dobra. Čovek ima slobodnu volju koju mu je dao Bog da bi mogao dobro činiti i pošteno živeti. Iako Bog unapred zna za buduće događaje (vidi predodređenje), čovek je odgovoran za svoje delanje jer ga čini slobodnom voljom. Istorija je neprestana borba dobra i zla, a cilj istorije je božija država, u čijem ostvarenju Crkva ima vodeću ulogu. Avgustin zastupa linearno poimanje vremena, za razliku od Grka koji su smatrali da se svet obnavlja u ciklusima sličnim smeni godišnjih doba.[5] U epistemologiji tvrdi da je jedino vera pravi put do spoznaje. Izlaz iz sumnje nalazi u izrazu: „sumnjam, dakle jesam“, koja mu pruža samoizvesnost.

Ko može sumnjati da živi, da se seća, da uviđa, hoće, misli, da zna i sudi? Pa i onda kada neko sumnja on živi; kada sumnja, seća se onoga u šta sumnja; kada sumnja, uviđa da sumnja; kada sumnja, želi da bude siguran; kada sumnja, misli; kada sumnja, zna da nešto ne zna; kada sumnja, prosuđuje da se s nečim ne treba olako složiti. U šta god drugo neko sumnjao, ne sme sumnjati u sve ovo. Jer kad svega toga ne bi bilo, ne bi moglo biti ni sumnje.
 
Aurelije Avgustin, O trojstvu, X 10

Prema Avgustinu, prvobitni greh zatomljuje Božju milost u čovečjoj duši. Bez obzira koliko se neko trudio, njegova vrlina ga nikada neće učiniti dostojnim beskrajne svetosti Božje. Samo Božjim suverenim izborom da milost proširi na nas, spasenje je moguće.

Pelagije[uredi - уреди]

Glavni članak: Pelagije

Pelagije (354—420/440) je bio asketa iz 5. veka koji je učio da čovek ima moć da čini dobro i da radi na svom spasenju, te da sopstvenim naporima može steći moralno savršenstvo. Poricao je da prvobitni greh Adama i Eve zatomljuje potonje generacije. Adamov greh itiče samo kao „loš primer“ pokolenjima, ali njegov postupak nema drugih posledica po ljudsku prirodu. Čovečanstvo ima punu moć, i punu odgovornost, za sopstveno spasenje i za sopstvene grehe. Rasprava Pelagija i svetog Avgustina je značajno uticala na kasnija shvatanja Božje milosti u hrišćanstvu. Njegovo učenje o slobodnoj volji, poznato kao pelagijanizam, je osuđeno na Koncilu u Kartagi 417. na Avgustinov zahtev.

Boetije[uredi - уреди]

Boetije u tamnici
Glavni članak: Boetije

Boetije (480524/525) je bio rimski hrišćanski filozof s početka 6. veka, koji predstavlja sponu između starogrčke i srednjovekovne filozofije. Nadimak „poslednji Rimljanin“ je dobio zbog izuzetne privrženosti antici. Sebi je zadao zadatak da Zapadu prevede i predstavi sva Platonova i Aristotelova dela. Međutim, dospevši u nemilost vladara, to nije uspeo da svrši. U zatvoru je napisao svoje najpoznatije delo „Uteha filozofije“.

Ako je sreća najveće dobro bića, koje živi po razumu, i ako ono, što se na bilo koji način može oduzeti, nije najveće dobro, jer se pred njim ističe ono, što se ne može ugrabiti, očito je da nestalnost udesa ne može potpomagati sticanje sreće. Pri tom onaj, kojeg vuče ta nepostojana sreća, ili zna da je ona nepromenljiva, ili ne zna. Ako ne zna, kako li može biti sretan udes zasnovan na zaslepljenosti neznanja? Ako pak zna, nužno je da se boji, da ne bi izgubio ono, za što ne sumnja da se može izgubiti, pa mu zato neprekidan strah ne dopušta, da bude sretan. Ili pak, ako to izgubi, drži da ne mora za to mariti? I po tome je ono dobro, čiji se gubitak može ravnodušno podnositi, doista vrlo neznatno.
 
Uteha filozofije (124 - 125)[7]

Vizantijska teologija[uredi - уреди]

Glavni članak: Vizantijska teologija
Filozofska škola u Vizantiji (11. vek)

Vizantijski car Justinijan I tokom svoje vladavine ukida sve nehrišćanske (antičke) filozofske škole u Atini. Čuvenu Platonovu Akademiju je zatvorio 529. godine, što se često uzima kao kraj antike. Nakon zatvaranja Akademije, neoplatonizam je u Vizantiji nastavio da se razvija u okviru hrišćanske filozofije.

Preostali članovi Akademije potražili su utočište u Sasanidskom carstvu kod kralja Hozroja I, prenoseći dragocene spise u njegovu prestonicu Ktesifon. Akademija u egzilu, kao važna neoplatonistička škola, je nastavila da postoji najmanje do 10. veka, doprinoseći očuvanju grčke mudrosti u okviru islamske filozofije.

Pseudo-Dionisije[uredi - уреди]

U 6. veku su se u Atini pojavili spisi nepoznatog autora, koji je ostao upamćen kao Pseudo-Dionisije Areopagit. Spisi jezikom grčke filozofije, polazeći od neoplatonističkih ideja, govore o imenima božijim i o nebeskoj i crkvenoj hijerarhiji. Spisi pseudo-Dionisija Aeropagite su izvršili ogroman uticaj na razvoj vizantijske teološke misli u narednih nekoliko vekova. U 9. veku (827. n. e.) ih je na latinski preveo irski sveštenik i filozof, Jovan Skot Eriugena.

Maksim Ispovednik[uredi - уреди]

Glavni članak: Maksim Ispovednik

Maksim Ispovednik (581662) je bio hrišćanski monah i vizantijski teolog, koji je za života osuđen kao jeretik, a nakon smrti proglašen za sveca. Sveti Maksim je tvorac širokog teološkog sistema kojim je sintezovao hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, pod čijim je snažnim uticajem bio. Maksim je izučavao i helensku neoplatonističku filozofiju, uključujući mislioce poput Plotina i Prokla. On je hrišćanstvu prilagodio Platonovo učenje da je čovečanstvo stvoreno po slici Boga i da je svrha spasenja da ponovo uspostavi čovekovu zajednicu sa Bogom.[8] Bog se, usled svoje bezmerne ljubavi prema čoveku, ovaploćuje, postaje čovek, dok se čovek iz ljubavi prema Bogu obožuje. Stanje oboženja Maksim opisuje kao „večnokretno mirovanje“ ili „mirujuću večnokretnost“ (grčki: αεικινητος στασις) sjedinjujući dva naizgled suprotna termina — mirovanje (stasis) i pokret (kinesis).[9] Kretanje prirode je kretanje prema Bogu, koje započinje stvaranjem. Mirovanje u Bogu, koje se ispunjuje oboženjem, je eshatološki cilj zbog koga je čovek uveden u postojanje. Mirujuća večnokretnost označava činjenicu da je Bog „beskonačni okean“, i učestvovanje čoveka u toj beskonačnosti povlači sa sobom neku vrstu pokreta, odnosno večnog rasta.[10]

Bog je jedan, bespočetan, nedosežan; u sebi sadrži sve mogućnosti bića, a istovremeno isključuje svaku pomisao o gde i kako. Nepristupan je i nije ni u jednom bivstvujućem u prirodnim pojavama spoznatljiv.
 
Maksim Ispovednik, Gnostički stoslovi I

Isak Sirin[uredi - уреди]

Glavni članak: Isak Sirin

Isak Sirin (oko 620700) bio je hrišćanski asketa, teolog i mistik, arapskog porekla. Ostavivši episkopstvo, povukao se u usamljeništvo na planinu Matut (jugozapadni Iran), gde se posvetio sozercavanju i ekstazi.[11] Njegova teologija sadrži neoplatonske ideje koje je verovatno stekao iz studija Dionisija Areopagita. Bog kao ljubav je centralna ideja njegove teologije. Božja ljubav je glavni razlog stvaranja sveta i pokretačka sila svega.[11] Stanje odvojenosti od Božje ljubavi je neprirodno i Bog neće dopustiti otpalima da večno ostanu u tom stanju. Maksim je smatrao da će Bog, usled svoje neograničene ljubavi, stvorenjima doneti sveopšte spasenje.[12] On će spasiti i one koji su pali (uključujući i demone), ali ne protiv njihove volje, već njihovim sazrevanjem. Da bi se čovek približio Bogom, mora se prvo udaljiti od sveta. Za Maksima je svet opšti pojam koji obuhvata sve pojedinačne strasti.

Bez udaljavanja od sveta niko ne može da se približi Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, već odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom.
 

Jovan Damaskin[uredi - уреди]

Glavni članak: Jovan Damaskin

Jovan Damaskin (oko 676749) je bio svestrano obrazovan sirijski monah, poreklom iz Damaska, koji se bavio teologijom, pravom, filozofijom i muzikom. Njegovo najznačajnije delo je Izvor saznanja (Πηγὴ γνώσεως), koje započinje „Filozofskim poglavljima“ u kojima kaže da: „Nema ničeg dragocenijeg od znanja“ koje je svetlost i uz pomoć koga prestajemo da budemo „beslovesne životinje“, a koje se stiče učenjem i radom.[13] Zatim iznosi niz odredaba filosofije, između ostalog:[14]

  • „Filosofija je saznanje bića, onakvog kakvo ono jeste, odnosno poznavanje prirode bića.“
  • „Filosofija je poznanje božanskih i čovečanskih stvari, odnosno onoga što je vidljivo, i onoga što je nevidljivo.“
  • „Filosofija je, takođe promišljanje o smrti, o dobrovoljnoj i fizičkoj smrti.“
  • „Filosofija je takođe upodobljenje Bogu, koliko je to moguće čoveku, a upodobljujemo se Bogu po mudrosti, to jest po istinskom znanju dobra i po pravednosti i po svetosti.“
  • „Filosofija je umetnost svih umetnosti i nauka svih nauka, jer filosofija je početak svake umetnosti (veštine), jer pomoću nje je nađena svaka umetnost i svaka nauka.“
  • „Filosofija je ljubav prema mudrosti, a istinska mudrost je Bog, dakle ljubav prema Bogu i jeste istinska filosofija.“

Naposletku, Jovan Damaskin obrazlaže da je „organ“ filosofije dijalektika, koja podrazumeva poznavanje „slovesnosti“ odnosno logičke strukture mišljenja.[13] On dijalektiku posmatra kao sluškinju teologije koja služi da bi zasnovala dogmu (istinu) i da bi obarala jeresi (zablude). U ovom sistematičnom delu je skupljena celokupna dotadašnja patristička tradicija, te ga neki porede s kasnijom Sumom teologije Tome Akvinskog.[15]

Simeon Novi Bogoslov[uredi - уреди]

Glavni članak: Simeon Novi Bogoslov

Simeon Novi Bogoslov (oko 9491022) je bio vizantijski monah i mistički pisac. Njegova mistička teologija predstavlja posebnu fazu u razvoju grčke duhovnosti koja je započela još krajem 2. veka. Njena središnja tema jeste uverenje da, primenjujući uobičajene metode umne molitve, čovek može doživeti kontemplativnu „viziju svetlosti“, što je simbolični naziv za prosvetljenje koje mistik spoznaje prilikom susreta s božanskim. Simeon je naglašavao da takvo iskustvo mogu postići svi koji se dubinski posvete molitvenom životu te da je temeljno za tumačenje Svetog pisma. Godine 1009. morao se povući s ovog položaja u Hrizopolj blizu Carigrada zbog previše strogog upravljanja manastirom i zbog sukoba s carigradskim patrijarhom oko metoda duhovnosti. Pisao je katiheze, teološke i etičke propovedi, pisma, Himne o ljubavi božjoj (u kojima opisuje svoja duhovna iskustva) i stoslove tj. nizove od po stotinu aforizama.

Bog je svet, i saopštava od svoje svetlosti onima sa kojima se sjedinjuje

po meri njihovog očišćenja.[16]

 

Grigorije Palama[uredi - уреди]

Glavni članak: Grigorije Palama

Grigorije Palama (12961359) je bio poslednji veliki srednjovekovni vizantijski teolog. On u pravoslavnoj teologiji razrađuje učenje o oboženju i božanskim energijama. Sporeći sa latinskim teologom Varlaamom, koji je oboženje svodio na podražavanje Boga, Palama navodi da je oboženje stvarno učestvovanje, lično opštenje sa Bogom. On smatra tavorsku svetlost isijavanjem božanstva i time potvrđuje mogućnost oboženja, suprostavivši se metafizičkim shvatanjima o nemogućnosti učešća u božanskoj suštini.[17] Palama razlikuje teološke pojmove hipostaza i energija, kojima odgovaraju različiti načini sjedinjenja. Jedinstvo po hipostazi, svojstveno je Isusu Hristu; jedinstvo po energijama ili blagodat, pristupačno je čoveku. Na carigradskim saborima 1347. i 1351. godine, kojima predsedava car Jovan VI Kantakuzin, raspravlja se o pravovernosti Palamine doktrine. Nakon poduže rasprave, sabor zaključuje da u Bogu postoji razlikovanje između suštine i energije i da je božanska energija nestvorena, potvrđujući pravovernost palamovske doktrine. Ipak, i posle sabora se nastavljaju kritike, kako od pravoslavnih tako i katoličkih teologa.[18]

Latinska sholastika[uredi - уреди]

Predavanja Henrika Alemajnskog (14. vek)
Glavni članak: Sholastika

U srednjem veku, na zapadu Evrope malo ko je znao grčki. To je ograničavalo upoznavanje sa antičkom filozofijom. Platonovi spisi su već bili poznati preko hrišćanskog neoplatonizma, ali Aristotelovi tekstovi su na Zapad stigli tek preko Arapa. Kada su prevedeni na latinski uticali su na hrišćansku sholastiku. Sholastika je filozofski pokret svojstven naročito srednjovekovnim školama i univerzitetima od 12. do ranog 16. veka, karakterističan kako po metodu tako i po sadržaju. Po metodu, izrazitim naglašavanjem sistematizovanja znanja i strogom upotrebom logike; po sadržaju, stalnim nastojanjem da se filozofsko racionalno rasuđivanje primeni ne samo na filozofiju i nauku, već i na osnovna hrišćanska uverenja koja se ne temelje na razumu, nego na otkrivenju Svetog pisma.

Jovan Skot Eriugena[uredi - уреди]

Glavni članak: Jovan Skot Eriugena

Jovan Skot Eriugena (810877) je bio irski predstavnik hrišćanskog neoplatonizma, filozof i pesnik. Smatra se prvim velikim učiteljem srednjovekovne sholastike. Jovan Eriugena svoje filozofsko učenje temelji na mističko-neoplatonskim spisima Pseudo-Dionisija Areopagite, koje je sa grčkog preveo na latinski. Filozofija mu se odlikuje noeplatonističkim shvatanjem Jednog i stepenovanjem prirode. U raspravi oko problema univerzalija zastupao je realističko gledište. Jedan je od retkih hrišćanskih filozofa koji filozofiju nije podredio teologiji. Smatra da ako bi došlo do razmimoilaženja vere i crkvenih dogmi, neophodno je izvršiti istraživanja zasnovana na razumu.[19]

Pravi autoritet ne sprečava pravi razum, niti pravi razum pravi autoritet. Oboje potiču iz istog izvora, tj. božanskog znanja ... Slab je svaki autoritet koji nije potvrđen istinskim razumom, a istinskom razumu nije neophodno da bude potvrđen bilo kakvim autoritetom.[19]
 

Anselmo Kenterberijski[uredi - уреди]

Glavni članak: Anselmo Kenterberijski

Anselmo Kenterberijski (10331109) je bio italijanski filozof, teolog i nadbiskup od Kenterberija od 1093. do 1109. godine. Smatra se jednim od osnivača sholastike, a čuven je i po ontološkom argumentu o postojanju boga. Anselmo se otvoreno suprostavljao krstaškim ratovima. Na velikom koncilu u Bariju branio je doktrinu o Svetom duhu, po čemu se Katolička crkva razlikovala od Pravoslavne. Ostao je čuven po izreci Credo ut intelligam („verujem, da bih spoznao“), koja izražava metodološki princip mišljenja u srednjem veku.

Pjer Abelar[uredi - уреди]

Glavni članak: Pjer Abelar
Abelar i Eloiza

Pjer Abelar (10791142) je bio francuski teolog i filozof, koji je predavao u Parizu, sve do odlaska u manastir nakon tragične ljubavne afere. Bio je pobornik racionalizma i jedan od osnivača sholastičke teologije. U spisu pod nazivom Da i Ne (Sic et Non), sledeći geslo „Sumnjajući počinjemo da preispitujemo, a preispitujući otkrivamo istinu“, pružio je odgovor na 158 ključnih pitanja hrišćanske teologije. Abelarovo sledeće delo Teologija o doktrini svetog Trojstva, spaljeno je kao delo jeretika. U raspravi oko univerzalija, zastupao je poziciju da opšte postoji u umu kao pojam. Inspirisan svojim učiteljem nominalistom Roscelinom, Pjer je smatrao da samo individue mogu biti opisane kao stvar (’res’), i da jezik predstavlja apstrakciju od ovih stvari. ’Vox’ ili ’nomen’ jezika ne može prestavljati stvar, već samo koncept, pošto svojstva koje individue međusobno dele nisu stvari po sebi nego rezultati mentalnog delovanja. Opšte nije ni prazan zvuk, ni stvar, već pojam koji mnoštvo pojedinačnog povezuje i organizuje u jedinstvo, ali koji postoji samo ako ga um shvata. Razumevnje stvari, koje je neophodno da bi reč imala smisao, jeste deo istinitog razumevanja stvari u umu Božjem.

Hildegarda Bingenska[uredi - уреди]

Univerzalni čovek, ilustracija iz Hildegardinog spisa O božjim delanjima 1165.
Glavni članak: Hildegarda Bingenska

Hildegarda Bingenska (1098 - 1179) je bila nemačka časna sestra, mistik, kompozitor i filozof. Od svoje rane mladosti, Hildegarda je tvrdila da ima religiozne vizije. Svoje vizije je sakupila u tri knjige: prva i najznačajnija Scivias (Znati put) završenu 1151, Liber vitae meritorum (Knjiga životnih zasluga) i De operatione Dei (O Božjim delanjima).

German Dalmatinski[uredi - уреди]

Glavni članak: German Dalmatinski

German Dalmatinski je bio srednjovekovni slovenski[20] filozof, naučnik, astronom, astrolog, prevodilac i važan posrednik između evropske i arapske nauke i filozofije 12. veka.[21] U svom delu De essentiis (O bitima), iznosi vlastiti sistem filozofije prirode spajajući zapadnoevropsku tradiciju platonizma i arapsku tradiciju Aristotelove prirodne filozofije.[22] Radio je na prvom evropskom prevodu Kurana na latinski jezik.

Albert Veliki[uredi - уреди]

Glavni članak: Albert Veliki

Albert Veliki (1193/1206 - 1280) je bio diominikanski fratar i nemački filozof koji je postao poznat po svom opsežnom znanju i zalaganju za miroljubivu koegzistenciju nauke i religije. Bio je prvi srednjovekovni intelektualac, koji je primenio Aristotelovu filozofiju na hrišćansko učenje svoga vremena. Filozofiju je temeljio na prirodnoj svetlosti uma, koja dolazi od Boga. Smatra da um može doći do mnogih istina, ali da su neke od Boga objavljene istine razumski neshvatljive, kao npr istina o trojstvu. Albert između filozofije i teologije ne vidi sukob, jer su obe date od Boga. Po pitanju univerzalija, smatra da opšte u božjem umu postoji pre stvari. Opšte je od Boga i daje bit stvarima. Kasnije opšte postoji i u pojedinačnim stvarima, pa tako ljudski um spozanaje univerzalije, ali nakon stvaranja stvari. Spoznaju je tumačio kao otkrivanje opšteg u stvarima. Pošto je opšte od Boga Albert smatra da spoznajom na taj način dolazimo do Boga. Toma Akvinski je bio njegov najslavniji učenik.

Toma Akvinski[uredi - уреди]

Glavni članak: Toma Akvinski

Toma Akvinski (oko 1225 - 1274) je bio italijanski dominikanski filozof i teolog, poznat kao Doctor Angelicus, Doctor Universalis. Za Akvinskog, teologija kao nauka o nužnom biću boga nadređena je filozofiji kao nauci o konačnom biću stvorenih stvari. Toma Akvinski smatra Aristotela vrhuncem znanja u svim pitanjima spoznaje prirode (naziva ga jednostavno Filozof), a izvan njega ostaju samo pitanja o natprirodnim stvarima. Toma želi prilagoditi njegovu filozofiju kako bi ona bila primerena za objašnjenja istina objave i dogmi crkve. Izgradio je strog logički sistem primeren hrišćanskom tumačenju sveta, koji predstavlja vrhunac skolastike. On obnavlja jedinstvo uma i vere, znanja i objave, tvrdeći da istina ne može protivrečiti istini, istina uma ne može protivrečiti istini vere. Isprva je njegovo učenje nailazilo na optužbe, no kasnije su sve povučene - dominikanci ga prvo prihvataju za svog učitelja, a kasnije postaje i priznati učitelj Katoličke crkve.

Ljudski zakon ima utoliko svojstvo zakona ukoliko je u skladu sa zdravim razumum. Kad je, naprotiv, jedan zakon u suprotnosti za zdravim razumum, naziva se nepravednim zakonom; u takvom slučaju prestaje biti zakonom i više postaje činom nasilja.
 
— Suma teologije

Vilijam Okamski[uredi - уреди]

Glavni članak: Vilijam Okamski

Vilijam Okamski (oko 1285 -1347) je bio engleski filozof i franjevački fratar. On poriče sholastički odnos vere i uma, odnosno filozofije i teologije. Za njega, nauka i vera su heterogeni; naučno istraživanje se mora usmeriti ka zbilji a iskustvo prihvatiti kao izvor svake spoznaje. Zahteva slobodu filozofskog istraživanja, kao i religioznog uverenja i života. Smatra da se teologija treba oslanjati samo na veru, a ne na dokaze uma. Viljem Okamski je bio pionir nominalizma. Branio je pozicije da postoji samo pojedinačno, a ne nad-individualne univerzalije ili forme i da su univerzalije samo produkt abstrakcije ljudskog mozga i da zapravo ne postoje samo po sebi. Dao je značajan doprinos logici svojim principom poznatim kao Okamova oštrica. Okamova oštrica znači da za objašnjenje nekog fenomena treba pretpostaviti što je moguće manje pretpostavki, eliminišući, tj. odsecajući kao oštricom sve suvišne pretpostavke, koje ne doprinose predviđanjima teorije. Kada više različitih teorija ima jednaku mogućnost predviđanja, princip preporučuje da se uvede što je moguće manje pretpostavki i da se postulira sa što je moguće manje hipotetičkih entiteta. U politici je značajno doprineo razvoju zapadnih ustavnih ideja, posebno onih o ograničenoj odgovornoj vlasti.

Islamska filozofija[uredi - уреди]

Glavni članak: Islamska filozofija
Arapski prikaz Aristotela

Islamska filozofija je bila veoma razvijena u srednjem veku, a pogotovo u periodu koji se naziva zlatni vek islama. Preko arapskih prevoda su mnoga antička dela grčkih filozofa, pre svega Aristotela, stigla na zapadne univerzitete. Posebno u Al-Andaluzu pod vlašću Mavara, u razdoblju od 711. do 1492. godine, došlo je do plodotvornog susreta islamske, hrišćanske i jevrejske filozofije. Pored filozofije, u islamskom svetu su bile veoma razvijene i razne prirodne nauke.

Al Kindi[uredi - уреди]

Glavni članak: Al Kindi

Al Kindi (oko 801 - 873) je bio arapski svestrani naučnik koji se bavio filozofijom, metafizikom, fizikom, astrologijom, astronomijom, hemijom, logikom, matematikom, muzikom, medicinom, psihologijom, kriptografijom i meteorologijom.[23] Al Kindi je bio prvi arapski filozof aristotelovske tradicije, čuven po svojim nastojanjima da uvede helenističku filozofiju u arapski svet.[24] Takođe je odigrao značajnu ulogu u uvođenju indijskih brojeva u islamski i hrišćanski svet.[25] Središnja tema njegovih spisa jeste saglasnost filozofije i islamske teologije. Mnoga njegova dela govore o prirodi Boga, o duši i proročkom viđenju.[26]

Al-Farabi[uredi - уреди]

Glavni članak: Al-Farabi

Al-Farabi (oko 870-950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet.[27] Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze.[27] Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline.

Ibn Sina[uredi - уреди]

Glavni članak: Ibn Sina

Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980-1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[28] On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta'rifat).[28] On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi.[28] U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu.[28]

Al-Gazali[uredi - уреди]

Glavni članak: Al-Gazali

Al-Gazali (1058-1111), poznat kao Algazel u srednjovekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla[29]. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem.[30] U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju.[31] Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima[31].

Ibn Rušd[uredi - уреди]

Glavni članak: Ibn Rušd

Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126 - 1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na zapad se vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi.

Ibn Arabi[uredi - уреди]

Glavni članak: Ibn Arabi
Ibn Arabi sa učenicima.

Ibn Arabi (1165-1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično.[32] Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika.[33]

Ovaj svet je puki privid: on nema stvarno postojanje. I to je ono što se naziva uobraziljom (khayal). Za tebe je upravo uobrazilja samostalna stvarnost, sasvim različita i nezavisna od apsolutne stvarnosti, iako ona to nikako nije ... Znaj da si i ti samo jedna uobrazilja. I sve što opažaš i kada sebi govoriš „to nisam ja“, takođe je uobrazilja. Prema tome, čitav postojeći svet je uobrazilja unutar uobrazilje.[34]
 

Ibn Haldun[uredi - уреди]

Glavni članak: Ibn Haldun

Ibn Haldun (1332 - 1406) je bio srednjovekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svjetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države.

Jevrejska filozofija[uredi - уреди]

Glavni članak: Jevrejska filozofija

Rana jevrejska filozofija počinje sa Filonom Aleksandrijskim (oko 20. p. n. e. - 40), koji je koristio alegorije koje bi transformisale biblijske ličnosti i mesta u univerzalne simbole i vrednosti.[35] Rabinski judaizam se striktno ograđivao i čak bio agresivno raspoložen prema bilo kakvom vidu izraza grčke filozofije, uključujući i tekstove Filona[35]. Tradicija jevrejske filozofske teologije koja koristi Filonove spise potiče tek iz 9. veka, nakon njihovog prihvatanja u islamskom svetu. Sadiha Gaon (-{Saadiha Gaon}-) (882-942) je uobličio svoje filozofsko delo preko teoloških traktata islamskih teologa koji su branili slobodu volje.

Ibn Gabirol[uredi - уреди]

Glavni članak: Ibn Gabirol
Ibn-Gabirol (Avi-Cebron)

Ibn Gabirol (latinizovano Avicebron; oko 1021 - 1058) je bio špansko-jevrejski filozof i pesnik iz Andaluzije. Smatra se jednim od najznačajnijih predstavnika neoplatonističke srednjovekovne filozofe.[36] U svom najvažnijem delu „Izvor života“ (Yanbūʿ al-Hayāh) pokušava princip božjeg stvaranja iz ničega spojiti s idejom emanacije.[36] Volja je osnovni stvaralački uzrok sveta, „izvor života“. Avicebron upoređuje svet s drvetom. Koreni drveta su materija, grane — prolazne supstancije, lišće — individualna obeležja, cvetovi — duše a plodovi — anđeli. Ta njegova slika se kasnije često susreće u hrišćanskoj sholastici.[36]

Ibn Daud[uredi - уреди]

Glavni članak: Ibn Daud

Ibn Daud (1110 - 1180)je bio špansko-jevrejski filozof, istoričar i astronom. Svoj aristotelizam je crpeo od Avicene i drugih srednjovekovnih islamskih filozofa.[37] Njegovo najpoznatije delo je „Uzvišena vera“ (heb. ha-Emunah ha-Ramah; ar. Al-'akidah al-Rafiyah) predstavlja prvi sistematski pokušaj integracije aristotelizma u jevrejsku filozofiju.[38] Međutim, nekoliko decenija kasnije drugi jevrejski filozof Mojsije Majmonid, izdaje kapitalno delo „Vodič za zbunjene“ (Moreh Nevukhim), te Ben Davidov spis „Uzvišena vera“, ostaje u Majmonidovoj senci.[38]

Mojsije Majmonid[uredi - уреди]

Glavni članak: Mojsije Majmonid

Mojsije Majmonid (latinizovano: Majmonides) (1135 - 1204) je bio jevrejski filozof, teolog, matematičar, astronom i lekar. Iako rođen u Kordobi, iz rodne Španije beži zbog verskih progona u Maroko i Egipat, gde je u Kairu držao predavanja iz filozofije, teologije i medicine. Napisao je više astronomskih i matematičkih rasprava i medicinskih traktata na arapskom s teorijama znatno ispred vremena u kojem je živeo.[39] Majmonidesova etika se zasniva na veri u slobodu čovečije volje i njegovo delanje. Smatrao je Aristotela najvećim filozofom i nastojao veru dovesti u sklad s antičkom filozofijom. U najvažnijem filozofskom delu „Vodič zbunjenima“ pokušao je da zasnuje religiju na razumskim osnovama, što je izazvalo žestoku osudu ortodoksnih pristalica judaizma. Neke njegove knjige su spaljene.

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Srednjovekovna filozofija (znanje.org)
  2. Predestinacija, Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd 1997.
  3. Predestinacija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  4. Slobodna volja, Filozofski rečnik (filozofija.org)
  5. 5.0 5.1 Osnovna pitanja srednjevekovne filozofije
  6. Grigorije Bogoslov, Neshvatljivost Boga
  7. Vjeko Kolajić, Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze
  8. -{Maximos, St., Confessor, Oxford Dictionary of the Christian Church (London, Oxford Press, 1958, ISBN 0-19-211522-7)}-
  9. Monah Teofan, Tajna slobode u oboženom čoveku po svetom Maksimu Ispovedniku
  10. Monah Teofan, Tajna slobode u oboženom čoveku po svetom Maksimu Ispovedniku
  11. 11.0 11.1 Hilarion Alfeyev, God as Love
  12. Hilarion Alfeyev, Universal salvation
  13. 13.0 13.1 Filosofska poglavlja Jovana Damaskina
  14. Prevod iz teksta Atanasija Jevtića
  15. Genadije Sholarije, patrijarh konstantinopoljski, O telu i krvi Gospodnjoj
  16. http://www.verujem.org/pdf/simeon_novi_slovo25.pdf
  17. Palamizam, Rečnik pravoslavne teologije
  18. Žan-Klod Larše, Palamizam i šesti vaseljenski sabor
  19. 19.0 19.1 Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze
  20. Trenutno se vodi spor o tome da li je bio hrvatski ili slovenački filozof. Nema spora oko toga da je bio slovenski.[[Kategorija:Članci sa nepotvrđenim izjavama od {{subst:TRENUTNIMESEC}}. {{subst:TRENUTNAGODINA}}.]][traži se izvor od {{subst:TRENUTNIMESEC}}. {{subst:TRENUTNAGODINA}}.]
  21. Herman Dalmatin
  22. Herman s Koreškega
  23. Muslim Scholars: Al-Kindi Dobavljeno dana 2008-08-21.
  24. Klein-Frank, F. Al-Kindi. In Leaman, O & Nasr, H (2001). History of Islamic Philosophy. London: Routledge. p 165
  25. "Abu Yusuf Yaqub ibn Ishaq al-Sabbah Al-Kindi" (HTML). http://www-gap.dcs.st-and.ac.uk/~history/Biographies/Al-Kindi.html. pristupljeno 12. 1. 2007.. 
  26. Adamson, p34
  27. 27.0 27.1 Al-Farabi, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  28. 28.0 28.1 28.2 28.3 Avicena, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  29. Ghazali, The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition 2006
  30. Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, 1996.
  31. 31.0 31.1 Algazel, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  32. Dragulji mudrosti, srpsko izdanje
  33. Ibn Arabi, vođa nevjerstva i zablude
  34. Tošiko Izucu, San i stvarnost kod Ibn Arabija, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  35. 35.0 35.1 Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica jewish philosophy. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
  36. 36.0 36.1 36.2 Avicebron, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  37. Abraham ben David Halevi ibn Daud (Britannica)
  38. 38.0 38.1 Abraham Ibn Daud (Stanford Encyclopedia of Philsophy)
  39. Na današnji dan 1204.: Umro filozof Mojsije Majmonid

Vidi još[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]