Lao Tzu

Izvor: Wikipedia
Laozi
老子

Laozi, prikazan kao taoistički vođa.
Generalno
Rođenje
Kina pod dinastijom Zhou
Smrt
Kina pod dinastijom Zhou
Rad
Epoha drevna filozofija
Regija Istočna Azija
Škola / tradicija taoizam
Značajne ideje Wu wei

Lao Tzu, Lao Tse ili Lao Zi je kineski filozof za koga nije sasvim sigurno da li je historijska ili mitska ličnost. Prema predaji je živio u 6. vijeku pne. dok veliki broj modernih naučnika misli da je živio u 4. vijeku pne. Pripisuje mu se Tao Te Ching, knjiga koja predstavlja najvažniji tekst taoizma.

Ime[uredi - уреди]

Smatra se da je Lao C’-ovo prezime bilo Li (李, pin-jin: Lǐ), lično ime Er (耳, pin-jin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pin-jin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pin-jin: Dān).

Ime Lao C’ je počasna titula: Lao (老, pin-jin: Lǎo) znači stari, a karakter C’ (子, pin-jin: zǐ) se dodavao u znak poštovanja uz prezime (ili celo ime i prezime) cenjenih filozofa (npr. Kung C’, Meng C’, Džuang C’, Gung-sun Lung C’ i dr.) tako da se titula Lao C’ može okvirno prevesti kao stari učitelj.

Lao C’ je poznat i pod sledećim imenima:

  • Stari Dan (老聃)
  • Stari plemeniti gospodin (老君, pin-jin: Lǎo Jūn)
    • Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pin-jin: Lǐ Lǎo Jūn)
  • Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pin-jin: Tàishàng Lǎo Jūn)

Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote.

Život[uredi - уреди]

O Lao C’-u kao istorijskoj ličnosti nema pouzdanih podataka. Sve što se zna o njemu preuzeto je iz kineske tradicije i iz njegove biografije u Istorijskim zapisima S’-ma Ćijena, koji su pisani od 109. godine pne. do 91. godine pne..

Prema ovim izvorima, Lao C’ je bio stariji savremenik Konfučija. Rođen je u prefekturi Ku (苦, pin-jin: Kǔ), u državi Ču (楚, pin-jin: Chǔ), u današnjoj kineskoj provinciji H’-nan. Po legendi, rodio se sedokos, pošto je prethodno proveo osam (ili čak osamdeset) godina u majčinoj utrobi.

Radio je kao arhivar u Carskoj biblioteci dinastije Džou u Luo-jangu, tadašnjoj prestonici Kine. Po predanju, kada je napustio državnu službu, otišao je na vodenom bivolu (zebuu) u državu Ćin, a odatle nestao u pustinji. Stražar na najzapadnijoj kapiji države Ćin ga je zamolio da zapiše svoje učenje pre nego što se zaputi u pustinju. Lao C’ ga je poslušao i tako je nastala Knjiga o Putu i Vrlini. Lao C’ ju je napisao za tri dana a onda je otišao u pustinju i o njemu se više ništa nije čulo.

Nema pouzdanih podataka o njegovoj smrti osim legendi da je živeo sto šezdeset ili dvesta godina.

U knjizi Čuang Ce postoji priča o smrti Lao Cea. Kad je Lao Ce umro, njegov prijatelj Čin Ši, koji je došao nakon smrti, kritikovao je žestoke žalopojke drugih ožalošćenih, govoreći: „To je kršenje načela prirode i pojačavanje čovekovih osećanja, zaboravljanje onog što smo primili. To su drevni mudraci nazivali kaznom za narušavanje načela prirode. Kad je Učitelj došao, to je bilo otud što je imao priliku da se rodi. Kad je otišao, jednostavno je sledio prirodni tok. One koji su tihi u odgovarajućoj prilici i slede prirodni tok, ne mogu zahvatiti tuga ili radost. Njih su drevni smatrali božjim ljudima koji su se oslobodili ropstva“ (gl. 3).[1]

Knjiga Puta i Vrline[uredi - уреди]

Glavni članci: Tao Te đing i Taoizam

Knjiga o Putu i Vrlini ili Dao D’ đing (道德经, pin-jin: Dào Dé jīng) je delo čije se autorstvo pripisuje Lao C’-u. Ona se takođe naziva i samo Lao C’. Ova se knjiga smatra prvim i najvažnijim delom daoizma, mada ima i onih naučnika koji smatraju da je daoizam nastao tek sa knjigom Džuang C’.

Osnovni princip daoizma je nadrazumski, kvalitativno i kvantitativno neopisivi i neobuhvativi Put – Dao ili Tao (道, pin-jin: Dào). On nema ni ime (Put je samo termin koji smo prinuđeni da koristimo da bismo o njemu uopšte govorili), a iz njega nastaju sve stvari koje imaju ime.

道可道,非常道。名可名,非常名。 无名天地之始,有名万物之母。
Put kojim se može putovati, nije večni put, Ime koje se može imenovati, nije večno ime. Bezimeno, izvor je Neba i Zemlje, Imenovano, majka je sviju stvari.

Put je nepromenljiv, i predstavlja suštinske zakone i temelje kosmosa (u grčko-evropskoj filozofskoj tradiciji odgovara mu je Heraklitov logos). Onaj ko spozna zakone kosmosa, prosvetljen je. Ko spozna zakone kosmosa i dela u skladu sa njima, kaže se da upražnjava prosvetljenje.

Najvažniji od zakona kosmosa da se sva ekstremna svojstva u jednom trenutku pretvore u svoju suprotnost, i da bi se postigao neki cilj, treba prvo krenuti od njegove suprotnosti.

Sve stvari nastaju od Puta i od njega „dobijaju” svoju suštinu – svoju Vrlinu, odnosno D’ ili De/Te (德, pin-jin: Dé), koja ih čini onim što jesu. Prirodno, spontano delanje je sleđenje svoje Vrline bez napora. Takvo se delanje naziva nedelanjem ili nepreterivanjem u delanju (无为, pin-jin: Wúwéi, vu-vei). Čovek stoga treba da svoje delanje ograniči na nužno i prirodno, i da mu jednostavnost bude rukovodeće načelo u životu. Sva zla na svetu ne potiču iz toga što je premalo učinjeno, već zbog toga što je već učinjeno previše.

Lao C’ i Konfučije[uredi - уреди]

Lao C’ i Konfučije

U S’-ma Ćijenovim Istorijskim zapisima opisan je i susret Lao C’-a i Konfučija.

Dok je Lao C’ radio kao arhivar u Carskoj biblioteci, Konfučije se sreo sa njim, i razgovarali su o ritualima i obožavanju predaka. (v. Konfučijanizam) Lao C’ je rekao Konfučiju: „Kosti ljudi o kojima govoriš odavno su pretvorene u prah, i samo njihove reči ostaju. Ako vreme za čoveka pogodno, biće uspešan; ako nije, neće biti. Uspešan trgovac sakriva svoje bogatstvo [od drugih], a karakteran i plemenit čovek će se praviti bezumnim. Stoga, trebalo bi da se odrekneš svog ponosa, svojih želja, taštine i preteranih htenja. Oni su za tebe beskorisni.”

Posle njihovog susreta, Konfučije je učenicima rekao: „Znam kako ptice lete, kako ribe plivaju i kako životinje trče. Ali ono što trči može biti uhvaćeno u zamku, ono što pliva može biti uhvaćeno na udicu, a ono što leti može biti oboreno strelom. A ko zna kako zmajevi jašu na vetrovima i uzdižu se kroz oblake do nebesa? Danas sam sreo Lao C’-a i mogu ga uporediti samo sa zmajem.”

Izvori[uredi - уреди]

  1. Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd, 1977, str. 124-138.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]