Zenon iz Eleje

Izvor: Wikipedia
Zenon iz Eleje

Zenon iz Eleje (grč. Ζήνων ὁ Ἐλεάτης, oko 490–oko 430. god. st. e.) bio je antički grčki filozof, pripadnik elejske škole, koju je osnovao Parmenid.

Život[uredi - уреди]

O njegovom životu ne zna se mnogo. Glavni izvor obaveštenja o njegovom životu predstavlja Platonov dijalog Parmenid, napisan nekih stotinu godina nakon Zenonove smrti. U tom dijalogu Platon opisuje kako su Parmenid i Zenon posetili Atinu, u doba kada je Parmenidu bilo "oko 65 godina", Zenonu "gotovo 40 godina", a Sokrat je bio "veoma mlad" (Parm. 127). U istom odeljku Platon kaže da je Zenon bio "visok i lep čovek" te da je kao mladić bio Parmenidov "miljenik" (ἑταιρός, eromenos). Ostala manje-više pouzdana obaveštenja o Zenonovom životu daju nam doksografski zapisi Diogena Laertija pod naslovom Životi i mišljenja znamenitih filozofa, gde se kaže da je Zenon bio rođeni sin Teleutagore, ali da ga je posvojio Parmenid, te da je Zenon imao "veštinu raspravljanja u prilog obe strane nekog pitanja". Diogen Laertije takođe kaže da je Zenon bio uhapšen i možda ubijen po naređenju elejskoga tiranina.

Aporije[uredi - уреди]

Zenon je bio odlučan pristalica Parmenidove teorije o postojanju Jednog i nepostojanju mnoštva, promene i kretanja. Parmenid je, dakle, odbacio kretanje i promenu kao puke privide, ali pošto su nam oni dati u čulnom iskustvu, to je Parmenidova teorija kod nekih mogla izazvati podsmeh. Zenon dokazuje da ta teorija nikako nije smešna te da, štaviše, pitagorejski pluralizam zapada u mnogo veće teškoće, tako da kretanje i promena nisu mogući čak ni ako se pokušaju dokazati samim pitagorejskim hipotezama. Zenon je sastavio jedan prozni spis, u kojem je bilo oko četrdeset dokaza ili argumenata (λόγοι), koje je Aristotel nazvao aporijama (ἀποιρίαι), koji pobijaju pitagorejska shvatanja svodeći ih na besmisao (reductio ad absurdum), s ciljem da se pokaže kako je bitak Jedno. Platon u Parm. 128b jasno iznosi svrhu Zenonove (danas izgubljne) knjige: "Ti su spisi ustvari zamišljeni kao neka odbrana Parmenidove teze protiv onih koji mu se podsmevaju i tvrde da mnoge smešne i protivrečne posledice slede iz potvrđivanja Jednog. Moj spis pobija pobornike mnoštva, odbacuje njihov napad i uz to im još vraća, težeći samo da pokaže kako njihova pretpostavka da postoji mnoštvo, ako se pažljivo ispita, vodi čak ka smešnijim posledicama nego hipoteza da Jedno postoji".

Uvidom u sačuvane fragmente, može se zaključiti da je Zenon sastavio tri vrste dokaza: dokaze protiv teze o postojanju mnoštva, dokaze protiv teze o postojanju praznine, te dokaze protiv teze o postojanju kretanja.

Dokazi protiv mnoštva[uredi - уреди]

  1. Pretpostavimo, kao što to čine pitagorejci, da je stvarnost sastavljena od jedinica (monada). Te monade ili imaju ili nemaju veličinu. Ako imaju veličinu, onda će, na primer, jedna linija biti beskonačno deljiva, jer će svaka jedinica, ma koliko mala, i dalje imati veličinu i biti dalje deljiva. U tom slučaju linija će biti sastavljena od beskonačnog broja jedinica, pa će nužno biti beskonačno velika. Prema tome, sve u svetu mora biti beskonačno veliko, pa tako i sam svet. Ako monade nemaju veličinu, onda je i ceo svet bez veličine, odnosno on mora biti beskonačno mali, kao i sve ostalo u svetu. Zaključak koji iz ove dileme proističe jeste da je zapravo besmislena teza o tome da je kosmos i sve u njemu sastavljeno od monada (fr. 1 i 2).
  2. Ako postoji mnoštvo stvari, onda bi trebalo da smo u stanju da kažemo koliko je zapravo to mnoštvo. Jer stvari moraju biti brojive da bi mogle da postoje. S druge strane, one ne smeju da budu brojive, već moraju da budu beskonačne, jer će inače između svake dve određene jedinice uvek biti drugih jedinica, upravo kao što je spomenuta linija beskonačno deljiva. Prema tome, pitagorejska teza tera nas da kažemo da je mnoštvo istovremeno konačno po broju i beskonačno po broju (fr. 3).
  3. Ako mericu žita izručimo na zemlju, to će proizvesti neki šum. Ali kada na zemlju prospemo samo jedno zrno žita ili deo zrna, to ne proizvodi nikakav zvuk. Ipak, merica žita sastavljena je samo od zrna žita ili delova zrna žita. Ako delovi pri padu ne proizvode nikakav zvuk, kako to da celina proizvodi zvuk iako celinu čine samo delovi?

Dokazi protiv praznine[uredi - уреди]

Parmenid je poricao postojanje praznine ili praznog prostora. Pretpostavimo, ipak, da postoji prostor u kome se nalaze stvari. Ako je prostor ništa, onda se u njemu ne može ništa ni nalaziti. Ako je prostor nešto, onda se i on mora nalaziti u prostoru, a taj prostor takođe mora biti u prostoru, i tako u beskonačnost. Prema tome, stvari se ne nalaze u prostoru, a Parmenid je bio u pravu kada je negirao postojanje praznine.

Dokazi protiv kretanja[uredi - уреди]

Glavni članak: Zenonovi paradoksi

Najpoznatiji su Zenonovi argumenti protiv kretanja, kojima on nastoji pokazati kako je kretanje – koje je Parmenid poricao – jednako nemoguće i prema pluralističkoj teoriji pitagorejaca.

  1. Pretpostavimo da treba preći jednu stazu. Da bi se to postiglo, treba – prema pitagorejskoj tezi – proći kroz beskonačan niz tačaka u konačnom vremenu. Međutim, nemoguće je u konačnom vremenu preći beskonačan broj tačaka, a samim tim i beskonačnu razdaljinu. Zapravo, nijedan objekat ne može preći nijednu razdaljinu, jer se uvek pojavljuje ista teškoća, pa moramo zaključiti da, prema tome, nikakvo kretanje nije moguće.
  2. Pretpostavimo da se Ahilej i kornjača takmiče u trčanju. Ahilej daje određenu prednost kornjači. U trenutku kada Ahilej stigne do mesta sa kojeg je kornjača krenula, ona je već odmakla do sledeće tačke, a kada Ahilej stigne i do te tačke, kornjača je već prešla novu razdaljinu, ma koliko mala ona bila. Tako se Ahilej stalno približava kornjači, ali on je stvarno nikada ne može dostići, pod pitagorejskom pretpostavkom da je dužina sastavljena od beskonačnog broja tačaka. Prema tome, iako pitagorejci tvrde mogućnost kretanja, oni ga sami vlastitim učenjem čine nemogućim.
  3. Strela u letu, prema pitagorejskoj teoriji, trebalo bi da zauzima određeni položaj u prostoru, ali određeni položaj u prostoru znači biti u mirovanju. Zenonovim rečima: "Strela koja izgleda kao da leti, ustvari ne leti, nego nepomično stoji, jer ako bi letela, morala bi u svakom trenutku da bude i da ne bude na jednom mestu" (fr. A 27). Aristotel ovome dokazu prigovara to što se u njemu vreme neosnovano deli na bezvremenske trenutke, umesto da se vreme posmatra u kontinuiranom toku: strela u stvarnosti ne miruje u pojedinim tačkama, nego kroz te tačke prolazi kontinuirano.

Zasnivanje dijalektike[uredi - уреди]

Zenonove aporije mogu se shvatiti kao domišljate sofističke zamke, koje greše pretpostavljajući da je linija sastavljena od tačaka, a vreme od odvojenih trenutaka. Većina ovih aporija zaista se i može "rešiti" pokazivanjem da su dužina i vreme kontinuirani, a ne sastavljeni od odvojenih veličina. Međutim, Zenon i nije smatrao da su oni sastavljeni od odvojenih delova: kao Parmenidov učenik on je verovao da je kretanje privid i da ono nije moguće, a cilj mu je bio da dokaže kako kretanje nije moguće ni prema pluralističkoj hipotezi, te kako pretpostavka o mogućnosti kretanja vodi ka besmislenim i protivrečnim zaključcima.

Zbog ovoga je Aristotel Zenonu pripisao otkriće dijalektike. Zenon, kao ni njegovi prethodnici, nije znao za termin "dijalektika", koji će prvi uvesti Platon kao naziv za jednu posebnu metodu ispitivanja. Aristotel je ipak otkriće te metode pripisao Zenonu, verovatno zato što se ovaj prvi bavio logički dobro vođenim pobijanjem drugačijih stanovišta, odnosno doslednim izvođenjem logičkih posledica pitagorejskih teza o bitku. Zenonov postupak najčešće se sastojao u pokazivanju šta ne može biti, pa je stoga Hegel taj postupak označio kao "negativnu dijalektiku". Glavni doprinos Zenonove dijalektike nije toliko u potvrđivanju parmenidskog monizma (koji se teško mogao održati), koliko u pokazivanju da je nužno dopustiti pojam o kontinuiranom kretanju.

Vidi također[uredi - уреди]

Vanjski linkovi[uredi - уреди]