Prostor

Izvor: Wikipedia

Prostor može značiti:

  1. prostranstvo, tj.
    • s vremenom jedan od osnovnih oblika, okvira svega postojanja;
    • sredina u kojoj se nalazi sve ono što vidimo.
  2. Ograničena površina ili zapremina.
  3. Oblast matematike.

Matematika[uredi - уреди]

U matematici prostor je:

Filozofija[uredi - уреди]

Od kada je čovek počeo da razvija svoju svest, počeo je i razvoj njegovog shvatanja prostora u kome postoji. Od prvobitnog oblika shvatanja samo onog prostora u kome je mogao da se kreće, lovi i živi, tokom vremena je rastao i razvijao se prostor u kome se nalazi. Pre svega u njegovoj svesti. Samim tim prostor je postao odraz svesti o njegovom postojanju. Što znači da je prostor kako god da ga opisujemo ipak samo ljudska tvorevina. Ne sam prostor koji je takav kakav jeste, još mnogo vremena pre nego je čovek počeo da ga shvata, nego njegov način opisivanja.

Preko onog skučenog prostora prvobitnig čoveka, vremenom je isti počeo da dobija oblike koji ga opisuju. Ti oblici su njegove dimenzije. Dimenzije su se razvijele (uvećavale) kako se uvećavalo saznanje o samom prostoru. To saznanje se sve više širilo, da bi danas moglo ili bar to pokušava da opiše prostor daleko u svemiru. Daleko od njegovih početaka. Daleko do njegovog kraja.

Možda je prvi oblik opisivanja prostora sa nekim dimenzijama, bio ravan prostor. Pre toga nekih dimenzija nije moglo ni da bude. Taj ravan prostor imao je svega dve dimenzije. To su dužina i širina. Takav opis je počeo u doba stare grčke, što i govori njegov naziv "Euklidski prostor". Sledilo je dosta vremena dok se prostor nije proširio sa dve na tri dimenzije. Prostor je dobio i visinu. Tako da je nastao prostor u kome postoji kretanje levo-desno, napred-nazad, gore-dole. Na početku dvadesetog veka saznanje o prostoru je prešlo okvire našeg planetarnog sistema, čime su se tri dotad korištene dimenzije pokazale kao nedovoljne. Anštajnov opis prostora nas uvodi u svet novih dimenzija, kojima možemo i moramo, da opišemo prostor koji smo mogli da shvatimo. Prostor dobija još jednu dimenziju koja je pre i toga postojala kao fizička veličina. To je vreme. Vreme se sjedinjuje sa prostorom u ono što se naziva prostorno-vremenski kontinium. Prostor postaje četvorodimenzionalan. Za matemetičko prikazivanje tog i takvog prostora koriste se koordinate, a to su x, y, z i t. Prve tri su koordinate koje stoje pod pravim uglom jedna u odnosu na ostale dve. Vreme (t) se ne prikazuje u tom koordinatnom sistemu sa nekim uglom koji je stalan, niti je stvaran. Stvaran u onom smislu da nalikuje na prve tri dimenzije. No vreme je ipak deo tog sistema, u kome se prikazuje kao još jedna dimenzija.

Vidimo kako se čovekovo shvatanje prostora menjalo tokom vremena. U onolikoj meri koliko su se proširivale granice njegovih shvatanja. Da li je broj dimenzija koje sada postoje konačan? Granice čovekovog shvatanja prostora nisu konačne! To nas navodi na misao da ni postojeće četiri dimenzije nisu konačne! Koliko vremena treba da prođe da bi se dobio neki opis prostora koji nije više četvorodimenzionalan? Dobro bi bilo da to vreme nije tako daleko. Jer ako što pre možemo bolje da shvatimo prostor i da ga opišemo, to su veće naše mogućnosti za razvoj. Ne samo shvatanja, kao svesti o postojanju, nego i tehničkih mogućnosti da osvajamo prostor koji opisujemo. Da osvajamo prostor koji nije samo u okviru našeg planetarnog sistema.

Tako se nameće zaključak da prostor nije konačan. Naravno ako mislimo na mogućnosti da ga čovek proširuje, onoliko koliko može da ga shvati. Mada sa druge strane prostor može biti konačan, u okviru čovekovog mišljenja da prostor ima svoj kraj. Kako taj kraj nije u domenu koji čovek može da shvati i opiše, još je daleko vreme, kada ćemo reći "prostor je konačan".