William Occam

Izvor: Wikipedia
William Occam

Vilijam Okamski (oko 1285.-1347.) je bio filozof sholastičar i engleski franjevački fratar. Kao franjevac život je posvetio krajnjem siromaštvu. Poznat je po principu zvanom "Okamova oštrica". Smatra se jednim od najvećih logičara svih vremena.

Okamova oštrica[uredi - уреди]

Nazivan je najvećim živućim nominalistom, koji je ikad živio, a zajedno sa Dansom Skotom bio je jedan od dva najveća spekulativna uma srednjeg veka. Dao je značajan doprinos modernoj nauci i intelektualnoj kulturi principom za objašnjenja i stvaranje teorija, poznatim kao Okamova oštrica. Okamova oštrica znači da se za objašnjenje nekog fenomena treba pretpostaviti što je moguće manje pretpostavki, eliminirajući, tj. odsecajući kao oštricom one pretpostavke, koje ne doprinose predviđanjima hipoteze ili teorije. Kada više različitih teorija ima jednaku mogućnost predviđanja, princip preporuča da se uvede što je moguće manje pretpostavki i da se postulira sa što je moguće manje hipotetičkih entiteta.

Nominalizam[uredi - уреди]

Bio je pionir nominalizma, a neki ga smatraju i ocem epistemologije i moderne filozofije, jer on je jako branio pozicije da postoji samo pojedinačno, a ne super-individualne univerzalije ili forme i da su univerzalije samo produkt abstrakcije ljudskog mozga i da zapravo ne postoje samo po sebi. Ponekad se smatra i konceptualistom, jer su nominalisti smatrali da univerzalije imaju imena, tj. reči, koje postoje umesto realnih univerzalija. Konceptaulisti sve to smatraju mentalnim konceptom, tj, imena su imena koncepata, koji postoje samo u mislima.

Vilijam Okamski se smatra onim, koji je značajno doprineo razvoju zapadnih ustavnih ideja, posebno onih o ograničenoj odgovornoj vlasti. U logici Okam je dosta radio prema onome što će kasnije biti pozanto kao Morganovi zakoni i što će se smatrati ternarnom logikom. U ternarnoj logici ne postoji samo tačno, netačno, nego postoje tri vrednosti, a taj koncept će ponovo biti razmatran u matematičkoj logici zadnja dva veka.

Život[uredi - уреди]

Pridružio se franjevcima još dok je bio jako mlad i najpre je obrazovan kod franjevaca u Londonu, a onda na Oksfordu. Nije završio studije u Oksfordu, ali tokom toga perioda i neposredno nakon tih godina napisao je većinu filozofskih i teoloških dela po kojima je postao poznat.

Njegove ideje su brzo postale kontraverzne. Prethodno se smatralo da ga je papa Jovan XXII 1324. pozvao u Avinjon pod optužbom za jeres i da je proveo četiri godine u kućnom pritvoru, a da se za to vreme proučavalo što je napisao. Sada neki smatraju da se to možda nije tako dogodilo. Smatra se da je možda 1324. otišao da predaje filozofiju u Avinjonu na prestižnoj franjevačkoj školi i da je tu zavist proradila u vidu neprijatelja, posebno od strane sledbenika Tome Akvinskog. Navodno su ga oni optužili za jeres. Postoje dokazi da nije zvan pred papu pre 1327.

Doktrina o apostolskom siromaštvu i tvrdnja da je papa jeretik[uredi - уреди]

Negde posle 9. aprila 1328. poglavar franjevačkog reda Mihajlo iz Čezene je zamolio Vilijama Okamskog da prouči razlike između franjevačke i papske doktrine o apostolskom siromaštvu. Franjevci su održavali svoj red kao siromašni red. Smatrali su da su Hristos i apostoli bili siromašni. To je bio centralni deo njihove doktrine, a papa i dominikanci se nisu slagali sa tim. Vilijam Okamski je pročavajući doktrinarne razlike franjevaca i papske doktrine utvrdio da je papa jeretik i to je čak kasnije i napisao.

Pre nego što je došao do toga zaključka napustio je Avinjon 26. maja 1328. zajedno sa Mihailom iz Čezene i nekoliko drugih fratara. Tražili su zaštitu Svetog rimskog cara Ludviga IV Bavarskog. Posle toga bega sa papskog dvora Vilijam Okamski je ekskomuniciran, ali njegova filozofija nije nikad službeno zabranjena. Preostali deo života je proveo pisanjem o političkim pitanjima. Posle smrti Mihaila iz Čezene postao je 1342. vođa male grupe franjevačkih dizidenata na dvoru Ludviga IV Bavarskog. Posle smrti je rehabilitovan 1359.

Radovi[uredi - уреди]

Filozofija[uredi - уреди]

  • Summa logicae (pre 1327), Paris 1448, Bologna 1498, Venice 1508, Oxford 1675.
  • Quaestiones in octo libros physicorum, (pre 1327), Rome 1637.
  • Summulae in octo libros physicorum, (pre 1327), Venice 1506.
  • Quodlibeta septem (pre 1327), Paris 1487.
  • Expositio aurea super totam artem veterem: quaestiones in quattuor libros sententiarum, Lyons 1495, Bologna 1496.
  • Major summa logices, Venice 1521
  • Quaestiones in quattuor libros sententiarum, Lyons, 1495.
  • Centilogium theologicum, Lyons 1495.

Religija[uredi - уреди]

  • Questiones earumque decisiones, Lyons 1483.
  • Quodlibeta septem, Paris 1487, Strassburg 1491.
  • Centilogium, Lyons 1494.
  • De sacramento altaris i De corpore christi, Strassburg 1491, Venice 1516.
  • Tractatus de sacramento allans

Politika[uredi - уреди]

  • Opus nonaginta dierum (1332), Leuven 1481, Lyons 1495.
  • Dialogus*, (započeto 1332) Paris 1476. Lyons 1495.
  • Super potestate summi pontificis octo quaestionum decisiones (1344).
  • Tractatus de dogmatibus Johannis XXII papae (1333–34).
  • Epistola ad fratres minores, (1334).
  • De jurisdictione imperatoris in causis matrimonialibus, Heidelberg 1598.
  • Breviloquium de potestate tyrannica (1346)
  • De imperatorum et pontifcum potestate [poznat i kao 'Defensorium'] (1348)