Vrlina

Izvor: Wikipedia

Vrlina ili krepost (grč. ἀρετή, lat. virtus) je moralna izvrsnost ličnosti. To je sposobnost umnog delovanja u skladu sa najvišim ljudskim i božanskim normama[1]. Pojam suprotan vrlini je porok.

Antičke vrline[uredi - уреди]

Personifikacija vrline (gr. ἀρετή), Efes, Turska.

Prema antičkom shvatanju, ljudska vrlina je pre svega snaga duha, sposobnost valjanog delovanja. Stari Grci su temeljnim smatrali sledeće četiri vrline:

  • razboritost (lakoća uviđanja šta treba činiti u raznim situacijama života)
  • pravednost (trajno raspoloženje za dati svakome što mu pripada)
  • umerenost (lakoća upravljanja težnjama i njihovo držanje u granicama razuma)
  • hrabrost (lakoća svladavanja poteškoća u vršenju dobra i podnošenje kušnji života).

Hrišćanske vrline[uredi - уреди]

Julius Šnor fon Karolsfeld, Ljubav, vera, nada.

U hrišćanstvu, vrlina je poštovanje božjih zakona. Hrišćanska tradicija obuhvata četiri „prirodne” vrline[2]:

Njima je Sveti Pavle dodao teološke vrline: veru, ljubav i nadu. Po hrišćanskom učenju, vrline nisu urođene ljudima, već ih je Bog dao kroz Hrista da bi ih vernici primenjivali[3].

Budističke vrline[uredi - уреди]

Budisti smatraju da istinska vrlina dolazi iz uvida četiri plemenite istine i delanja u skladu sa njima, što se naziva plemenitim osmostrukim putem. Sleđenje tog puta podrazumeva:

Budistički učitelj Adžan Ča je vrlinu smatrao osnovom harmoničnog sveta u kojem ljudi mogu živeti kao istinska ljudska bića, a ne kao životinje, i govorio je da se o svojoj vrlini treba starati kao što se vrtlar stara o svojim biljkama.[4]

Spisak vrlina[uredi - уреди]

Ovo su neke od osobina koje se vrednuju kao vrline u mnogim kulturama:

Napomene[uredi - уреди]