Presokratovci

Izvor: Wikipedia

Presokratska filozofija termin je kojim se označava grčka filozofska misao koja se razvijala u antičkoj filozofiji pre Sokrata, kao i ona koja se razvijala u njemu savremeno doba ali na osnovu mišljenja i zaključaka koji su bili izvedeni pre Sokratovog stupanja na istorijsku scenu. Često je teško slediti argumentaciju koju su različiti presokratski filozofi nudili kao dokaz za svoja gledišta zbog toga što njihova originalna dela – kojih je bilo mnogo – nisu sačuvana, već raspolažemo samo fragmentima i citatima iz kasnijih filozofa i istoričara. Sa presokratovcima počinje grčka i evropska filozofija u pravom smislu te reči: oni su odbacili ranije mitološke spekulacije i interpretacije stvarnosti i krenuli u potragu za racionalnim objašnjenjima. Mnogi od njih postavili su sebi sledeća pitanja:

  • Od čega sve nastaje?
  • Odakle sve dolazi?
  • Kako objasniti mnoštvo koje se nalazi u prirodi?
  • Može li se i kako priroda izraziti (objasniti) matematički?

Drugi presokratovci su se usredsredili na definisanje problema i paradoksa koji su postali osnovom kasnijih matematičkih, naučnih i filozofskih ispitivanja. Kosmologije koje su ponudili ovi rani grčki filozofi vremenom su, naravno, korigovane zaključcima do kojih je došla moderna nauka. Kasniji filozofi su odbacili mnoge odgovore koje su presokratovci ponudili, ali pitanja koja su oni prvi postavili nisu izgubila na važnosti.

Neki od ranih grčkih filozofa ne pripadaju presokratskoj filozofiji u strogom smislu reči i ne svrstavaju se u nju prema predmetu svojih istraživanja, već uglavnom prema hronologiji. To se, pre svega, odnosi na sofiste, koji su napustili kosmološka ispitivanja i umesto toga usredsredili se na čoveka, civilizaciju i ljudske običaje. Prema Platonu, i sam je Sokrat na suđenju bio nazvan sofistom. Međutim, s obzirom na hronologiju te zbog kontrasta koji postoji između sofistike, s jedne strane, i filozofije Sokrata, Platona i Aristotela, s druge, uobičajeno da se sofisti smatraju delom presokratske filozofske misli.

Hronološka tablica[uredi - уреди]

Jedno i mnoštvo[uredi - уреди]

Evropska filozofija započinje pokušajem da se objasne promene koje se opažaju u prirodi pronalaženjem jedinstva, nekog zajedničkog supstrata, nakog temeljnog načela, nekakvog jedinstva koje se nalazi u osnovi raznolikosti. Tales je to zajedničko načelo pronašao u vodi, Anaksimen u vazduhu, Heraklit u vatri: oni biraju različita načela, ali sva trojica veruju da postoji jedno temeljno načelo prirode, jedan bitak. Međutim, njihov zaključak o jedinstvu nije fizikalnog karaktera: upravo zbog toga što su iskoračili iz čulnog iskustva i upotrebili ono što bi se moglo nazvati metafizičkom intuicijom, oni su sebi obezbedili mesto u istoriji filozofije. Tales je – započinjući istoriju grčke filozofije – izneo stav da je voda pranačelo svih stvari: da je on ostao na tome, mi bismo imali jednu naučnu hipotezu, pogrešnu ali teško opovrgljivu. Međutim, on je otišao dalje od toga, jer je u tom stavu sadržana jedna metafizička ideja: Sve jeste jedno, koja Talesu neosporno obezbeđuje mesto prvog evropskog filozofa. To važi i za ostale kosmologe: svi su se oni izdigli ne samo iznad mitskih predstava, nego i iznad čulno opažajnog sveta i onoga što bi se moglo utvrditi čisto empirijskim putem, i odlučili da se oslone na um i mišljenje u nastojanju da njime obuhvate svet kao celinu kojom vlada opšte načelo.

Suočeni sa svetom u kome se stalno događaju promene, sa svetom u kome vlada raznolikost i mnoštvo, oni su prvo nastojali da pronađu opšte načelo koje vlada svetom i tom raznolikošću. Tada su, međutim, morali utvrditi kakav je odnos između mnoštvenog sveta i jednog opšteg načela. Anaksimen je to nastojao objasniti zgušnjavanjem i razređivanjem, Heraklit je činio slično, ali naglašavajući jedinstvo u razlici, Parmenid je – naglašavajući jedno i nepromenljivo biće – zapravo negirao mogućnost bilo kakve promene kao čistu obmanu čula, Empedokle je postulirao četiri osnovna elementa koji sadejstvom Ljubavi i Mržnje grade svet, a Anaksagora je u krajnjoj liniji začetnik atomističke teorije.

Teorija prirode[uredi - уреди]

Presokratski filozofi nisu rešili problem odnosa između jednog i mnoštva i na njemu su nastavili da rade Platon i Aristotel, pa se ne može reći kako obrada tog predmeta predstavlja specifično obeležje presokratske filozofije. Ta specifična odlika može se naći u tome što se rani grčki filozofi usredsređuju ne na čoveka, nego na fizikalni svet oko sebe, na prirodu, na kosmos: zbog toga se često i nazivaju fizičarima i kosmolozima. Oni, dakako, nisu mogli razlikovati fiziku od filozofije (to, uostalom, teško da bi bilo moguće na tako ranom stupnju), pa su i "naučna" zapažanja čisto praktičnog karaktera spajali sa filozofskim spekulacijama, što se najlakše može uočiti upravo kod prvog od njih – Talesa. Kako nisu činili jasnu razliku između duha i materije te kako su u prirodi zapažali prvenstveno materijalnu promenu, to i na pitanje – "Od čega je svet u osnovi sastavljen?" – odgovaraju nekom vrstom materije, bilo da je to Talesova voda, Anaksimandrov apejron, Anaksimenov vazduh, Heraklitova vatra ili Leukipovi i Demokritovi atomi. Zbog svega toga nije pogrešno ove prve filozofe nazvati fizičarima. Istovremeno, međutim, njih se može ispravno nazvati i kosmolozima, jer su ispitivali prirodu kosmosa, predmet naše spoznaje, dok su se samim čovekom bavili samo kao jednim delom tog kosmosa, kao "objektom". Razmatranja o jednom i mnoštvu te o opštem načelu u kosmosu označila su začetke ontologije kao posebne filozofske discipline.

Problem saznanja[uredi - уреди]

Već u presokratskoj filozofiji postavljen je problem saznanja, koji će vekovima nastaviti da zaokuplja mislioce i koji će prerasti u posebnu filozofsku disciplinu, gnoseologiju. To je jedini aspekt rane grčke filozofije u kojem je čovek posmatran kao "subjekt", konkretno kao subjekt saznanja, a to je odnos između čulnog iskustva i uma. Tako je Parmenid, utvrdivši načelo Jednog i uvidevši da ne može objasniti nastajanje i nestajanje – koji su dati u čulnom iskustvu – porekao verodostojnost čula i proglasio isključivu valjanost uma kao jedinog koji može dopreti do onog stvarnog i večnog. Problem saznanja i odnosa između različitih načina ljudske spoznaje nije u ranoj grčkoj filozofiji razmatran kao poseban problem, već pre svega u kontekstu neke metafizičke postavke, ali je on začet već u tom ranom periodu, u doba presokratske filozfofije.

Sofisti kao prelazno razdoblje[uredi - уреди]

Kako su se rani grčki filozofi javljali po sistemu teze i antiteze (na primer, Heraklit je posebno isticao nastajanje, a Parmenid bivstvovanje), klice kasnijih filozofskih razmišljanja i sistema mogu se naći već u presokratskoj filozofiji. Tako, u Parmenidovom učenju o Jednom, ako se ono poveže sa uzdizanjem uma na račun čulnog iskustva, jasno razlučujemo zametke Platonovog idealizma; u Anaksagorinom Umu prepoznajemo začetke kasnijeg filozofskog teizma; a Leukipov i Demokritov atomizam anticipira kasnije materijalističke i mehanicističke filozofske teorije.

Skeptičan stav većine presokratovaca prema mogućnostima i istinitosti čulne spoznaje mogao je uticati na to da se u 5. veku stare ere pojavi određeno nepoverenje prema kosmologijama. Naime, ako je naše čulno opažanje nepouzdano, ako je sve u stalnom stanju promene i nema ničeg postojanog što bi se moglo neposredno spoznati, ako se to što je postojano ne može pouzdano utvrditi – jer nisu li svi presokratski filozofi tvrdili da je nešto drugo ono što predstavlja postojano načelo? – te ako se, najzad, uzme u obzir Zenonova dijalektika, onda svaki napredak u izučavanju kosmologije i prirode mora izgledati gotovo nemoguć. Da bi došlo do istinskog napretka, činilo se, moralo je doći do okretanja ka čoveku – "subjektu" – kao predmeta razmatranja. Skepticizam u koji je zapala rana filozofija, kombinovan sa gotovo dramatičnim društvenim, ekonomskim i političkim promenama u helenskom svetu u prvoj polovini 5. veka stare ere, doprineo je pojavi sofista na sceni istorije filozofije. Promenom predmeta ispitivanja oni se oštro razlikuju od ranijih kosmologa, ali se odvajaju i od klasične grčke filozofije – Platona i Aristotela, koji su objedinili fizičko-kosmološka razmatranja ranih filozofa sa antropološkim ispitivanjem sofista.

Geografski raspored[uredi - уреди]

Pogled na "kartografiju" rane grčke filozofske misli na Mediteranu otkriva ovakav geografski raspored presokratovaca:

Od 5. veka stare ere središtem filozofskih ispitivanja postaje Atina.

Rani filozofi i filozofski pravci[uredi - уреди]

Grafički prikaz odnosa između filozofskih mišljenja presokratskih filozofa

Tradicionalni raspored glavnih presokratskih filozofa prema filozofskom pravcu kojem su pripadali (premda postoji nekoliko manjih varijacija) izgleda ovako:

Tales (624-546. st. e.)
Anaksimandar (610-546. st. e.)
Anaksimen (585-525. st. e.)
Pitagora (582-496. st. e.)
Filolaj (470-380. st. e.)
Alkmeon iz Krotona
Arhita (428-347. st. e.)
Heraklit (535-475. st. e.)
Ksenofan (570-470. st. e.)
Parmenid (510-440. st. e.)
Zenon iz Eleje (490-430. st. e.)
Melis sa Samosa (rođen oko 470. st. e.)
Empedokle (490-430. st. e.)
Anaksagora (500-428. st. e.)
Leukip (5. vek. st. e.)
Demokrit (460-370. st. e.)
Protagora (481-420. st. e.)
Gorgija (483-375. st. e.)
Trazimah
Kalikle
Kritija
Prodik (465-oko 390. st. e.)
Hipija (485-415. st. e.)
Antifont (480-411. st. e.)
Likofron

Vidi također[uredi - уреди]

Vanjski linkovi[uredi - уреди]