Tiranin

Izvor: Wikipedia

Tiran ili tiranin (latinski Tyrranis, od grčkog τύραννος týrannos) je naziv za osobu koja posjeduje apsolutnu vlast nad ljudima u nekoj državi ili organizaciji: način, odnosno oblik njegove vladavine se naziva tiranija. Pojam se prvi put upotrebljavao u antičkoj Grčkoj, kako bi opisao politički ambiciozne aristokrate koji su rušeći ustavna uređenja polisa - bilo oligarhijska, bilo demokratska - preuzimali vlast u svoje ruke.

Danas je tiranija stekla pejorativno značenje i obično se koristi za označavanje autoritarnih i represivnih režima koji nemaju nikakav politički legitimitet, ali ponekad i za neprihvatljive pojave u demokratskim društvima. Jedan od najčešćih primjera jest tzv. tiranija većine.

Tiranija u staroj Grčkoj[uredi - уреди]

Do uspona tiranije kao oblika vladavine došlo je u staroj Grčkoj u poznom arhajskom periodu (7. i 6. vek stare ere). Kontakti sa bogatim Orijentom proizveli su imovinsku nejednakost, koja je dovela do socijalnih sukoba u okviru grčkih aristokratija. Naravano, koncentracija bogatstva nije imala oblik uobičajen za nama savremeno doba – tj. u kovanom novcu. Vreme prvog kovanja novca je 1951. godine prilično sigurno stavljeno u otprilike 600. godinu st. e.; ključno otkriće bilo je otkopavanje i naučno ispitivanje temelja Artemidinog hrama u Efesu u Maloj Aziji. Prvi objekti koji najviše liče na kovani novac nađeni su tamo u nivoima koje većina naučnika (nekoliko njih se ne slaže) prihvata kao prilično tačno datirane. U samoj Grčkoj se sa kovanjem novca počelo tek u 6. veku. Postojali su, međutim, drugi načini akumulacije vrednih metala. Zlato i srebro se moglo izliti u kupove, tanjire i vaze, ili se jednostavno moglo držati i u polugama. Ne može se izbeći jasna implikacija dve Solonove pesme (rani 6. vek) da su, prvo, zlato i srebro bili dobro poznati metali i, drugo, da su bogatstvo sada posedovali "skorojevići" (dakle, oni koji nisu bili aristokratskog porekla), koji su ga stekli sumnjivim poslovima.

Prva država u kojoj je počeo da se ruši stari aristokratski poredak bio je Korint. Bakhijadi su eksploatisali geografski položaj Korinta, koji je bio izrazito povoljan. Kao i Halkida na Eubeji, koja je nadgledala pomorski saobraćaj između južne Grčke i Makedonije, ali koja je takođe imala dobre veze sa Beotijom i Atikom, Korint je kontrolisao kako put sever–jug (Istamska prevlaka, koja je u moderno doba prokopana Korintskim kanalom) tako i put istok–zapad. Ovaj drugi put korišćen je na jedan poseban način. Korint je imao dve luke, Lehej na zapadu u Korintskom zalivu i Kenhreju na istoku u Saronskom zalivu. Između dva mora postojao je prevozni sistem, koji je uključivao čuvenu inženjersku majstoriju, takozvani diolkos. Diolkos, koji je iskopan pedestih godina 20. veka, predstavljao je liniju ižlebljenih kamena za kaldrmu preko koje je vučena roba za ukracaj (verovatno se nisu vukli sami trgovački brodovi, mada postoje indicije da su ratni brodovi, koji su lakši, tako vučeni u vanrednim prilikama). Postoje eksplicitni podaci da su Bakhijadi dobijali ogroman profit od lučkih nameta. Kako je grčki svet širio svoje duhovne i finansijske horizonte, druge korintske porodice osećale su sve veću zavist. Rezultat je bila prva pouzdano datirana i dobro dokumentovana grčka tiranija, tj. vladavina jednog čoveka. To je bila tiranija Kipsela, koji je samo delimično bio Bakhijad.

Aristotel će u 4. veku st. e. reći da se tiranije pojavljuju kada oligarhiju pogode unutrašnja trvenja i ova se analiza može primeniti na Korint. Natpis sa popisom atinskih arhonata, pronađen tridesetih godina 20. veka, koji pominje jednog Kipselovog unuka u devedesetim godinama 6. veka, stavio je tačku na staru raspravu o vremenu Kipselovog dolaska na vlast: on je sigurno postao tiranin oko 650. godine (za šta postoje i drugi dokazi), a ne u neko ranije vreme koje pominje jedna druga antička predaja. Kipsel i njegov sin Perijandar su vladali do oko 585. godine st. e.; Perijandrov nećak i naslednik nije se dugo održao. Nejasno je koji je tačno faktor 650. godine omogućio uspeh jednog delimičnog autsajdera; nije poznat nikakav spoljnopolitički neuspeh Bakhijada iz vremena pre 650. godine. Opšta antipatija prema Bakhijadima je, međutim, jasno vidljiva iz jednog proročanstva koje je sačuvao Herodot, a koje "predskazuje" da će Kipsel doneti Korintu δίκη, tj. pravdu, posle vladavine Bakhijada koji su monopolizivali moć. Nema sumnje da je ovo proročanstvo fabrikovano posle samog događaja, ali je ono zanimljivo jer pokazuje da niko nije žalio pad Bakhijada.

Moderni ispitivači pokušavali su da Kipselov uspeh objasne nekim opštijim faktorima, a ne samo željom, koja se pojavila u jednom novom svetu bogatstva i mogućnosti, da se stavi tačka na represiju i isključivost Bakhijada. Jedno od veoma favorizovanih objašnjenja je vojno, ali treba odmah reći da uopšte nema dokaza koji bi potvrdili da je neka novonastala vojnička klasa podržala Kipsela. Ipak, treba objasniti pozadinu vojne promene, promene čija je realnost nesumnjiva.

Aristokratski način ratovanja, kako je opisan u Homerovim epovima, stavlja naglasak na individualnu veštinu. Veliki ratnici su koristili kola gotovo kao neku vrstu taksija da bi se prevezli na bojno polje i sa njega odvezli, a borili su se kao pešaci protiv onih koji su im bili jednaki po socijalnom statusu. Pobednik je dobijao apsolutnu moć nad poraženim neprijateljem i njegovom imovinom, uključujući i pravo da ritualno masakrira telo mrtvog neprijatelja. Ova opšta slika je svakako tačna, mada bi se mogao staviti prigovor da je Homerovo izdavajanje pojedinaca možda imalo samo književnu funkciju i da su mase imale znatno veću ulogu u borbama opisanim u epovima. Ovaj prigovor ima izvesnu snagu, kao i obrnut i srodan prigovor da su u arhajsko i klasično doba individualni dvoboji bili prisutniji nego što to dopuštaju naučnici koji žele da naglase kolektivni karakter hoplitske borbe. Ipak, tokom 7. veka nesumnjivo je došlo do promene u načinu ratovanja.

Promena je bila u pravcu blokovskog sistema borbe, u kojem su se vojnici, opremljeni teškim oružjem, nazvanim ὅπλα (koje se sastojalo od šlema, štitnika za grudi, stegnika ili oklopa za butinu, mača, koplja i okruglog štita koji je bio remenom prikačen za levu ruku), borili, barem tokom jednog dela bitke, u relativno koherentnoj formaciji, pri čemu je ruka sa mačem svakog vojnika bila zaštićena štitom koji je držao vojnik sa njegove desne strane. To je proizvelo posledicu koju zapaža Tukidid – naime, tendenciju vojnika koji drži mač da se naginje udesno, u pravcu zaštite koju mu pruža njegov sused. Zbog toga su najbolji vojnici bili postavljani na krajnju desnu stranu, kako bi služili kao oslonac. Ovaj sistem, čije uvođenje ne pominje nijedan literarni izvor, oslikan je na vazama iz 7. veka, mada nije moguće reći da li se radi o nagloj tehnološkoj revoluciji ili o nečemu što je evoluiralo tokom više decenija. Drugo gledište izgleda verovatnije od kada je pedesetih godina 20. veka u Argosu otkriven set teškog oružja od bronze, koji se datira u 8. vek.

Jasno je da je ova promena imala socijalne i političke implikacije. Čak i kada se prihvati da su individualni dvoboji i dalje postojali, ipak je mnogo zavisilo od toga da li susedi u bojnoj liniji stoje na svom mestu. Zakletva koju su u 4. veku polagali atinski regruti (efebi) sadrži rečenice o tome da neće osramotiti sveto oružje, da neće napustiti saborce u boju, i da potomstvu neće ostaviti domovinu koja je u lošijem stanju nego što je bila kada su se oni rodili; zakletva i reč "efeb" potiču iz 4. veka, ali institucionalizacija hoplitskih obaveza i očekivanja svakako potiče iz ranijeg perioda. Rano ratovanje na kopnu može se, zapravo, smatrati simboličnim izrazom identiteta grčkoga grada. To pomaže da se objasne veoma snažni ritualni elementi u hoplitskoj bici, koja je obično počinjala žrtvom i posmatranjem znamenja, a završavala se pobedničkim zavetnim poklonima, kao što je često bio bronzani oklop, u nekom odgovarajućem svetilištu. Upravo su teško naoružani vojnici, a ne laki oružnici ili mornari u floti (čak ne ni konjica, čija je uloga u tipičnoj bici bila marginalna), bili ti za koje se smatralo da u posebnom smislu predstavljaju klasičan polis. Tako je u Atini klasičnog doba podela građana na deset triba odredila organizaciju hoplitske vojske, ali je mnogo manje važna za popunjavanje flote.

Uticajna "hoplitska teorija" o nastanku tiranije pokušava da jednu opštu pojavu 7. veka – naime, početak tiranije – objasni drugom, odnosno uvođenjem hoplitskog oružja i taktike sa svojim većim naglaskom na kolektivnom, korporativnom ethosu. Utoliko što obe pojave predstavljaju reakcije protiv aristokratske vladavine, razumno je lako povezati ih, ali treba imati na umu da je ova teorija, koliko god bila privlačna, u svom striktnom obliku moderna konstrukcija. Prvo, ove dve pojave nikada ne dovodi u vezu niti jedan antički pisac zainteresovan za mehaniku i psihologiju hoplitskog ratovanja s jedne, i za tiraniju s druge strane. Tukidid je, na primer, tiraniju objašnjavao pre svega ekonomijom. Aristotel svakako kaže da proširenje vojne baze države može proizvesti proširenje političkih sloboda, ali ovaj komentar nema neke naročite veze sa tiranijom posebno. Na drugom mestu on kaže da tiranija nastaje zbog unutrašnjih podela u okviru oligarhije, ili je objašnjava anahronom primedbom o demagoškom vođstvu (anahronom, jer pripada 4. veku), a to vođstvo, kada se kombinuje sa vojnom komandom, može se pretvoriti u tiraniju (ovde on svakako ima u vidu pre svega Dionisija Sirakuškog). Drugo, obeshrabrujuće je za hoplitsku teoriju da za nju ima tako malo dokaza upravo u najbolje osvedočenom slučaju, slučaju kispelidskog Korinta. Antičkoj tradiciji o tome da Kipsel nije imao telesnu stražu treba pridavati njeno prirodno značenje, a to je poricanje vojnog faktora; nju ne treba izvrtati tako da se implicira da njemu straža nije bila potrebna zato što je (kako se tvrdi) imao podršku vojnih grupa. Dalje, iako je tačno da se Kipsel naziva polemarhom (što bi trebalo da znači "vođa u ratu"), može se prepostaviti da su njegove aktivnosti u ovoj funkciji bile u potpunosti civilne i sudske. Ta pretpostavka potkrepljena je činjenicom da je polemarh bio naziv jednog od magistrata u Atini klasičnog doba.

Ni na druge tiranije ne može se primeniti neko opšte objašnjenje. Korintska tiranija prva je opisana jer je njeno vreme sa sigurnošću utvrđeno. Postoji, međutim, mnogo tajanstvenija ličnost, Fidon iz Argosa, koji je možda i stariji od Kipsela, i koji se uzima kao primer potvrde da je vojni faktor bio presudan u najranijim tiranijama. Nažalost, jedan antički pisac, Pausanija, stavlja ga u 8. vek st. e., dok ga Herodot stavlja u 6. vek st. e. Većina modernih ispitivača emendira Pausanijin tekst, a Herdotovog Fidona smatra unukom tiranina Fidona. To im onda dozvoljava da tiranina Fidona stave u 7. vek st. e. i da ga povežu sa spektakularnom argivskom pobedom nad Spartom kod Hisija 669. st. e. Njegov se uspeh tada objašnjava novim hoplitskim metodom borbe. (Bronzani oklop iz 8. veka, nađen u Argosu, zapravo bi omogućio postavljanje veze između Fidona i hoplita čak i bez emendiranja Pausanijinog teksta.) Ova konstrukcija pretpostavlja mnogo toga što tek treba da se dokaže, a hoplitska teorija se zapravo poziva u ovom slučaju, ne da bi joj Fidonov slučaj dao potvrdu, već da bi se Fidon potvrdio kao realna ličnost.

Druge dve tiranije sa sigurnošću se datiraju u 7. vek st. e. i možda su nastale po uzoru na Kipselovu; obe su nastale u zemljama koje se graniče sa Korintom. Teagen iz Megare ušao je u istoriju iz tri razloga: pobio je stoku bogataša (što je akcija koja se ne može razumeti bez dodatnih podataka pored onih kojima raspolažemo); pokušao je 630. st. e. da pomogne svom zetu Kilonu da preuzme vlast u Atini; i izgradio je veliku i lepu česmu sa mnoštvom stubova. Poslednje dve stvari otkrivaju nešto interesantno o socijalnom i kulturnom karakteru tiranija, ali nijedna od tri pomenute stvari ne daje potvrdu vojnoj ili bilo kojoj drugoj opštoj teoriji o nastanku tiranija. U Sikionu, tiranija Ortagoridâ – čiji je istaknuti član bio Klisten, koji je živeo u ranom 6. veku – možda je iskoristila antidorska osećanja, koja su bila gotovo trajni element u mentalitetu nekih Grka; ali budući da je akcija relevantna za antidorizam – preimenovanje plemena – preduzeta u Klistenovo vreme, to nam ne može pomoći da objasnimo zašto je prvi sikionski tiranin uopšte došao na vlast. U svakom slučaju, izgleda da glavni objekt Klistenove mržnje nisu bili Dorani uopšte, već konkretno Argos: do preimenovanja plemena navodno je došlo da bi se isprovocirao Argos.

Bez obzira na sav skepticizam, ipak se može navesti nekoliko odlika pomenutih tiranija (Atina i Sparta imale su drugačiji razvojni put). Prvo, ove tiranije imaju više toga zajedničkoga, a ne samo to što se sve mogu približno datirati u 7. vek: nekoliko od najpoznatijih tiranija nalaze se u blizini korintskog Istma. Ovo svakako daje povod za neko delimično geografsko objašnjenje: naime, pored dotoka materijalnih dobara u ovu centralnu zonu, postojao je dotok novih i subverzivnih shvatanja. Mesta sa stagnirajućom ekonomijom i socijalnim životom, kao što su Beotija i Tesalija, niti su slala kolonije niti su iskusila vlast tiranâ.

Drugi način gledanja na tiraniju jeste koncentrisati se na činjenicu da je ona retka i tražiti obješnjenje za tu pojavu. Na kraju krajeva, bilo je na stotinu grčkih država, od kojih su mnoge bile izuzetno male, koje, koliko se zna, nikada nisu imale tiranije. To se možda može objasniti time što je u mestima sa malim brojem stanovnika postojalo dovoljno službenih položaja koje je mogla popuniti većina ambicioznih ljudi, te zbog toga nijedan od njih nije osećao potrebu da teži tiraniji. (Tome se može dodati da su neka mesta preduzela pozitivne korake kako bi se osiguralo da službeni položaj ne postane korak ka zavođenju tiranije. Na primer, jedan veoma rani ustavni natpis pokazuje da je u 7. veku st. e. polis Dreros na Kritu odredio da čovek koji je bio na položaju "kosmosa" može ponovo biti biran na tu funkciju tek posle deset godina.) Ovo je sveži pristup i svakako sadrži neke istine. Ipak, formulacija "koliko se zna" je važna: za mnoga mesta nema jačeg razloga reći su izbegla tiraniju, od toga da se kaže da su imala tiraniju. Štaviše, stav da je tiranija bila široko rasprostranjena zaista može biti pogrešan, mada – ako je tako – radi se o antičkom pogrešnom shvatanju: sam Tukidid kaže da je tiranija bila zavedena u mnogim mestima. Konačno, psihološki argument o zadovoljenju ambicije samo delimično zadovoljava: svakako bi se više isplatilo biti tiranin nego jedan od drerskih kosmosa.

Vidi također[uredi - уреди]