Herodot

Izvor: Wikipedia
Herodot

Bista koja navodno prikazuje Herodota
Rođen/a cca. 484. pne.
Halikarnas, Karija, Mala Azija
Umro/la cca. 425. pne.
Turij na Kalabriji ili Pela u Makedoniji
Zanimanje historičar
Roditelji Liks (otac)
Drio (majka)

Herodot iz Halikarnasa (484. pne. ― oko 425. pne.) je antički grčki pisac i »otac istorije«.

Život[uredi - уреди]

Prema antičkim svedočanstvima, Herodot se rodio u Halikarnasu, grčkoj koloniji na maloazijskoj obali. Bio je u srodstvu s poznatim epskim pesnikom Panijazisom, s kojim je učestvovao u pobuni protiv halikarnaškog tiranina Ligdamida. Zbog toga je morao i Herodot otići s članovima svoje porodice u progonstvo na ostrvo Sam. Tu je verovatno boravio duže vreme, jer dobro poznaje ostrvo i njegovu istoriju. Nakon svrgavanja Ligdamida s vlasti, Herodot se vratio u domovinu, ali koliko je u njoj boravio, ne zna se pouzdano. Smatra se da je između povratka u Halikarnas i odlaska u Turij preduzeo svoja poznata velika putovanja te da je boravio u Atini, koja mu je postala drugom domovinom. U Atini je dobio najvažnije podatke za svoje delo o Grčko-persijskim ratovima. Svim je srcem pristao uz Periklovu politiku i stekao je u Atini mnogo uglednih prijatelja. Periklovo prijateljstvo bilo je najverovatnije i povod da se Herodot pridruži atinskim kolonistima koji su 444―443. st. e. na Periklovu inicijativu otišli u južnu Italiju da na mestu razorenoga Sibarisa podignu novi grad koji su nazvali Turij. Tu se Herodot, živeći u miru, posvetio pisanju svoje istorije, kojom je želeo proslaviti Atinu kao spasiteljicu Grčke i istaći zasluge koje je taj grad stekao u borbi za oslobođenje cele Grčke od persijske vlasti.

O vremenu Herodotove smrti nema pouzdanih podataka, pa se to vreme približno određuje na osnovu podataka u njegovom delu, gde vidimo da je doživeo Peloponeski rat (441. st. e.), ali ne zna za sicilijski poraz (415―413. st. e.). Po tome se zaključuje da je umro između 430. i 424. god. st. e. Premda se kao mesta njegove smrti pominju Atina, Turij i Pela u Makedoniji, ipak je najverovatnije da je umro u Turiju.

Najvažniji događaji u Herodotovom životu svakako su njegova velika putovanja, pa se i čitavo njegovo istorijsko delo uglavnom zasniva na onome što je na tim putovanjima video i saznao. Proputovao je čitavu Grčku i obišao je mesta gde su se vodile znamenite bitke s Persijancima. Najznačajnija su ipak tri njegova putovanja. Prvo je putovanje na sever, u Skitiju i Trakiju, kada je došao do Crnoga mora, gde je posetio mnoga grčka naselja. Prešao je i u skitsku zemlju i najduže se zadržao u miletskoj koloniji Olbiji. Drugo je bilo putovanje na jug, u Egipat, koji je na Herodota ostavio veoma snažan utisak. U Egiptu je dobijao podatke od sveštenika, posebno onih u Memfisu, Tebi, Heliopolisu i Saisu. Prošao je donji i srednji Egipat i stigao do ostrva Elefantine u gornjem Egiptu. Treće je putovanje na istok, u Aziju, gde je upoznao dve velike kulture: persijsku i vavilonsku.

Herodot je, dakle, proputovao veći deo tada poznatog sveta. Od njegovih su putovanja veliku korist imale posebno geografija, etnografija i istorija. On je na svojim putovanjima ne samo mnogo toga naučio, nego je stekao sposobnost da upoređuje strane običaje i kulturu s grčkim običajima i kulturom, te da iz tih poređenja izvlači zaključke. Na putovanjima je skupio ogromnu građu kojom se poslužio pri pisanju pripovesti (λόγοι) o tzv. varvarskim zemljama. Te je pripovesti na svom putu po Grčkoj javno čitao u većim gradovima.

Delo[uredi - уреди]

Glavni članak: Istorija (Herodot)

Svoju istoriju zove Herodot ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje (izlaganje) onoga što je ispitivanjem saznao. U antici su njegovo delo navodili pod imenom Ιστορίαι (Povesti ili Pripovesti), a mi ga danas nazivamo jednostavno ― Istorija. U aleksandrijsko doba delo je bilo podeljeno na devet knjiga, koje su nazvane imenima devet Muza.

U prve četiri knjige svoje istorije pisac izlaže događaje koji su prethodili Grčko-persijskim ratovima. Nakon uvoda, u kojem govori o legendarnim uzrocima sukoba između Grka i varvara, opisuje istoriju Liđana, koju prekida ekskursima o istoriji Atine i Sparte. Zatim nastavlja istoriju Lidije i govori kako je Kir Stariji pobdedio Kreza i pokorio Lidiju. Tom prilikom pripoveda o Međanima i Persijancima, a na kraju o Kirovom osvajanju Vavilona. Kad god spomene neki narod, Herodot opisuje i znamenitosti njihove zemlje i narodne običaje. Podaci o Egiptu zauzimaju celu drugu knjigu. U trećoj knjizi pisac prikazuje Kambizov pohod na Egipat, pohod na Etiopljane i Amonjane, smrt Kambizovu, vlast lažnoga Smerdisa, Darijev dolazak na vlast i pad samoskog vladara Polikrata. Osim toga, govori o unutrašnjem uređenju persijske države i podeli na dvadeset satrapija, a na kraju knjige o pobuni Vavilonjana i ponovnom osvajanju Vavilona od strane Darija. U četvrtoj knjizi prikazuje se Darijevo ratovanje protiv Skita. Ovde Herodot govori i o zemljama i narodima na severnoj strani Crnog mora. Budući da su Persijanci u isto vreme pripremali i drugi pohod da zauzmu severnu Afriku, pisac opisuje i istoriju grada Kirene i severne Libije. U petoj knjizi prikazuje se persijsko osvajanje Trakije i Makedonije. Na to se nadovezuje istorija jonskog ustanka pod vođstvom Aristagore, koji je pomoć potražio od Atine i Sparte. Tu Herodot nastavlja istoriju Atine i Sparte, koju je prekinuo u prvoj knjizi. Sparta odbija Aristagorinu molbu za pomoć, ali Atina i Eretrija pomažu jonski ustanak, koji se ipak završio neuspehom. U šestoj knjizi prikazuje se Darijevo pripremanje osvetničkog rata protiv Grčke jer je pomagala jonski ustanak. Prvi se pohod pod vođstvom Darijevog zeta Mardonija izjalovi jer je persijska flota nastradala u oluji kod Atosa. U drugom pohodu, koji su predvodili Datis i Artafren, budu Persijanci poraženi kod Maratona. Usput Herodot izlaže i istoriju spartanskih kraljeva i Alkmeonida u Atini. U sedmoj knjizi pripoveda se o Darijevoj smrti i o dolasku na vlast Kserksa koji sprema veliku vojsku protiv Grčke. Nabrajaju se plemena i narodi od kojih je bila sastavljena ogromna Kserksova vojska. Zatim se prikazuje put Kserksove vojske kroz Aziju, prelaz preko Helesponta i dolazak do granice Tesalije i grozničavo pripremanje Grka na otpor. Ta se knjiga završava bitkom kod Termopila. U osmoj knjizi izlaže se bitka kod rta Artemisija, dolazak Persijanaca na Eubeju, u Fokidu, Delfe i u Atiku, zatim zauzimanje Atine, sakupljanje i savetovanje Grka kod ostrva Salamine, a na kraju se nalazi bitka kod Salamine i Kserksov povratak u Aziju. U devetoj knjizi opisuje se Mardonijevo ratovanje po Grčkoj. Poslednji događaji koje Herodot pominje jesu zauzimanje Sesta, vrlo jakog utvrđenja na Hersonesu, i ubistvo Artaikta, Kserksovog namesnika u hersoneskoj satrapiji.

Herodot je, proputovavši istok i zapad, dobro uočio velike razlike između ta dva dela sveta, tj. između Azije i Evrope, a posebno između Grka i Persijanaca. Na jednoj strani video je skroman, jednostavan i trezven život, a na drugoj veliku raskoš i pohlepu za tuđim. Osim toga, zapazio je i oštru suprotnost društveno-političkih shvatanja, koja su takođe doprinosila sukobu istoka i zapada: na istoku je npr. postojao princip apsolutne vlasti i ropska pokornost vladaru, a na zapadu princip slobode i slobodan život u samostalnoj narodnoj državi. Tako je Herodot svoju Istoriju zasnovao na suprotnosti između istoka i zapada, koja je pak dovela do borbe, tj. do Grčko-persijskih ratova. Ova glavna tema služi Herodotu kao okvir u koji on na prikladnim mestima umeće pripovesti o različitim zemljama i narodima, dajući dragocene geografske i etnografske podatke. Osim toga, upleo je u svoju istoriju i mnogo grčkih i istočnjačkih narodnih priča, novela i anegdota kojima obiluju posebno prve četiri knjige. Ispod osnovne teme i sporednih pripovesti nazire se pak tendencija s kojom je Herodot svoje delo napisao: da, naime, proslavi Atinu kao spasiteljicu cele Grčke i istakne njene zasluge za oslobođenje svih Grka.

Kad Herodot navodi izvore svoje istorije, on razlikuje ono što je sam video (όψις), ono što je čuo (ακοή), ono što je ispitivanjem od drugih saznao (ιστορίη), te ono što prema svom mišljenju smatra istinitim (γνώμη). Premda nigde ne iskrivljuje namerno istorijske činjenice, opet je naučna strana njegove istorije mala i u priličnoj meri arhaična. On veruje u snove i proročanstva, a pokretne snage istorijskih zbivanja u krajnoj liniji vidi u natprirodnim silama. Herodot smatra da svetom upravlja božanstvo koje se neprekidno meša u ljudske poslove. Svaka nesreća koja zadesi nekoga posledica je ili krivica tog čoveka ili njegovih predaka. Ali veoma je često uzrok nesreće i prevelika sreća jer bogovi zavidno paze i kažnjavaju svakoga ko bi hteo da preskoči prirodnu granicu snage i sreće. To je tzv. zavist bogova (φθόνος θεών), koju Herodot smatra pokretnom snagom istorijskih zbivanja. Tako je npr. i Kserksov poraz božja kazna, upravo kao i u Eshilovoj tragediji Persijanci. Takvo shvatanje istorije daje Herodotovom pripovedanju dozu naivnosti, a to je verovatno i razlog što u svoje delo unosi mnogo legendarnih i anegdotskih podataka.

Herodotovo izlaganje ipak se odlikuje velikom savesnošću i istinoljubivošću. On se trudi da prodre do istine, ali je ne dostiže uvek u punoj meri jer je vrlo često bio upućen samo na usmene izjave nepouzdanih sagovornika. Stajale su mu na putu do istine i predrasude vremena u kojem je živeo, nedovoljna kritičnost prema pribavljenim podacima te veoma slabo vojničko i političko znanje i iskustvo. On doduše pokušava da se kritički postavi prema predaji, ali se njegova kritičnost zasniva na subjektivnom osećanju, a ne na strogo naučnim i objektivnim razlozima. To se vidi iz načela njegove kritike, koju je formulisao u VII, 152: »Ja moram da pripovedam ono što se propoveda, ali u to nikako ne moram da verujem, i ovo neka vredi za svaku moju pripovest«.

I pored svih nedostataka, Herodot daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe, koji hronološkim redom prikazuju ili rodoslovlja (genealogije) mitskih junaka ili istoriju svojih rodnih gradova od mitskih vremena do svoga doba. Nasuprot njima, Herodot sakuplja ogroman istorijski materijal koji se odnosi na nedavnu prošlost i sređuje ga oko jedinstvene teme, oko borbe Azije i Evrope, stvarajući tako prvo opšteevropsko istorijsko delo.

Poseban značaj Herodotovog dela sastoji se u tome što u njemu nalazimo mnogo podataka o istoriji Grka i mnogih drugih antičkih naroda. Osim toga, dragoceni su njegovi prilozi iz kulturne istorije. Time što je u svoju istoriju pored političkih i ratnih događaja uvrstio i podatke iz kulturne istorije, nadmašio je i svoga naslednika Tukidida, najvećeg grčkog istoričara. Istinitost mnogih Herodotovih podataka potvrdila su novovekovna istorijska istraživanja i arheološka iskopavanja u Maloj Aziji.

Svoju istoriju Herodot je napisao u jonskom dijalektu, koji je tada bio jezik grčke proze. U jeziku se, dakle, poveo za svojim prethodnicima, jonskim logografima, ali njegov jezik nije čisto jonski jer u njemu nalazimo, pored mnogo starojonskih elemenata iz Homera, i drugih pesničkih izraza i aticizama. Prema tome, Herodot je stvorio veštački jonski jezik koji su nazivali »šarena jonština« (Ιάς ποικίλη). Herodotov stil odlikuje se jednostavnošću i jasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti. Plastičnost slikanja, živa karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorom pripovedanja, što je naročito vidljivo u novelističkim delovima njegove istorije.

Herodot je prvi stvorio delo na osnovu sopstvenih istraživanja i prvi je je shvatio i definisao istoriju kao ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje, razlaganje istraživanja. Odbacio je mitološke tradicije svojih prethodnika i posvetio se pravoj istorijskoj tradiciji opisujući gotovo sebi savremene događaje. Zbog toga mu je do danas ostao naziv pater historiae (»otac istorije«), koji mu je dao još Ciceron.

Vanjske veze[uredi - уреди]