Konfucijanizam

Izvor: Wikipedia

Konfučijanstvo ili konfucijanstvo, kineski: 儒家, Pin-jin: Rújiā /Žu-đija/ (bukv. Škola učenjaka) je etički i filozofski sistem utemeljen na učenjima Konfučija (551-479. godine pne.).

Razvijao se u Kini u periodu zaraćenih država, da bi bio zabranjen za vrijeme dinastije Qin. Za vrijeme dinastije Han postao je službena ideologija Kineskog Carstva i ostao temeljem organizacije svih oblika kineskog javnog života do 20. vijeka kada su nastojali suzbiti vladajući komunisti. U posljednje vrijeme se postupno legalizira u NR Kini.

Uz Kinu, među države pod snažnim utjecajem konfucijanizma spadaju Koreja, Japan, Singapur, Tajvan i Vijetnam.

Konfucijanizam u modernom obliku je pod snažnim utjecajem budizma i taoizma, te se naziva neo-konfucijanizam.

Najvazniji sveti spis konfucijanizma su Konfucijeva djela Pet klasika (Knjiga promjena, Knjiga pjesama, Knjiga povijesti, Anali proljeca i jeseni, Knjiga obreda.)

Rani konfučijanizam – Konfučije[uredi - уреди]

Filozofski sistem konfučijanizma nastao je objedinjavanjem i sistematizovanjem neimenovane državne religije dinastije Džou, čija je srž bilo obožavanje predaka, element prastarih htonskih verovanja, i feudalnog moralnog kodeksa (rituala) ove dinastije.

Konfučije je živeo u Periodu proleća i jeseni kada je došlo do postepenog raspada dinastije Džou. Sa raspadom države došlo je i do propadanja njenih vrednosti, i Konfučije je kao svoju obavezu video prevaspitavanje ljudi svog vremena tako što će ih podučiti staroj kulturi, koju je neizmerno cenio. Međutim, mada je njegova želja samo bila da prenese staru kulturu i očuva njene vredosti, on je ipak bio više od prenosioca. On je davao svoja tumačenja antičkih moralnih koncepata i na taj je način začeo nešto novo. To je Konfučija izdvojilo iz grupe „običnih“ učenjaka i učinilo ga osnivačem nove filozofske škole.

U ranoj fazi konfučijanstva, učiteljevu misao su nadograđivali njegovi mnogobrojni učenici i sledbenici. Najznačajniji među njima su Mencije (Meng C’), predstavnik idealističke struje, i Sjin C’, predstavnik realističke struje.

Datoteka:Lunyu.JPG
„Razgovori“, dinastija Ćing.

Ispravljanje imena[uredi - уреди]

Kada ga je učenik C’ Lu upitao šta bi učinio kada bi postao vladar neke države, Konfučije je rekao: „Prva stvar koju je potrebno učiniti je ispravljanje imena.“ (必也正名乎! Razgovori XIII, 3)

Konfučije je smatrao da je za postojanje dobro uređenog društva najvažnije ispravljanje imena (正名, zhèng míng). Osnovna ideja ispravljanja imena je usklađivanje imena (opšteg, idealnog) i datosti (pojedinačnog), usklađivanje implikacija postojećih stvari sa njihovim idealnim suštinama. Po Konfučiju, ispravno načelo vladanja je: „Neka vladar bude vladar, ministar – ministar, otac – otac, a sin – sin.“ (君君, 臣臣, 父父, 子子. Razgovori XII, 11) Pojedinačne stvari moraju da se slažu sa idealnom suštinom. Za vladara, to je „vladarski put“ – ono što bi vladar trebalo da bude. Ukoliko vladar ne postupa kao vladar – on nije vladar, iako ga svi mogu takvim smatrati.

Svako ime, titula, u društvenim odnosima podrazumeva izvesne odgovornosti i dužnosti, i pojedinci koji ih nose moraju postupati u skladu s tim:

„Ako imena nisu ispravljena, ono što je rečeno neće zvučati razumno. Ako rečeno ne zvuči razumno, onda se ne može uspešno izvršiti. Ako se ne može uspešno izvršiti, rituali i muzika neće cvetati. Ako rituali i muzika ne cvetaju, zločini ne mogu biti kažnjeni na pravi način. Ako zločini ne mogu biti kažnjeni na pravi način, običan svet neće imati prema čemu da se ravna i upravlja.“ (Razgovori XIII, 3)

Mandat Neba i politička misao[uredi - уреди]

Iz ideje ispravljanja imena, nastala je etičko-politička teorija o mandatu Neba (天命, Tiānmìng). Trebalo je „otkriti“ šta se nalazi u imenu vladara, odnosno kako vladar treba da postupa da bi uistinu bio vladar.

Prema Konfučijevoj teoriji, nasleđenoj iz društvene prakse dinastije Džou, ukoliko se vladar (a samim tim i cela dinastija) ne ponaša u skladu sa obavezama i dužnostima koje vladar ima prema podaniku on gubi mandat Neba i podanici imaju pravo da ga zbace s prestola.

Konfučije je smatrao da je najbolji vid državne uprave aristokratija – država u kojoj vladaju, u moralnom smislu, najbolji ljudi. Najbolji među njima je, svakako, jedinstveni čovek koji ima mandat Neba – car. Konfučije se, u skladu sa tradicijom svog vremena, zalaže za apsolutističku, totalitarnu državu. Ovde se pod terminom totalitarni misli na njegovo izvorno značenje: sistem u kome je dobrobit pojedinca uvek i isključivo podređena dobrobiti društva u celini. U društvu u kome su na vlasti „prave“ aristokrate interes društva zaista jeste i interes pojedinca i niko nije na gubitku. Zato je Konfučije morao da redefiniše i pojam aristokrate.

Plemeniti gospodin[uredi - уреди]

Konfučijanski aristokrata je plemeniti gospodin – đin-c’ (君子, jūnzǐ). Izvorno značenje ove reči je upravo princ, plemić, vladalac.

Plemeniti gospodin je idealno-tipsko oličenje moralnosti i psiho-fizičke celovitosti i savršenstva. On je moralni vodič za običan svet, jer je u njegovoj prirodi da vodi. Ideal konfučijanske države je da na njenom čelu bude ovakav čovek.

君子之德风;小人之德草;草上之风必偃。
Plemeniti gospodin je kao vetar, običan čovek kao trava. Trava se povija u pravcu u kom vetar duva. (Razgovori XII, 19)

On je kvalitetno obrazovan, zna da piše, poznaje umetnost kaligrafije i slikarstva, muziku, streljaštvo, upravljanje kočijama, učestvuje u pravilno vršenim ritualima, iskreno i na pravi način ispoljava odanost i upražnjava čovekoljublje.

Suprotnost plemenitom gospodinu je mali čovek, sjao-žen (小人, xiǎorén). On je prost, ne razume uzvišene stvari, i dela samo da bi dobio ličnu korist. Takvih ljudi na svetu ima najviše i u njihovoj je prirodi da budu vođeni.

子曰:「民可使由之,不可使知之。」
Konfučije je rekao: „Obični ljudi mogu da budu podučeni da čine kako treba, ali im se ne može objasniti zašto tako treba činiti.“ (Razgovori VIII, 9)

Konfučije je prvi mislilac u kineskoj istoriji koji se zalagao za princip meritokratije – političku filozofiju prema kojoj vladajuću klasu ne čini plemstvo po krvi već plemstvo po ličnim vrlinama i zaslugama, koje zavisi od pojedinca a ne od njegovog porekla. Ova ideja je bila ključna i u legalističkoj filozofiji.

Rituali[uredi - уреди]

Osnovnu formu ponašanja u društvu čine rituali, li (礼, lǐ). U dinastiji Džou, značenje ove reči bilo je ograničeno samo na prinošenje žrtava precima. Konfučije ju je proširio na sve društvene odnose i prihvaćene standarde ponašanja – sekularno ceremonijalno ponašanje.

Funkcija rituala je da dele ljude na kategorije i uspostavljaju sistem hijerarhijskih odnosa među pojedincima tako što precizno i detaljno određuju načine ophođenja u međuljudskim odnosima. Međutim, osim osnovne fukncije kao kohezionog elementa društvenog sistema, rituali imaju vrednost mnogo veću od puke forme.

Osnovna funkcija rituala je u internalizaciji ponašanja. Pridržavanjem pravila i vršenjem rituala pojedinac prihvata određeni model ponašanja kao svoj sopstveni. Na taj način, rituali, kao skup precizno određenih pravila, postaju unutrašnji apriorni regulativ u svakom pojedincu. Naravno, kao što „odelo ne čini čoveka“, tako i poštovanje same forme rituala bez iskrenosti u njihovom vršenju ne znači ništa.

恭而无礼则劳;慎而无礼则葸;勇而无礼则乱;直而无礼则绞。
Učtivost bez rituala postaje teška i zamorna; opreznost bez rituala postaje kukavičluk; hrabrost bez rituala postaje haotična neotesanost; iskrenost bez rituala postaje grubost. (Razgovori VIII, 2)

Ako se rituali vrše sa iskrenošću ljudi se kultivišu, i u svakom su trenutku samima sebi obavezni da postupaju pravilno. U takvom idealnom društvu nema potrebe ni za zakonima, zato što ljudi shvataju suštinu društvenih odnosa i taj uvid ih sprečava da počine prekršaj. Vršenje pravilnih rituala odvaja plemenitog gospodina od malog čoveka.

道之以政,齐之以刑,民免而无耻;道之以德,齐之以礼,有耻且格。
Ako se ljudima vlada samo pomoću zakona i kazni, oni će znati kako da ih izbegavaju i neće imati osećaj stida. Ako ljudima upravljaju vrline i rituali, oni ne samo da će imati osećaj stida nego će biti u stanju da sami ispravljaju svoje greške. (Razgovori II, 3)

Sinovlja odanost[uredi - уреди]

Termin sinovlja odanost, sjao (孝, xiào) potiče iz drevnih vremena. Centralni je termin kulta predaka i označava odanost, odnosno poštovanje koje sin treba da oseća prema svojim živim i mrtvim precima. U ispoljavanju odanosti ključnu ulogu igraju rituali.

Sinovlja odanost je jedna od najvećih vrlina koje pojedinac može posedovati. Ona se u konfučijanizmu analogijom preslikava na pet kardinalnih odnosa (五伦, Wǔlún), u kojima na sličan način postoji odnos podređenosti i nadređenosti:

  1. odnos oca i sina (父子)
  2. odnos vladara i podanika (君臣)
  3. odnos muža i žene (夫妇)
  4. odnos starijeg i mlađeg brata (兄弟)
  5. odnos među prijateljima (朋友)

Odnos među prijateljima je poseban, jer u njemu nema podređenosti i nadređenosti, već ga karakterišu ravnopravnost, iskrenost i uzajamno poverenje.

Dužnosti i obaveze vladara prema podaniku, kao i podanika prema vladaru, Konfučije je izveo iz formalnih obaveza koje karakterišu odnos sina i oca – poslušnost i poštovanje koje sin treba da iskazuje svojim roditeljima, a sa druge strane obaveze i odgovornosti roditelja prema sinu. Iskrenost je i u vršenju rituala sinovlje odanosti ključni element.

„Danas ljudi zovu odanim sina samo zato što je u stanju da materijalno izdržava svoje roditelje. Međutim, to mogu da čine i psi i konji. Ako se čovek prema svojim roditeljima ne odnosi sa iskrenim i dubokim poštovanjem, u čemu je razlika između njega i životinje?“ (Razgovori II, 7)

Značaj Konfučijeve preformulacije termina sinovlje odanosti nalazi se u ideji reciprociteta – postojanju uzajamnih obaveza i dužnosti obeju strana obuhvaćenih ritualima. Mlađi, potčinjeni, nema samo dužnost da bude poslušan, već i pravo i obavezu da posavetuje starijeg ako opazi da on u nečemu greši. Doduše, savet mlađeg nema adekvatnu „težinu“ i stariji ima pravo da ovaj savet prenebregne. Ako se to dogodi, mlađi i dalje mora ostati poslušan i odan.

Kada je konfučijanizam kasnije instrumentalizovan kao državna ideologija, pitanje obaveza nadređenog nad podređenim mahom su zanemarivane, a naglašavano je poštovanje nadređenog i potčinjenost.

Čovekoljublje[uredi - уреди]

Suština svih rituala, odnosno suština svih čovekovih dužnosti u društvu, je čovekoljublje, žen (仁, rén). Osnova čovekoljublja, je, kako je rekao Konfučije: „voleti ljude“ (Razgovori XII, 22) odnosno „poštovati roditelje, biti ozbiljan i marljiv u svojim dužnostima, biti pošten i iskren prema prijateljima.“ (Razgovori XIII, 19).

Ono se nalazi u svakom čoveku i predstavlja pokretačku silu svakog pojedinca.

子曰:「仁远乎哉?我欲仁,斯仁至矣。」
Konfučije je rekao: „Da li je čovekoljublje daleko? Poželim ga i, gle, ono je tu!“ (Razgovori II, 7)

Čovekoljublje od pojedinca zahteva da sebe i svoje želje potčini poštovanju rituala. Budući da je ono suština svakog čoveka, traži način da se na adekvatan način iskaže. Ono se na najbolji način iskazuje i ospoljava kroz rituale. Precizno definisani rituali ograničavaju, oblikuju i stepenuju čovekoljublje u skladu sa posebnim društvenim okolnostima i osobom na koju je u datoj prilici usmereno. To je i jedini način da se čovekoljublje iskaže.

Samo plemeniti gospodin ume da uvek i na pravi način iskazuje čovekoljublje, zato što se on pridržava pravlnih rituala, odnosno, „zna koga da voli a koga da mrzi“.

Čovekoljublje se sastoji od načela altruizma i savesnosti.

Altruizam i savesnost[uredi - уреди]

Načelo altruizma i savesnosti naziva se i načelom primenjivanja aršina. Starokineski termini za altruizam i savesnost su džung (忠, zhōng) i šu (恕, shù) pa se ovo načelo naziva i načelom džung-šu.

Načelo altruizma i savesnosti ima dve formulacije, ili dva vida: pozitivni (altruizam) i negativni (savesnost). Pozitivna formulacija (džung) glasi:

己欲立而立人。
Pomozi drugima da ostvare ono što ti želiš da za sebe ostvariš. (Razgovori VI, 30)

Na pitanje da li postoji jedna reč koja čoveku može da bude vodič kroz ceo život, Konfučije je rekao da je to šu. Savesnost (šu), negativna formulacija ovog načela, glasi:

己所不欲,勿施于人。
Ono što ne želiš sebi, ne čini drugima. (Razgovori XV, 24)

Suština ovog načela identična je sa idejom koju više stotina godina kasnije na Zapadu srećemo u Novom zavetu (Jev. po Luki, 6:31) i potom u čuvenom Kantovom kategoričkom imperativu – da pojedinac uzima sebe kao merilo vlastitog ponašanja i da na taj način poštuje osnovni moralni zakon.

Upražnjavanje ovog načela vodi ispunjenju svih čovekovih dužnosti u društvu – vodi pravilnom iskazivanju čovekoljublja i ispravnom delanju.

Ispravnost i korist[uredi - уреди]

Ispravnost, ji (义, yì), proizilazi iz čovekoljublja. Ona je formalna suština svih čovekovih dužnosti u društvu – potrebnost tih dužnosti. Sve dužnosti u društvu potrebne su zbog toga što one čine „sve ono što čovek treba da bude“.

Ispravnost je nešto što se mora činiti zbog stvari same, zato što je tako potrebno, a ne iz koristi. Istu je definiciju, koristeći druge termine, kasnije pružio i Kant, napravivši razliku između moralnog i legalnog čina: moralan čin je onaj koji se čini bez spoljašnjeg podsticaja u vidu bilo kakve koristi dok je legalan čin koji je sa moralnog stanovišta dobar, ali se čini zbog određene koristi. Naravno, delo koje se počini iz koristi a pritom je sa moralnog stanovišta loše, u svakom se sistemu smatra lošim.

Poznavanje razlike između ispravnosti i koristi, li (利, lì), deli plemenitog gospodina od običnog čoveka. Plemeniti gospodin dela zarad ispravnosti, jer zna da nešto mora činiti, i bez obzira na ishod i korist, dok mali čovek zna samo za ličnu korist i dela da bi je zadobio.

君子喻于义,小人喻于利。
Plemeniti gospodin želi ispravnost, mali čovek želi korist. (Razgovori IV, 16)

Spoznaja sudbine[uredi - уреди]

Da bi čovek delao ispravno, potrebno je da ima svest o sudbini. U Konfučijevoj filozofiji, sudbina, ming (命, mìng) predstavlja sveukupnost postojećih okolnosti i sila svemira, na koje ljudi nemaju nikakav uticaj.

Tako, kada čovek spozna sudbinu, zna da ne može imati uticaja na ishod svojih dela. Međutim, on takođe zna da neke stvari mora da čini, jer je takva čovekova priroda. I kada tako čini, ne obazirući se na korist, pošto rezultat njegovih dela ne zavisi od njega samog, onda dela ispravno. Ovakvo se delanje naziva „delanje ni zbog čega“.

Konfučije je smatran najboljim primerom „delanja ni zbog čega“ – putovao je po Kini, širio svoje učenje i nudio svoje usluge mnogim vladarima, a ipak je znao i govorio da njegove ideje ne mogu prevladati, to jest da njegov uspeh ili neuspeh zavisi samo od Neba.

道之将行也与?命也。道之将废也与?命也。
Da li će moja načela prevladati? To zavisi od sudbine. Da li će moja načela biti odbačena? I to zavisi samo od sudbine. (Razgovori -{XIV}-, 36)

Na taj način, razumevanje sudbine i ispravno delanje koje iz toga proizlazi omogućavaju život u skladu sa zlatnom sredinom.

Zlatna sredina[uredi - уреди]

Zlatna sredina, džung-jung (中庸, zhōngyōng), kao i kod Aristotela, predstavlja najbolju, tačnu meru udaljenosti između krajnosti. Nju može spoznati samo čovek čija je duša kultivisana, plemeniti gospodin.

君子之中庸也,君子而时中。小人之中庸也,小人而无忌惮也。
Plemeniti gospodin uvek otelovljuje zlatnu sredinu zato što je uzvišen. Mali čovek dela u suprotnosti sa zlatnom sredinom zato što je mali čovek i ne poznaje strah i oprez. (Zlatna sredina II, 2)

Međutim, čak ni najbolji ljudi nisu u stanju da se uvek pridržavaju puta zlatne sredine

子曰:「道其不行矣夫。」
Konfučije je rekao: „Avaj, kako se retko ide stazom zlatne sredine!“ (Zlatna sredina V)

Zlatna sredina se u Konfučijanizmu često definiše kao: „tačno onoliko koliko treba da bude, ni manje ni više.“ U tom smislu vidimo da se zlatna sredina iskazuje kroz rituale, kroz preciznu distinkciju između ljudi i definisanje i ograničavanje iskazivanja čovekoljublja na pravi način. Ona je ključni element „vladarskog puta“ i životnog puta svakog pojedinca u skladu sa njegovom ulogom u društvu.

„Izbegavanje religijskih tema“[uredi - уреди]

Činjenica da se Konfučijeva filozofija na vrlo malo mesta dotiče božanskog i „onostranog“, navela je ranije evropske teoretičare da posmatraju Konfučija kao ateističkog mislioca, ili bar da smatraju kako njemu religija nije bila važna. Međutim, Konfučije je religiju svojih predaka poštovao, i pridržavao je se.

Konfučije je smatrao da ni on, ni bilo koji čovek nema dovoljno znanja da razume božanske istine i običaje koje su ustanovili mudri vladari iz drevnih vremena. A zbog toga što su ih uspostavili vrhunski mudraci i mitski kraljevi kao što su bili Jao i Šun, ovi običaji sigurno odgovaraju zahtevima Neba i stoga moraju biti očuvani.

或问禘之说。子曰:「不知也;知其说者之于天下也,其如示诸斯乎!」指其掌。
Neko je pitao šta stoji iza ceremonije Di (religijska ceremonija u kojoj vladar prinosi žrtve svojim precima). Konfučije je rekao: „Ne znam. Ali onaj ko to zna može vladati celim svetom lako kao da okreće svoj dlan.“ (Razgovori -{XI}-, 12)

Spoznaja stvarne, konačne istine predstavlja vrhunac mudrosti, i retki su oni koji je mogu dosegnuti.

子曰:「朝问道,夕死可矣!」
Konfučije je rekao: „Ko čuje istinu ujutru, može spokojno umreti uveče.“ (Razgovori IV, 8)

Učenje[uredi - уреди]

Konfučije je za centralni deo života pojedinca smatrao učenje – pravilno i sveobuhvatno obrazovanje je ono što od svakog pojedinca može učiniti plemenitog gospodina. U obrazovnom sistemu nema mesta klanovskim i socijalnim podelama.

子曰:「有教无类。」
Konfučije je rekao: „U obrazovanju, među ljudima nema razlika.“
ili:
„Svako ima pravo na obrazovanje.“ (Razgovori -{XV}-, 39)

Ovo se može povezati i sa Aristotelovom i Lokovom idejom da se čovek rađa kao tabula rasa. Mada ova ideja nije eksplicitno formulisana u konfučijanskim spisima, na dva mesta se pronalazi sličan stav:

子曰:「我非生而知之者,好古,敏以求之者也。」
Konfučije je rekao: „Ja se nisam rodio sa znanjem, već sam, zbog toga što volim drevnu kulturu, znanje zadobio vrednim radom.“ (Razgovori VII, 20)

子曰:「性相近也,习相远也。」
Konfučije je rekao: „Svi ljudi su po prirodi slični; običaji su ti koji ih udaljuju.“ (Razgovori -{XVII}-, 2)

U svojoj učiteljskoj praksi, Konfučije je imao razumevanja za razlike u karakterima njegovih učenika. Kada ga je C’ Lu upitao da li čovek treba bez odlaganja da započne neki posao, Konfučije je odgovorio odrečno. Međutim, kada ga je isto pitao Žan Jou, odgovorio je potvrdno. Kasnije je to objasnio: „Žan Ćiju (Žan Jouovo ime) obično okleva, pa sam ga ohrabrio; Džung Jou (C’ Luovo ime) je često brzoplet, pa sam mu zato rekao da se od toga uzdržava.“ (Razgovori -{XI}-, 22)

Koristeći savremenu terminologiju, može se još reći da je Konfučije znao da su kultura i obrazovanje čovekova sekundarna sredina:

Kada je Konfučije išao u državu Vei, Žan Jou je upravljao njegovim kolima. Konfučije je rekao: „Kako puno ljudi živi u državi Vei!“ Žan Jou ga je upitao šta bi trebalo raditi sa tako velikom populacijom. Konfučije je odgovorio: „Treba ih učiniti bogatim“. Žan Jou je dalje pitao šta treba činiti sa njima posle toga. Konfučijev odgovor je glasio: „Obrazovati ih!“ (Razgovori -{XIII}-, 9)

Osim toga, Konfučije je smatrao da učenje mora da bude aktivan proces, dijalog između učenika i učitelja. Ako taj dijalog izostane, ni rezultati učenja neće biti kompletni, a to šteti obema stranama.

子曰:「回也非助我者也,于吾言无所不说。」
Konfučije je rekao: „Jen Hui mi nikad nije pomagao – uvek je bezuslovno prihvatao sve što kažem.“ (Razgovori -{XVII}-, 2)

Koliko je Konfučije cenio učenje, najbolje se vidi iz sledećeg citata:

Samo kada su stvari istražene, znanje je široko. Samo kada je znanje široko, misli su iskrene. Samo kada su misli iskrene, duše su ispravne. Samo kada su duše ispravne, ljudi su kultivisani. Samo kada su ljudi kultivisani, naše porodice su u redu. Samo kada su naše porodice u redu, i državama se dobro upravlja. Samo kada se državama dobro upravlja, mir će zavladati svetom. (Veliko učenje)

Eksterni linkovi[uredi - уреди]