Apostoli
_-_James_Tissot.jpg)
Apostol (grč. apostolos "poslanik" < apo "od" + stellein "slati"). Takav je naziv nadjenut dvanaestorici Kristovih učenika koje je on izabrao i poslao da nastave njegovu misiju propovijedajući evanđelje i čineći "znakove" u njegovo ime.
Po redu izbora, "ovo su imena dvanaestorice: Šimun, zvani Petar, i njegov brat Andrija; Jakov Zebedejev (stariji) i brat mu Ivan; Filip i Bartolomej; Toma i Matej, carinik; Jakov Alfejev (mlađi) i Juda Tadej; Šimun Kanaanac (Kananej) i Juda Iskariotski (Iškanotski), koji ga izdade" (Mt 10, 2-4). Kako se Juda Iskariotski nakon izdaje objesio, apostoli su kockom u svoj zbor pribrojili Matiju. Pavao kasnije za sebe tvrdi je i njega Krist izabrao i pozvao za apostola (1 Kor 15,8—9). Kod ove dvanaestorice samo su dvojica evanđelisti: Matej i Ivan, dok ostala dvojica evanđelista, Marko i Luka, nisu bili apostoli. Među Isusovim bliskim učenicima je bilo i onih koji ne spadaju u apostole, poput Jakova Pravednog. Jakov nije bio apostol (poslanik), jer nije nigde odaslat da širi evanđelje, već je ostao u Jeruzalemu kao glava crkve.
Prvi Isusovi učenici razvili su svojevrsni kodeks ponašanja i način života. Iz Dela apostolskih doznajemo da su oni delili svoju imovinu. Takođe, apostolski poziv podrazumevao je, u velikoj meri, odricanje od kućnog života i stalnog boravka, pa se tako među ovim misionarima počeo širiti svojevrstan „ideal beskućništva“. Da bi se pristupilo Isusu i njegovom pokretu, poželjno je bilo napustiti svoje ognjište, kuću, vlasništvo. Ideal beskućništva bio je prilično rasprostranjen među ranim hrišćanima tokom prva tri veka. U jevanđeljima se, u skladu s tim ranim kodeksom ponašanja, preziralo bogatstvo i privatno vlasništvo. Blago ne treba sakupljati na zemlji, „gde moljac i rđa kvari“, već na nebu, kao što to savetuje Isus (Mt 6.19–21). Apostolski život je bio život proveden na putu. A sam Isus je govorio: „Koji vas prima, mene prima; a koji prima mene, prima onoga koji me je poslao“. Ili, opet: „Traži, i biće ti dato“. Još jedna upadljiva karakteristika apostolskog i proročkog života bila je odricanje od porodičnih veza. Napuštanje stalnog doma podrazumevalo je, svakako, i raskid s familijom. Prema Markovom evanđelju, učenici su napuštali kuće, njive, rodbinu. Neki od njih morali su čak da prekrše i minimalne obzire prema članovima svojih porodica, uključujući i njihovo sahranjivanje.[1]
Zanimljivo je da Evanđelje po Marku prikazuje apostole u ne tako povoljnom svetlu - Isusovi učenici često ne razumeju svog učitelja (Mk 4.13), nedostaje im vere i hrabrosti (4.40), nisu ni sasvim sigurni u Isusovo poslanstvo (4.41) i svađaju se oko prvenstva u zajednici (9.34; 10.37-43).[2] Proučavaoci Evandelja po Marku su odavno primetili da u tom evanđelju izgleda da učenici nikad nisu „shvatili" Isusa (6:51-52; 8:21).[3]
Kasnije je naziv apostol pripisivan i drugima osobama. Osobito si ga sam pripisuje sveti Pavao, a u crkvenoj ga se tradiciji tako i naziva. Čini se da je u najranijoj Crkvi postojao sloj učenika koji su primali taj naslov premda nisu bili među dvanaestoricom Isusovih najbližih učenika. Slično Pavlu, taj se naziv daje i Barnabi i nekolicini drugih.
Kasnije će se misionari pojedinih krajeva nazivati apostolima tih područja ili naroda. Tako je sveti Augustin Kenterberijski apostol Engleske, sveti Patrik apostol Irske, sveti Ćiril i Metod apostoli Slavena i tako dalje.
[uredi - уреди] Izvori
[uredi - уреди] Vidi još
| Isusovi apostoli | |
|---|---|
| Pisci evanđelja: Ivan/Jovan | Matej | Marko | Luka Ostali: Petar | Andrija | Jakov | Filip | Bartolomej | Toma Jakov Alfejev | Šimun Zelot | Tadej | Juda |
|
