Laž

Izvor: Wikipedia

Laž, kako se zvanično definiše, je tvrdnja suprotna istini. Ova definicija se pripisuje svetom Avgustinu koji je prvi „razmišljao“ o laži. („Laž i obmana su negiranje istine.“)[1][2]

Motivi[uredi - уреди]

Postoje ljudi koji lažu iz navike, ali ima i onih koji nisu svesni da lažu, zato jer je njihova stvarnost drugačija. Takođe, postoji i mišljenje da je laž nedovoljna preciznost. Ljudi lažu i zato što istina nije obavezujuća, osim u izuzetnim slučajevima, kao što je sudski pretres. Pa i tada, svedoci nekog događaja u sudnici jedan događaj mogu da opišu na različite načine, ne uvek iz razloga prikrivanja istine, već zato što je odnos prema istini stvar pojedinca. Otuda izraz „rašomonijada“, po japanskom filmuRašomon“ koji se bavi ovom temom. Laž ume da bude dopadljiva, odnosno da predstavlja tumačenje stvarnosti na duhovit način. Ljudi koji nalaze zadovoljstvo u tome da izmišljaju, ulepšavaju, dramatizuju događaje, često sa lakoćom uspevaju da to svoje oduševljenje prenesu na slušaoce i budu omiljeni u društvu.[3]

Filozofija[uredi - уреди]

U filozofiji, laž se određuje kao tvrdnja suprotna istini koja se iznosi s namerom da drugoga dovede u zabludu.[4]

Jednu od prvih teorija laži je dao sveti Avgustin, koji je govorio:

Wikicitati „Prema njegovom unutrašnjem uverenju a ne prema tačnosti ili netačnosti same stvari mora se suditi da li neko laže ili ne... Krivica lažova sastoji se u nameri da svojim iskazom obmanjuje.[4]
()

Marksistička filozofija uvodi pojam lažne svesti da bi označila nemogućnost sagledavanja stvari onakvima kakve jesu, što se naročito odnosi na društvene odnose i odnose eksploatacije. Stanje lažne svesti može biti posledica načina života, a karakteriše ga okorela vrsta ropstva koja čak ne može ni da uvidi svoju sopstvenu situaciju. Izlaz iz ovog stanja je „podizanje svesti“.[5]

Psihologija[uredi - уреди]

Sopstveni doživljaj stvarnosti izražen pričom javlja se još u detinjstvu: sva deca imaju sklonost ka tome da menjanju stvarnost, ali na to niko ne obraća pažnju. Ako se ova navika zadrži i u kasnijem dobu, znak je nedovoljne zrelosti. To znači da je osećanje nemoći toliko jako da osoba rešenje problema nalazi u bežanju u izmišljeni, prihvatljiviji svet.[3] Prema nekim mišljenjima, dete počinje da laže oko treće godine i to najčešće da bi izbeglo kaznu. Zbog toga, češće lažu ona deca koja trpe fizičko zlostavljanje. Ipak, motivi laži mogu biti različiti i dete nekada laže iz želje da se dopadne. Ukoliko laž uzme maha, dete će u kasnijim godinama otkriti da je to sredstvo kojim može da manipuliše. S obzirom da dete često nije svesno posledica laži, preporučuje se da odrasli ohrabruju decu da govore istinu.[6] Takođe, s obzirom da su roditelji najvažniji uzori za svoju decu, važno je da ne lažu pred njima. Bitni su i razgovori o razlici između izmišljanja i stvarnosti, laganja i istine, važnosti iskrenosti kod kuće i u zajednici, i alternativama laganju. Ako dete ili adolescent razviju obrazac laganja koji je ozbiljan i često se ponavlja, tada možda treba potražiti profesionalnu pomoć. Procena dečjeg psihijatra bi pomogla detetu i roditeljima da razumeju laganje i planiraju buduću strategiju međusobnih odnosa i ponašanja.[7]

Očigledno je laž u mnogim slučajevima potrebna, jer da bi se održala, neophodna je strategija koja podrazumeva veliki broj dodatnih laži i trošenje velike količine energije. Osim toga, telo šalje čitav niz signala, koji mogu da odaju osobu da laže. Laži koje bi se mogle okarakterisati kao „neophodne“ su one kojima se pokušava da se izbegne kazna, moralna osuda ili da se druga osoba ne uvredi.[3] Psiholog Žilijeta Krivokapić navodi da proučavajući odgovore na pitanja iz testova ličnosti uvek je nailazila na lažne odgovore, jer po njenom mišljenju ljudi daju takve odgovore kako bi rezultati na testu bili onakvi kakve priželjkuju. Preko ovakvih pitanja (i odgovora), ona smatra da se laž može izmeriti i na osnovu toga formirati neki stav prema razlogu laži (izbegavanje vojne obaveze ili strah od uspostavljanja dijagnoze duševne bolesti, na primer). Dalje, psiholog Krivokapić smatra da je u otkrivanju motiva za laganjem psihoanaliza često preteruje. Sa ogradama koje svaka generalizacija donosi, ona misli da su potrebe većine ljudi slične i odnose se na: potrebu za davanjem i pružanjem ljubavi, pripadnošću, sigurnošću, ostvarenjem sopstvenih mogućnosti, materijalnom situiranošću, uvažavanjem, priznanjem, poštovanjem, prihvatanjem... Svaki čovek zbog toga pokušava da održi snagu i volju, pravi planove i razvija odgovonost, ispravlja greške i trudi se da ih ne pravi toliko mnogo da se to ne može ispraviti. S obzirom da je ljudski grešiti, pojavljuju se mehanizmi odbrane, koji podrazumevaju i laži. Ona je način da se ne prizna nemoć, greška, odustajanje od principa koje je sam čovek nametnuo i da su neke, ne baš prihvaćene potrebe u tom trenutku bile važnije ili jače. Podrška tome je strah od odbacivanja, ismejavanja, povređivanja, neshvaćenosti i to je dobar motiv da osoba koja laže ubedi sebe da to radi „zarad viših ciljeva“. Iako tvrdi da je laž razumljiva ljudska osobina, ona ipak usporava razvoj ličnosti i zamagljuje realnost. Bez obzira što laž čini štetu osobi kojoj se plasira, ona je svakako štetna i za osobu koja laže. Ipak, nisu sve laži „teške“; neke se čine iz neznanja, mnoge zbog nedostatka hrabrosti, neke su sa pozicije egoizma, neke iz kompleksa.[8]

Većina ljudi se slaže da među lažima treba praviti razliku, jer bezazlena priča deteta koje izbegava ukor zbog nestašluka nije isto što i zlonamerna kleveta koja može da ima velike posledice po život druge osobe.[3]

Signali tela[uredi - уреди]

U bajci o Pinokiju, prilikom laganja raste nos.

Znaci po kojima se raspoznaje stres, a koje nervni sistem ispoljava nezavisno od uticaja volje, mogu odati osobu koja laže. Međutim, ovi „simptomi“ nisu pouzdani jer se mogu javiti i usled pritiska ili nekih drugih emotivnih stanja. Sušenje usta, kao posledica straha, tera onoga ko laže da jezikom vlaži usne češće nego što je to normalno ili da neprekidno guta pljuvačku. Često pročišćavanje grla (kašljucanje) takođe je znak nesigurnosti, baš kao i različit ritam disanja. Položaj stopala takođe može da bude signal da osoba laže. Ona ih pri tome ili ukršta ili čak jedno stopalo nesvesno usmerava ka vratima, kao da govori da se stidi i da želi što pre da ode. Isto značenje ima i nervozno tapkanje stopalom. Izuzetak su otvorene osobe, koje su pune energije i veoma okrenute spoljašnjem svetu. U njihovom slučaju ovakvi pokreti mogu da znače da im je dosadno.

Osoba koja laže takođe češće nego obično menja položaj tela i izbegava da priđe sagovorniku ili da ga dotakne, jer kao da krije i neki deo tela. U uobičajenom razgovoru gestikulacija rukama pojačava značenje poruke. Kad se laže, ovi pokreti su izuzetno retki jer podsvest neprekidno upozorava na mogućnost da se ruke suprotstave rečima, pa se često drže u džepovima. Kako su mnoge laži, zapravo, pokušaj da se prikriju neprijateljska osećanja, ruke na ovaj način svedoče i o sukobu između neusiljenosti i samokontrole. Osoba koja laže često umesto da drži ruke u džepovima, njima dodiruje glavu. Deca, na primer, u svojoj naivnosti najčešće rukom pokrivaju usta kao izvor laži, dok odrasli lukavo usta zamenjuju nosom, bradom, ušima ili očima. Neke grimase mogu da promaknu pre nego što mozak odreaguje, što za posledicu ima da mnogi ne uspevaju da izgovore laž ako sagovornika gledaju u oči. Zenice se prilikom izgovaranja laži skupljaju, jer je laganje neprijatan osećaj. Preko telefona je već teže otkriti da osoba laže, posebno ako ona često laže, ali neka istraživanja pokazuju da osoba koja u tim situacijama pokušava da slaže koristi prilično sveden rečnik, zamuckuje i često je neodlučna.[3]

Neurologija[uredi - уреди]

Aparatura koja se široko koristi za testiranje laži u toku istraga krivičnih dela, poligraf, zasnovana je na otkrivanju promena u pulsu, krvnom pritisku, disanju i elektro-otporu kože. Međutim, ovi faktori razlikuju se od osobe do osobe, što otežava precizno utvrđivanje da li neko zaista govori istinu. Zbog toga su profesor neurologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Pensilvanije Danijel Langleben i njegovi saradnici vršili istraživanja sa -{FMRI (functional magnetic resonance imaging)}-. Istraživanje je uključivalo osamnaest osoba kojima je rečeno da moraju da negiraju da su dobili predmet, bez obzira da li će im biti prikazana slika tog ili nekog drugog predmeta. Kad god im je bila prikazana fotografija skrivenog predmeta, a učesnik je lagao, pojačavala se aktivnost u nekim delovima mozga, uključujući i -{anterior cinglat}- koji se dovodi u vezu sa registrovanjem greške kao i sa susednim velikim desnim prednjim girusom koji igra ključnu ulogu u koncentrisanju pažnje. To je članove tima navelo na zaključak da postoji „lokalizovana korelacija sa prevarom“. Prema mišljenju vođe tima, odluka da čovek izgovori laž zahteva aktivnost brojnih delova mozga, odnosno pokreće mehanizam zaobilaženja istine. Takođe, on smatra, da je ogled potvrdio definiciju svetog Avgustina. Ranija istraživanja sa ovom aparaturom nisu bila ovako uspešna, ali članovi tima smatraju da je potrebno još istraživanja koja bi uključivala više osoba i to različite starosti, porekla, kulture, socijalno-ekonomskog statusa. Korišćenje -{FMRI}- takođe iziskuje korišćenje velikih, skupih skenera što takav postupak čini manje praktičnim od testa na poligrafu.[9]

Primeri[uredi - уреди]

Istorijski lik koji je poznat po laganju je Nemac baron Minhauzen (Karl Fridrih Hijeronimus Minhauzen) koji je živeo između 1720. i 1797. godine. Postao je legenda zahvaljujući veoma vešto smišljenim pričama iz lova i s raznih putovanja. Njih je sakupio Rudolf Erih Raspe i štampao u Londonu 1785, a godinu dana kasnije preveo i proširio Gotfrid August Birger i objavio na nemačkom jeziku pod naslovom „Fantastična putovanja na kopnu i moru: vojni poduhvati i komične pustolovine barona Minhauzena”.[3]

Izvori[uredi - уреди]

  1. -{VIJENAC 93/93 - Teze o lazi}-; Ozren Kebo
  2. -{Magna quaestio est de mendacio…}-, Pristupljeno 10. 4. 2013.
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 Politikin zabavnik broj 3009. Datum: 9. 10. 2009. Rubrika: „Zabavnikova škola života: Kako da otkrijete laž“. Izdaje i štampa: Politika AD. Beograd.
  4. 4.0 4.1 Filozofijski rečnik (odrednica laž), Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  5. Oksfordski filozofski rečnik (odrednica lažna svest), Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  6. Dečje laži: „Faza laganja“; autor: Brankica Radovanović
  7. Stetoskop info: „Deca i laganje“; mr sci dr Miodrag Stanković; 25.8.2007.
  8. Stetoskop info: „Nije to ono što misliš“; psiholog Žilijeta Krivokapić, 22.11.2007.
  9. Na dlanu: „Skeniranje mozga otkriva laži“; 17.11.2008.

Vidi još[uredi - уреди]