Pljuvačka

Izvor: Wikipedia

Pljuvačka (lat. saliva) predstavlja proizvod sekrecije pljuvačnih žlezda. Ona ima brojne značajne uloge, a predstavlja složenu mešavinu vode, jona, enzima, glikoproteina, proteoglikana, imunoglobulina, baktericidnih i drugih supstanci.[1]

Sastav[uredi - уреди]

Utvrđeno je da sastav pljuvačke varira u odnosu na doba dana, vrstu hrane (odnosno nadražaja) i količinu izlučenog soka.[2] U sastav pljuvačke ulaze:

  • voda (98-99%)
  • elektroliti
  • mukus (sastavljen od mukopolisaharida i glikoproteina)
  • antibakterijske supstance (tiocianat, vodonik-peroksid, imunoglobulin A)
  • enzimi (aktivne materije):
    • ptijalin(α-amilaza) koji razlaže skrob i glikogen preko niza intermedijarnih produkata (dekstrina) do prostijih šećera (maltoza, maltotrioza i α-granični dekstrini). On najbolje deluje u neutralnoj ili slabokiseloj sredini, kakva vlada u ustima. Međutim, pošto se hrana kratko zadržava u usnoj duplji, on nastavlja da deluje i u lumenu želuca sve dok ne bude neutralisan kiselim želudačnim sokom.
    • lingvalna lipaza koja deluje na masti (trigliceride kratkih i srednje dugih lanaca). Prema nekim autorima njoj se pripisuje 30% ukupne hidrolize (razlaganja) masti u digestivnom traktu. Luče je Ebnerove žlezde smeštene na jeziku.
    • proteaze, peptidaze i maltaze u malim količinama
  • ćelije
  • opiorfin, novootkriveni analgetik pronađen u pljuvačci.

Opšta svojstva[uredi - уреди]

OPŠTA SVOJSTVA PLJUVAČKE
Količina 800 – 1500 -{ml}-
Izgled opalescentna
Boja nema
Miris neutralan
pH vrednost 5,45 – 7,80
Specifična težina 1,002 – 1,009


Uloge[uredi - уреди]

Osim enzimske aktivnosti pljuvačka ima i druge značajne fiziološke uloge:

  • održavanje vlažnosti, podmazivanje i fiziološko čišćenje usne duplje,
  • kvašenje i rastvaranje hrane,
  • formiranje zalogaja,
  • olakšavanje fonacije i pokreta jezika,
  • bakteriostatsko i baktericidno delovanje,
  • prevencija karijesa zuba
  • ekskretorna funkcija (izlučivanje joda, alkaloida, virusa, supstanci iz krvi) i dr.

Pljuvačka igra značajnu ulogu u održavanju fiziološkog stanja usne šupljine i početnog dela digestivnog trakta. Zaštitni efekat na sluznicu se ostvaruje zahvaljujući prisustvu glikoproteina i mukoidnih produkata koje luče velike i male pljuvačne žlezde. Oni štite sluznicu od potencijalno kancerogenih činilaca kao što su pušenje i razna hemijska sredstva, a sprečavaju i sušenje usne duplje u toku disanja na usta. Osim toga, pljuvačka sadrži brojne komponente koje posebno ili u kombinaciji igraju ulogu barijere protiv invazije bakterija, virusa i drugih patogenih mikroorganizama. Promenom količine i sastava pljuvačke stvaraju se uslovi za razvoj različitih oblika infekcije usne šupljine, žlezda, ždrela i celokupnog organizma.[3]

Lučenje[uredi - уреди]

U normalnim uslovima se u svakom trenutku (osim tokom spavanja) luči oko 0,5 -{ml/min}- pljuvačke. Ovo daje dnevnu količinu od 800-1500 -{ml}- izlučenog soka. Na lučenje pre svega deluju parasimpatička nervna vlakna koja polaze iz salivatornog jedra. Osim toga, razne čulne senzacije (pogotovo kisela hrana) mogu da izazovu obilno lučenje pljuvačke. Na ove centre mogu uticati impulsi iz viših hijerarhijskih struktura nervnog sistema. Još jedan bitan faktor koji utiče na lučenje je protok krvi u žlezdama potreban za adekvatnu nutriciju i sekreciju.[4]

Tokom osam sati sna izluči se svega oko 10 -{ml}- pljuvačke. Od dnevno izlučene količine oko 23% potiče od parotidnih, 65% od podviličnih, 4% od podjezičnih i oko 8% od svih malih pljuvačnih žlezda.[5]

Pojačano lučenje sreće se kod Parkinsonove bolesti, u trudnoći i kod trovanja živom.[3]

Reference[uredi - уреди]

  1. Dušan Trpinac: Histologija za studente farmacije, IV izdanje ("Kuća štampe" Beograd, 2000.)
  2. Prof. dr B. Milutinović: Skripta iz fiziologije za studente medicine i stomatologije, (Medicinski fakultet univerziteta u Novom Sadu)
  3. 3.0 3.1 Usna šupljina i pljuvačne žlezde
  4. Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: Medicinska fiziologija, IX izdanje ("Savremena administracija" Beograd, 1999.)
  5. Oboljenja pljuvačnih žlezda (prof. dr Miodrag Gavrić)