Epiharm

Izvor: Wikipedia

Epiharm (grč. Ἐπίχαρμος, rođen između 540. i 528. pne., umro između 450. i 431. pne.) bio je najistaknutiji dorski komediograf i jedan od najvećih grčkih i antičkih komediografa.

Život[uredi - уреди]

Kao godine njegovog rođenja navode se 540. pne.[1] ili 528. pne.[2] Kao mesto njegovog rođenja navodili su se još u antici različiti gradovi: Sirakuza, gradić Krast i Megara Hiblejska na Siciliji, te ostrva Kos i Samos. Kod Sude se, naime, za Epiharma kaže da je "Sirakužanin ili iz sikanskoga grada Krasta ... A neki kažu za njega da je došao s Kosa sa onima koji su se s Kadmom preselili na Siciliju, neki da je Samljanin, a neki da je iz Megare na Siciliji" (Συρακούσιος ἢ ἐκ πόλεως Κραστοῦ τῶν Σικανῶν ... Τινὲς δὲ αὐτὸν Κῷον ἀνέγραψαν, τῶν μετὰ Κάδμου εἰς Σικελίαν μετοικησάντων, ἄλλοι Σάμιον, ἄλλοι Μεγάρων τῶν ἐν Σικελίᾳ).[3] No prema Diogenu Laertiju, sam Epiharm zabeležio je da mu se otac zvao Helotal (Ἡλοθαλῆς), da je u sicilijsku Megaru došao s Kosa kad mu je bilo samo tri meseca, te da se odatle preselio u Sirakuzu.[4] Do preseljenja u Sirakuzu došlo je najverovatnije kad je Megaru Hiblejsku razorio sirakuški tiranin Gelon, dakle oko 486. pne.[5] U Sirakuzi je proveo ostatak života, koji se protegnuo kroz celu vladavinu Hijerona I, na čijem je dvoru pesnik bio u kontaktu s drugim velikanima grčke književnosti tog doba, a među njima i s Eshilom, koji je donekle možda uticao i na Epiharmov dramaturški rad. Umro je u dobi od 90 godina[6] ili, prema Lukijanu, kad je imao 97 godina,[7] dakle između 450. pne.[8] i 431. pne.[9] U Sirakuzi je u njegovu čast bio podignut kip, s natpisom koji se sačuvao kod Diogena Laertija:

Ako Faeton-Sunce nadjačava ostale zvezde,
i veliko more ako od potoka je snažnije,
ja kažem da mudrošću sve je prevazišao Epiharm,
koga otadžbina Sirakuza ovako je ovenčala.
εἴ τι παραλλάσσει φαέθων μέγας ἅλιος ἄστρων
καὶ πόντος ποταμῶν μείζον' ἔχει δύναμιν,
φαμὶ τοσοῦτον ἐγὼ σοφίᾳ προέχειν Ἐπίχαρμον,
ὃν πατρὶς ἐστεφάνωσ' ἅδε Συρακοσίων.[10]

Za razumevanje odnosa između Epiharma i stare komedije važno je to da je Megara Hiblejska na Siciliji bila dorska kolonija, koju je osnovala Megara na Istmu u kopnenoj Grčkoj, te da su se ovi istamski Megarani sporili s Atinjanima oko toga ko je bio utemeljitelj komedije kao posebnog književnog žanra. U Megari se svakako neka vrsta komedije praktikovala već početkom 6. veka pne., kako se vidi i po Susarionovom životu i delu. Tu komediju – čiji oblik nije definitivno utvrđen – zatekao je Epiharm kad je stigao u Megaru Hiblejsku i dao joj novi oblik, zajedno s Formidom. Kako kaže Aristotel, Epiharm i Formid "stvorili su umetnost obrađivanja priča" (τὸ μύθους ποιεῖν),[11] a te reči, prema jednima, znače da su njih dvojica stvorili komički zaplet, a prema drugima, da su prvi stvarali komedije s mitološkom tematikom. Ovo drugo tumačenje čini se verovatnijim, no u svakom slučaju obe teorije povlače jasnu razliku između Epiharmove komedije, s jedne strane, i megarske komedije, s druge, koja je, kako se čini, u osnovi bila flijačka, anonimna i gruba.[12]

Oko vremena u kojem je Epiharm počeo pisati komedije nastalo je dosta zabune zbog izjave Aristotela (ili nekog interpolatora) da je Epiharm živeo "mnogo ranije nego Hionid i Magnet" (πολλῷ πρότερος ὢν Χιωνίδου καὶ Μάγνητος).[13] No nepoznati autor spisa O komediji precizno navodi da vrhunac Epiharmovog stvaralaštva pada oko 73. Olimpijade (488484. pne.), a Suda kaže da je s pisanjem počeo šest godina pre persijskih ratova, dakle oko 485. pne. Po tome se čini da je, kao i Kratin, već bio star kad je počeo pisati komedije, a s tim se slaže i filozofski karakter njegove poezije.[14] Jedina njegova drama koja se može pouzdano datirati jesu Ostrva (Νᾶσοι) iz 477. pne.[15] Antički izvori navode i to da se Epiharmov otac Helotal upoznao s Pitagorom te da je sam Epiharm bio učenik ovoga filozofa.[16] Najzad, Suda' kaže da su, istovremeno dok se Epiharm na Siciliji bavio komediografskim radom, u Atini svoje komedije pisali Euet, Euksenid i Milo.[17] Stoga se može postaviti pretpostavka da Epiharmov život treba podeliti na dva dela, od kojih bi prvi otpadao na Megaru Hiblejsku do 484. pne., tokom kojega se bavio proučavanjem filozofije, a drugi bi se ticao njegovog komediografskog rada u Sirakuzi. Time bi se odgovorilo i na pitanje identičnosti komediografa Epiharma i pitagorejskog filozofa Epiharma, koje su neki autori postavljali još u antici,[18] premda, s druge, strane ne treba zaboraviti da se tvrdnja o Epiharmovom pitagorejstvu prvi put javlja tek kod Plutarha.[19]

Delo[uredi - уреди]

Komedije[uredi - уреди]

Sačuvalo se 36 naslova Epiharmovih komada (od toga 26 kod Ateneja), koje su antički autori radije nazivali dramama (δράματα) nego komedijama jer nisu sadržavale element koma.[20] Većina tih naslova ukazuje na mitološku tematiku, odnosno na mitološku travestiju:

  • Govor i Brbljarija (Λόγος καὶ Λογείνα)[21]
  • Muze (Μοῦσαι)
  • Odisej dezerter (Ὀδυσσεὺς αὐτόμολος)
  • Odisej brodolomac (Ὀδυσσεὺς ναυαγός)
  • Prometej (Προμηθεύς)
  • Sirene (Σειρῆνες)
  • Skiron (Σκίρων)
  • Sfinga (Σφίγξ)
  • Trojanci (Τρῶες)
  • Filoktet (Φιλοκτήτης)

Pored mitoloških tema, Epiharm se u svojim komedijama bavio i politikom, običajima, pa čak i ljudskim karakterima, ali ne toliko u individualnom koliko u opšteljudskom smislu, pa je po načinu obrade te tematike više nalikovao novoj komediji. Stoga, kada antički autori Epiharma svrstavaju među pesnike stare komedije, to se pre svega odnosi na njegovu drevnost i na vreme u kojem je stvarao, a ne na karakter komedija koje je pisao, a koje nisu imale mnogo sličnosti s najvažnijim odlikama stare atičke komedije. Zapravo, slučaj Kratesa ukazuje na to da je među pesnicima atičke komedije, i nakon što joj je Kratin odredio definitivan pravac, još bilo onih koji su više voleli obradu mitološke tematike. Epiharmovi komadi koji su za temu imali prizore svakodnevnog života bili su ovi:

  • Seljak (Ἀγρωστῖνος[22])
  • Grabeži (Ἁρπαγαί)
  • Zemlja i more (Γᾶ καὶ Θάλασσα)
  • Difil (Δίφιλος)
  • Nada ili Bogatstvo (Ἐλπὶς ἢ Πλοῦτος)
  • Veselje i ostrva (Ἑορτὰ καὶ Νᾶσοι)
  • Pobednik (Ἐπινίκιος)
  • Heraklit (Ἡράκλειτος)
  • Poslanici (Θεαροί)
  • Megaranka (Μεγαρίς)
  • Meseci (Μῆνες)
  • Kobasica ('Ὀρύα)
  • Pred drugima' (Περίαλλος)
  • Persijanci (Πέρσαι)
  • Majmunče (Πίθων)
  • Tridesetice (Τριακάδες)
  • Plesači (Χορεύοντες)
  • Lonci (Χύτραι)

Odlike komediografskog rada[uredi - уреди]

Od ovih komedija sačuvani su znatni fragmenti, ali najbolja se predstava može stvoriti o komadima Hebina svadba i Hefest ili Svečari. Čini se da je Epiharmova komedija predstavljala mešavinu lake lakrdije, koja je u grubljem obliku bila karakteristična za megarsku komediju, i sentenciozne mudrosti jednog pitagorejskog filozofa. Jezik mu je bio izuzetno elegantan i poznat po brižljivom izboru epiteta. Kako se vidi iz sačuvanih fragmenata, drame su mu obilovale poslovicama (γνωμαί) i dugim monolozima, npr. o životinjskom instinktu.[23]

Osnovna razlika između sicilijske i atičke komedije jeste u tome što Epiharmovi komadi najverovatnije nisu imali hor. S druge strane, činjenica da su mnogi naslovi imenice u množini ukazivala bi na postojanje nekog hora, tako da to pitanje ostaje nerešeno.[24] Glumci (možda njih trojica po komadu) imali su faličke kostime. Ceo tekst jedne drame nije bio duži od 300–400 stihova, a čini se da se u fragmentima mogu nazreti neki tragovi prologa. Osnovni element komike jeste parodija. Parodiranje mitoloških tema verovatno se razvilo iz satirske igre. Premda se za neke Epiharmove drame mogu nazreti književni uzori, ipak je kao najvažnija inspiracija za njegov komediografski rad poslužio svakodnevni život, koji je već nadahnuo farsične fijačke karikature. Tako je Herakle kod Epiharma primer tipičnog nezasitnog izjelice, a Odisej je tipski lik dovitljivog lukavca. Uz duge popise jela, naročito ribljih, i prikaze proždrljivosti, važan je fragment o parazitu koji nadugo opisuje svoj položaj od drske šale na gozbi gde se najeo do tužnog povratka u mrak gde ga pretuče noćna straža. Antički autori pripisivali su Epiharmu zaslugu da je prvi izveo na scenu lik parazita, koji će se često javljati u kasnijoj komediji. U Heraklitu je parodirao načelo ovoga znamenitog filozofa da se sve menja: neki dužnik odbija da svome verovniku vrati novac koji mu duguje tvrdnjom da njih dvojica nisu više oni isti ljudi koji su bili u vreme kad je novac posuđen; verovnik istuče dužnika, koji onda dovlači na sud verovnika, koji se pak sad brani tvrdnjom da njih dvojica nisu više oni isti ljudi koji su bili kad je došlo do tuče.[25]

Filozofija i nauka[uredi - уреди]

U antici je Epiharmu pripisivan i značajan korpus dela iz oblasti filozofije, fizike i medicine. U srži tog korpusa možda su se nalazile sentencije i poslovice prikupljene iz Epiharmovih komedija, no već u 4. veku pne. sva ta "lažna Epiharmova dela" (ψευδεπιχάρμεια) pažljiviji su ispitivači proglasili falsifikatima, premda su ih manje kritični autori i dalje tretirali kao izvorna Epiharmova dela.[26] Pogled na Epiharma kao filozofa omogućile su ovakve poslovice kojima su njegove komedije obilovale:[27]

"Najveća poputnina za ljude jeste pobožan život".
"Za čoveka je najbolja stvar biti zdrav, tako se bar meni čini".
"Udešavaj svoje misli tako da možeš ne samo dugoročno nego i kratkoročno živeti".
"Vežba daje više no dobar dan".
"Za trud nam bogovi daju sva dobra".
"Nevaljalče, ne misli na ono što je lako da te ne savlada ono što je teško".
"Mudrac ne treba da razmišlja posle dela, nego pre njega".
"Ko god manje greši (no drugi), to je najbolji čovek: jer niko nije nevin, niko bez prekora".

Značaj i uticaj[uredi - уреди]

Da su antici Epiharma cenili vidi se po tome što ga Platon stavlja na čelo komičkih pesnika, ispred svih atičkih komediografa,[28] a Ciceron ga naziva "oštroumnim i ne bez ukusa" (acutus nec insulsus).[29] Zanimljivo je, međutim, to što Epiharmov komediografski stil nije imao direktnih nastavljača, osim Dinoloha, koji je bio njegov sin ili možda samo učenik.[30] No ipak je tokom vremena bilo pisaca koji su se ugledali na njega. Neki ispitivači spomenute Aristotelove reči tumače tako da Epiharmu pripisuju i poreklo atičke komedije. Premda je to tumačenje pogrešno, ipak se Krates u najmanju ruku ugledao na Epiharma. Među rimskim komediografima Plaut se, kako Horacije jasno kaže, ugledao na Epiharma: "Plauta kritika smatra Epiharmom rimskim" (Plautus ad exemplar Siculi properare Epicharmi).[31]

Reference[uredi - уреди]

  1. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Epicharmus.
  2. Milivoj SironićDamir Salopek, "Grčka književnost", Povijest svjetske književnosti, Zagreb, 1977, str. 119.
  3. Suda, s.v. Ἐπίχαρμος.
  4. Diogen Laertije, Životi i mišljenja znamenitih filozofa, VIII, 78.
  5. Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 338.
  6. Prema Diogenu Laertiju, loc. cit.
  7. Lukijan, Macrobii, 25.; cf. Miloš N. Đurić u komentaru uz: Aristotel, O pesničkoj umetnosti, Beograd, 1988, str. 114.
  8. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, loc. cit.
  9. Milivoj Sironić – Damir Salopek, op. cit., str. 119.
  10. Diogen Laertije, loc. cit.
  11. Aristotel, Poetika, 1449b.
  12. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, loc. cit.
  13. Aristotel, Poetika, 1448a.
  14. Anonim, O komediji, p. 28.
  15. Sholija uz: Pindar, Pitijske ode, I, 98.
  16. Diogen Laertije, loc. cit.
  17. Suda, s.v. Ἐπίχαρμος.
  18. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, loc. cit.
  19. Plutarh, Uporedni životopisi, Numa, VIII, 9.
  20. Milivoj Sironić – Damir Salopek, op. cit., str. 119.
  21. Frg. 87 ukazuje na mitološku tematiku ovog komada, što bi se dalo teško zaključiti iz naslova; The Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, s.v. Epicharmus.
  22. To je sicilijski grčki dijalekt za atičko-jonski Ἀγροῖκος.
  23. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, loc. cit.
  24. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, s.v. Epicharmus.
  25. Milivoj Sironić – Damir Salopek, op. cit., str. 120.
  26. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, s.v. Epicharmus.
  27. Miloš N. Đurić, op. cit., str. 339.
  28. Platon, Teetet, 152e.
  29. Ciceron, Rasprave u Tuskulu, I, VIII, 15.
  30. Suda, s.v. Δεινόλοχος.
  31. Horacije, Pisma, II, 1, 58.