Epiharm

Epiharm (Epicharmos) (cca. 550. pne. - 540. pne.) bio je starogrčki pjesnik koji se smatra prvim piscem komedija.

Platon smatra za najvećega komičara (Theaet. 152 Ε). On se rodio u sikanskoj varošici Krastu, ali je već kao dete sa svojim ocem došao u sicilsku Megaru, a docnije, oko god. 486, u Sirakuzu, gde je živeo i pevao za vlade tirana Gelona i Hijerona i umro pošto je navršio devedeset (D. L. VIII 3) ili devedeset i sedam (Luc. Macrob. 25) godina.

Od njegovih četrdeset komedija (koje je Aristotel izričito nazvao «dramama») sačuvalo se više natpisa i odlomaka. Iz njih se vidi da je gradivo uzimao ne samo iz svakodnevnog života (na primer za komade Zemlja i more, Megaranka,Seljak, Svečari, Nada ili bogatstvo) nego i iz mitologije, naročito iz života nezasitnoga Herakla i iz života lukavog i dovitljivog Odiseja (na primer za komade Busirid, Hebina svadba, Odisej kao uhodnik). Komadi s mitskim gradivom nisu bili u stvari drugo nego travestije homerskoga sveta heroja i bogova.

Epiharm je imao veoma visoko filosofsko obrazovanje: ono što daje dublju sadržinu njegovim komedijama jeste poznavanje Ksenofanove i Heraklitove filosofije, kao i učenja elejske i pitagorovačke škole, i na osnovu toga može se zaključiti da su i njegove travestije mitova i karikature bogova bile nešto više no golo igranje dosetkama. Ako su u njegovoj zemlji i bile čuvene dapes Siculae, te su i njegovi komadi puni gastronomskih izraza, ipak je on u svojih gledalaca pretpostavljao interesovanje za etička i dijalektička pitanja, pa se i sam živo interesovao za diskusije u tadašnjim donjoitalskim cvetnim filozofskim školama, iz kojih su filosofska zrna dopirala i u Sirakuzu, i on ih donosio u svojim komedijama. U tom poslu on je bio eklektičar, ali je iskazivao i svoje sopstvene misli kao rezultate kritičkog posmatranja svoje okoline, pa je kritički stav preporučivao i drugima:

„Budi trezven i nauči se sumnjati, to je kičma duha" (frg. 13 Diels 5).

Štaviše, filosofska doksografija uzima da je Epiharm bio filosof u pravom smislu te reči, i zato ga Diogen Laerćanin ubraja među pristalice pitagorovačke škole (Sott. in Plat. Theaet., Berl. Klass. 2, 1905, ρ. 47 col. 71, 12; D. L. UŠ 78; Plut. Num. 8; Clem. A. Strom. V 101 p. 708P). Bilo kako mu drago, on je bio pravi filozof komičke pozornice u onom smislu u kome je Euripid bio filosof tragičke pozornice.

Iz njegovih komada sačuvano je mnogo dubokih misli, duhovitih poslovica i podesnih pravila za život, i zato ga Teokrit slavi ne samo kao tvorca komedije nego i kao rizničara dragocenih mudrosti ο svetu i životu (Er. 18 Wil.) On se drži elementarne narodne filosofije, ali grubom i besmislenom čulnom uživanju i mekuštvu protivstavlja naprezanje, očvršćivanje i postojanost.

Od njegovih odlomaka donosimo u prevodu ove:

„Najveća poputnina za ljude jeste pobožan život" (18);

„Za čoveka je najbolja stvar biti zdrav, tako se bar meni čini" (19);

od života ne treba uopšte mnogo očekivati i zato:

„Udešavaj svoje misli tako da možeš ne samo dugoročno nego i kratkoročno živeti" (24);

„Vežba daje više no dobar dan" (33);

„Za trud nam bogovi daju sva dobra" (36);

„Nevaljalče, ne misli na ono što je lako da te ne savlada ono što je teško" (37);

„Mudrac ne treba da razmišlja posle dela, nego pre njega" (41);

„Ko god manje greši (no drugi), to je najbolji čovek: jer niko nije nevin, niko bez prekora" (46).

Tako su Epiharmove komedije bile protkane izobiljem pozitivne životne mudrosti, koja je pesniku obezbedila divljenje i poštovanje u potomstvu: iz njegove riznice crpli su ne samo docnije komediografi nego i prijatelji filozofskih refleksija, antologičari i paremiografi, kao Stobej i Zenobije.