Nikijin mir

Izvor: Wikipedia

Nikijin mir je ime za mirovni sporazum koji je bio potpisan između Atine i Sparte 421. godine, kojim se završila prva faza peloponeskog rata, poznata pod nazivom "Arhidamov rat".

Sklapanje mira[uredi - уреди]

Nakon spartanskih uspeha na Halkidiku, koji su krunisani zauzimanjem Amfipolja 422. st. e., u kojoj su poginuli i Kleon, vođa radikalne demokratije u Atini, i spartanski vojskovođa Brasida, radikalna demokratija gubi svoj uticaj u Atini. Porazi na Halkidiku znatno su ojačali miroljubiva raspoloženja. Osim toga, ozbiljne bojazni izazivali su saveznici skloni odmetanju od Atine. Sparta je želela mir jer se nadala povratku Spartijata zarobljenih kod Pilosa, te povratku Pilosa i Kitere u okrilje Peloponeskog saveza, a u zamenu za tračke oblasti koje je ranije od Atinjana preoteo Brasida. Osim toga, rat se već odužio, pa se mogao završiti ustankom helota pod rukovodstvom Mesenjana iz Pilosa. Takođe, 421. godine isticao je tridesetogodišnji mirovni ugovor Sparte i Argosa, a eventualni savez Atine i Argosa bio bi veoma opasan, jer bi tada neki gradovi Peloponeza prešli na stranu Argosa.

Atinski strateg Nikija i spartanski kralj Pleistoanakt brzo su se sporazumeli o uslovima mira. Odlučeno je da se stvari dovedu u predratno stanje, s tim što su Tebanci dobijali Plateju, a Atinjani Niseju. Gradovi na Halkidiku i u Trakiji (Argil, Stagira, Akant, Stol, Olint i Spartol) koji su dobrovoljno prešli na stranu Braside i dalje su ostali nezavisni, pri čemu su po želji mogli da stupe u savez s Atinjanima. Zarobljenici s obe strane vraćali su se svaki u svoju državu. Građanima onih gradova koji su se vraćali Atinjanima dozvoljeno je da sa svojom imovinom idu koda hoće. Atinjani su, pak, garantovali autonomiju savezničkim polisima koji su redovno plaćali foros kakav je odredio Aristid. Ugovor je potpisan na 50 godina, a u slučaju nesuglasica sporna su se pitanja morala rešavati arbitražom.

Nikijin je mir u potpunosti odgovarao spartanskim interesima, ali su saveznici Sparte bili veoma nezadovoljni: Beotija, Korint, Megara i Elida nisu ništa dobili tim ugovorom, a Megara je čak izgubila Niseju. Taj je ugovor osobito teško pogađao Korint, čiji su glavni interesi bili vezani za severozapad Grčke. Pobedama Demostena u ruke atinskih saveznika – Akarnanaca – prešla su sva uporišta Korinta na zapadu; Anaktorij je bio zauzet na juriš, a Ambrakija je morala stupiti u savez sa Akarnancima. Korint je izgubio i svoju koloniju Solij. Jonska su ostrva ostala u uticajnoj sferi demokratske Korkire. Na taj način borbu sa zapadnu Heladu u potpunosti su dobili Atinjani. Zbog toga su spartanski saveznici (Korint, Beotija, Megara i Elida) odbili da potpišu uslove mirovnog ugovora, zbog čega su se naglo pogoršali njihovi odnosi sa Spartom. Od takve je situacije koristi mogao imati Argos, koji je kod Peloponežana uživao velike simpatije. Da bi predupredila opasnost koja joj je pretila, Sparta je sa Atinom sklopila ne samo mir, već i odbrambeni savez. Sa socijalno-političkog stanovišta, zaključenje ovog mira predstavljalo je pobedu "bogataša, starije generacije i većeg dela zemljoradnika" (Plutarh). Za mir su takođe bili i atinski lakonofili, ali je glavnu snagu koje je u Atini delovala u korist mira predstavljalo atičko seljaštvo. Izgubivši Kleona radikalni demokrati teško su se oporavljali od tog udarca, a njihov novi vođa Hiperbol teško se odupirao Nikiji, čiji je uticaj u to doba bio na vrhuncu.

Nikjin mir predstavljao je, ipak, samo predah u ratu koji je zahvatio ceo helenski svet. Arhidamov rat je pokazao da Atina raspolaže ogromnim materijalnim rezervama i da je neosvojiva s kopna. Spartanska koalicija pokazala se preslabom da slomi atinsku pomorsku državu. Pa ipak, ni Atina nije bila u stanju da zada odlučujući udarac Peloponeskom savezu. Nikijin mir nije otklonio one protivrečnosti Helade koje su i dovele do peloponeskog rata. Pitanje hegemonije ostalo je nerešeno, kao uostalom i pitanje borbe između oligarhije i demokratije. I konačno, tokom Arhidamovog rata ojačala su centrifugalna raspoloženja kako u Atinskom tako i u Peloponeskom savezu.

Posledice Nikijinog mira[uredi - уреди]

Bez obzira na to što je Nikijin mir odgovarao željama širokih narodnih masa Atine i Sparte, i mada su uslovi potpisanog ugovora odražavali realni odnos snaga do kakvog je došlo nakon deset godina rata, konačno smirenje ipak nije bilo postignuto. Nisu čak bili ispunjeni ni uslovi mirovnog ugovora na koje su se obe strane obavezale. Od svega je, zapravo, izvršena samo razmena zarobljenika između Atine i Sparte. Odredbe ugovora koje su se odnosile na vraćanje zaposednutih teritorija uopšte nisu bile ispunjene. Praktično radilo se o tome da Atini bude vraćen Amfipolj, gde se nalazio peloponeski garnizon pod komandom Spartanca Klearida, a takođe i Panakt, pogranično utvrđenje na granici sa s Beotijom, koje su zauzeli Tebanci, već pred kraj Arhidamovog rata. Atina je trebalo da vrati Sparti Pilos, gde se u to vreme nalazio garnizon sastavljen od naupaktskih Mesenjana, te ostrvo Kiteru. Plateja i Niseja trebalo je da ostanu u rukama Tebe odnosno Atine. Prema odluci koja je doneta žrebom, Sparta je trebalo da prva vrati Amfipolj. Međutim, Klearid je prvo odbio to da učini, a onda se s ostacima Brasidine vojske vratio u Spartu, ostavivši Amfipolj u rukama njegovih stanovnika, koji su bili spremni da se bore protiv Atinjana. Panakt je vraćen Atini tek u proleće 420. godine, i to pošto su, suprotno odredbama ugovora, bila porušena sva njegova utvrđenja i pošto je Sparta zaključila separatni savez s Beotijom, što je takođe, prema mišljenju Atinjana, bilo u suprotnosti s uslovima Nikijinog mira.

Sve to Atinjani su iskoristili da zadrže Pilos i Kiteru. U pogledu Pilosa Atinjani su napravili samo delimičan ustupak zamenivši u leto 420. godine mesenski garnizon atinskim i povukavši odatle helote koji su im prebegli iz Lakonije. Kitera je izgleda takođe ostala u rukama Atinjana. U vezi s tim što se Sparta nije pridržavala uslova mirovnog ugovora, heloti su 418. godine bili prebačeni natrag na Pilos, "da pljačkaju" (Tukidid).

Najveću prepreku za uspostavljenje mira predstavljao je, ipak, otpor glavnih spartanskih saveznika – Beotije, Korinta, Megare i Elide. Beotija je imala sasvim opravdane razloge da ne prizna mirovni ugovor. Kako nije imala nikakvih trgovačkih interesa izvan centralne Grčke, Beotija se pribojavala samo kopnenih akcija Atine. Pohod čitave armije atinskih hoplita na Tebu završen je potpunim porazom kod Delija. Beoćani su tu odneli pobedu vlastitim snagama, bez ikakve pomoći Sparte. Tokom Arhidamovog rata oni su uspeli da osvoje kako beotsku Plateju tako i atinski Panakt. Stoga su Beoćanima uslovi Nikijinog mira izgledali nepravedni, pri čemu su se osećali sasvim sposobnim da izdrže borbu protiv Atine. U takvoj situaciji i Megara je smatrala da joj je korisnija orijentacija na Beotiju nego na savez sa Spartom, koja je izdala njene interese u nisejskom pitanju. Takva je bila i pozicija Korinta. Zbog svega toga Beotija je odbila da potpiše Nikijin ugovor, već je sa Atinom sklopila posebno kratkoročno primirje koje je trebalo da se produžuje svakih deset dana. Korint uopšte nije želeo da stupa ni u kakve pregovore s Atinom.

Saveznici Sparte, međutim, ne bi mogli da se suprotstave savezu Atine sa Spartom da na Peloponezu nije postojala još jedna jaka država koja je oko sebe mogla okupiti sve potencijalne neprijatelje Sparte. Taj polis bio je Argos, stari suparnik Sparte u borbi za hegemoniju na Peloponezu. Od velikog je značaja bila i razlika u državnom uređenju ova dva polisa, jer je Argos bio demokratska država. Uzrok neprijateljstva između Sparte i Argosa bila je plodna oblast Kinurije, koja je pre nekoliko vekova prisajedinjena Lakoniji. Argos nije mogao računati na ponovno zadobijanje Kinurije, ali je dugotrajan Arhidamov rat pokazao relativnu slabost Peloponeskog saveza i posebno Sparte; to je uticalo na jačanje ratnog raspoloženja u Argosu. Argos se za vreme Arhidamovog rata strogo pridržavao uslova tridesetogodišnjeg mirovnog ugovora sa Spartom, koji je isticao 421. godine, jer su sa svih strana bili opkoljeni članovima Peloponeskog saveza. Po završetku Arhidamovog rata, Argivci "su bili u vrlo povoljnim prilikama, jer nisu učestvovali u atičkom ratu, i čak su za sebe izvlačili korist od toga što su živeli u miru sa obe zaraćene strane" (Tukidid).

Stoga je predlog Korinćana za sklapanje saveza naišao na povoljan odjek u Argosu. U savez sa Argosom ušli su i drugi demokratski polisi Peloponeza – Elida i Mantineja, koje su sa Spartom imale teritorijalne sporove, zatim halkidički polisi, a posle izvesnog kolebanja i Korint. Aristokratska Beotija i pod njenom zaštitom Megara sačuvale su svoju nezavisnost. Duže postojanje ove demokratske koalicije moglo je da dovede do potpunog cepanja Peloponeskog saveza, i na taj način do završetka spartanske hegemonije. Tako je celokupan tok događaja pokazao da je za Spartu savez sa Atinom bio nekoristan, pa čak i štetan.

I zato, čim je Sparta iz Atine dobila svoje zarobljenike, efori koji su potpisali Nikijin mir nisu bili ponovo izabrani, a novi efori – Kleobul i Ksenar – oštro su istupili protiv saveza sa Atinom i zaključili separatan savez sa Beotijom, što je neminovno vodilo raskidu sa Atinom. Sredinom leta 420. godine zaključen je savez između četiri demokratska polisa Helade: Atine, Argosa, Mantineje i Elide. Nasuprot ovoj demokratskoj koaliciji stajao je oligarhijski savez Sparte, Beotije i Megare, koji je uživao podršku Korinta, principijelnog protivnika Atine.

Obnova rata[uredi - уреди]

Nakon potpisivanja Nikijinog mira autoritet Sparte se u očima velikog dela Helade srozao tako nisko da su Eliđani zabranili Lakedemonjanima da učestvuju u Olimpijskim igrama, a spartanski saveznici Tebanci su 419. godine čak zauzeli lakonsku koloniju Herakleju Trahinsku. Izgledalo je da je za konačni poraz Sparte potreban samo još jedan udarac. Novoizabrani atinski strateg Alikibijad s jednim manjim odredom hoplita u leto 419. godine došao je na Peloponez i napredujući duž severne obale poluostrva ubedio je stanovnike Patre da svoj grad vežu za more podizanjem dugih bedema, što je Atinjanima stvorilo još jedno uporište na Peloponezu. Ohrabreni prisustvom atinskog odreda, Argos je otpočne rat s Epidaurom (koji se nalazi u Argolidi), računajući da u slučaju uspeha dobije direktnu vezu sa s Atinom najkraćim putem preko Egine.

Napad na Epidaur prisilio je Spartu na aktivne oparacije. U leto 418. godine u Flijuntu se okupila velika vojska, u kojoj su bili Lakedemonjani, Arkađani, Beoćani, Korinćani, Sikionjani, Pelenjani, Flijunćani i Megarani. Argivci, protiv kojih je krenula ovolika vojska, okupili su svoju vojsku i vojsku Mantineje i Elide, dok im se atinska vojska pridružila tek kasnije. Međutim, kad su vojske već bile postrojene za borbu, argivski aristokrati su se sporazumeli sa spartanskim kraljem Agisom, sinom Arhidama, i neprijatelji su se razišli bez borbe. To je izazvalo negodovanje Lakedemonjana, koje je dodatno poraslo kada je stigla vest da je neprijatelj zauzeo Orhomen (u Arkadiji). Tada je spartanska vojska bila ponovo upućena u oblast Mantineje, ovaj put bez saveznika, koji nisu mogli da stignu do Spartanca, pošto ih je delila neprijateljska teritorija.

U bici kod Mantineje avgusta 418. st. e. Spartanci su odneli pobedu nad argivsko-mantinejsko-atinskom vojskom. Ova bitka pokazala je premoć lakonskih hoplita. Rezultat te bitke bio je raskid sporazuma između Argosa i Atine, posle čega je Argos odmah sklopio mir i savez sa Spartom. Argivska vojska, ujedinivši se sa spartanskim odredom, izvršila je oligarhijski prevrat u Argosu i Sikionu. Mantinejani, pošto su bili izolovani, morali su se pokoriti. Odjek pobede Lakedemonjana dopro je čak na daleki sever. Makedonski kralj Perdika izneverio je Atinjane i, setivši se da su makedonski kraljevi poreklom iz Argosa, sklopio je savez sa Argosom i Spartom. Ta je okolnost dodatno pojačala težnju halkidičkih polisa za nezavisnošću.

Vojni poraz Atine, a zatim i njen diplomatski poraz, izazvan je pre svega njenom neodlučnošću. Dok je u to vreme u kolegijumu stratega Alkibijad zahtevao odlučne operacije, dotle je Nikija, uz koga je bila većina stratega, uzalud pokušavao da obnovi dobre odnose sa Spartom. Mali atinski odred, naravno, nije mogao da spase saveznike kod Mantineje, a flota koja bi mogla da privuče deo spartanskih snaga i olakša položaj saveznika uopšte nije ni izašla iz Pireja. Bilo je jasno da suparnička borba između Alkibijada i Nikije nosi Atini propast. Stoga je bio sasvim logičan predlog vođe radikalne demokratije Hiperbola da se pribegne ostrakizmu, koji je Atinska skupština i prihvatila. Međutim, Alkibijad se sporazumeo sa vođom lakonofilske grupe Feakom, a možda i sa Nikijom, o zajedničkom istupanju protiv Hiperbola, koji je i bio sasvim iznenada podvrgnut ostrakizmu (417) i prognan iz Atine. Istovremeno, Alkibijad i Nikija bili su ponovo izabrani za stratege.

Na Peloponezu se situacija ponovo zaoštrila. Pobeda aristokratije u Argosu bila je kratkotrajna. Pola godine kasnije, iste 417. godine, argivski su demokrati napali oligarhe i, pobedivši ih, obnovili demokratiju. Oligarsi su bili proterani iz grada, a demokrati su zatražili pomoć od Atine i počeli da podižu Duge bedeme. Atinjani su poslali drvodelje i zidare. Kad se u zimu pojavila spartanska vojska, nije našila izdajnike u gradu i morala se povući, pošto je razrušila deo bedema. U leto 416. godine Alkibijad s eskadrom od 20 brodova dođe u Argos i odvede 300 oligarha, koji su stajali u vezi sa Spartom.

Odnosi između Atine i Sparte zaoštrili su se 416. godine još više zbog toga što su Atinjani opseli lakonsku koloniju Melos na istoimenom ostrvu. Melos je sve vreme čuvao strogu neutralnost i napad Atinjana bio je sasvim neopravdan. Posle sedmomesečne opsade Melos se predao: svi muškarci bili su pobijeni, a žene i deca odvedeni u ropstvo. Mada trivijalno sa vojnog stanovišta, zauzimanje Melosa i brutalno postupanje sa njegovim stanovnicima imalo je moralne implikacije, koje Tukidid razmatra u poznatom "Meloskom dijalogu". On pokazuje da su Atinjani, koji su već 427. godine pod Nikijom pokušali da zauzmu Melos, i dalje želeli da zaokruže svoju egejsku "imperiju", bez obzira na dorsko "poreklo" Melosa. Tukididova debata vodi se apsolutnim terminima, kao da nije bilo nikakve provokacije od strane Melosa, a jedino pitanje bilo je da li bi slabiji trebalo da se pokori jačem, što je Melos na kraju morao učiniti. Ipak, treba obratiti pažnju na nekoliko stvari. Prvo, Melos je možda već 426. godine doprineo spartanskom ratnom fondu. Drugo, Atina je odredila Melosu da plaća visoki foros u iznosu od 15 talenata u kontekstu opšteg (istina, optimističnog) povećanja forosa 425. godine; Melos, koji nije platio ovu preteranu sumu, mogao se smatrati pobunjenim "saveznikom". Tukidid se, međutim, u "Meloskom dijalogu" time ne bavi. Treće, neki atinski saveznici pridružili su se Atinjanima u pokoravanju Melosa 416. godine, što može biti dokaz da su se Jonjani i Eoljani mogli lako pokrenuti protiv Dorana, a možda i da su se slagali sa svim implikacijama jedne očigledno brutalne akcije.

Vidi također[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]