Tridesetorica tirana

Izvor: Wikipedia

Tridesetorica tirana (grčki: οἱ τριάκοντα τύραννοι) naziv je za lakonofilsku oligarhijsku grupaciju koja je došla na vlast u antičkoj Atini nakon atinskog poraza u peloponeskom ratu 404. godine st. e. Vodeći članovi ove oligarhijske grupe bili su Teramen i Kritija, od kojih je ovaj drugi bio Platonov ujak i Sokratov prijatelj, i čiji se lik pojavljuje u Platonovim dijalozima Harmid i Protagora (Kritijin lik u dijalozima Timaj i Kritija verovatno nije identičan s ovim Kritijom, već sa njegovim istoimenim dedom).

Zavođenje oligarhije[uredi - уреди]

Nakon duge opsade, Atina se konačno predala spartanskom vojskovođi Lisandru i prihvatila vrlo oštre uslove mira, koji su uključivali likvidiranje Atinskog pomorskog saveza, rušenje Dugih bedema i bedema Pireja, predaju cele flote osim dvanaest stražarskih brodova, priključivanje Atine u red lakedemonskih saveznika uz potpuno pokoravanje njihovoj hegemoniji i uz obavezu da će imati iste saveznike i neprijatelje kao i Sparta, te povratak svih izgnanika u Atinu. Nakon što su ovi uslovi bili primljeni, u martu 404. godine st. e. Lisandar je uplovio u Pirej. Izgnanici–aristokrati bili su vraćeni, a Dugi bedemi porušeni.

Odmah posle ove pobede Lisandar se sa svojom flotom uputio na Samos da bi likvidirao tamošnju demokratiju – poslednje uporište demokratije u Heladi. Međutim, smatrao je da mora doći u Atinu na dan kada je zasedala narodna skupština, i tu je, prema atinskom govorniku Lisiji, podržao predlog Teramena, vođe atinske aristokratije, "da se uprava gradom poveri tridesetorici upravljača". Novu vladu podržavale su iste oligarhijske grupacije koje su ranije izvele i oligarhijski prevrat 411. godine st. e. To su bili ekstremni oligarsi koji su se oslanjali na heterije i izgnanike – povratnike iz Sparte, a takođe i umereni oligarsi na čelu sa Teramenom. U grupi Tridesetorice većina je pripadala ekstremnim oligarsima, na čijem je čelu bio Kritija. Biografija Kritije bila je tipična za oligarhe tog vremena. Po poreklu pripadao je kraljevskom rodu Kodrida, zajedno s Alkibijadom bio je optužen za skvrnavljenje herma, učio je kod Sokrata. Na njegovu inicijativu smenjen je Frinih sa dužnosti stratega (411) i vraćen je Alkibijad. Na predlog Kleofonta, tadašnjeg vođe demokratije, Kritija je bio prognan (407) i otada je postao najnepomirljiviji od svih oligarha. Široki slojevi demosa, osećajući nemogućnost otpora, klonili su se politike, a najistaknutiji privrženici demokratije emigrirali su u susedne polise, između ostalog u Tebu. Na njihovom je čelu bio Trasibul.

Veće Tridesetorice sačinjavalo je deset građana koje je kandidovao Teramen, zatim deset drugih koje su istakle ekstremne oligarhijske heterije i deset koje je izabrao Lisandar. Većinu među Tridesetoricom činile su pristalice ekstremne oligarhije. "Na čelu izvršenog prevrata", kaže Platon, "stajao je 51 upravljač: 11 u gradu, 10 u Pireju – svaki od tih kolegijuma upravljao je agorom i svim čime je trebalo da se upravlja (u oba grada), – dok su tridesetorica kao samodršci upravljali svime". Desetorica u Pireju svakako su predstavljali uobičajenu oligarhijsku dekarhiju, prema uzoru oligarhijskih vlada kakve je organizovao Lisandar. Jedanaestorica u Atini predstavljali su komisiju koja je prema Periklovom ustavu vodila brigu o izdržavanju zatvorenika, o izvršenju kazni nad osuđenicima i o predaji konfiskovane imovine državnoj blagajni. Za vreme vlade Tridesetorice u delokrug ove komisije pored ostalog ulazila je i obaveza da vodi nadzor nad trgom, središtem društvenog života polisa. Osim toga, Aristotel pominje 300 "batinaša", koji su bili izvršni aparat Tridesetorice.

Tridesetorica su u početku pokušali da stvore sebi neki masovniji oslonac. Oni su imenovali 500 lica za članove Veća i još toliko na razne druge državne dužnosti. Osim toga, 2.000 građana učestvovalo je u radu sudova. Prema planu Kritije, ovih 3.000 građana trebalo je da imaju sva politička prava. Međutim, spisak tih 3.000 građana nije bio objavljen, a narodna skupština – čak ni u tom ograničenom sastavu – nijednom nije bila sazvana za sve vreme vladavine Tridesetorice.

Ipak je osnovni metod upravljanja ostao masovni teror nad demokratima. Za osam meseci svoje vladavine Tridesetorica su pogubila najmanje 1.500 ljudi. Izdat je zakon da svaki od Tridesetorice može po svom nahođenju uhapsiti po jednog meteka i njegovu imovinu prisvojiti za sebe. Kao žrtve tirana padali su i atinski građani. Konačno, na inicijativu Kritije donet je zakon o oduzimanju sudskih garancija svim građanima osim "Tri hiljade", pa je svaki građanin mogao biti ubijen bez odluke suda. Pošto je raslo negodovanje demosa (izuzev "Tri hiljade"), svima je bilo oduzeto oružje, a osim toga u Atinu je pozvan garnizon koji se sastojao od 700 Spartanaca, plaćenika Tridesetorice.

Obnova demokratije[uredi - уреди]

Međutim, tiranija se ubrzano raspadala. U jesen 404. st. e. umereni oligarh Teramen, plašeći se ustanka građana, prešao je u opoziciju Kritiji. Tražio je da se izradi novi ustav po uzoru vladavine Pet hiljada 411. st. e., nadajući se da bi vlast iz ruku ekstremnih oligarha mogla preći u ruke njegovih pristalica, umerenih oligarha. Opozicioni stav Teramena doneo mu je smrt. Da bi se očuvala forma, Teramen je pre pogubljenja odlukom Tridesetorice izbrisan iz spiska "Tri hiljade". Tada se teror proširio ne samo na demokrate već i na umerene oligarhe.

Tada je bivši strateg Trasibul, koji se nalazio u emigraciji u Tebi, sakupio odred od 70 izgnanika i osvojio Filu, utvrđeno mesto u blizini Dekeleje. Ta akcija je uzbunila tirane te su oni krenuli protiv Trasibula sa svih svojih 3.000 hoplita. Odbijeni od File, vratili su svoju vojsku u Atinu, a protiv ustanika uputili ceo spartanski garnizon. Međutim, Trasibulov odred je već bio narastao na 700 ljudi. Iznenadnim napadom na Spartance Trasibul im je zadao velike gubitke i krenuo na Pirej. Usput je Trasibulov odred još porastao i sad je već imao 1.000 ljudi. Brzo napredovanje ustanika i masovan prelaz običnih građana na njihovu stranu jasno su pokazali nestabilnost tiranije. Stoga su oligarsi odlučili da se pobrinu za svoje sklonište dok ne bude kasno: popisali su sve stanovnike Eleusine, a zatim su sve njih pohapsili i pobili, s ciljem da se u slučaju daljih komplikacija mogu skloniti i utvrditi u Eleusini.

U međuvremenu Trasibulov odred je stigao u Pirej, gde mu se priključilo mnogo stanovnika, među kojima je bilo meteka, pa čak i robova. Kad su tirani izveli u borbu sve svoje snage (3.000 hoplita, spartanski garnizon i konjanike), pokazalo se da imaju pet puta više hoplita nego što je imao Trasibul. Ali zato su ustanici iza hoplita vodili "postrojene peltaste i lako naoružane vojnike, a iza njih bacače kamenja. Oni su bili mnogobrojni, jer su dolazili iz samog Pireja" (Ksenofont).

U odlučnoj bici kod Munihija vojska "Tri hiljade" ponovo je bila potučena. U toj bici pao je vođa tirana, Kritija. Ekstremni oligarsi su nakon toga pobegli u Eleusinu, umereni oligarsi izabrali su sebi novo rukovodstvo od deset ljudi, dok su se demokrati učvrstili u Pireju. Kao najjača pokazala se pirejska grupa, koja je težila potpunoj obnovi demokratije. I atinski i eleusinski oligarsi zatražili su pomoć od Sparte. Lisandar je ponovo krenuo na Pirej i opkolio ga s kopna i s mora. Međutim, efori i kralj Pausanija plašili su se preteranog jačanja Lisandra i zato je u Atiku krenuo i sam Pausanija.

U to vreme "na stranu građana koji su držali Pirej i Munihiju pređe sav narod i ova partija je počela da pobeđuje u ratu" (Aristotel). U samoj Atini došlo je do novog prevrata i na vlasti se nađoše umereni koji su bili za sporazum sa pirejskim demokratima. Pošto ni jedna strana nije ispoljavala neprijateljstvo prema Spartancima, Pausanija je predložio primirje sa sledećim uslovima: da obe strane prestanu s ratnim operacijama, da svi dobiju natrag svu svoju imovinu (s izuzetkom Tridesetorice tirana, dekarha Pireja i Jedanaestorice), da oligarsi ostanu na vlastu u Eleusini, a ko želi može da se odseli njima, te da za sve političke prestupe učinjene ranije bude proglašena amnestija. Odmah po sklapanju ovog ugovora Pirej i Atina su se sjedinili u jednu zajednicu. Eleusinski oligarsi ipak su se spremali za borbu i zato su pozvali najamnike. Međutim, 401. st. e. pobijeni su stratezi Eleusinjana, a obični oligarsi vratili su se u Atinu, gde je još ranije (403) u potpunosti bio obnovljen demokratski ustav.