Реторика

Izvor: Wikipedia
Према неким мишљењима, реч rhetorike је сачинио тек Платон.

Именица rhetor – беседник, у изворима се најраније јавља код Хомера. Тек почетком IV века пре н.е. Исократ користи реч rhetoreia – речитост, елоквенција, а потом почиње да се употребљава и појам rhetorike - реторика. Према неким мишљењима, реч rhetorike је сачинио тек Платон у дијалогу Горгија, после чега тај термин улази у најширу употребу, поготово од Аристотела.

Реторика представља теорију, скуп правила о лепом говору, а беседништво (говорништво) праксу у којој се та правила примењују. Већ су софисти најпре настојали да говором убеђују слушаоце, а потом да на друге преносе своја искуства како се успешно говори. Скоро сваки од њих је откривао извесна правила о томе како се слушаоци најефектније придобијају изговореном речју. Из тога су настали први приручници беседништва – rhetorike techne. Софисти су први почели да изграђују реторику као систем правила која олакшавају да се беседа успешно састави и одржи, док је производ тих примењених правила био сам говор, односно беседништво. Историјски посматрано, беседништво претходи реторици. Најпре се развијала говорничка пракса, да би се тек касније, на основу ње, оформила и изградила говорничка правила и упутства, реторика.

И Аристотел је разликовао реторику и беседништво. Сматрао је да се реторика бави проналажењем најбољих средстава за убеђивање: њен основни задатак се не састоји у уверавању, него у »способности теоријског изналажења уверљивог у сваком датом случају«. Дакле, беседништво је сâма вештина уверавања, док реторика има задатак да изналази најпогоднија средства за уверавање слушалаца и даје савете како се то постиже. Цицерон такође подразумева разлику између беседништва и реторике, па говори о реторици као о науци, док под говорништвом подразумева говорничку праксу, тј. практично беседништво (eloquentia). Писац најзнаменитијег римског уџбеника реторике, Квинтилијан недвосмислено каже да је реторика »наука о добром говору« - bene dicendi scientia. Јован Стерија Поповић, наш комедиограф, професор права, али и писац прве реторике у модерној Србији, сматра да је реторика »наука која правила красноречија излаже и опкључује способност представленија и мисли изражавати правилно, јасно и саобразно с цељу«. Још пре њега је Доситеј Обрадовић писао да је реторика «наука лепо говорити, срце множества људи добијати и цели народ на све што је добро, похвално и општеполезно склањати и доводити». Чувена Реторика Бранислава Нушића има поднаслов који гласи Наука о беседништву. Реторика, дакле, представља науку о беседништву, теоријски уобличена правила и принципе који ће помоћи да се одржи успешан говор, док је сâмо беседништво (говорништво) практична сфера у којој се та правила примењују.

Реторика разврстава говоре према разним критеријумима. Од антике до данас се класификују на информативни говор (у римској подели: docere), говор који уверава и покреће на акцију (римско movere) и забављачки говор (delectare). Још од античких времена усталила се подела на три основне врсте говорништва – судско, политичко и пригодно. Ова класификација, коју је нарочито афирмисао Аристотел (мада је постојала и пре њега), одржала се до данас. Према његовим речима, судско беседништво је свако оно у коме »сусрећемо оптужбу и одбрану«, политичко је оно у коме се »на нешто подстиче или од нечега одвраћа«, а пригодно оно које »нешто хвали или куди« (Реторика I 3, 5). За ове врсте беседништва користе се и појмови форензично беседништво (судско), делиберативно беседништво (политичко) и епидеиктичко (пригодно, које се често назива и похвално или свечано). Грчки еквиваленти су били genos dikanikon за судски говор, genos symbouleutikon (буквално: саветодавни, наговарајући) за политичку беседу и genos panegyrikon за пригодни – похвални говор.

Референце[uredi - уреди]

  • Овај чланак, односно његови делови, су изворно преузети из књиге др Симе АврамовићаRhetorike techne – вештина беседништва и јавни наступ“ уз одобрење аутора

Литература[uredi - уреди]